Hvala. Reč ima narodna poslanika Marina Stamenković, a sledeći prijavljeni za reč je narodni poslanik Petar Petrović.

Poštovani narodni poslanici, poštovano predsedništvo, ne treba posebno naglašavati značaj prosvete za svako, pa i za naše društvo. U svim razvijenim, ali i u manje razvijenim državama sistem obrazovanja uvek ima posebnu ulogu. Zemlje koje drže do svoje budućnosti, a budućnost su, zna se, naša deca, svu svoju pažnju moraju da usmere upravo na prosvetu.
Zakon o osnovnoj školi iz 1992. godine i Zakon o srednjoj školi iz 1992. godine, koji je dopunjen 1994. godine odredbama koje se odnose na upis u školu, samo funkcionisanje ovog zakona i njegovo postojanje izazvalo je proteklih devet godina veoma negativne posledice. Loša centralizacija i organizacija obrazovanja i obrazovnog sistema imala je za posledicu totalnu depresiju u prosveti. Vlada je postavljala školske odbore na teritoriji cele Republike, a Ministarstvo prosvete direktore škola, što je izazvalo veliko nezadovoljstvo u kolektivima koji su često bili suočeni sa samovoljom tih i takvih direktora.
Kada se ovome doda kontinuirani pad standarda prosvetnih radnika, jasno je zašto je dolazilo do čestih štrajkova, čije posledice su najviše trpeli učenici. Prosvetni radnici očekuju, u okviru sveobuhvatnih reformi, reforme i u oblasti obrazovanja. Zašto nisu stavljani u skupštinsku proceduru predlozi zakona o izmenama i dopunama zakona o osnovnoj i srednjoj školi? Kada već nije postojalo dovoljno uslova za donošenje jednog novog reformskog zakona, zar ove izmene i dopune nisu mogle biti donete ranije? Uostalom, njime se, pre svega, regulišu organi upravljanja, odnosno neka organizaciona pitanja, dok je nastavni program ostao nepromenjen. Šta je sa toliko očekivanim i najavljenim reformama u sistemu obrazovanja? Sveobuhvatne reforme u obrazovanju, pored normativnih, treba da obuhvate i finansijske. Umesto da Vlada sistematski reši celokupnu oblast obrazovanja, koja podrazumeva i materijalno stanje, probleme rešava parcijalno.
Ovim izmenama vraćaju se nadležnosti opština u funkcionisanju škola kao posledica donošenja Zakona o lokalnoj samoupravi i demokratizacije rada u školama; uvodi se verska nastava i građansko vaspitanje. DSS apeluje da se donese zakon koji će obuhvatiti suštinske promene u obrazovanju, a ne samo kozmetičke promene koje se tiču organizacije i nadležnosti Ministarstva i opštine u osnovnim i srednjim školama.
Istakla bih veoma česte pojave u školama, a to su nesavestan i nestručan rad nastavnika, kao i dolaženje na radno mesto pod dejstvom alkohola; davanje privatnih časova nastavnika učenicima iz predmeta koje predaju. Dakle, sve ovo treba dodati članu 14. predloga zakona o izmenama i dopunama zakona o osnovnoj i srednjoj školi, i to članu 80. i sankcionisati otkazom ugovora o radu, a ne disciplinskim postupkom. U školama je cvetala zakonski tolerisana korupcija, a nužno je da odredba o zabrani davanja privatnih časova bude obuhvaćena izmenama i dopunama zakona o osnovnoj i srednjoj školi.
Posebno bih htela da naglasim da sam poslanik koji dolazi iz Vranja, odnosno centra Pčinjskog okruga. Htela bih prosto Ministarstvu da na jedan način skrenem pažnju, a naravno pretpostavljam da ministar to i zna, da Pčinjskom okrugu pripadaju opštine Preševo i Bujanovac. Poznato je kakva je politička i strukturalna situacija, što se tiče albanskog stanovništva. U opštini Preševo većinsko stanovništvo su Albanci. U opštini Bujanovac je odnos nešto drugačiji i broj Albanaca nije toliko veći u odnosu na srpsko stanovništvo. Htela bih da obratim pažnju na sprovođenje programa sistema obrazovanja i uopšte organizacije u obrazovanju koja je predviđena ovim predlogom o izmenama i dopunama zakona, s obzirom na konkretan primer Preševa, gde je apsolutno većinsko albansko stanovništvo.
Prisustvo humanitarnih organizacija je veoma izraženo, iz razloga zbog kojih i jesu prevashodno humanitarne; one u svojim programima, koliko sam informisana, imaju izgradnju škola, popravku škola, nabavku kompjutera. Dakle, tim svojim humanitarnim aktivnostima žele da albansku populaciju na neki način, kako oni to kažu, integrišu.
Izražavam bojazan prema sprovođenju tog programa, s obzirom da se opštine Preševo i Bujanovac nalaze u Srbiji, da kroz te njihove programe ne promaknu neki drugi programi, hajde da ne upoređujem situaciju na Kosovu. Samo to sam htela da kažem u vezi sa Pčinjskim okrugom i situacijom u njemu.
Poslanička grupa DSS podržaće Predlog zakona u načelu, a podnetim amandmanima pokušaće da u pojedinostima poboljša Predlog zakona. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Petar Petrović. Preostalo vreme poslaničke grupe SSJ je jedan minut.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre, pošto je vreme kratko, mogu samo da kažem da poslanička grupa SSJ neće podržati predložene izmene i dopune zakona o osnovnoj i srednjoj školi, jer smo očekivali da će ova ekspertska vlada, sa ekspertskim ministrima, dati ekspertske zakone koji će reformisati osnovno i srednje obrazovanje. To  znači  - poboljšati materijalni položaj prosvetnih radnika, uvesti modernu nastavu u školama, smanjiti opterećenje učenika.
Samo da vas podsetim, a vi to dobro znate, da ste u zakonu predložili da se u srednjim školama broj časova poveća sa 30 na 31. Kao što znamo, svakoga dana učenici imaju po šest časova, a sada će jednog dana imati sedam časova. Nalazim se u specifičnim okolnostima, imam dva učenika u osmom razredu, pošto su rođeni istoga dana; oni svakoga dana imaju po pet časova, a jednoga dana šest. Da li može Ministarstvo prosvete da da neki predlog da se smanji opterećenje učenika, da se nastava modernizuje i da malo više spremamo đake u osnovnoj za srednju školu, a u srednjoj da mogu da budu spremni da budu sutra samostalni, kad se budu zapošljavali itd.
Znači, to je predlog stranke SSJ. Iz tog razloga nismo u mogućnosti da podržimo predložene izmene i dopune zakona. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Sima Radulović.

Gospođo predsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, Građanski savez Srbije je stranka koja se zalaže za što hitnije i što sveobuhvatnije reforme u svim segmentima našeg društva. Međutim, ovo van svake sumnje, ne samo ispravno već i neophodno zalaganje, traži od nas da u pojedinim oblastima odredimo pravu meru promena, kao i njihovu brzinu. Svakako da je jedna od takvih, izuzetno osetljivih oblasti i oblast obrazovanja.
Pred nama se nalaze predlozi zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovnoj i Zakona o srednjoj školi. Iz uvodnog izlaganja gospodina ministra i iz samog obrazloženja zakona uočava se da je predlagač krenuo u izmene u ovoj oblasti bez namere da u ovom trenutku menja čitavu koncepciju obrazovanja. Kao i prilikom donošenja nekih drugih zakona, predlagač želi da prvo stvari dovede u normalu i time stvori uslove za suštinsku reformu sistema obrazovanja. Predlagač, kako reče gospodin ministar, ovim predlozima želi da postigne tri cilja, tj. da ostvari tri "d": prvo, depolitizaciju, drugo, demokratizaciju i treće, decentralizaciju obrazovanja.
Predloženim rešenjima postižu se proklamovani ciljevi. Ako pođemo od odredaba kojima se uređuje upravljanje školom, kojima se zakonski uređuje i garantuje zaštita grupa i pojedinaca od svih vidova diskriminacije i fizičkog kažnjavanja i vređanja ličnosti učenika, zatim odredaba kojima se reguliše upravni i stručno-pedagoški nadzor, a kada sve te odredbe uporedimo sa dosadašnjim zakonskim rešenjima, moja prethodna konstatacija postaje još očiglednija.
Tokom dosadašnje rasprave izneto je dovoljno argumenata koji dodatno potkrepljuju opravdanost usvajanja predloženih zakona, pa ih ovom prilikom ne bih ponavljao.
Dame i gospodo, Građanski savez Srbije participira u Vladi i, naravno, podržava je. GSS ima svoj stav prema uvođenju verske nastave u programe državnih škola, koji proizilazi iz programskih dokumenata stranke. Prihvatajući učešće u koalicionoj Vladi bili smo svesni neophodnosti činjenja kompromisa, ne zarad opstanka u Vladi, već radi mogućnosti da u takvoj vladi ostvarujemo najveći deo svog programa.
Upravo iz tih razloga, i pored našeg drugačijeg stava, uvažili smo rešenje problema verske nastave, time što je ista uvedena u škole, zajedno sa alternativnim predmetom, kao fakultativni predmet. Valja ovom prilikom napomenuti da su verske zajednice mogle, a to su i činile, da i pre ove uredbe organizuju versku nastavu, te se potreba za njom mogla i tako zadovoljiti.
Ovom prilikom ništa nismo čuli o do sada uočenim efektima uvođenja verske nastave, pa ne bih da o tome špekulišem. Međutim, ne mogu a da ne uočim pojave koje ukazuju na tendenciju klerikalizacije našeg društva, koja je zajedno sa ostalim "izmenama" u dobroj meri doprinela našim nesrećama u proteklih deset godina. Dakle, podizanje nivoa obaveznosti verske nastave sa fakultativnog na nivo izbornog predmeta je za GSS neprihvatljivo.
Mi u celini podržavamo nameru predlagača da u narednom periodu izvrši i suštinske reforme u oblasti obrazovanja, kroz reformu programa i institucija, a imajući u vidu da predloženi zakoni stvaraju preduslove za to. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Vitomir Plužarević.

        Dame i gospodo narodni poslanici, predloženi zakoni iz oblasti osnovnog i srednjeg obrazovanja ne predstavljaju nikakve celovite reformske zakone koje je DOS-ovska vlast najavljivala u sferi obrazovanja, već pokušaj da se krpljenjem postojećih zakona stekne utisak da se i u sferi obrazovanja sprovode reforme  a suštinskih reformi i nema.
Donošenje zakona o osnovnom i srednjem obrazovanju je toliko sporo, da je vreme donošenja ovog zakona odloženo iz nepoznatih razloga. U "Politici" od 6. juna 2001. godine je objavljen tekst da je Ministarstvo uradilo nacrt. Zakon je znači bio jednu godinu na baznoj analizi, ali ta bazna analiza nije uspela.
Bilo je i raznih obećanja od Ministarstva o skraćivanju sadašnjih programa, ali tek u 2002. odnosno 2003. godini. Stručne komisije već rade na ovom planu i one treba da prihvate primere iz Nemačke i Austrije, koji su navodno najrazvijeniji iz ove oblasti. Pominju se i eksterne mature, planira se uvođenje nekih novina u organizovanju ekskurzija. Ništa od toga danas, a ne verujem ni sutra da će biti. I dalje autobusi kruže Srbijom, a deca bez pripreme putuju u maglu i ne znaju ništa o tim destinacijama, osim što roditeljima izvlače pare iz džepa.
Verovatno je to reakcija da taj zakon nema progresivne ciljeve već se vraća u samoupravu, a ta samouprava ne odgovara nikom, osim navodno Ministarstvu. U toj raspravi od jedne godine su se desile obustave rada u ovoj sferi u više navrata. U izradi ovog zakona i svih zakona koje je ministar predložio učestvovali su i stranci; šta ti stranci, zamislite, poštovana gospodo, rade - jedan apsolutno unutrašnji akt iz oblasti obrazovanja, kojim se dokazuje suverenitet, zahvaljujući ministru Gaši Kneževiću, stranci rade i određuju opredeljenja države. Ovi stranci se slikaju kraj naših škola, kao humanitarni darodavci, ispisuju table koje upozoravaju da smo pod čistim protektoratom.
Po oceni Srpske radikalne stranke predložene izmene i dopune zakona o osnovnoj i srednjoj školi predstavljaju pokušaj uvođenja samoupravljanja u škole, preko školskih odbora.
Prilikom izbora direktora škole, sa stanovišta Srpske radikalne stranke, ovakvo rešenje je neprihvatljivo, jer direktora škole, čiji je osnivač Vlada, može da imenuje samo ministar prosvete i sporta na osnovu javnog konkursa po pribavljenom mišljenju skupštine lokalne samouprave na čijoj se teritoriji nalazi škola.
Po pitanju izbornih predmeta stav Srpske radikalne stranke je da se izborna nastava može samo sprovoditi preko verske nastave koja ne može imati alternativu u etičko-humanističkim predmetima, jer se etičko-humanistički sadržaj nastave obezbeđuje kroz sve predmete koje izučavaju učenici.
Što se tiče verske nastave, naš stav je da zakon mora precizno tj. taksativno da navede koje su to tradicionalne crkve i verske zajednice koje mogu vršiti versku nastavu, čime se sprečava mogućnost upliva raznih sekti, koje pogubno deluju na našu omladinu (a čemu smo i mi svedoci) i da se preko verske nastave uvuku u škole. To je bio sada slučaj, da je bilo i raznih samoubistava i sličnih aktivnosti u pojedinim školama.
Pored već navedenih manjkavosti Predlog zakona sadrži dosta nepreciznosti i nejasnoća. To je evidentno i po broju podnetih amandmana od strane Vlade i svih poslanika u republičkom parlamentu. Ovog puta navešću samo neke: vrednovanje kvaliteta rada škole, odnosno doma; jer, institucije ne mogu biti predmet ocenjivanja već to mogu biti samo oni koji neposredno vrše obrazovno-nastavni rad - nastavnici, stručni saradnici, vaspitači itd.
Poslednji Zakon je donet 1992. godine. Znači li to da odredbe Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima, koju je usvojila Generalna skupština Ujedinjenih nacija 1948. godine, do sada u našoj zemlji nisu poštovane. Ako nas neko pita u kojoj zemlji? Po vama iz DOS-a ta zemlja i ne postoji. Vi ste se usudili da izbrišete istoriju, da izbrišete državne vrednosti koje su stečene istorijskim tokom, a da proklamujete neke nove unije. Zar se tom unijom i ovaj zakon o osnovnom obrazovanju treba da podvede pod te korelacije. Hvala.

Reč ima Vukosav Tomašević, a posle njega Rajko Baralić.

Poštovano predsedništvo, poštovane kolege, u prethodnoj raspravi već je rečeno da zakoni o kojima raspravljamo neće doneti neke značajnije, suštinske promene u našem školstvu. To je potpuno tačno. To ne treba posebno dokazivati.
Ovde se radi o nekim promenama organizacione prirode, a da li su one dobre u odnosu na postojeća rešenja pokazaće vreme koje je pred nama. Nesporno je da za suštinsku reformu naših škola i obrazovnog sistema treba doneti potpuno nove zakone, drugačije zakone u odnosu na postojeće, kako osnovne zakone u ovoj oblasti, tako i ceo prateći paket podzakonskih propisa.
Zašto to nije urađeno u proteklih godinu i po dana ove vlade, pitanje je koje neću u ovom trenutku da otvaram za ovom govornicom, i neću da govorim ni stranački ni politički. Izašao sam da kažem nešto iz pozicije roditelja, jer mislim da na to imam pravo kao otac dva đaka koji se svakodnevno suočava sa brojnim problemima, nekim mukama koje prate školovanje naše dece, pogotovu ovih mlađih generacija, dakle, osnovaca.
Neću reći ništa novo, ništa spektakularno, ništa što je nepoznato i stručnoj i široj javnosti, ali jednostavno osećam potrebu i uzimam sebi za pravo da kažem nekoliko stvari u ime svih roditelja i u ime dece, zbog koje, na kraju krajeva, škole i postoje.
Najpre nešto o programima škola. Programi u školama, pogotovu u osnovnoj školi, toliko su komplikovani, toliko obimni da deca dobijaju strahovitu količinu nepotrebnih informacija, raznih nastavnih tema, raznih nastavnih jedinica, koje im uopšte nisu potrebne, ne samo u tom uzrastu nego i kasnije u životu.
Sve to decu toliko zbunjuje, da ne kažem sluđuje, da nema razloga da ti programi ostanu toliko obimni. Mislim da se vrlo brzo mora pristupiti preispitivanju potrebe za pojedinim predmetima, odnosno čitavim nastavnim oblastima, a zatim i jednom sublimiranju, odnosno sužavanju svih predmeta koji ostanu i dalje u nastavi.
Druga stvar su udžbenici. Udžbenici za naše škole su napisani tako kao da se neko trudio da ih učini što komplikovanijim, što težim, što nerazumljivijim za decu. To takođe nije novost. To je poznato i stručnoj i široj javnosti. Evo, pročitaću jedan nalaz eksperata UNICEF-a i OECD-a o udžbenicima u Srbiji. Oni kažu - u udžbenicima postoje netačne činjenice, zastarela znanja, pogrešne definicije pojedinih pojmova, ideologizirana i jednostrana interpretacija istorijskih događaja. Između jedne i dve trećine zadataka i pitanja (pazite - između jedne i dve trećine zadataka i pitanja) iz udžbenike za učenike su potpuno besmislena, a rečnik je daleko iznad njihovih mogućnosti.
I, zaista, ko ima decu u školi, ko se suočava sa onim što deca uče ne treba da bude poseban stručnjak da vidi kako su te knjige napisane. Te knjige su napisane komplikovanim jezikom, kroz definicije, kroz aksiome, kroz nešto što zaista deca ne razumeju. Dozvolite da grešim, i unapred se izvinjavam ako grešim, ali moj utisak je da neko ulaže veliku muku, veliki trud i napor da te udžbenike zakomplikuje, umesto da bude obrnuto.
Treća stvar na koju bih ukazao je položaj u kome se nalaze prosvetni radnici. Prosvetni radnici su dovedeni u poziciju činovnika. Oni stalno pišu neke programe, opterećeni su brojnom administracijom, sa jedne strane. S druge strane, ogromna količina gradiva, koju moraju tokom godine da prenesu deci, njih dovodi u situaciju da su se oni naprosto pretvorili u ulogu predavača, odnosno u nekoga ko samo non-stop daje nove informacije i nove količine znanja toj deci.
Oni nemaju vremena, zbog svega toga, da na jedan sistematičan pedagoški način steknu uvid u znanje svojih đaka. Nemaju vremena da sa njima rade, da obnove gradivo, da ga utvrde, da kod njih razvijaju logiku. Dakle, oni samo, srpski rečeno, pretrčavaju, preko onoga što im je propisano. Posledica toga je da kada dođete na roditeljski sastanak stalno čujete od učitelja (nastavnika) - radite kući sa svojom decom.
Prosto se zapitate, zašto šaljem dete u školu ako posle toga četiri ili pet sati treba da sedim kući, da ga naučim onome što je trebalo da nauči pre podne u školi. Da ne pričam o tome da veliki broj građana, roditelja, jesu ljudi sa prosečnim ili osnovnim obrazovanjem, koji nemaju mogućnosti i nemaju znanje koje mogu kod kuće da prenesu svojoj deci.
Dakle, ta deca, ako ne dobiju to znanje u školi, a ne dobijaju ga, ne mogu da ga dobiju od roditelja i unapred su osuđena na neuspeh u školi. Da bi se sve ovo o čemu sam govorio promenilo, mislim da ne treba da čekamo nove zakone. To se može uraditi i u postojećem zakonskom okviru.
Stoga apelujem i na gospodu iz Ministarstva i na sve prosvetne vlasti u ovoj zemlji - dajte da se u taj proces krene odmah. Dajte da od jeseni, od nove školske godine, bar delimično prilagodimo i promenimo školske programe, da napišemo nove udžbenike, da rasteretimo prosvetni kadar od ovih nepotrebnih, formalnih, činovničkih obaveza, pa da onda ponovo u naše škole vratimo, bar malo, za našu decu onu radost učenja.
Svi znamo da deca, pogotovu u nižim razredima škola, u modernim obrazovnim sistemima na Zapadu stiču znanja kroz igru. S druge strane, naša deca su toliko pod presijom škole da ankete govore, a to svi dobro znamo, da ogroman procenat naše dece mrzi školu i doživljava je kao noćnu moru i neku obavezu sa kojom nema veze.
Dakle, da vratimo toj deci radost učenja, a istovremeno da na ovaj način učiteljima i svim prosvetnim radnicima vratimo njihovu radost prenošenja znanja na tu decu, a ne da samo pretrčavaju preko onoga što im se nameće kroz sadašnji sistem obrazovanja.