Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Prve sednice Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2002. godini.

Obaveštavam vas da je službenoj evidenciji 150 narodnih poslanika prijavilo svoje prisustvo na ulasku u salu.

Radi utvrđivanja kvoruma za rad Narodne skupštine, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice.

Dame i gospodo narodni poslanici, imamo kvorum.

Obaveštavam vas da su sprečeni da prisustvuju sledeći narodni poslanici: Radomir Naumov, Petar Mišić, Živanko Radovančev, Slobodan Pavlović, Živko Selaković, Vojislav Došen, Neda Arnerić, Miroslav Markićević, Miomir Tadić, Zoran Mićović, Zoran Bošković, Višnja Nežić i Olgica Kirćanski; zakašnjenje su najavili Kermeci Karolj i Ružica Veljović.

Obaveštavam Narodnu skupštinu da su pozvani da sednici prisustvuju predsednik, potpredsednici, ministri i sekretar Vlade Republike Srbije, kao i sekretar Republičog sekretarijata za zakonodavstvo.

Takođe, shodno članovima 83. i 84. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, obaveštavam vas da sam na ovu sednicu pozvala predstavnike Centra za slobodne izbore i demokratiju, predstavnike Studentske unije Srbije, predstavnike Saveza studenata Beograda, studente Studijske grupe za ustavno pravo na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, predstavnike Narodnog pokreta "Otpor", predstavnike Niške studentske asocijacije i predstavnike Studentske federacije.

Pozdravljam prisutne goste.

Nastavljamo rad po dnevnom redu.

Prelazimo na 10. tačku dnevnog reda: - PREDLOG ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O JAVNIM PREDUZEĆIMA I OBAVLjANjU DELATNOSTI OD OPŠTEG INTERESA (načelni pretres)

Reč ima narodni poslanik Ljubomir Mucić, a posle njega Lazar Marjanski.

Poštovani narodni poslanici, gospodine ministre, dozvolite mi (žagor) da u nekoliko reči obrazložim zbog čega je u ovom trenutku ova tačka dnevnog reda, koja glasi Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa, suvišna u dnevnom redu; iz nekoliko razloga.
Prvi je što smo na jednom od poslednjih zasedanja Skupštine u prethodnom sazivu usvojili zakon koji je na celovit način regulisao oblast delatnosti rada javnih preduzeća i delatnosti od opšteg interesa, a jedan od prvih razloga za donošenja ovih izmena i dopuna je bila potvrda da je zaista zakon koji je donet jula 2000. godine celovit i značajan zakon.
Druga stvar - neki od motiva su navedeni u razlozima za donošenje ovog zakona, a osnovni je u tome da kontrolnu funkciju nad javnim preduzećima vrši osnivač tog preduzeća, a kada su upitanju drugi oblici organizovanja da kontrolnu funkciju vrši Vlada, odnosno nadležni organ jedinice lokalne samouprave i autonomne pokrajine, u zavisnosti od toga da li taj organizacioni oblik obavlja delatnost od značaja za Republiku, jedinicu lokalne samouprave, odnosno autonomnu pokrajinu.
U tom smislu, predlog navedenih članova ne ide u tom cilju. Vlada je promenila svoje mišljenje i osnovnu koncepciju usvajanjem amandmana poslaničke grupe SPS-a, gde je osnovno da je Vlada prihvatila amandman koji uređuje saglasnost na cene; odnosno, na tarife u komunalnim delatnostima vraća u nadležnost izvršnih organa lokalne samouprave, a saglasnost više nije obavezna od strane republičkog Ministarstva za trgovinu i usluge.
To je zaista u ovom trenutku jedan element koji treba da doprinese ujednačavanju cena i tarifa u komunalnim delatnostima, zavisno od specifičnosti lokalnih sredina.
Takođe me je iznenadilo u ovom trenutku, čitajući detaljno ove odredbe, da ovaj materijal, pre nego što dođe do poslanika, niko ne pogleda i ne pročita. Zaista me je iznenadilo u obrazloženju objašnjenje pojedinih rešenja poglavlja III; tako se dva puta ponavlja obrazloženje člana 11. a nijedno od ovih obrazloženja se ne odnosi na član 11; isto tako, verovatno zbog obrazloženja nekog ranijeg predloga, ostala su obrazloženja ovih odredbi pa je za član 11. Predloga zakona rečeno da on stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku", što je u Predlogu zakona predviđeno u članu 13. Potom, u članu 11. je dato obrazloženje za član 10. ovog zakona, a u članu 10. za član 9. ovog zakona i da dalje ne nabrajam.
Zaista, što se tiče ovog obrazloženja, ono u ovom trenutku ne zaslužuje da se nađe na raspravi u ovom parlamentu.
Sledeća stvar o kojoj bih govorio je da je osnovni motiv ovih izmena, uglavnom - kontrolisanje ne normativnih akata, cena, tarifa, nego zarada u javnim preduzećima i zbog toga je i predviđena kontrola članom 10; a ako se ne utvrdi kontrola godišnjih programa i planova, onda to pada u nadležnost Vlade Republike Srbije, koja će administrativnim putem utvrđivati zarade.
Takođe, razlog za izmenu prvih pet članova ovog zakona ne postoji, imajući u vidu da u opštinama zaista postoje javna preduzeća, preduzeća od opšteg društvenog interesa, pre svega u komunalnim delatnostima, a najviše ih je u oblasti informisanja, gde su osnivači lokalnih medija, pre svega radio stanica, više opština istog okruga.
U dosadašnjoj praksi nije bilo problema oko ujednačavanja kriterijuma i izbor članova upravnih odbora. Posle ovih izmena, ovog zakona, koje su nepotrebne, sigurno može doći do određenih problema u funkcionisanju upravnih odbora, odnosno javnih preduzeća koja se obrazuju za teritoriju više opština. Ne vidim razloga, ako nije do sada bilo nikakvih smetnji za primenu ovog zakona i funkcionisanje, pa čak nije bilo ni potrebe da se u ovom trenutku odmah na početku brišu ovi članovi.
I na kraju, zaista moram da kažem da su javna preduzeća u prethodnih deset godina, uz poljoprivredu, podnela najveći teret ove krize i u ovom trenutku su u zaista vrlo teškom materijalnom položaju. Nema razloga ograničavati zarade administrativnim putem onima koji su u dosadašnjem periodu podneli sav ovaj teret krize, blokade i sankcija. Hvala vam.

Narodni poslanik Lazar Marjanski nije prisutan. Može, Vitomir Plužarević, izvolite. Imate još 17 minuta.

Dame i gospodo narodni poslanici, Zakonom o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa uređeni su uslovi i način osnivanja i poslovanja javnih preduzeća i drugih oblika preduzeća radi obavljanja delatnosti od opšteg interesa za Republiku odnosno jedinicu lokalne samouprave ili autonomnu pokrajinu.
Taj zakon čije se izmene ovde predlažu donet je u 2000. godini, u skladu sa još uvek važećim Ustavom Republike Srbije koji nije menjan.
Članom 72. tačka 7. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje, između ostalog, i sistem javnih službi jer su to prava i dužnosti Republike Srbije. Članom 65. Ustav daje mogućnosti da se uslovi i način obavljanja delatnosti javne službe urede zakonom.
Kako javna preduzeća obavljaju poslove od opšteg interesa građana, Vlada Republike Srbije mora kontrolisati rad tih preduzeća, njihovu organizaciju, funkcionisanje probleme na koje nailaze, kao jedini nadležni organ Republike Srbije; sa tim treba da se upozna Skupština radi preduzimanja potrebnih mera u cilju celishodnijeg i efikasnijeg obavljanja poslova od opšteg interesa građana. Ovaj zakon i svi ostali zakoni koji su bili na dnevnom redu Skupštine imaju istu smernicu, a to je da su protivustavni. DOS to svesno radi, narod to sve posmatra i očekuje brze i kvalitetne promene koje treba da skinu sa vlasti sve te koji to podržavaju i sprovode.
U javnim preduzećima čiji je osnivač Republika Srbija cilj je da se sačuva radom i ostalim delatnostima stečeni kapital; taj kapital ima svoju vrednost. Verovatno ovim izmenama i dopunama Zakona neko želi da devalvira tu vrednost i da se posle toga izvrši privatizacija po normama i principima istim kao i kad se donose svi zakoni - što gore to bolje.
Predložene izmene u velikoj meri brišu mogućnost Vlade da kontroliše rad ovih preduzeća, naročito tamo gde Vlada nije osnivač već su osnivači jedinice lokalne samouprave, odnosno autonomne pokrajine ili dva javna preduzeća. Predloženim izmenama uskraćena joj je mogućnost kontrole ugovora koje javna preduzeća čiji su osnivači jedinice lokalne samouprave zaključuju sa trećim licima. Na taj način nije moguće kontrolisati protok i trošenje sredstava, a najmanje obavljanje poslova od opšteg interesa građana i jedinica lokalne samouprave.
Omnibus zakonom i predloženim izmenama ovog zakona daje se mogućnost da se bez saglasnosti Vlade Republike Srbije osnuju javna preduzeća koja su do sada bila u isključivoj nadležnosti Republike Srbije, odnosno osnivač je bila Republika Srbija. Primera radi, Autonomna Pokrajina Vojvodina kao teritorijalna autonomija može organizovati javno preduzeće za gazdovanje šumama ili vodom bez saglasnosti Vlade Republike Srbije. Srbija je izgubila AP Kosovo jer je ono okupirano, sada gubljenjem kontrole nad AP Vojvodinom, njenim javnim preduzećima, kao što su Elektroprivreda Vojvodine, Vojvodinevode, Vojvodinašume i sl. gubi i Autonomnu Pokrajinu Vojvodinu. O ovoj temi mi srpski radikali smo dosta toga rekli.
Takođe postoji mogućnost da dođe do nesrazmere cena usluga javnih preduzeća u jedinicama lokalne samouprave, bez obzira što saglasnost na cene usluga daje ministarstvo za cene. Cene usluga formira preduzeće prema kriterijumu svih komponenata koje ulaze u formiranje cena, pa takve on i predlaže sa obrazloženjem. Pada nam na pamet da su ove predložene izmene možda potrebne da bi se bezbolnije, odnosno bez saglasnosti i znanja Republike Srbije, pojedina javna preduzeća mogla lakše da privatizuju.
Da li je to razlog da se Elektrodistribucija lakše proda, odnosno njen prenosni sistem, pa da nam cena struje bude još veća iako je sada najveća u Evropi, a DOS je obećavao da će ta cena biti realna i normalna za svakog potrošača, što danas nije slučaj.
Smatramo da predložene izmene i dopune Zakona o javnim preduzećima nisu u duhu Ustava Republike Srbije i da davanje saglasnosti na akta javnih preduzeća od strane Republike Srbije nije razlog neefikasnog rada javnih preduzeća, kako to predlagač kaže u obrazloženju Predloga izmena i dopuna Zakona o javnim preduzećima, već da je rad ovih preduzeća nešto sasvim drugo, odnosno postoje drugi razlozi. Ovaj predlog je osnov za potpunu decentralizaciju gazdovanja javnim dobrima i mogućnosti za lakšu privatizaciju, odnosno prodaju ovih preduzeća u kojoj neće postojati kontrola od strane Vlade, odnosno Republike Srbije.
Svi programi na koje Vlada, odnosno Ministarstvo daje saglasnost imaju za cilj da se neka javna vrednost sačuva, odnosno da se zaštiti od raznih uticaja koji svesno ili nesvesno narušavaju tu vrednost. NATO bombarderi su najviše svojih bombi izbacili baš na te objekte o kojima mi danas u ovom zakonu raspravljamo - to su šume, reke, mostovi, pruge, EPS, nacionalni parkovi, bolnice. Nije Vlada Srbije uputila međunarodnoj zajednici račun o učinjenoj šteti koju nam je ona učinila, već Vlada sve suprotno čini kako bi se toj aždaji dodvorila, a sve to radi zbog šake dolara. Ta šaka dolara će dosta da košta - napuštanje, bežanje sa vladajućeg trona i to što pre. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Zoran D. Nikolić, a sledeći prijavljeni za reč je Miloš Todorović.

Uvaženo predsedništvo, poštovane kolege narodni poslanici, trudeći se da u svakom aktu koji razmatramo svestrano potražim i ono dobro i ono manje dobro, ja ću početi od onog za šta smatram da jeste i može da bude dobro u ovom predlogu zakona, a to se, po meni, nalazi na samom kraju i odnosi se na ukidanje one čuvene zabrane sponzorstva, donacija za humanitarne, kulturne, sportske i druge potrebe, što se odnosilo na javna preduzeća organizovana na svim nivoima.
Zašto mislim da je to dobro? Pre svega, zato što je naša realnost danas takva da Vlada i sama priznaje da u budžetima nema dovoljno para za ono što smo do juče zvali društvenom nadgradnjom, nema dovoljno para za kulturu, sport, humanitarne aktivnosti. Svedoci smo da je ugašen veliki broj privrednih subjekata, potencijalnih sponzora - donatora; ova aktivnost pala je na jedan uži krug subjekata koji nose taj teret. Mislim da je pravo i pravedno da ako država kroz budžet ne može da obezbedi dovoljno para za sport, kulturu i ostale aktivnosti koje su pobrojane, treba da omogući preko svojih javnih preduzeća da se na jedan častan, korektan i zakonit način omogući pomoć ovim oblastima i kroz ovaj vid sponzorstva i donatorstva.
Zato mislim da brisanje toga člana može da ima pozitivne efekte na ove oblasti. Normalno, ukoliko je to kontrolisano i ukoliko je u skladu sa zakonom.
O onom drugom delu tog istog člana, koji se odnosi na ponovno vraćanje naknada za članove upravnih i nadzornih odbora u javnim preduzećima, bilo je, a verovatno će i biti reči, i protiv tog dela svakako jesam. Mada je praksa od 5. oktobra da se u upravnim i nadzornim odborima svih javnih preduzeća i ustanova, rekao bih od mesne zajednice pa do Republike, sada manje-više svuda neke naknade ili naknadice tim članovima plaćaju, ne mislim da je to u skladu sa finansijskim mogućnostima države.
Ono za šta mislim da je zaista suštinsko u ovom zakonu, nalazi se u članu 10. Slobodan sam da kažem da je ovaj zakon i napravljen zbog člana 10. i da zapravo o njemu vredi pričati i posvetiti mu pažnju.
Zbog javnosti pročitaću ovo što piše u zakonu, kako taj član 22. starog zakona sada treba, posle ove intervencije Vlade i Skupštine, da glasi:
"Unapređenje rada i razvoja javnih preduzeća zasniva se na dugoročnom i srednjoročnom planu rada i razvoja. Za svaku kalendarsku godinu javno preduzeće donosi godišnji program poslovanja. Godišnji program poslovanja iz stava 2. ovog člana posebno prikazuje planirane izvore prihoda i pozicije rashoda po namenama", pa se sada dodaje "elementi za celovito sagledavanje politike zarada i zaposlenosti u preduzeću" itd.
Saglasnost na planove i programe o kojima sam govorio ne daje više Vlada nego osnivač. Za ova javna preduzeća na nivou Republike Vlada ima osnivačka prava. Takođe, novi stav koji se dodaje: "Vlada Republike Srbije može do donošenja programa iz stava 2. ovog člana da uredi uslove i način obračuna ukupnog iznosa sredstava za zarade u javnom preduzeću i preduzećima čiji je osnivač javno preduzeće".
Ovo je, rekao bih, a da ne budem pogrešno shvaćen, protektorat Vlade nad najkrupnijim javnim preduzećima čiji je osnivač Republika. Meni zvuči malo samoupravno i kardeljevski - elementi za celovito sagledavanje politike zarade i zaposlenosti - ta terminologija je pomalo napuštena u zadnje vreme. Vidimo da se sada opet vraća; ugrađuje se u akt koji se zove godišnji ili srednjoročni plan. Na taj plan daje saglasnost osnivač.
To znači, ili će EPS utvrditi nivo zarada, onako kako Vlada smatra da treba da ga utvrdi, da zarade miruju ili da rastu dva, tri, pet posto (istovremeno, tim aktom treba utvrditi koliko je viška radnika u preduzeću, onoliko koliko Vlada smatra) ili neće dobiti saglasnost. Ukoliko ne dobije saglasnost Vlade, taj program nije ni donet.
Vlada dobija kroz ovu izmenu zakona mogućnost da ona svojim aktom utvrdi i visinu i rast zarada i broj zaposlenih koji su višak u tim preduzećima. To se apsolutno uklapa u ovu priču, a nažalost tako živimo godinama unazad, da nam MMF i slične institucije postavljaju i dalje raznorazne uslove kako naša privreda, naše banke, naša javna preduzeća treba da se transformišu. Evo, sada nam se nagoveštavaju hiljade viška u elektroprivredi. Ove izmene zakona upravo naoružavaju Vladu neophodnim mehanizmima da se sa ovim pitanjima na jedan legalan način uhvati u koštac.
Slažem se da to nisu laka pitanja, ali mislim da i sebi i javnosti moramo jasno da stavimo do znanja da nakon ovog zakona najveća javna preduzeća u državi gube karakter preduzeća. Preduzeća su ipak samostalni privredni subjekti koji na tržištu ostvaruju neke efekte poslovanja. Sada osnovne efekte poslovanja i poslovne politike u svoje ruke uzima Vlada Republike Srbije. Na taj način, ponavljam, vrši protektorat nad ovim preduzećima. Mislim da je to štetno i mislim da to nije dobro. Za mene je to sasvim dovoljan razlog da se ovaj predlog zakona ne prihvati.

Hvala. Reč ima narodni poslanik Miloš Todorović, a sledeći prijavljeni za reč je narodni poslanik Marko Ćulibrk.
Izvolite. Preostalo vreme poslaničke grupe SPS je 4,5 minuta. Stranka srpskog jedinstva ima 17 minuta. Izvolite.

Poštovana gospođo predsednice, predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, stavljanjem na dnevni red Skupštine Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa otvoreno je krupno i značajno pitanje - ostvarivanje javnog interesa iz delatnosti javnih preduzeća.
Iz obrazloženja predlagača o razlozima za donošenje izmena i dopuna proizilazi da je u pitanju "samokritički osvrt" Vlade, koja je sagledala da je funkcionisanje javnih preduzeća zbog njenih prevelikih ovlašćenja i procedure davanja saglasnosti usporeno. Obrazloženje, na prvi pogled, zvuči "uverljivo" i "čedno", ali je reč o sasvim drugoj suštini na koju treba ukazati. Naime, i dalje je kod javnih preduzeća na zakonodavnom nivou ostalo otvoreno pitanje doslednog razdvajanja vlasničke funkcije nad sredstvima preduzeća od javnog interesa same delatnosti.
Savezni zakon o preduzećima prepustio je (kroz dve odredbe -članovi 401. i 402.) državi Srbiji da svojim zakonima utvrdi mere i instrumentarijum kojima se ne dovodi u pitanje osnovno opredeljenje javnih preduzeća, da su ona u osnovi i pre svega preduzeća, dakle privredni subjekti koji u tržišnim uslovima, na principima pozitivnog privrednog računa, nalaze razlog svog postojanja i opstajanja.
I površna, a pogotovo studioznija analiza normativnih rešenja, kao i praktična iskustva celine postojećih preduzeća, ne daju nam pravo ni na trunku optimizma da je izvršeno dosledno razdvajanje vlasničke od javno-pravne funkcije. U tom pravcu su veoma indikativne odredbe propisa, koje ću u narednim redovima izlaganja samo naznačiti po oblastima, a kojima se sa raznih aspekata uređuje pitanje osnivanja i poslovanja javnih preduzeća.
Šta je rezultat toga? Rezultat je: objedinjenost vlasničke i funkcije staranja o ostvarivanju javnog interesa u oblasti u kojoj je osnovano javno preduzeće; davanje većeg značaja ostvarivanju javnog interesa. To je dovelo, evidentno i bez brojčanog iskaza, da skoro sva javna preduzeća posluju sa naglašeno velikim gubicima, dakle, mimo svake logike organizovanja tržišno orijentisanih privrednih subjekata, što ona kao preduzeća treba da budu.
Ako se tome doda da su javna preduzeća osnovana u skoro svim značajnim sektorima privrede, a rekao bih života, onda zablude i neodređenost prakse predlagača (Vlade), a tek onda parlamenta kao zakonodavca, dobijaju, bez preterivanja, apokaliptične razmere.
Bez imalo ustručavanja, predlagač decidno u obrazloženju priznaje postojanje dominacije javno-pravne varijante i uveren je da se isti ciljevi mogu postući "smanjivanjem" ovlašćenja Vladi, dakle sebi, primenom drugih odredaba zakona, kao i posebnih zakona kojima se uređuju pitanja korišćenja, odnosno raspolaganja sredstvima u svojini Republike.
Normalnog i odgovornog čoveka, poslanika Stranke srpskog jedinstva, koji vam se obraća i koji dolazi iz sredine u kojoj deluje veoma značajno javno energetsko preduzeće, koje grca u gubicima, mora ozbiljno da zabrine ovakav arogantan, da ne kažem ciničan stav Vlade kao predlagača.
Najblaže rečeno, ostaje potpuno nejasno zašto već danas nismo u prilici da u vodimo raspravu i zakonodavno uređujemo celinu javnog sektora privređivanja. Jer, posebno obeležje rđave uređenosti poslovanja javnih preduzeća nalazi se i na strani propisa kojima je regulisana ova materija. Urađeno je to na više nivoa opštosti, što direktno i dopunski otvara problem usklađenosti, a pred praksu javnih preduzeća ostavlja i dalje složen zadatak tumačenja tih i takvih propisa.
Imajući u vidu celinu odnosa može se pouzdano konstatovati da su statusni aspekti organizovanja javnih preduzeća, u većoj ili manjoj meri, sadržani u zakonima (saveznom) o preduzećima, u ovom (republičkom) čije se izmene vrše i u posebnim kojima je Republika Srbija osnovala javna preduzeća (za naftu i gas, sisteme veza i PTT, elektroprivredu, železnicu, vode, šume i radio i TV). Veliki stepen opštosti kojim je regulisana odnosna materija i međusobna usklađenost tih propisa, van svake sumnje, pokazuju neujednačen pristup i nepreciznost.
Naravno, prevazilazi moju stručnost, ali i ograničeno poslovničko vreme izlaganja, da ukažem na sadržinu i domašaj pojedinih odredbi tih zakona, koje su od posebnog značaja za statusne aspekte organizovanja javnih preduzeća. Sva ta javna preduzeća, inicijalno osnovana kao jedanosubjektna, sa svojim opštim aktima, posebno statutima, uredila su brojna pitanja kaja bi trebalo da budu u domenu zakonske regulative. Problem je dodatno uvećan činjenicom da nadležni republički organ, dajući saglasnost na statute (uverili su me pravni stručnjaci), tim aktima daje snagu zakonskih, odnosno podazakonskih akata.
Prevazilazi karakter ove rasprave ako bih ulazio u sadržinu rešenja datih u statutima pojedinih javnih preduzeća. Umesto toga, da bih bio dosledan napred izrečenim konstatacijama i kritici, a zatim za potrebne promene, činim globalan osvrt na celinu zakona kojima su osnovana javna preduzeća. Možda ponavljam poznate stvari, ali ipak ukazujem: u tim posebnim zakonima javna preduzeća su inicijalno osnovana kao državna preduzeća. To je učinjeno na taj način što su sredstva rada - kojima su do donošenja i stupanja na snagu ovih zakona poslovali privredni subjekti, registrovani za obavljanje delatnosti iz predmeta regulisanja ovih zakona - proglašena državnom svojinom.
Saglasno stavu o državnom vlasništvu nad sredstvima ovih preduzeća, utvrđena je i struktura organa upravljanja, sa dominantnom ulogom Vlade Republike Srbije u njihovom imenovanju. Doduše, jedan broj članova upravnih odbora imenuje se iz reda zaposlenih.
S obzirom na činjenicu da su u okvirima postojećih privrednih subjekata, koji su "ušli" u sastav javnih preduzeća, obavljane i delatnosti, odnosno vršeni poslovi koji se ni najširim tumačenjem ne mogu podvesti pod pojam delatnosti i poslova koji su "nezamenljiv uslov života i rada", to je zakonodavac u nekoliko slučajeva, (naftna privreda, elektroprivreda) utvrdio koje su od registrovanih delatnosti za Republiku od posebnog značaja.
Zajednička karakteristika svih javnih preduzeća je da su ona inicijalno osnovana kao jednosubjektna preduzeća, kojima je dalje stavljeno u zadatak da pre početka rada utvrde svoju organizaciju i intervenišu osnivajući javna i druga preduzeća. Na taj način javna preduzeća su, bar u početnoj fazi svoga rada, osnovana i kao holding preduzeća u državnom vlasništvu (izuzetak u određenom smislu je RTS).
Do takvog zaključka se može doći, najpre, iz normativnog naloga zakonodavca upravnim odborima ovih preduzeća: da su dužna da osnuju druga javna preduzeća iz predmeta svog poslovanja, odnosno da osnuju preduzeća koja doprinose efikasnijem i racionalnijem poslovanju ovih preduzeća; a potom iz činjenice da ovako osnovana i organizovana javna preduzeća, suprotno svakoj elementarnoj logici organizacije privrednih subjekata, jednostavno ne bi mogla da posluju.
Ukazujem na još jednu odrednicu svih tih posebnih zakona kojima su osnovana javna preduzeća; to je činjenica upućivanja na tokove svojinskog prestrukturiranja, u skladu sa programima čije je donošenje stavljeno u nadležnost upravnih odbora, sa pravom Vlade da davanjem saglasnosti prihvata ili odbacuje te programe. S tim u vezi, potrebno je istaći da svi zakoni utvrđuju ograničenje, shodno kome se ceo proces svojinske transformacije zaustavlja na procentu 49, koji uvek i u svakom slučaju obezbeđuje dominantni uticaj države na rad i poslovanje ovih preduzeća.
Naglašeno veliki uticaj države na rad i poslovanje javnih preduzeća predstavlja zajedničku odrednicu svih tih posebnih zakona. Učešće države naročito je ugrađeno u segment ovlašćenja upravnih odbora za vođenje poslovne politike javnih preduzeća; skoro sve značajnije odluke donose se uz saglasnost Vlade Republike Srbije, bez obzira što ona imenuje upravne odbore.
Jedina, uslovno rečeno, "pogodnost" vezanosti za državnu aparaturu je u tome što javna preduzeća, u slučaju da posluju sa gubitkom, u meri da se nad njima, po važećim propisima, može sprovesti stečaj, neće prestati sa radom, jer je propisano da je osnivač (u konkretnim slučajevima - država Srbija) dužan da obezbedi sredstva za nesmetan rad javnih preduzeća. Veoma je, dakle, jasno da je vezanost javnih preduzeća za državu u stvari pozicija potpune zavisnosti. Potpuno je suženo i zatvoreno polje bilo kakvog autonomnog delovanja javnih preduzeća u vođenju poslovne politike.
Skoro sva javna preduzeća nemaju gotovo nikakve ingerencije u domenu cena proizvoda koje plasiraju na tržište; ne mogu da utiču na politiku zarada; odsustvo ovlašćenja isključuje odgovornost organa javnih preduzeća za poslovni rezultat; to vodi stanju evidentno prisutne stagnacije, kao i veoma značajnom i evidentnom raubovanju vrednosti sredstava javnih preduzeća. Jasno je da je pitanje odgovornosti za takvo stanje već poprilično dugo otvoreno; treba ga samo realizovati.
Dame i gospodo, koleginice i kolege poslanici, ukazao sam na suštinu problema, sa kojima je trebalo da se već i danas suočimo. Više od 10 godina na sceni je takvo stanje. Prethodnom režimu javna preduzeća kupovala su socijalni mir u Srbiji, a njih dovela tu gde jesu. Imamo li pravo da zatvaramo oči i nastavljamo sa takvom politikom.
Kako se misli da se u normativnom galimatijasu sprovodi prestrukturiranje privrede javnog sektora, usvaja nova organizacija i vrši svojinska transformacija. Umesto bavljenja tim pitanjima, nudi nam se kozmetika i pozamanterija Predloga zakona koji je na dnevnom redu, pri tome praćena veoma lošom i nedoslednom zakonodavnom tehnikom, na koju nema smisla da se osvrćem.
Iz izloženih razloga, Stranka srpskog jedinstva ne može da prihvati, ni delom, zakonodavnu odgovornost i da glasa za Predlog zakona.

Narodni poslanik Marko Ćulibrk nije prisutan.
Reč ima narodni poslanik Jovan Todorović, i to je poslednji prijavljeni govornik prema prijavama za reč u zajedničkoj načelnoj raspravi o Zakonu o javnim preduzećima.
Reč ima narodni poslanik Jovan Todorović (preostalo vreme poslaničke grupe SPS je 4,5 minuta).

Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je naizgled kratak i ne baš tako važan Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnim preduzećima. Pa ipak, skrenuo bih vašu pažnju na dva osnovna pitanja koja se pokušavaju ovim izmenama i dopunama regulisati.
Najpre, kad je reč o organima u javnim preduzećima, imamo praksu da više lokalnih samouprava osniva jedno javno preduzeće od opšteg interesa za više opština, ali se sada ovim izmenama predlaže da odluku o izboru organa upravljanja, odnosno upravnog odbora u tim preduzećima, donosi osnivač.
Ranije je rešenje bilo da odluku saglasno donose nadležni organi osnivača, kad je reč o tome da je jedno preduzeće osnovano od više lokalnih zajednica. Mislim da u praksi sa ovim rešenjem možemo doći do značajnih problema. Recimo, uzmite primer javnog preduzeća koje se bavi distribucijom vode na području više opština. Ukoliko te opštine u svojstvu osnivača ne postignu saglasnost o tome ko će im biti u upravnom i nadzornom odboru, ko će biti direktor tog i takvog javnog preduzeća, objektivno ćemo imati situaciju da bez mešanja Vlade imamo značajan problem na terenu u pogledu distribucije vode građanima.
U ovom rešenju se predlaže da Vlada tu nema nikakvih nadležnosti niti da može biti na neki način arbitar u eventualnim sporovima po tom pitanju. Dakle, ukazujem na taj problem zato što mi se čini da ćemo u praksi doći do takvih situacija da Vlada ipak, po prirodi stvari, mora rešavati probleme te vrste.
U vezi sa upravnim i nadzornim odborima ukazujem takođe na jednu pogubnu praksu, koja nam se u životu dešava, a to je da stranke koje su na vlasti, iz okvira DOS-a, po nekakvim kvotama ili po ključevima raspoređuju broj članova upravnih odbora u pojedinim javnim preduzećima u lokalnim samoupravama.
Recimo, kada DS dobije mesto predsednika upravnog odbora, Nova Srbija dobije člana, Socijaldemokratija dobije člana itd; bez obzira na kvalitet tih ljudi, bez obzira na njihovu kompetentnost, moraju se upravo iz tih stranaka imenovati predsednici, odnosno članovi upravnih odbora.
Slična je situacija i kod direktora i kod nadzornih odbora, gde je možda stanje na terenu i drastičnije, pa imate takve primere da vam npr. mašinski tehničari ili kvalifikovani radnici metalske struke budu predsednici nadzornih odbora i prate finansijsko poslovanje veoma značajnih javnih preduzeća, sa veoma visokim obimom sredstava u toku jedne poslovne godine.
Dakle, to je nešto što jeste prisutno u praksi, a što predlagač ovog zakona nije uočio, i ako je već hteo da menja zakon, onda je trebalo da ga menja na način da se suzbije ili obeshrabri takva aktivnost u pojedinim sredinama da nekvalifikovani i nekompetentni ljudi budu na čelu upravnih, a pogotovu nadzornih odbora.
Drugo pitanje koje mi je sporno u Predlogu izmena i dopuna Zakona o javnim preduzećima je zaštita opšteg interesa. Mi smo do sada imali situaciju da Vlada Republike Srbije daje saglasnost na bitne promene u javnom preduzeću koje nije osnivač, ali u kojem je većinski državni kapital. Ovog puta predlagač predlaže da bez saglasnosti Vlade možemo izvršiti statusne promene javnog preduzeća, da bez saglasnosti Vlade možemo na nivou lokalne samouprave izdavati garancije, avale, jemstva itd, i to za one delatnosti koje nisu osnovna delatnost dotičnog javnog preduzeća.
Dame i gospodo narodni poslanici, ukazujem na opasnost da se na nivou lokalnih samouprava mogu stvoriti takvi lobiji koji će omogućiti da pojedina javna preduzeća izdaju garancije ili avale na menicama i za one koji nikako ne bi mogli biti u funkciji ostvarivanja delatnosti tih javnih preduzeća.
Takođe nije potrebna saglasnost ni na procenu kapitala u javnom preduzeću radi privatizacije, ni na činjenicu koliko će biti emitovano akcija radi privatizacije, niti na ulaganje kapitala u druge pravne subjekte. Ovde je poseban problem što bez saglasnosti Vlade javna preduzeća, koja očigledno raspolažu veoma vrednom imovinom, mogu bez ikakve saglasnosti donositi odluke o prodaji te imovine, i to one imovine koja je direktno u funkciji obavljanja delatnosti tog javnog preduzeća.
(Predsednik: Gospodine Todoroviću, prekoračili ste vreme).
Gospođo predsednice, hteo bih da vas podsetim da sam kao član Odbora za razvoj i ekonomske odnose izdvojio mišljenje i nisam koristio to vreme.
(Predsednik: Znam, ne morate da me podsećate, ali niste bili prisutni kada sam vas prozivala.)
Na kraju, pošto me gospođa Mićić opominje za vreme, predlažem vam da ovaj zakon ne prihvatite zato što nije dobar i zato što može izazvati negativne posledice u praktičnoj primeni, a da nadležno ministarstvo obavežete da, ukoliko već hoće nešto da menja, napravi jednu celovitiju izmenu ovog zakona i ovom parlamentu stavi na raspolaganje, odnosno na diskusiju.