Gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je jasno da su kroz ovu dvodnevnu raspravu tema verske nastave i tema upravljanja školama same po sebi postale dominantne i da zaslužuju i neki rezime, kako bi bilo jasno zbog čega poslanička grupa DOS-a stoji na određenim poltičkim pozicijama.
Što se tiče upravljanja školama, mislim da je mnogo sigurniji i korisniji pristup koji je predložilo Ministarstvo, pristup decentralizacije, koji smo mi inaugurisali kroz omnibus zakon i Zakon o lokalnoj samoupravi, spuštajući taj nivo upravljanja i odlučivanja jednim delom na nivo opštine, odnosno grada, otvarajući na takav način mogućnost široke konsultacije, opšteg uvida u sve one procese koji prate taj rad u upravljanju školama. Nema puno argumenata kojima se može braniti pozicija koja je definisana dosadašnjim zakonom. Mislim da su sve te rasprave zapravo bile mnogo više posledica nastojanja naših političkih konkurenata da, braneći svoje političke stavove, zapravo afirmišu sebe, nego da ospore sam zakon.
Dakle, podržavamo ideju školskog odbora kao organa upraljanja kojeg bira i razrešava skupština lokalne samouprave; podržavamo ideju školskog odbora na čiji sastav saglasnost daje ministar prosvete zbog problema koji su prisutni u funkcionisanju lokalne samouprave i zbog činjenice da naše društvo još nije na onom nivou zrelosti na kojem bi moglo, kroz organe lokalne samouprave, apsolutno samostalno da odlučuje o važnim opštedruštenim pitanjima, kakvo je, recimo, pitanje upravljanja školama. Da ne bi dolazilo do različitih odnosa i potpuno dijametralno suprotnih situacija, mi smo spremni da podržimo ovakvu vrstu supervizije od strane resornog ministarstva republičke Vlade.
Što se tiče veronauke, pomalo je ova rasprava otišla u jednom pravcu u kojem, bojim se, mi kao poslanici ne možemo puno toga da uradimo. Znate, od Pontija Pilata do Mao Ce Tunga postojali su ljudi koji su osporavali veru i religiju i oni koji su je branili. Ako u poslaničkim klupama zauzmemo te pozicije, mislim da nećemo kvalitetno rešiti jedan problem koji je ozbiljan i koji je prisutan u našem društvu. Zbog toga bih se po pitanju verske nastave, pre svega, vezao za nekoliko ključnih tema koje je ona ovde otvorila: mogućnost izbornosti, odnosno ideja nametanja verske nastave; pitanje tradicionalne crkve, odnosno prava da određena verska zajednica organizuje versku nastavu u državnim ustanovama; i, konačno, pitanje sekularne države, odnosno pitanje fundamentalnog i, po mom mišljenju, veoma važnog i nezaobilaznog postulata demokratskog društva, kakvo svakako jeste ono sekularno što prati naš svakodnevni život.
Ideja verske nastave kao izbornog predmeta pred nas je postavila pitanje da li mi danas kao poslanici možemo biti veće pape od pape i da li smo možda, onim što je predloženo u ovom zakonu i što mi kao DOS branimo, tako nešto postali. Sasvim argumentovano i potkrepljeno činjenicama - nismo. Mi smo primenili najliberalniji koncept upliva veronauke, odnosno nauke o religiji u oblast obrazovnog sistema koji se može primeniti, imajući u vidu, recimo, evropske trendove i pravila koja postoje u evropskim društvima ka kojima mi težimo.
Ako analiziramo jednu stranu tog ekstrema koja je karakteristična za Veliku Britaniju ili Grčku i drugu stranu tog ekstrema koja je karakteristična za Albaniju, Makedoniju i, naravno, Francusku, koja se po mnogo čemu razlikuje od ova dva primera (i Slovenija, nisam zanemario pitanje Slovenije), videćete da smo se mi opredelili za suptilan način ispravljanja poluvekovne nepravde koja je sama po sebi proizvela sve te nesporazume o kojima mi danas razgovaramo.
Da nismo živeli 50 godina u totalitarnom sistemu, ova bi tema bila bespredmetna, baš kao što je bespredmetna u parlamentima Engleske, Nemačke, Italije, Španije, Slovenije, Hrvatske, Rusije, Slovačke, Češke, Poljske ili Albanije. Ideja izbornosti nije ideja nametanja i ona nikako sama po sebi ne može isključiti značaj i važnost građanskog vaspitanja, kao predmeta koji je alternativa verskoj nastavi.
Možda sam studirao specifičan fakultet, ali je teško sebe smatrati kompletno obrazovanom osobom ako ne možete da protumačite Mikelanđela ili da razumete dela Dostojevskog, a odgovorno vam tvrdim da ih nećete razumeti na način na koji su njihovi stvaraoci želeli, ako ne razumete religiju i ako niste u stanju da procenite u kojoj meri je sve ono što karakteriše religija prisutno u tako važnim društvenim temama. Nećete biti odgovoran političar ako niste u tom smislu upotpunjeni, kao što morate biti upotpunjeni poznavanjem religije, vere i osobenosti koja tako nešto prati.
Sekularno društvo nije dovedeno u pitanje, samo je otvorena mogućnost širokog obrazovanja, za koje smo bili uskraćeni; dosadašnje obrazovanje je proizvelo mnogobrojne dileme, koje danas nisu uklonjene, a između ostalog i dilemu tradicionalne crkve i njene definicije.
Kada govorimo o kineskom društvu, tamo je Konfučije tradicionalna vrednost. U Srbiji nije; u Srbiji su tradicionalne crkve, one su ukorenjene u našem društvenom biću. Te crkve su same po sebi najviše zainteresovane za rešavanje problema verske nastave i one su to kroz jasne inicijative pokretale. Ovde ću vam pomenuti te crkve, odnosno verske zajednice i na takav način možda otkloniti onu nejasnoću prisutnu kod dela poslanika koji su o tome raspravljali.
Tradicionalne verske zajednice su: Srpska pravoslavna crkva, Islamska zajednica, Biskupska konferencija, katoličke crkve Jugoslavije, odnosno Rimokatolička crkva, Evangelistička crkva, Reformatorska hrišćanska crkva i jevrejske zajednice.
Sve te verske zajednice, odnosno crkve pokrenulu su zajedničku inicijativu, neopterećene predrasudama koje su u političkom smislu prisutne u poslednjoj deceniji na ovim prostorima, tražeći da se ozbiljno pristupi rešavanju problema o kome mi danas razgovaramo.
Kao političari konačno moramo i sami sebi postaviti pitanje - da li ćemo zatvaranjem vrata, na način na koji je to učinjeno pre pola veka pred ovim temama u sistemu obrazovanja, mi ponoviti onu grešku koja je napravljena tada i koja je proizvela taj zastrašujući ekstremizam 50 ili 60 godina kasnije.
Dakle, ako mi ne budemo spremni da o ovim temama razgovaramo onako kako se razgovara u demokratskim društvima, onda će to učiniti neko drugi, s tim što će njegovi argumenti biti sasvim sigurno manje demokratski od ovih naših. Ideja sekularnog društva ničim nije dovedena u pitanje; ovde niko ne govori o tome da se predsednik Republike mora zakleti na Bibliji; ili da neki državni praznik po pravilu mora biti istovremeno i verski.
Ako je i bilo tih slučajeva, onda oni nisu bili posledica neke klarikalizacije našeg društva, već zapravo činjenice da je u prošlosti naše društvo neodvojivo bilo povezano sa crkvom i da je teško prepoznati važne društvene datume i pri tom ih razdvojiti od važnih crkvenih.
Prema tome, podržaćemo ideju verske nastave u školi, ali ne sa namerom da indoktriniramo naše društvo ili one koji će tu nastavu pohađati, već sa namerom da ljudima ponudimo mogućnost kako bi možda drugačijim očima posmatrali svoje okruženje i razumeli samog sebe.
U raspravama koje su bile prisutne, video sam da čak ni poslanici koji osporavaju tu ideju, baš poput onih poslanika koji je brane, nisu upoznati, recimo, sa saopštenjem vaseljenskog patrijarha, odnosno Pape iz 1996. godine, kojim se priznaje ontološki diskontinuitet i ruši ona teza koja je bila krunski argument u odricanju svakog naučnog stava naspram crkve, teza evolucije i tako dalje.
Dakle, ostavimo ljudima da pokušaju da urade ono što nisu mogli da urade 50 godina i nema razloga da za tako nešto parlament bude prepreka, pogotovu ne što imamo primere koji sami po sebi nisu rigidni, nisu radikalni, predstavljaju kvalitetno rešenje.
Mislim da one koji sa svojih političkih pozicija kritikuju ovakvu ideju ne treba anatemisati, to su politički stavovi, ali bi bilo dobro da ovo bude poslednja rasprava sa ovom temom u našem društvu, jer ćemo u suprotnom, ne razvijajući tu temu, već je baš naprotiv sputavajući, mi ponavljati greške prošlosti.
Podržavamo versku nastavu i građansko vaspitanje kao izborne predmete; nikome tako nešto ne namećemo, već naprotiv otvaramo dve mogućnosti. Hvala vam.