Poštovane dame i gospodo, naš amandman na član 9. odnosi se u konkretnom slučaju na poziciju, kako predlagač zakona kaže, tradicionalnih crkava i verskih zajednica, u vezi sa uticajem na kreiranje nastavnog plana i programa.
Međutim, u suštini mi ovim amandmanom, i kasnije nizom amandmana, polemišemo sa tim da se u tekst zakona unosi jedan, po našem mišljenju, fluidan i neodređen standard, koji za posledicu može imati povredu prava nekih verskih zajednica.
Jednom rečju, kad kažemo tradicionalan, zapravo ništa ne određujemo jasno i precizno. Mi polazimo od toga da ni u ovoj sali nije moguće postići ni približno konsenzus oko toga koje su to verske zajednice tradicionalne, a koje nisu, od nekoliko desetina koje deluju ovde.
Isto tako - da li imamo potpuno jasnu predstavu u pogledu toga da li ćemo, recimo, spominjući neku od malih verskih zajednica, koja ovde uživa status tradicionalne, da se ogrešimo o prava neke u svetu velike verske zajednice, čije se versko učenje i obred uopšte ne razlikuju u odnosu na tu kojoj mi priznajemo status.
Primera radi, da li znamo u kojoj se meri i da li se, recimo, Evangelistička crkva učenjem i obredom razlikuje od Baptističke, koja jeste velika u svetu, a koju kod nas niko ne spominje. Ali, na stranu to, problem je još složeniji. Po našem ubeđenju, svaka intervencija države u odnosu na priznavanje i određivanje statusa verske zajednice u suprotnosti je sa principom koji je, čini se, u svetu dominantan, a to je princip samoodređenja verske zajednice.
Dakle, ne potvrđuju se verske zajednice i crkve kao socijalne institucije ili kao sekte na osnovu činjenice da ih mi priznajemo ili ne priznajemo. One se potvrđuju kao crkve ako svojim delovanjem postanu društvene institucije, a kao sekte ako deluju asocijalno i u suprotnosti sa društvenim principima i zakonima.
Šta želimo da kažemo - mi se bojimo da ćemo uvođenjem termina "tradicionalno", sa idejom da stvar uredimo zapravo dovesti do situacija u kojima možemo vređati neka prava nekih verskih zajednica i vernika. Možda je gruba alegorija, ali zaista moram da kažem da princip sekularne države ne znači samo nemešanje crkve u državne poslove, već on znači i nemešanje države u crkvene poslove.
Gruba je alegorija, ali ću reći - vratimo se 2000 godina unazad, vratimo se na jedan od najmarkantnijih događaja u istoriji čovečanstva, vratimo se dakle na trenutak kada je neko razapeo Isusa Hrista. Šta mislite, koje je dnevno - političke argumente i rezone tražila ta ekipa ljudi koja je to uradil?. Da li je ta vera bila loša? Da li je taj nauk pozivao na mržnju? Da li je možda imao malo sledbenika? Ne. Ali, ta vera nije bila ni priznata ni tradicionalna.
Mi vas, gospodo, pozivamo da razmislite.
