Poštovani narodni poslanici, tačan naslov ovog spisa koji već drugi dan analizujemo je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovnoj školi, odnosno o srednjoj školi. Dakle, neka vrsta, reklo bi se, metazakona, zakona o zakonu, koji jednom treba da bude donet.
Dosta je rečeno o sadržaju predloženih izmena zakona, ali je govoreno i uopšte ovnom sistemu u Srbiji, koji ovaj zakon pokušava da reguliše.
I gospodin ministar i dosta poslanika u raspravi su iskazali očekivanja da će i ove izmene, i predstojeće opšte reforme, i platforma i strategija za izmene obrazovnog sistema u Srbiji dati dobre rezultate.
Međutim, pravo rečeno, hteli mi to ili ne, u ova dva dana u skupštini je ipak pritisnuto zvono za uzbunu. Mi smo čuli i od gospodina ministra i od narodnih poslanika da ovo društvo nije sposobno - materijalno nije sposobno, tehnički nije sposobno, pa čak ni kadrovski nije osposobljeno - da mladoj generaciji pruži osnovnu pismenost.
Škola nije u stanju da se kompjuterizuje. A obrazovni sistem koji nije u stanju da pruži ono što je moderna pismenost ovog doba, u veoma je ozbiljnoj krizi. On jedva da funkcioniše.
Naš obrazovni sistem, čusmo i to, nije u stanju ni da pruži funkcionalnu pismenost mladoj generaciji. Funkcionalna pismenost bi podrazumevala da se đaci u školi osposobe za zanimanja koja su potrebna i tražena na tržištu rada, za zanimanja koja će im sutra omogućiti da se uključe u proizvodne i upravljačke procese u društvu.
U jednu reč, stanje je zaista dramatično.
Mi imamo školu u kojoj se mnogo buba a malo uči, imamo školu u kojoj na jednoj strani stoji nastavnik, na drugoj strani učenik, a između njih se nalazi jedan preobiman i složen program. Naš nastavni proces ide otprilike ovako: ovo sam ja, nastavnik; ti si đak; ovo je program koji ću ja tebi da ulijem u glavu, nezavisno od toga da li ćeš ti učeći to razvijati svoju inteligenciju ili ćeš retardirati, da li ćeš svoje vidike proširivati, nezavisno od toga koliko je to tebi prilagođeno i da li će to tebi sutra biti korisno ili neće biti korisno.
Dakle, problemi su ozbiljni i ne tiču se samo jednog ministarstva i jedne vlade. Tiču se jedne države.
Obrazovni sistem je najobimniji i najrazgranatiji sistem stoga što ne obuhvata samo đake i nastavnike već i roditelje. Posredno on obuhvata i sve strukture društva zato što će sutra i proizvodni i upravljački procesi zavisiti od toga šta će naši đaci naučiti u školi, koja ćemo im i kakva saznanja pružiti. Mislim da je obrazovanje, a ne ekonomija, ipak baza jedne države i jednog društva, i da je reforma obrazovnog sistema temelj i jedino zdravo tle sa koga se mogu izvesti bilo koje druge reforme.
Naravno, rekoh da ovo ne može da uradi jedna vlada i jedno ministarstvo, ali je to jedno ministarstvo pokušalo da sadašnji sistem -koji funkcioniše jedino po inerciji, sistem koji vapi da se u njega uliju veća materijalna sredstva i nove ideje - na određen način ipak stabilizuje, tako što će ukloniti neke očigledne zastoje u njegovom tromom, inertnom funkcionisanju.
Ti zastoji su bili uzrokovani načinom upravljanja. Ministarstvo je rešilo da u upravljanje uključi i lokalnu zajednicu i roditelje i da odgovornost za školski sistem podeli sa najširim krugom zaintersovanih ljudi, što je pametno rešenje.
Druga izmena koja je ovde predložena jeste da se pojača inspekcijski nadzor nad školama, da inspekcijski nadzor bude ono što je nekada bio: da to bude savetodavni proces u kome će nastavnici, gotovo svakodnevno, moći da dobijaju nova saznanja i da prate nove oblike nastave.
Međutim, postoje dve značajnije izmene u ovim predlozima. Te dve izmene, mislim, zaslužuju našu pažnju.
Prvo, Ministarstvo prosvete je rešilo da u prosvetnu struku uvede stručna zvanja. Od Drugog svetskog rata stručnih zvanja u nastavi nije bilo, vladala je određena vrsta uravnilovke; svi su nastavnici bili jednaki, bez razlike na sposobnosti i znanja, na volju i želju da učestvuju u vaspitnom procesu. Uvođenje zvanja je važno ne samo zato što će podstaći nastavnike da napreduju, nego je važno i zato što nam sugeriše jednu jednostavnu ideju: reforma obrazovnog sistema počinje od prosvetnog kadra.
Mora se, dakle, prvo reformisati nastavnički kadar. Mora se nastavnicima omogućiti da sistematski stiču nova znanja, da i oni budu deo obrazovnog procesa, da budu zajedno sa đacima učesnici u učenju. Đaci će učiti ono što im nastavnici predaju, ali će nastavnici biti u prilici - što je, mislim, sasvim normalno - da svakodnevno uče kako se znanje prenosi, da eksperimentišu, da traže najbolje metode, da se bave didaktikom, metodikom, da organizuju ogledna predavanja; ukratko, da uporedo sa učenicima i oni uče.
Ovo će za početak biti dovoljan podsticaj nastavnicima. Ne znam kakvo je stanje u školama, ali svakako ovaj član zakona predstavlja podsticaj izazov. Na taj izazov će verovatno da odgovori i Ministarstvo tako što će, više no dosad, organizovati različite oblike stručnog usavršavanja nastavnika.
Druga važna dopuna koju je doneo ovaj zakon je zaista nešto što zaslužuje punu pažnju i podršku. Ta dopuna zakona predstavlja, bez mnogo preterivanja, jedan hrabar ali očekivan korak.
Ministarstvo prosvete - kako sam razumeo ovaj tekst - rešilo je da u naše škole uvede moralno vaspitanje. Mi sada imamo u školama i fizičko i muzičko vaspitanje, i tehničko i likovno vaspitanje. Sada se uvode i dva nova izborna predmeta: uvodi se, praktično, moralno vaspitanje u našim školama.
Ostavimo po strani pitanje koliko je važno da se izborni predmeti uopšte uvode u nastavu; ostavimo nekom budućem zakonu i budućoj školskoj praksi da uvodi što više izbornih predmeta i da ih što bolje rasporedi kako bi đaci od njih imali što veću korist.
Treba posvetiti pažnju pitanju: da li je danas u obrazovnom sistemu u Srbiji potreban nov predmet koji se zove moralno vaspitanje. Mislim da bi bilo suvišno o ovome raspravljati. Moralno vaspitanje je nasušno potrebno našem školskom sistemu. Potrebno je zato što smo mi društvo koje je moralno ruinirano (sa mnogo raznih razloga), zato što smo društvo koje pokušava da se moralno reintegriše i obnovi, zato što smo društvo koje i u školama i u obrazovnom sistemu nije imalo nikakav vaspitni proces već gotovo 50 godina, ili je imalo potpuno naopak vaspitni proces.
Ministarstvo prosvete predviđa da moralno vaspitanje bude građanska etika i verska nastava (osam ili devet različitih verskih nastava) i da to budu izborni predmeti; dakle, da osnova moralnog vaspitanja naših đaka bude, sa jedne strane, građanska etika, a sa druge strane da to bude vera, odnosno crkve. A crkve su, ma šta ko o tome mislio, autothoni stvaraoci, nosioci i čuvari kulture i morala. Sve tradicionalne crkve u Evropi su takve; ceneći tu ulogu, dakle, moralni, kulturni i duhovni kapacitet verskih zajednica, sve evropske zemlje imaju veronauku ugrađenu u svoje školske sisteme. Nemaju Albanija, Makedonija, Slovenija i deo Francuske. Svi ostali, gospodo, imaju.
Zanimljivo je kako sada odjednom levica koja pripada poziciji i levica koja pripada opoziciji nalazi zajednički jezik u osporavanju veronauke kao izvora moralnog vaspitanja i načina prenošenja kulture. Da li oni misle - a čuli smo o tome - da vera deli ljude? Način na koji su verske zajednice usaglasile svoje programe verske nastave najbolje govori o tome da među svim verskim zajednicama postoji harmonija.
Postoji, doduše, i nešto drugo. Postoje u nama predrasude o tome da je religija nešto što kopa (da je religija nešto, gospodine, što kopa) rovove među ljudima; da religija, kako reče jedan pametan čovek iz vaše grupe, deli ljude na partizane i četnike; ili, kako reče jedna gospođica danas, postoje tzv. pobožna i tzv. nereligiozna deca. Dakle, potpuno nerazumljive stvari čovek ovde može da čuje o jednoj jednostavnoj temi.
Nema razloga da veronauka ne dobije svoj status kako je predvidelo Ministarstvo. Nema nikakvog straha da će veronauka da deli decu. Deca nemaju predrasuda, a nas predrasude dele. Deca imaju ogromnu radoznalost. Ako ne budemo podsticali kod dece radoznalost za svoju i druge vere, za druge kulture, ako ne budemo tu radoznalost negovali, ako joj ne budemo omogućili da se ispolji, nove generacije će biti iste kao mi: i oni će se ukopati u predrasude, u popularne zablude, i počeće zaista međusobno da se dele. Srećom, deca su mnogo otvorenija, mnogo radoznalija, i ona će umeti i jedan i drugi predmet - i građansku etiku i veronauku - da iskoriste na najbolji mogući način. Iz takvog školovanja verovatno će izrasti generacije koje će moći na autentičan način da reformišu sve druge sisteme u Srbiji.
Meni je žao što sam morao da govorim malo polemično o ovoj temi. Čini mi se da bi bilo dobro da se zaista razumemo i da ne govorimo u ime dece, da ne govorimo da vera deli decu, nego da priznamo sebi da imamo ideološke predrasude prema veri, da imamo popularne zablude i da nemamo dovoljno međusobne komunikacije. Takva komunikacija još uvek istinski postoji među verskim zajednicama. Iz verskih zajednica ta plodonosna komunikacija ili radoznalost biće ugrađena i u naš obrazovni sistem.