Za reč se javio narodni poslanik Zoran Anđelković, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS.

Dame i gospodo poslanici, naravno da je oblast radiodifuzije za svaku zemlju izuzetno važan segment koji u svim velikim i, u krajnjem slučaju, u svim zemljama Evrope predstavlja važan segment ekonomske stabilnosti, ali i ekonomskog razvoja zemlje, čak socijalne sigurnosti. Cilj ovog zakona mora da bude, da odvuče napred, ne da vuče nazad, da predstavlja razvoj u ovoj oblasti, a ne korak unazad, da predstavlja vreme koje je prošlo iza nas.
Međutim, kada se tako razgovara i kada se na taj način ovaj zakon posmatra onda je neophodno da on stekne odgovarajuće prerogative, tačnije rečeno - da ima neke temelje. Neophodno je da Vlada Srbije uradi strategiju razvoja telekomunikacija i radiodifuzije, pre nego što predloži ovakav zakon, i da tek na osnovu toga može da se pristupi izradi zakona o telekomunikacijama i o radiofifuziji. Ovako, faktički, mi pravimo neke grane na drvetu, a da u stvari nismo ni posadili to drvo, ni rešili pitanje njegovog korenja.
Druga stvar koja je važna kada razgovaramo o zakonu o radiodifuziji jeste - da li postoji ustavni osnov za usvajanje ovog zakona, odnosno, tačnije rečeno, da li je u skladu sa saveznim Ustavom.
Po svemu onome što danas imamo, on nije u skladu sa saveznim Ustavom, jer savezni Ustav predviđa podelu frekvencija, što je faktički u nadležnosti savezne države. Naravno, tu se može dati odgovor da se radi ustavna povelja i da će to u ustavnoj povelji biti rešeno, da je to već u perspektivi i da će se na taj način vrlo brzo rešiti, ali kada ovaj zakon bude usvojen on faktički neće biti u skladu sa saveznim Ustavom. Mislim da to znaju, sasvim sigurno, i oni koji su predložili ovaj zakon, a i sam zakonopisac.
Sledeća stvar zbog koje ovaj zakon nije moguće na pravi način tretirati, kada danas o tome govorimo, bez obzira na potrebu postojanja jednog ovakvog zakona, jeste da je neophodno pre toga usvojiti zakon o telekomunikacijama, a i potpredsednik Korać je na neki način to rekao. Naravno, on je rekao da će se usvojiti taj zakon o telekomunikacijama, ali je nemoguće prvo pričati o programu, o izradi programa, o stvaranju saveta, koji će govoriti o tome kakav ćemo program imati, pa tek onda o podeli frekvencija i o tome ko deli te frekvancije; kako se dodeljuju frekvencije; kakvi su tehnički uslovi, o svemu onome što je vezano za zakon o telekomunikacijama.
Naravno, na to se može dati odgovor da je ovim zakonom predviđen automatizam tj. kada neko dobije pravo na emitovanje programa, da se podrazumeva da će dobiti pravo i na korišćenje frekvencija; ali, u suštini, ako nema zakona o telekomunikacijama, ne vidi se na koji način, koji su uslovi, šta će se iz toga izroditi i da li može doći do određenih manipulacija ukoliko se ovaj savet stavi kao nadređeni, a bez postojanja takvog zakona.
Zašto ovo govorim? Mislim da ćemo se svi složiti da je uopšte resurs frekvencija ograničen, ali nije ni tako ograničen kao što se danas ovde čuje i kao što se u javnosti poslednjih dana govori. Predsednik Odbora za kulturu je ovde rekao da će od 1.200 emitera, od onih koji emituju radiotelevizijski i radiodifuzni program, ostati 200 onih koji će emitovati taj televizijski program.
Da li to danas, u startu, kada usvajamo ovaj zakon znači pretnju za 1.000 ljudi, onih koji trenutno emituju radiodifuzni program, i na osnovu čega. Na osnovu kog zakona? Na osnovu čega smo mi utvrdili da ima 200 ili 300 frekvencija koje mogu da se koriste u radiotelevizijskom programu. Ko je to utvrdio? (Komentari iz sale se ne čuju.)
Prvo, to nije tačno. To posmatranje nisu radili stručnjaci i o tome upravo i govorim, jer se polazi od toga da se posmatra period 80-tih godina, odnosno tehnička dostignuća 80-tih godina za broj frekvencija koje bi se koristile na prostoru SRJ. Uosalom, uzmimo primer, ako baš hoćete - pre četiri ili pet, ako hoćete i pre dve godine, korišćene su satelitske antene koje su koštale 700 ili 800 evra, a sada koštaju 50 evra, iz prostog razloga - na toj anteni može da se koristi jedan televizijski progrm na jednom kanalu, a danas na istoj toj anteni, samo digitalnoj, koja košta 150 evra, može da se koristi od četiri do osam TV programa i čak do 100 radio-programa.
Prema tome, ista stvar je i kada je reč o emiterima i emitovanju programa, kao i kada je reč o dodeli frekvencija. Ako je to tako onda i priča o ograničenim resursima ne stoji, kao i to o 200-300 televizijskih i radio-programa; to onda podrazumeva da se mora napraviti pre toga zakon o telekomunikacijama i iz toga izvući zaključak koliko, na koji način i šta treba podeliti.
Naravno, iz ovih razloga govorim o tome da je zakon polazio od vremena 80-tih godina, pošto je ovde neko dobacio da su to stručnjaci ustanovili; e, kad su stručnjaci ustanovljavali koliko na ovim prostorima može biti radio i televizijskih frekvencija. Danas to nije tačno. Danas nije takvo stanje.
Da li mi hoćemo da pravimo zakon kojim ćemo da zamažemo oči Evropi, kako smo napravili nekakav demokratski zakon, ili hoćemo da napravimo zakon koji će važiti do 2010. ili 2015. godine. Mi danas pravimo zakon koji strateški pogrešno usmerava radiodifuziju u ovoj zemlji, a kad kažem pogrešno ne mislim politički, govorim tehnički, ka 80-tim godinama, a ne ka 2010. ili 2015.
Iz ovoga se vidi da je Rade Valjanovski radio ovaj predlog zakona zato što on predviđa, na primer, tri radio-stanice sa programim na srednjim talasima. Ko još sluša srednji talas u ovoj zemlji? Niko. Naravno, jedan treba da postoji zato što je usmeren prema Evropi i svetu, ali niko više preko radio-prijemnika ne koristi, odnosno ne sluša radio-program na srednjim talasima. Naravno ni Radio "S" se ne emituje na srednjim talasima, to je valjda poznato, nego na kratkim talasima i to je pitanje tehničkih dostignuća, a nije političko pitanje.
(Žagor.)
Da je kratko ne biste vi to pominjali, ali je najslušaniji, i to znate, ali kada govorimo o tome i on nema frekvenciju. Nisam bio podoban u to vreme da dobijem frekvenciju. I on je emitovan bez dozvole za frekvenciju. Drugi su imali privilegiju, ali oni su sada sa vama. Nisu u opoziciji, nažalost. Oni su sada ti koji su i od vas privilegovani, takvi su uvek privilegovani i tako će uvek i proći, uvek će dobijati frekvenciju zato što su privilegovani na drugačiji način, a ne emitovanjem programa i kvalitetom programa.
Mi valjda treba da napravimo zakon koji će omogućiti da neko dobije frekvenicju, da dobije pravo na emitovanje programa zato što ima kvalitetan program, a ne zato što je privilegovan od bilo koje vlasti; ponavljam još jednom - oni su uvek privilegovani od te vlasti. Rekao sam da ni Radio "S" naravno, nema dozvolu za frekvenicju jer Dojčilo nije smeo da je odobri, jer verovatno nisam bio podoban.
Ovde nije dovoljno tretirana kablovska mreža i postojanje kablovskih mreži. Uzmimo susednu Mađarsku za primer. Preko 50% emitera emituje svoj TV program faktički preko kablovske mreže. U Holandiji je to preko 90%. Faktički taj pravac razvoja radiodifuzije i televizijskog programa uopšte nije obuhvaćen, a mi se moramo ka tome usmeriti. Gde mi hoćemo da usmerimo pravac razvoja određenog projekta i razvoja određene oblasti u ovoj zemlji? Nije dovoljno da samo napravimo neki zakon koji će da bude kratkoročan ili će pokazati Evropi kako mi taj zakon imamo.
Ovaj zakon je usmeren samo ka emiterima i tretira samo emitere i na neki način štiti državu, ali nije usmeren ka tome - kakve koristi od toga ima građanin. Kada o tome govorimo možemo govoriti i o pretplati. Uzmimo tu pretplatu i neravnopravnost medija. Jedni imaju pravo na naplatu, da imaju korist od toga što imaju 210 dinara po svakom TV pretplatniku. To je ovaj radiodifuzni sistem Srbije. Drugi ciljni sektor je potpuno povlašćen.
Ovaj prvi je najviše povlašćen, a civilni je povlašćen jer nema opterećenje da plaća rashode u smislu korišćenja programa, korišćenja frekvenicje. Ima obavezu da dobije frekvenciju čim konkuriše, a treći je komercijalni, koji bi trebalo da pokaže pravu lepezu političke karte Srbije i u kulturnom i u obrazovnom, ali i u svakom drugom smislu. On ima obavezu da plaća frekvenicju, ima obavezu da konkuriše i da plaća emitovanje programa i on je najneravnopravniji.
Prema tome, mi dobijamo faktički tri segmenta neravnopravnosti među medijima koje ćemo imati na osnovu usvajanja ovog zakona. Naravno, kada je reč o pretplati, ovde nije reč samo o visini pretplate, 200 dinara više ili ne. Reč je o moralu, u krajnjem slučaju. Vi ste u izbornu kampanju ušli sa obećanjem građanima Srbije da neće biti pretplate. Vi ste govorili - odmah, čim dođemo, prvi zakon koji će biti ukinut ...
(Žagor, dobacivanje iz klupa.)
Milka, smiri se malo, to pričaj u Požegi. Vi ste govorili o tome da će se odmah ukinuti zakon o pretplati.

Molim vas da ne ometate govornika.

Naravno, zato što je on bio vezan za elektroprivredu. Najmanje je bitno kako je i na šta on vezan, jer će i ovde biti vezan za elektroprivredu jer će oni ponuditi najbolje uslove, što se iz ovoga vidi, ali je reč ne samo o visini, već o tome da onaj u Jajincima, tamo negde na bugarskoj granici, koji ima jedan TV program, ali nikakav, ima obavezu da plati 210 dinara i onaj koji ima 15 programa u Beogradu ima obavezu da plati 210 dinara. Jednostavno, ne postoji sinhronizacija da manje plaća onaj koji ima jedan program; vi ćete reći - mora da ima, jer se kaže da je 90% pokrivenost, toga nema danas. Šta ćemo do toga - mora da ima. Do tada mora da plaća TV pretplatu. Kada je reč o povećanju TV pretplate predviđa se dvostruko povećanje.
Realno, s obzirom na cene na malo, i faktički 5% za svaku godinu, to znači da ćemo mi za pet godina imati ne sedam maraka, ne 3,5 evra pretplatu, nego ćemo imati faktički duplo veću pretplatu, kada povećavamo 5% realno, plus cene na malo. Prema tome, da li to građani Srbije mogu da izdrže, sem toga što ste sami obećali da TV pretplate neće biti. Hvala.

Za reč se javio narodni poslanik Čedomir Jovanović, predsednik poslaničke grupe DOS.

Gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, pokušaću da ipak ovu raspravu vratim u okvire koje je zadao predstavnik predlagača, gospodin Korać, da poslanicima olakšam današnju raspravu i odlučivanje o informacijama koje neizostavno moraju biti saopštene tokom ove debate, kako bi se u potpunosti formirala ispravna slika o načinu na koji je definisan Predlog ovog zakona i svemu onome što je prethodilo našoj skupštinskoj raspravi.
Mislim da sam dužan da odgovorim na neke kritike, koje su moji prethodnici ovde istakli, s tim što konačnu reč o tome mora izneti predstavnik predlagača i Vlade, potpredsednik gospodin Korać.
Dakle, ono što se neizostavno mora izvršiti tokom ove naše rasprave jeste precizno ukazivanje na suštinske segmente ovog zakona, kroz sve one norme kojima se taj zakon depolitizuje i istovremeno kroz paralelan, neizostavan, takođe veoma važan i nezamenjiv proces izgradnje novog sistema vrednosti.
Depolitizacija medijskog prostora se vrši kroz formiranje saveta; o tome možemo razgovarati; zatim, kroz izgradnju javnog servisa, odnosno transformaciju RTS-a; i paralelno, kroz definisanje nove uloge lokalnih radio i TV stanica, koje se nalaze pod ingerencijama lokalne samouprave.
Na to vas upućujem pre svega zbog Zakona o lokalnoj samoupravi i izvesne procedure, koja je tim zakonom utvrđena. Videćete da smo mi, kao predstavnici demokratske vlasti, učinili veliki iskorak unapred, iskorak kojim smo u potpunosti uskladili ovaj predlog zakona sa međunarodnim konvencijama, koje smo kao država dužni da poštujemo. Pre svega tu mislim na konvenciju Saveta Evrope i konvenciju o prekograničnoj televiziji. Istovremeno smo tako obezbedili neophodnu podršku međunarodne javnosti, koja se bavi monitoringom u ovom trenutku našeg društva, kako bismo se verifikovali za povratak u one međunarodne institucije u kojima mislimo da nam je mesto, ukoliko želimo da na pažljiv način štitimo interese našeg društva.
Tu pre svega mislim na Savet Evrope. Dakle, taj proces depolitizacije tekao je na tri nivoa: kroz formiranje saveta radiodifuzne agencije, odnosno saveta tog regulatornog tela, koje će se baviti veoma važnim i odgovornim poslom; kroz rekonstrukciju RTS-a ka stvaranju javnog servisa, koji bi počivao na dva stuba - radiodifuznoj ustanovi Vojvodine i radiodifuznoj ustanovi Srbije; i kroz transformaciju lokalnih radio stanica.
Pitanje saveta je veoma ozbiljno i ono je, naravno, prolongiralo ovu skupštinsku raspravu za nedelju dana, s obzirom da je jasno da je Vlada predlaganjem ovog zakona zapravo želela da izađe korak napred u pravcu svih onih političkih promena, koje mi neizostavno želimo da sprovedemo u procesima u kojima smo dosta brzi i koji, uprkos toj brzini, neizbežno kasne za zemljama u okruženju.
Tačno je da smo mi, za razliku od drugih država u tranziciji, predložili ovaj zakon posle godinu i po dana vlasti, ali je isto tako tačno da u međuvremenu kasnimo 10 godina za svima, tako da je to samo po sebi pohvalno za nas, ali mislim da ne ide ni na kakav način u korist onima koji u ovom trenutku kritikuju ovu našu inicijativu: dakle, formiranje saveta, problemi sa kojima smo se suočili tokom tog posla i konačno rešenje.
Mislim da je važno o procesu rada na ovom idejnom rešenju, koje se danas nalazi pred vama, reći da smo mi ovim predlogom, koji je drugačijim od onoga što je prethodno ušao u skupštinsku proceduru, uspostavili potpunu ravnotežu u pravima, ali da smo pri tom, kao vlast, preuzeli veliku obavezu na sebe, koja nije ravnomerno preneta i na onaj drugi nevladin, odnosno civilni sektor.
Dakle, balansiranjem prava izmenili smo prethodni odnos da među 15 članova saveta, koji upravlja radiodifuzijom u našem društvu, budu samo dva predstavnika države. Mi smo želeli da budemo ravnopravni u tom poslu, pre svega zbog toga što smatramo da ne postoji nijedan razlog kojim bi se takva uloga nama unapred uskratila.
Ta ravnopravnost ne podrazumeva nikakvu prednost. Rešenjem do koga smo došli mi smo zapravo tako nešto kroz konkretno delovanje potvrdili. Četiri predstavnika biraju današnje aktuelne vlasti - kroz ingerencije koje su date Izvršnom veću Vojvodine, republičkoj Vladi, parlamentu Pokrajine i Republičkom parlamentu.
Peti predstavnik je neizostavan, nama je veoma važna njegova uloga, koja je pre svega politička, s tim što, naravno, mislimo politička u onom reprezentativnom smislu, jer je jasno da se ne može raditi o osobi koja ima bilo kakve političke stavove, već o osobi koja mora poštovati stroge kodekse profesije; utvrđene ovim zakonom.
Do devetog člana saveta doći će se konsenzusom, dakle, dogovorom predstavnika, sa jedne strane Vlade, a sa druge civilnog sektora, dogovorom koji će potom biti verifikovan ovde, pred poslanicima Republičkog palramenta.
Ne postoji mogućnost presudnog uticaja vlasti u ovom poslu i to je ono čime smo mi veoma zadovoljni; to je ono što su razumeli predstavnici međunarodnih institucija sa kojima smo mi razgovarali tokom priprema ovog zakona i kroz to razumevanje mislim da je u potpunosti demantovana ona vrsta straha koja može biti opravdana, imajući u vidu pre svega loše iskustvo medija u odnosima sa vlastima ovog društva.
Ali, istovremeno, ne može to biti ključna stvar, jer mi sebe smatramo drugačijim od svojih prethodnika, između ostalog i zbog načina na koji smo došli do ovog zakona, ostavljajući potpunu slobodu radnoj grupi, koja je kroz devet verzija zapravo imala apsolutno nezavisnu i potpuno slobodno utvrđenu uređivačku i koncepcijsku politiku, koja je na kraju samo tražila verifikaciju do koje smo došli zajednički; dakle, još jedanput ponavljam, kroz saglasnost predstavnika radne grupe, koju su činili ljudi iz medijskog sektora i predstavnici pravnog stručnog servisa koji je bio neophodan da bi se ovako nešto uradilo.
Savet treba da ima devet članova, četiri predstavnika će izabrati ova skupština, na predlog nadležnih i utvrđenih organa države, dok će četiri predstavnika izabrati verske zajednice, rektori putem dogovora, nevladine organizacije i predstavnici nacionalnih manjina.
Pitanje je dogovora civilnog sektora oko svojih predstavnika. Tačno je da je tu i delegatski princip, ali je on takođe izbalansiran; delom je delegatski, i to u onom smislu u kome je potreban dogovor civilnog sektora, ali je veoma striktno sa druge strane politički definisan kroz one ingerencije koje su date dvema skupštinama i Izvršnom veću, odnosno republičkoj Vladi.
Način dogovora nas ne treba previše da opterećuje. Mi unapred ne možemo osporiti mogućnost tog dogovora, jer je jasno da su se, recimo, crkvene zajednice veoma lako dogovorile tokom procesa koji je podrazumevao vraćanje veronauke kao opcijalnog predmeta u naš sistem obrazovanja, i tu nije bilo nikakvih problema. Jasno je da su se veoma lako dogovorile tokom pripreme udžbenika koji će biti osnova za sprovođenje takve nastave.
Mi ne sumnjamo da će doći do dogovora oko predstavnika u tom radiodifuznom savetu, pre svega zbog toga što je to funkcija koja podrazumeva rotaciju, i ta reprezentacija i to pravo prvenstva naravno da će biti ostvareni putem dogovora, a nikako putem nekog konflikta. Ne sumnjam da će do tog dogovora doći, jer je suština religija tolerancija i uvažavanje drugačijih mišljenja. Uveren da će na našim prostorima to biti potvrđeno kroz reprezentativni izbor predstavnika crkvenih zajednica u taj savet.
Što se tiče predstavnika univerziteta, odnosno funkcije rektora, mislim da nije na Skupštini da osporava mogućnost dogovora. Takvim svojim stavom, a priori, mi bismo u potpunosi devalvirali naučni sistem našeg društva. Ne vidim da ima bilo kakvog osnova za takav negativan odnos prema toj intenciji.
Što se tiče predstavnika nevladinih organizacija, to je drugo pitanje. Mi u zemlji imamo preko hiljadu nevladinih organizacija, koje su registrovane bilo na republičkom, bilo na saveznom nivou. Proces dogovaranja oko predstavnika nevladinih organizacija u radiodifuznom savetu je bitno drugačiji od svega onoga što će pratiti proces odlučivanja u onim drugim situacijama.
Mislim da će na tom primeru nevladine organizacije moći da dokažu svoju ozbiljnost, razumevanje trenutka i uloge koja im je poverena kroz Predlog zakona o kome raspravljamo.
Što se tiče uloge koja je data nacionalnim zajednicama, mislim da je to pohvalno za nas, da nemamo razloga da strahujemo od toga i ne vidim da bi izborom i radom predstavnika nacionalnih zajednica u tom radiodifuznom savetu bilo ko bio uskraćen. Baš naprotiv, i uveren sam da se otvara znatno širi prostor za afirmaciju nacionalnih osobenosti i različitosti, koje su naše bogatstvo, a ne nikako naša mana. Siguran sam da će poslanici to razumeti kada se bude raspravljalo o predlogu kandidata, koji će reprezentovati u savetu nacionalne zajednice.
Mislim da smo dužni da odgovorimo na pitanja neizostavno ovde postavljena i koja se tiču redukcije broja članova, sa 15 na 9, i gubitka statusa koji je prethodno bio definisan za pojedine institucije. Tu pre svega mislim da je pomenuta Srpska akademija nauka i umetnosti, ali pored Srpske akademije nauka i umetnosti, svoj status su izgubile i neke druge institucije, kojima je prethodno tako nešto bilo garantovano.
To nije učinjeno zbog toga što neko smatra da je Srpska akademija nauka i umetnosti institucija koja nema šta da kaže u oblasti radiodifuzije, već pre svega zbog toga što smo mi želeli da stvorimo funkcionalno, aktivno telo, koje će dinamično doprineti što bržoj primeni ovog zakona i koje će kroz predstavnika univerziteta ispuniti onaj preduslov koji smo mi želeli da bude ispunjen, između ostalog, i kroz prisustvo predstavnika Srpske akademije nauka i umetnosti.
Naravno da je na savetu da u potpunosti konsultuje sve nezavisne institucije koje u ovom trenutku egzistiraju i deluju u našem društvu, a između ostalog i Srpsku akademiju nauka i umetnosti. Status predstavnika filmske umetnosti, odnosno kompozitora, koji je bio definisan prethodnim rešenjem, nije i suviše osporen, s obzirom da je ostavljena mogućnost da ukoliko ostvare potrebne dogovore, predstavnici nevladinog sektora, profesionalnih radiodifuznih udruženja i udruženje novinara, zapravo sa ove dve strukovne organizacije izaberu svog predstavnika koji bi ih reprezentovao u određenom vremenskom periodu u okviru saveta. Kroz princip rotacije naravno da bi se otvorila mogućnost i drugima da u periodu koji je pred nama ostvare to svoje pravo.
Dakle, mislim da je način na koji je izabran savet u ovom trenutku, kroz balansiranje prava i preuzimanje mnogo većeg tereta obaveza od strane države, idealan i da u ovom trenutku predstavlja naš maksimum. Imajući u vidu ono što je pratilo ovakvo redefinisanje tog statusa saveta, mislim da se ne može pronaći ništa što bi osporilo tu našu nameru da depolitizujemo oblast medija i da kroz formiranje nezavisnog regulatornog tela u potpunosti iskoračimo u jedan novi segment, društvenog razvoja...

Da li želite da koristite i sledećih deset minuta?

Da, naravno. Znači, koji bi na drugačiji način otklonio sve one anomalije koje su nasleđene i o kojima ne treba previše govoriti jer mislim da je to stvar prošlosti.
Javni servis, odnosno transformacija Radio televizije Srbije; mislim da tu moramo govoriti o načinu finansiranja javnog servisa, a naravno da se moramo osvrnuti na ono što su bila naša politička obećanja i stavovi sa kojima smo nastupali kritikujući prethodne oblike finansiranja i da moramo ukazati na one promene u kojima se taj proces depolitizacije prenosi i na Radio televiziju Srbije, odnosno radiodifuzne ustanove Vojvodine i Srbije.
Ta podela RTS-a predstavlja, zapravo, povratak na onaj koncept koji je postojao pre konstituisanja RTS-a i podrazumevao postojanje Radio televizije u Novom Sadu i postojanje Radio-televizije ovde, u Beogradu. Mislim da se time omogućava nesmetan i brži razvoj tih televizijskih kuća i da se nikako to ne može smatrati nekim parcelisanjem medijskog prostora; do toga bi zapravo došlo kada bismo uvažili onu vrstu zahteva koja je izrečena između ostalog i kroz amandmane, a tiče se formiranja nezavisnog radiodifuznog saveta Vojvodine.
Dakle, RTS se transformiše i formira se nezavisan javni servis. Nema puno primera u ovom trenutku koji bi svojim liberalizmom mogli da prate ono što mi danas radimo. Mislim da je ovde pomenuta politika kao vrhunska norma. Navedeni su primeri antike i sve ono što se u međuvremenu desilo. Tačno je da je politika vrhunska norma u nekim društvima poput Velike Britanije i da je tako nešto nesporno. Tamo ministar kulture svojim dekretom imenuje direktora, odnosno glavnog urednika BBC-a, ali mi nismo na tom nivou, to otvoreno treba reći.
Mi ne možemo izdržati takvu vrstu statusne privilegije i slobode i zbog toga želimo da depolitizujemo oblast javnog servisa kroz formiranje nezvasine agencije, koja će potpuno nezavisno od politike izabrati upravni odbor, a on će onda, sprovodeći uobičajenu proceduru javnog konkursa, izabrati direktora i glavnog urednika jedne i druge radiodifuzne ustanove.
Način finansiranja - pretplata; ona će se ostvarivati kroz dogovor radiodifuzne ustanove, odnosno Televizija Beograd i Televizije Novi Sad sa javnim preduzećem koje najefikasnije može tako nešto da uradi.
U čemu je razlika između pretplate koju mi utvrđujemo kao oblik finansiranja javnog servisa i pretplate koju smo mi tako žestoko krtikovali u prethodnom periodu. Ne u metodologiji kojom se ta pretplata ostvaruje, nego u funkciji te pretplate.
Ovo je nezavisan oblik finansiranja javnog servisa, oblik u kome sa jedne strane imate građane koji izdvajaju novčana sredstva za finansiranje javnog servisa i sa druge strane taj javni servis koji ta sredstva troši. Videćete da u tom odnosu ne postoji nikakva međustanica koja bi podrazumevala neku kontrolnu ulogu Vlade, Ministarstva finansija ili ministarstva koje se bavi na izvestan način regulisanjem oblasti informisanja. To je velika razlika.
Da se finansira javni servis na način na koji se finansirao od izmena Zakona o Radio-televiziji Srbije, koju smo mi izvršili pre godinu dana, to bi značilo da praktično javni servis nije nezavisan, jer ne možete biti formalno nezavisni ukoliko vas država finansira. To je ta velika razlika.
Drugo, mislim da dolazi do velikih promena u uređivačkom konceptu, s obzirom na način definisanja javnog servisa i to u potpunosti otklanja onu vrstu opasnosti i kritika koje smo mi iznosili tokom proteklih deset godina, a koje su sasvim sigurno bile više nego argumentovane.
Vraćanje pretplate i distanciranje države su dva procesa koji se ne mogu posmatrati nezavisno, niti se može kritikovati pretplata kao oblik finansiranja, a zanemariti stav države da se ona više ni na kakav način ne upliće u oblast javnog servisa, kroz finansije ili politiku koju je do sada vršila kroz funkciju upravnog odbora, odnosno imenovanje direktora i glavnog urednika. To je ta velika razlika i mislim da će građani tako nešto podržati i razumeti.
Nivo, iznos te pretplate je minimalan u ovom trenutku. On nije posledica određene političke volje, odluke; jasno je da bi svakom političaru na vlasti odgovaralo da je taj iznos što niži, ali mi moramo voditi računa i o potrebama javnog servisa, koji mora zadovoljiti obrazovne, informativne i kulturne potrebe našeg društva, a tako nešto je nemoguće bez te minimalne pretplate od 210 dinara.
Način na koji će ona biti ostvarivana je, pre svega, pitanje na koje odgovor moraju dati predstavnici televizija, odnosno javnog servisa i javnih preduzeća sa kojima se postigne dogovor. Vlada ili Skupština u tome nemaju nikakvu ulogu, niti mi možemo uticati na taj proces na bilo kakav način.
Ono što takođe zaslužuje veliku pažnju i što ne može ostati po strani jeste i status lokalnih radio-televizijskih stanica koje se nalaze u vlasništvu opština, odnosno u lokalnoj samoupravi. Videćete da kroz formiranje saveta i distanciranje od one presudne arbitrarne uloge koju je imala u javnom servisu, u lokalnoj samoupravi, država zapravo diže ruke od medija. To je dobar put za stabilizaciju političkog sistema i sistema vrednosti koji je do sada bitno urušavan upravo zbog političkih potreba koje su bile u konfliktu sa svime što je naša zajednička i opšta potreba.
Dakle, lokalne stanice će se privatizovati u periodu od četiri godine. Ta privatizacija je oročena upravo zbog toga što mi želimo da problem, koji može proizvesti lokalna stanica koja je pod ingerencijom lokalne samouprave, ne treba ostaviti bez tog konačng odgovora i uveren sam da će upravo ovakav postupak lokalne samouprave, ovakav iskorak u novo doba dobiti podršku građana i političih struktura koje deluju na nivou opština i gradova.
Broj lokalnih i radio-televizijskih stanica je upravo onakav kakav je ovde, nekoliko puta je ovde pominjan, reč je o 1.300 što radio, što televizijskih stanica i jasno je da, ukoliko želite da zadovoljite profesionalne standarde, ne možete zadržati taj broj radio-televizijskih stanica i to nije isključivo pitanje političke volje, već profesije i struke koja nam je takve podatke dala. Vi ste sasvim sigurno zainteresovani za sudbinu određenih radio, odnosno televizijskih stanica, ali ta sudbina je u rukama nezavisnog tela, saveta radiodifuzne agencije, koje će odlučivati na osnovu profesionalnih kriterijuma utvrđenih ovim zakonom, odnosno kriterijumima o kojima možemo da razgovaramo. Oni nisu, ponavljam, politički i to se ne može osporiti ni jednim članom ili stavom zakona o kome danas raspravljamo.
Što se tiče izgradnje sistema vrednosti, po prvi put se uvode jasni kriterijumi. Oni upravo ruše onu vrstu povlašćenog položaja koji je možda do sada RTS imala, jer je pomenuto finansiranje putem pretplate i status drugih komercijalnih stanica koje se finansiraju kroz komercijalne programe. Ako pažljivo pročitate zakon, videćete da je upravo ta statusna privilegija, obavezujuća pretplata, izbalansirana sa komercijalnim televizijama kroz obim komecijalnog programa, koji javni servis može da emituje, odnosno sa kojim raspolaže. To je 10% ukupnog programa za razliku od komercijalnih televizija koje raspolažu sa 20% tog programa. Mislim da kroz tu razliku komercijalne televizije ne treba da strahuju za svoju budućnost jer je to dovoljna razlika za nesmetano funkcionisanje sistema što su ga oni do sada razvili.
Uloga ovog zakona, između ostalog, jeste veoma značajna i u onom segmentu gde se ruše karteli, odnosno medijski monopoli koji su do sada postojali. Videćete na kakav se način to čini, da to opet nije politička definicija i da je u potpunosti u skladu sa principima na kojima počiva moderan medijski prostor, čemu mi težimo.
Uloga nevladinih organizacija; partije ne mogu da osnivaju televizije i to je konsenzus poslaničke grupe DOS-a; to je nešto iza čega mi stojimo: niti mogu partije, niti mogu pojedinci koji su bliski ili su u članstvu bilo koje partije koja deluje na prostoru Republike Srbije, ali mogu nevladine organizacije.
Ta dilema i sam znak jednakosti između partije i nevladine organizacije za nas je neprihvatljiv. Mi želimo da nevladine organizacije, ako u potpunosti afirmišu i zadovolje kriterijume utvrđene ovim zakonom, osnovu svoje lokalne televizije. Vaspitavan sam na jednom od takvih programa. Sećam se da je on bio revolucionaran krajem 80-tih godina; OK kanal je pokrenuo jedan eksperimentalni program koji je trajao nepunih mesec dana, ali je on po svemu srušio barijere koje su utvrđivane gotovo 50 godina. Želimo da afirmišemo tu ulogu nevladinih organizacija, mislim da se toga ne treba bojati i to je jedna sloboda utvrđena ovim zakonom koja zaslužuje naše poštovanje.
Problemi sa kojima smo se suočili: zahtev predstavnika vovjođanske političke scene za postojanje radiodifuzne agencije na prostoru Vojvodine, za apsolutnim raspolaganjem pretplate i za dodeljivanje drugog kanala kojim bi raspolagale nacionalne zajednice. Prihvaćen je bez ikakvog spora zahtev koji bi omogućio tu vrstu slobode nacionalnim zajednicama i Televizija Novi Sad će, pored servisa koji je bio utvrđen ovim zakonom, raspolagati i drugim kanalom, koji će servisirati potrebe nacionalnih zajednica.
Pitanje pretplate; ne može se uvažiti zahtev da tim sredstvima apsolutno raspolaže radiodifuzna agencija Vojvodine, odnosno Televizija Novi Sad, jer ona koristi programe koji se emituju i iz Beograda; mi smatramo da bi takvo parcelisanje radiodifuznog prostora zaista bilo neprimereno, da ima mnogo više političkog nego profesionalnog konteksta i stoga ne možemo stati iza te odluke, ali možemo da uvažimo specifične potrebe Televizije Novi Sad i to je učinjeno kroz zakonsko rešenje....
(Predsednik: Vreme.)
... koje predviđa podelu sredstava pretplate na 70%, Beogradu i 30% Novom Sadu. Radiodifuzna agencija Vojvodine nije prihvatljiva za nas; ona ne postoji kao idejno rešenje u zemljama koje jesu naši primeri, nije u skladu sa međunarodnim konvencijama, sa preporukom Saveta Evrope broj 23 iz 2000. godine; nije u skladu sa standardima OEBS-a koje mi želimo da poštujemo i mislim da smo kroz dogovor i konsultacije, koje su obavljene, dobili vrstu političke podrške koja garantuje izglasavanje ovog zakona i njegovu sigurnu budućnost.
Sve u svemu, u potpunosti podržavamo Predlog; zahvaljujemo se radnoj grupi; onima koji nas kritikuju preporučujemo da pogledaju i uvere se da u tome nisu usamljeni; paradoks: u kritikama, koje nam se upućuju i iz dela nevladinog sektora i od predstavnika opozicije, mi prepoznajemo suštinsku vrednost ovog zakona.

Reč ima narodni poslanik Dragan Rafailović, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe Demohrišćanske stranke Srbije, a zatim narodni poslanik Biači Anton, predsednik poslaničke grupe Reformista i Saveza vojvođanskih Mađara, pa narodni poslanik Ratimir Svirčević.

Poštovano predsedništvo, gospodine potpredsedniče, poštovani gosti, dame i gospodo narodni poslanici, ovaj zakon je primer kroz kakvu proceduru treba da prođe zakon koji dolazi pred nas u parlament na usvajanje. Napraviću paralelu sa pet zakona koje smo pre nekoliko meseci doneli; ne slušajući javnu raspravu, ne uvažavajući ono što je rečeno, Predlog zakona iz oblasti pravosuđa koji je trebala da podnese Vlada Republike Srbije,  jedna stranka je podnela tih pet zakona bez svega toga i mi ovih dana moramo te zakone ponovo dorađivati da bi bili primenljivi.
Dokaz da je ovo dobro rađeno je višemesečna javna rasprava, brojne televizijske emisije, brojni novinski članci, tribine i 10 verzija ovog zakona. Deseta verzija je došla, tako da svi oni koji su zainteresovani, od zaposlenih preko stručnjaka do zainteresovanih za ovu oblast, mogli su da daju primedbe i one su, koliko vidim, uvažene; dobili smo dobru verziju zakona i, što je najvažnije, ovako treba predlagati zakone koje ova skupština usvaja.
Povodom ovog zakona izneću nekoliko zapažanja o tome, kako je sve dobro pripremljeno. Recimo, način biranja Odbora saveta radiodifuzije: nema političara, nema direktora i nema njihove rodbine. Treba li objašnjavati koliko je to dobro?
Prisutnost programa na jezicima nacionalnih manjina; to je jedan od koraka koji nas vodi u Evropu i to je jedna od stvari koja upravo kaže da ovaj zakon ide prema 2010. i 2015. godini, a ne prema nekoj 80-toj godini, kako je ovde rečeno.
Uređenost količine reklamnog i ukupnog programa, što je veoma važno, i to će dati upravo i konkurenciju, o kojoj je govoreno ovde. Kažu - neće biti konkurencije i neće se moći izdvajati. Sigurno će biti konkurencije i neće niko da plati reklamni spot da se emituje na nekoj televiziji, ako tu televiziju niko ne gleda ili recimo ne sluša radio program.
Dakle, druga stvar koja je veoma važna je to da je zakon u skladu sa evropskim tokovima i to je najvažnije, jer je naš osnovni cilj da udarimo temelje ulaska Srbije u Evropsku zajednicu. Isto tako važna stvar su kazne za glavne urednike i sve one koji budu zloupotrebljavali same radiodifuzne kuće, svoj položaj ili kršili zakon. Zatim, sankcionisanje i samim tim ukidanje piraterije. Ako se setite u prethodnoj deceniji, u poslednjoj deciniji 20. veka radiodifuzni program Srbije je obilovao, bio je krcat piratskim emisijama, spotovima i svim drugim stvarima, što je nanelo veliku sramotu našoj državi.
Dakle, ovim će se urediti radiodifuzni prostor i stvoriće se nezavisni i slobodni mediji. Primedbe koje postoje apsolutno će postojati kod donošenja svakog zakona, jer jedan zakon se ne donosi po želji i volji svih. On se donosi zato da bi oni koji rade mogli ovako da obavljaju svoj posao, da bi mogli da odgovaraju za ono što rade i naravno da ostvaruju profit. Naš zadatak je da upravo takve zakone usvajamo. Iz svega napred navedenog Demohrišćanska stranka će sa velikim zadovoljstvom glasati za ovaj zakon.