Dame i gospodo narodni poslanici, amandman Velimira Simonovića je vrlo interesantan i bio bi, ukoliko se prihvati, u duhu elementarnih demokratskih principa. Ako je već teško postići saglasnost koje institucije će predlagati kandidate za članove saveta agencije i ako vi kategorički ne prihvatate da to budu poslaničke grupe, onda je najdemokratskije da se raspiše konkurs, da se kandidati sami jave, a da se propišu uslovi: visoka stručna sprema, da se bave odgovarajući broj godina određenom profesijom, da se insistira da to budu stariji ljudi da ne bi predugo bili u savetu, a da imaju nagomilano iskustvo. Šest godina je mandat i ima mogućnost obnavljanja mandata itd. Nema mogućnosti obnavljanja? Jednom šest godina i više nikada, je l tako?
Dakle, ta ideja je veoma interesantna i za nas srpske radikale prihvatljiva. Tu bi se opet javljali ljudi koji pripadaju raznim institucijama, možda akademici, profesori univerziteta, iz raznih udruženja književnika, novinara, umetnika itd. Osnovana je pretpostavka da bi se javljala umetnička elita. Doduše, oni koji su zainteresovani, pošto je ovo veoma važan organ državne uprave, onda bi članstvo u tom savetu po prirodi stvari moralo da bude profesionalno. Postoji ogroman broj nadležnosti, ogroman broj poslova koji će obavljati i članstvo u savetu isključuje mogućnost da još nešto pritom ozbiljno i profesionalno rade. Dakle, ukoliko se reguliše njihov profesionalni status u savetu, to bi bilo veoma primamljivo za mnoge istaknute intelektualce.
Ovde ste malopre govorili da želite da proširite slobodu. Možda je to nekada zaista bila vaša iskrena želja, pre pet, šest godina, ali od kada ste došli na vlast vi samo sužavate slobodu. Je li za vas sloboda kada Srpska radikalna stranka pune dve godine ne može da se pojavi ni na jednoj beogradskoj televiziji? Da li je to sloboda? Ako je to sloboda, može to i da se definiše u zakonu - sloboda je da srpski radikali ne mogu da pristupe medijima. Vidim kako kontrolišete i dnevnu štampu. Osim "Novosti" ni u jednim dnevnim novinama nema ništa o onome što sam juče govorio, a govorio sam šest sati. Nije to bitno. Pustite to, to uopšte nije bitno. Bitno je nešto drugo.
Vidite, postoji još nešto o čemu niste vodili računa. Veoma su retke državne institucije koje imaju pravo, isključivo pravo da parlamentu predlažu kadrovska rešenja. To su samo predsednik Republike, po pitanju...
(Predsedavajuća: Tri minuta i 30 sekundi.)
Hoćete li mi malo tolerisati, pa ću skratiti sledeće izlaganje? Kompromis, hvala vam. Za toliko ću skratiti sledeće izlaganje.
Predsednik Republike predlaže sudije Ustavnog suda i predsednika Vlade, mandatara. Vrhovni savet pravosuđa predlaže sudije. Ima li još neko tako važan u državi da ima pravo isključivog predlaganja kadrovskih rešenja parlamentu, a parlament ne sme to da dopunjuje, ne sme da menja ono što je predloženo, ni da dopuni svojim predlozima?
Vi ste sada, pored predsednika Republike i Vrhovnog saveta pravosuđa, tu uveli i pokrajinsku vladu, i pokrajinski parlament, i Republičku vladu, i nevladine organizacije, i crkve i verske zajednice, i razna strukovna udruženja. To je strašno. Ovim ste bacili pod noge i instituciju predsednika Republike i instituciju Vrhovnog saveta pravosuđa, bez obzira ko je sada na funkciji predsednika Republike i ko je u Vrhovnom savetu pravosuđa.
Vi se poigravate tim institucijama, a srozavate ugled parlamenta. Kažete - samo se u parlament može imati poverenja. Pa naravno, kada su jedino članove parlamenta građani neposredno izabrali, jedino poslanici imaju poverenje naroda, a ovi svi drugi nemaju poverenje naroda, nisu ga dokazali. Neka univerzitet izađe na izbore, neka crkve izađu na izbore, neka nevladine organizacije izađu na izbore, neka na izbore izađu strukovna udruženja, da vidimo da li narod u njih ima poverenja. Oni svi pretpostavljaju, narod ih voli. Neka jednom to dokažu. Nemojte im davati ovako krupna i javna ovlašćenja, ako nisu spremni da na izborima provere da li uživaju narodno poverenje.