Uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama su predlozi zakona o izmenama i dopunama zakona o osnovnoj i srednjoj školi. Predloženim izmenama ne menja se koncepcija osnovnog i srednjeg obrazovanja. Ambicija predlagača ovog puta je da uočene brojne nedostatke i slabosti u 10-godišnjoj praksi važenja ovog zakona otkloni i uskladi sa dostignutim stepenom demokratizacije društva.
Važeći zakoni o osnovnoj i srednjoj školi doneseni su 1992. godine. Osnovna slabost ovih zakona ogleda se u visokom stepenu centralizacije i odlučivanja na nivou Republike. Iz te visokopolitizovane, a u suštini i antidemokratske ambicije bivše vlasti da upravlja školom, nastali su i svi drugi problemi čiji je najvidljiviji i najtragičniji efekat bio višegodišnje stalne obustave rada i štrajkovi prosvetnih radnika, a samim tim i nedovoljno dobar vaspitno-obrazovani proces za više generacija učenika srednjih i osnovnih škola.
Predloženim izmenama Vlada stvara pretpostavke za uspešnu depolitizaciju, decentralizaciju i demokratizaciju rada škola. Predloženi novi način konstitutisanja školskog odbora, po formuli 3+3+3, odnosno tri predstavnika škole, tri predstavnika lokalne samouprave i tri predstavnika saveta roditelja, ako ne najidealniji, jer idealnih rešenja nema, onda je svakako u ovom trenutku najbolji i najpravičniji, jer pruža jednake mogućnosti svim učesnicima vitalno zainteresovanim za uspešan rad škole.
Lokalna samouprava koja ne uspe da nađe zajednički jezik sa školom i roditeljima, a na dobrobit učenika, i ne zaslužuje da opstane, valja je promeniti. I obrnuto, nastavni kadar koji u roditeljima ne uspe da obezbedi svog prirodnog saveznika, teško da može računati na širu podršku društvene zajednice. Tu nešto očigledno ne štima.
Poštovani, ovim zakonom, načelnim diskusijama i raspravom u pojedinostima, koja treba za trenutak da otpočne, treba da definišemo i uredimo naš stav po pitanju organizovanja i izvođenja verske nastave i građanskog vaspitanja u školama. Potreba za ovom nastavom svakako postoji - ali koja forma, da li i koji stepen obaveznosti - dileme su i pitanja na koja će najbolji odgovor dati praksa i vreme, a ne danas ovaj parlament. Argumenti postoje i za i protiv, ali pustimo praksi i vremenu, pa ćemo videti kako će se to odvijati.
Zato Nova demokratija misli da je možda napravljena mala metodološka greška ili, sportskim jezikom rečeno, greška u koracima: izostao je prelazni period i eksperimentalna nastava u oglednim školama, pa onda analiza efekata te nastave, da bi na kraju možda dobili predlog sa snagom argumenta, potvrđen u praksi. Ali, dobro, ima vremena.
Dame i gospodo, imajući ovo u vidu, a želeći da dam svoj doprinos u "ozdravljenju" nacije, i u biološkom, i u najširem smislu te reči, a povodom i u prilog zakona o kojima danas razgovaramo, Nova demokratija je pokrenula akciju i inicijativu za uvođenje zdravstvenog obrazovanja u osnovne i srednje škole. O argumentima u prilog ove inicijative danas neću govoriti, nije ni vreme. Oni su sami po sebi dosta jasni. Ali, reći ću - akcija koju vodimo potrajaće više nedelja.
Ukoliko inicijativa uspe i dobijemo podršku šire i stručne javnosti, obratićemo se vašem Ministarstvu i vama, poštovani ministre, sa idejom i ambicijom da vam predložimo da naredne školske godine zdravstveno obrazovanje ili vaspitanje u nekoj eksperimentalnoj formi bude uvedeno u neke od oglednih škola. Nakon toga, na osnovu utvrđenih kriterijuma, analizirali bismo učinak i efekte i utvrdili obim i formu eventualnog prisustva zdravstvenog vaspitanja u osnovnim i srednjim školama.
Možda bi tek onda pravu dimenziju i afirmaciju, danas ili sutra, uvođenjem nastave verskog vaspitanja i građanskog vaspitanja, u zajednici sa nekom formom zdravstvenog obrazovanja, pružio proces celovitog vaspitanja i obrazovanja mlade i dečije ličnosti.
Iz tih razloga, poslanici Nove demokratije veruju u uspeh i podržavaju napore koje ulaže Ministarstvo prosvete na u trnovitom putu ka izvođenju reforme osnovnog i srednjeg obrazovanja.
Stoga za Novu demokratiju nema dileme, Ministarstvo prosvete i Vlada Republike Srbije zaslužuju poverenje i dobiće glasove poslanika Nove demokratije i za ove zakone, opet kažem, sa verom i ubeđenjem da će, zajedno sa Ministarstvom, u periodu koji je pred nama dati svoj doprinos na izgradnji pravog reformskog zakona. Ali, to treba završiti kada vi procenite da zakon može da bude nesporno reformski, što znači donet i realizovan, jer jedno je donošenje zakona u parlamentu, a drugo je njegova realna primenljivost i usklađenost sa materijalno-tehničkim pretpostavkama, pošto je i najbolja reforma bez materijalno-tehničkih pretpostavki samo mrtvo slovo na papiru. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Rodoljub Šabić, a sledeći prijavljeni je narodni poslanik Velimir Simonović. Ukupno preostalo vreme poslaničke grupe DOS je 27 minuta, a ima još pet prijavljenih govornika; jedan govornik je iz Nove Srbije, a vreme poslaničke grupe  DOS - Nova Srbija je 10 minuta. Izvolite.

Poštovane dame i gospodo, pred nama su predlozi zakona o izmenama i dopunama zakona o osnovnoj i srednjoj školi. Stav socijaldemokratskih poslanika manje - više je poznat jer je nekoliko njih pre mene govorila. Ovi zakoni donose novine koje zavređuju da dobiju podršku. Oni u nizu elemenata, počev od povećavanja participacije roditelja i lokalne samouprave u upravljanju, do rešenja koja modernizuju sistem specijalizacije, i usavršavanja u korelaciji sa napredovanjem, sigurno zaslužuju podršku.
Dakle, to je nešto što će socijaldemokratske poslanike opredeliti da zakonima nakon završetka pretresa rasprave u načelu daju podršku. Međutim, postoji jedna stvar zbog koje smo bili prisiljeni da na tekst predloga zakona stavimo više amandmana i od koje će zavisiti naš odnos na kraju pretresa.
Stvar je poznata. Reč je zapravo o pitanju verske nastave. I da odmah kažem, dakle ne samo kao demokratski raspoloženi ljudi, nego kao civilizovani ljudi, smatramo da sloboda vere, sloboda veroispovesti, uključujući naravno i slobodu verske nastave, spadaju u fundament ljudskih prava. Oni su neotuđivi deo korpusa ljudskih prava i svako ograničavanje, otuđivanje ili sprečavanje nije dopustivo. Naš stav u pogledu toga je čvrst i aksiomatičan. Problem je što način realizacije koji se predlaže u zakonima ne korenspondira sa civilizacijskim principom sekularne države.
Ne mislimo mi da ne treba organizovati versku nastavu, već je jako problematično što se sugeriše da se ona organiizuje u državnim školama. Ali, vratiću se na to pitanje kasnije, jer to nije jedino otvoreno pitanje u vezi s tim.
Drugo pitanje: za koje to verske zajednice zakon rezerviše pravo da organizuje versku nastavu? Predlagač zakona se opredelio za prilično fluidan termin, tradicionalne crkve, a ne verujem da čak mi u ovoj sali možemo postići saglasnost koje su to od dvadesetak, 15, pet, ili šest verskih zajednica - tradicionalne. Hoćemo li imati problem sa tom i posebno sa činjenicom da neke velike verske zajednice, u svetu ogromne, ovde sasvim sigurno nisu tradicionalne.
Razumem odgovornost i strah pred problemom sekti. Ali, dame i gospodo, sekte se krajnje uslovno mogu nazvati verskim zajednicama. Problem sekti ne rešava se ovim zakonom, čak ni Zakonom o verskim zajednicama, nego Krivičnim zakonom.
Problem satanista i drugih sličnih sekti mi ne možemo rešavati na ovaj način, ali ne smemo doći u situaciju, koja je gotovo tragi-komična, da kažemo da su vere koje okupljaju više stotina miliona vernika po svetu, sekte i da u ovoj zemlji nemaju pravo da organizuju versku nastavu.
Ali, dobro, dame i gospodo, da ne dužim, socijaldemokratski poslanici su vam iovako uzeli previše vremena, da odem i na treće pitanje, koje je zapravo vezano za činjenicu da verska nastava već jeste u našim školama: ona je uvedena uredbom Vlade Srbije; mi nismo ljudi koji ne mogu da shvate realnost, ne pretendujemo na to da su naši principi jedini prihvatljivi i nismo skloni da ignorišemo istoriju.
Tačno je da je iza ove zemlje period višedecenijskog agresivnog ateizma, dominacije takvog ateizma, to uopšte nije sporno; tačno je da je bilo mnogo hipokrizije u ostvarivanju verskih prava i sloboda, čak i u odnosu na ono što je bilo zapisano u ustavima od 1946. godine do sada. Sve je to tačno i zbog toga mislimo - to je logika glavnog amandmana kojeg smo predložili - da organizovanje verske nastave u školi možda i može da se prihvati kao neka istorijska pravda; ako je klatno u jednom trenutku otišlo previše u jednu stranu, onda, i ako to nije po našem ukusu, možda može i u drugu.
Ali, to je jedna stvar. Druga stvar je obavezna verska nastava. Mi sledimo jednu logiku za koju smatramo da je jedina moguća i opravdana. Mi se, gospodo, u ovoj zemlji možemo deliti na pripadnike različitih verskih zajednica: na tradicionalne i na netradicionalne; možemo biti i ateisti, agnostici, dakle ne pripadati ni jednoj verskoj zajednici; ali ne možemo se deliti po tome da smo svi građani jedne jedine države - ona je nešto svima nama zajedničko.
Ta država treba, dakle to nije sporno, da obezbedi ostvarivanje sloboda i prava svojim građanima i da učini maksimalan napor u tom pravcu. Naš odnos se ovim amandmanom prema pitanju verske nastave na taj način i postavlja, ali ostvarivanje prava jednih ne treba da nameće obavezu drugima.
Naš amandman ide za tim da se svakom ko želi da njegovo dete pohađa versku nastavu, ponavljam u državnoj školi, to i omogući, ali da zbog toga oni koji ne žele da njihova deca pohađaju versku nastavu ne moraju svojoj deci nametati neku drugu obavezu. Odnos prema tim amandmanima, za nas je jako važan, ali i odnos prema ovom poslednjem o čemu sam govorio je zapravo najvažniji.
Dakle, od usvajanja ili neusvajanja ovog amandmana zavisiće definitivan odnos socijaldemokratskih poslanika prema Predlogu zakona o izmenama Zakona o osnovnoj školi. Zahvaljujem.

Poslanička grupa DOS ima ukupno vreme 21 minut, reč ima narodni poslanik Velimir Simonović i ima još tri prijavljena govornika iz poslaničke grupe DOS.

Dame i gospodo, pošto ima još tri govornika, a vreme je kratko, neću reći sve što sam nameravao da kažem, jednostavno za to se nema vremena, ali ću se javiti kada budu moji amandmani došli na dnevni red.
Hteo sam da pomenem prvo dve stvari koje nisu u direktnoj vezi sa ovim predlogom, ali su u vezi sa reformama u školstvu. Prva stvar, ukratko, to je pitanje nastave stranih jezika u našim školama, osnovnim i srednjim. Situacija je tu jako loša, nezamislivo je da deca, mladići i devojke uče po sedam, osam ili deset godina strani jezik i da ga ipak, na kraju školovanja, ne nauče. Zbog toga mi uvodimo jezike na nematičnim fakultetima, recimo na tehničkim fakultetima što je potpuno besmisleno. Prema tome, treba obratiti veću pažnju na nastavu stranih jezika, a ako treba neka se poveća broj časova.
Saznao sam ovih dana neverovatnu činjenicu da mi, čak ni u Beogradu, nemamo kvalifikovane profesore stranih jezika. U jednoj osnovnoj školi strani jezik predaje čovek koji je završio Višu turističku školu. Prema tome, Ministarstvo mora da preduzme mere da se poveća broj studenata na Filološkom fakultetu koji se spremaju za nastavnike stranih jezika.
Druga stvar je predlog za buduću reformu naših škola, a to je da konačno prestanemo sa tim da naša deca idu u školu tek sa sedam godina; najkasnije sa šest godina treba da pođu u školu, a u nekim zemljama idu i sa pet godina. Suviše je kasno za našu decu da sa sedam godina pođu u školu. Tu bismo dobili jednu godinu uštede, pa ako razmislimo o tome da bi se možda moglo da skrati školovanje sa 12 na 11 godina, tada bi imali već sa 17 godina studente koji bi sa 21, 22, 23, koliko traju fakulteti, već bili diplomirani studenti i mogli bi da se bave svojom strukom.
Sada glavno pitanje, tu imam i amandmane, a to je verska nastava u školama. Govorim o tome zbog toga što me obavezuje na to program moje stranke. Demokratski centar je republikanska stranka, to piše u našem programu, stranka za laičku državu i školu. Za nas je apsolutno neprihvatljivo da se u državnim školama uvodi predmet veronauka. Za to postoje mnogi razlozi: naučni, pedagoški, socijalni, pa ako hoćete i politički.
Znamo kako je uvedena veronauka prošle godine - uredbom Vlade, mimo Ustava i zakona. To je bila politička odluka. Ne možemo da obrazovanje svedemo na to da se razne odluke o njemu donose kao političke odluke, jer to nije dobro. Razume se, svaka država i svaki sistem, koalicija ili stranke na vlasti mogu da utiču i na obrazovanje prema svojim programima. Ali, ipak ne treba da se previše meša politika. Uvođenjem veronauke nastaje klerikalizacija ne samo naših škola, nego i klerikalizacija našeg društva. Uredbom Vlade od prošle godine u stvari je izvršena teška manipulacija crkvom. Ovde mislim, pre svega, na SPC, koja pristaje na tu manipulaciju; misli da će od toga imati koristi.
Dakle, Srpska pravoslavna crkva ne shvata da je za nju i njenu misiju mnogo bolje da sama teži tome da bude što više odvojena od države, a da sa državom sarađuje samo koliko je neophodno. Onda imamo smešne situacije kao što su, recimo, slave državnih ustanova. U zemlji Srbiji se znalo za slave kafedžija, za slave lekara, za slave zanatlija, ali slave državnih ustanova nisu nikada postojale. To je sada jedna moda.
Pa onda, osvećivanje državnih zgrada. Čitam pre nekog vremena, osvećena je, kažu, upravna zgrada Carine. Pre neki dan sam opet video: osvećen je kamen temeljac za fabriku duvana u Čačku. Znači, osvećuje se trovačnica naše omladine; tu će se proizvoditi otrov za našu omladinu, ali je tamo bilo pet sveštenika, koji su osveštali kamen temeljac.
SPC je u mnogim stvarima izgubila osećanje mere šta može da radi, a šta ne može da radi, s obzirom na njenu istorijsku misiju u srpskom narodu. Dakle, da pružim priliku i drugima iz moje poslaničke grupe da nešto kažu, ovde ću se zaustaviti, ali ću se javiti kada budu bili moji amandmani na dnevnom redu. Hvala lepo.

Zahvaljujem. Za reč se javio Dragiša Popović, a sledeći prijavljeni govornik je narodni poslanik Dragan Kovačević. Šesnaest minuta je ukupno vreme za tri poslanika. Izvolite.

Gospođo Mićić, kolege poslanici, nije sporno da će poslanici DS glasati za ovaj zakon. U ovom trenutku jako je važno da se ne zaboravi, da nam se više nikada ne bi ponovilo: Srbija izlazi iz pepela sa nasleđem ratova, desetogodišnje tiranske vladavine, sa uništenom ekonomijom, zapostavljenim i zloupotrebama narušenim pravnim sistemom i razorenom infrastrukturom. To je ono što ne treba zaboraviti.
Šta je sa obrazovnim sistemom? On je bio relativno dobro razvijen u prethodnom sistemu, ali nakon deset godina u najvećem broju škola nedostaju osnovna sredstva. Školski objekti su zapušteni, nastavnici demoralisani smanjenjem svog položaja u društvu. Prethodna vlast je gospodo, a ne smemo ni to zaboraviti, u jednom trenutku dovela prosvetne radnike do plate od jedne marke. Setimo se decembra 1993. godine, i to nikada nećemo zaboraviti i da se nikada ne ponovi u našoj državi. (Dragoljub Stamenković: Sada malo o zakonu.) ... Reći ću i o zakonu. U školama su nasleđeni dugovi, odgovornost direktora iz prethodnog sistema stoji i to će biti obelodanjeno.
Šta je zadatak obrazovanja? Ono angažuje prosvetni sektor, praktično trećinu radno aktivnog stanovništva i to je stub svakog društva; posebno je ovaj stub značajan za naše društvo u ovom trenutku kada želimo sveobuhvatne reforme, kada želimo državu da približimo Evropi.
Strateški dokument kvalitetnog obrazovanja za sve je put ka razvijenom društvu, zapravo predstavlja izjavu o namerama Vlade Republike Srbije, Ministarstva za prosvetu i sport Republike Srbije i šta dalje u ovom sektoru. Dobro je i treba pohvaliti to da moje kolege učitelji, nastavnici i profesori nisu izgubili volju da učestvuju u reformama, nisu izgubili volju jer veruju u ovu vladu; jer, ova vlada je prosečnu platu od 66 maraka zatečenu u decembru 2000. godine dovela prosečnu platu na jednu realnu cifru u ovim ekonomskim mogućnostima od 300 maraka.
Zakoni su samo korak u reformi našeg obrazovnog sektora i posebno želim da podvučem ovde dosta diskutovano pitanje, a to je verska nastava. Želim da kažem ono što niko ovde nije pomenuo, a to je pravo na veroispovedanje. U preambuli, Konvencija o pravu deteta, koju su usvojile UN 1990. godine, a ratifikovala bivša država, ta ratifikacija i danas važi, uzima u obzir značaj tradicije i kulturnih vrednosti svakog naroda za zaštitu i skladan razvoj deteta. Član 20. Konvencije smatra da treba obratiti dužnu pažnju na činjenicu da je poželjan kontinuitet u podizanju deteta, kao i na etničko, versko, kulturno i lingvističko poreklo deteta.
Ako su tradicija, kulturne vrednosti i versko poreklo deteta nešto što štiti ovako značajan dokument UN, zaista je čudno da se izvesni borci za ljudska prava suprostavljaju uvođenju veronauke za sve tradicionalne konfesije ovog prostora - pravoslavce, rimokatolike, muslimane, tradicionalne protestante, na čemu zaista nastoji i Pravoslavna crkva.
Kako je to u Evropi? Obavezna nastava je u sledećim državama Evrope - Austrija, Norveška, Engleska, Vels, Grčka, Nemačka, Rumunija, Švedska. Izborni predmet - Češka, Finska, Belgija, Slovačka, Hrvatska, Španija i Italija. Nastava religije, izborni predmet, koji ima alternativu, etiku i filozofiju - Finska, Belgija, Slovačka, Hrvatska, Španija i Italija.
Sve ovog govorim iz prostog razloga - mi smo u Evropi, Evropa je sa nama, treba nastaviti tamo gde smo stali pre otprilike 60 godina, tako da uopšte nije sporno da veronauka bude zastupljena kao predmet koji se izučava u našim školama.
I na samom kraju, ovde poslanik, kako ono beše, Baki Ivković, pomenu reformski kurs Vlade. E, što se tiče tog reformskog kursa Vlade Republike Srbije, poslednjih dana stižu najlaskavije ocene najuglednijih predstavnika međunarodne zajednice; pokušaj da se taj kurs ospori sa ove govornice nije ništa drugo do pokušaj diskreditovanja Vlade, koja je zaista reformska i koja zaista čini sve da se naše društvo preuredi i približi razvijenim društvima u Evropi. Hvala.

Ima reč narodni poslanik Dragan Kovačević, poslanička grupa DOS - Nova Srbija.

Dame i gospodo narodni izabranici, danas ste mnogo vremena potrošili na to da li je škola mesto za politizaciju i o izboru direktora, a vrlo malo o onima koji su najvažniji u sistemu obrazovanja i vaspitanja, a to su deca. Retki su govorili o problemima sa kojima se deca suočavaju, a od nas se očekuje ovde da ustanemo u zaštitu te dece, jer onaj ko ne investira u budućnost, taj nema ni perspektive.
Vaša pažnja u ovom trenutku govori kako se vi odnosite, dobar deo pojedinačno ili grupno, prema ovom krupnom problemu. To svakome od vas neka služi na čast. Jer, onaj ko nije radio sa decom, taj ne može da razume njihove probleme, a najvredniji deo društva je maksimalno ugrožen preobimnim gradivom, odnosom društvene zajednice spram škole, koja treba da bude ogledalo jedne moderne i dobre države.
Najopterećeniji deo društva, oni koji najviše rade, to su đaci. I, ako prihvatimo da su ovi predlozi izmena i dopuna zakona o srednjem i osnovnom obrazovanju samo prvi korak u sveobuhvatnoj reformi, koja mora da bude zaista ozbiljna i temeljna, onda ima nade za ovaj narod i za ovu državu.
Naši đaci u proseku moraju da rade znatno više nego njihovi roditelji, moraju da rade znatno više nego njihovi učitelji i nastavnici. Iz tog razloga apelujem na sve narodne izabranike da sa dužnom pažnjom razmisle o ovom problemu i daću svoj doprinos nekim sugestijama, u cilju nalaženja pravog rešenja.
Da li treba zadržati koncentrično obrazovanje ili treba zadržati sistem spiralnog obrazovanja, to je stvar eksperata i u tom smislu u budućnosti treba oformiti prosvetni savet, koji će biti sastavljen od najuglednijih profesora, naučnika i stručnjaka.
Reforma se ne može donositi kao do sada, ad hoc, da se skupi grupa ili grupica i da kaže - od danas se radi tako, i da to bude prava reforma. Reforma podrazumeva mnogo toga. Ako bismo primenili model verifikacije škola, odnosno davanje saglasnosti da se može raditi u tim školama, sasvim sam siguran da 90% školskih prostora ne bi zadovoljilo te kriterijume.
Kakvu realnu situaciju imamo - skoro svi direktori škola morali su da budu članovi vladajuće ili vladajućih stranaka; u učionicama imamo po četrdesetoro i više dece, a u takvim uslovima je nemoguće raditi; učenici od prvog do osmog razreda čuju oko dve milijarde različitih pojmova, što je nemoguće da se usvoji i koristi; u 21. veku osnovno didaktičko sredstvo još uvek su, nažalost, kreda i tabla. Da bi država mogla da napreduje, neophodno je stvoriti materijalne uslove, a ove se proslediti dalje školama.
Pojedini govornici danas su zamerili što ministar i njegovi saradnici posećuju škole. Smatram da je to neophodno: jer se onda ne bi desilo da se škola u jednom selu u okolini Bogatića zatvara stolicom; ne bi se desilo, zato što je grad Čačak bio opozicioni grad, da se ministar ogluši o regularan zahtev škole da se kupi gorionik da bi škola mogla da koristi gas, a da ne koristi lož-ulje i da za jednu grejnu sezonu ta škola potroši 120 hiljada litara lož-ulja. E, tako su radili oni pre, koji su vodili računa o budućim generacijama.
Mi imamo realnu situaciju da učenici beže sa nastave. Apsurdna situacija - da neko ko želi da nauči nešto beži od toga što treba da nauči. Postavlja se pitanje šta je uzrok takvog ponašanja tih mladih naraštaja. Sasvim sigurno uzrok leži u preobimnom gradivu, u prevelikim zahtevima, u neralnim ambicijama.
Mi želimo decu od sedam ili osam godina da obrazujemo kao da imaju 15 godina, mladića i devojke koji imaju 16 ili 17 godina tretiramo kao da su vunderkindi, da znaju sve, da su najspremniji i najbolji. To nije tačno. Našu decu moramo rasteretiti, a prava reforma znači smanjenje obima gradiva, smanjenje količine informacija, redukovanje svega onoga što oni treba da nauče.
Reforma podrazumeva i sledeće: da zatvorene grupe ne odlučuju o tome koji nastavnik i koja stručna sprema mogu da odgovore zahtevima; da se da veća sloboda neposrednim izvršiocima; da inspekcijska i nadzornička služba daju puni doprinos u sanaciji zatečenog stanja.
U kakvom smo stanju zatekli škole, to ću ilustrovati jednim primerom: danas je u poslaničku grupu ponovo stigao faks negde sa juga Srbije da je urušen krov škole i da je izbegnuta tragedija, jer se velika količina zmija pojavila na krovu. E, tako su vodili računa o školama. (Žagor.) Imam slobodu da kažem da nažalost i vaš odnos prema ovome o čemu govorim pokazuje kakvi ste vi bili đaci. Bar dobar deo.
Deca su demotivisana i zbog toga što nemaju posla, što su njihovi roditelji slabo nagrađeni za posao koji rade. Postavlja se pitanje, realno i stvarno pitanje - ko je idol mladima bio do sada u ovoj našoj napaćenoj zemlji. Sigurno nisu bili istaknuti profesori, privrednici, nego, nažalost, njihovi pravi idoli su bili kriminalci, a tome je doprineo sistem koji je egzistirao na ovim prostorima. (Smeh - žagor.)
Ovi netalentovani đaci čak ne znaju ni Oče naš.... (Predsednik: Gospodine Kovačeviću, upozoravam vas na prekoračenje vremena.) Ima vremena, oni su "mladi i perspektivni pa će naučiti". Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Neda Arnerić (uzvici, komešanje), a sledeći prijavljeni je Stanko Kovačević. Odustajete. Devet minuta je vreme za raspravu poslaničke grupe DOS-a, a poslanik Kovačević je odustao.