Dame i gospodo, svojim amandmanom tražim da se podvuče značaj poštovanja principa nepristrasnosti i objektivnosti u tretiranju različitih političkih interesa i različitih subjekata. Ostali deo teksta je suvišan, jer se nalazi u jednom od ranijih članova. Sve ovo što se tiče slobode i pluralizma izražavanja javnog mišljenja itd, sve je to već jednom tretirano. Ovo sprečavanje bilo kakvog oblika rasne, verske, nacionalne, etničke ili druge netrpeljivosti ili mržnje, to je već regulisano zakonom. Jedan zakon ne trpi da se na dva ili tri mesta isto pitanje tretira ili ista pojava zabranjuje. Zato je to suvišno.
Ovaj član bi pre svega bio odličan da se izrazi ono što sam pokušao da se ugradi u prethodni član, a za koji sam takođe podnosio amandman, da sve političke partije i to da se vodi računa da to budu parlamentarne političke partije, parlamentarni politički subjekti. Ovde gde imamo dvesta ili trista registrovanih političkih partija besmisleno je to da se na sve odnosi, pa treba da se precizira da su to parlamentarne političke stranke.
Idući dalje u tom pravcu, bilo bi dobro da se precizira koliko je to prostora. To bi moralo da bude proporcionalno njihovom učešću u parlamentu države, ako je reč o programu sa nacionalnom frekvencijom. A ako je reč o regionalnim i lokalnim, onda prema zastupljenosti pojedinih stranaka na nivou tih regiona u okviru opština koje bi otprilike sačinjavale region za koji se daje frekvencija i na lokalnom nivou.
Vidite sada još jednu stvar, što se tiče ovih regiona, tu se moraju odrediti regionalne frekvencije. To ovaj zakon ne tretira, a morao bi i to je ono što ste propustili. Moram vam priznati da ni ja nisam u startu to primetio, nego tek naknadno. Kada se dodeljuju frekvencije, naveli ste da su četiri vrste frekvencija: nacionalne, autonomnih pokrajina, regionalne i lokalne. Niste definisali te regione. Pretpostavljam da bi tih regiona bilo i unutar AP i u ostatku Srbije. Dakle, to se mora pre svega po geografskim principima precizirati; gde geografski uslovi pružaju mogućnost za emitovanje ili neemitovanje programa, to je trebalo nekim članom ovog zakona da se precizira.
Kada je reč o političkim partijama, celi vam zakon pada u vodu i rad agencija, ako vi ne obezbedite promenu sadašnjeg stanja na državnim RTV stanicama. Ako mislite da su državne televizije samo sredstvo progona opozicije, i to one opozicije koju nikako ne možete potkupiti, uceniti, koju ne možete podvesti pod vaše kalupe, onda znajte, to ne može dugo trajati.
Drugo, znam da je bilo perioda u ovoj zemlji u kojima je opozicija žestoko progonjena uz pomoć državnih medija. Sećam se i onog vremena od pre 12 godina. Sećam se kada su neki koji su danas najglasniji u navodnoj borbi za demokratske slobode i prava bili najžešći progonitelji svake slobodne misli. Sećam se Gordane Suše iz 80-tih godina. Ona je bila glavni i odgovorni urednik državne televizije. Tamo nijedan disident nije mogao da priviri ni u jedan program. Morao sam Miloša Markovića, novinara koga verovatno svi znate, da vodim u Klub književnika, napijem ga, najedem, da bih ga nagovorio da objavi u zadnjem minutu dnevnika da mi je jedna knjiga zabranjena, jer mi je veoma odgovaralo da zabrana dobije publicitet. Takvo je to vreme bilo. Ne mogu ti ljudi iz tog vremena, koji su žustro progonili opoziciju, da nam danas vode glavnu reč i da oni procenjuju šta je demokratija i sloboda, a šta nije. Odaću vam još jednu tajnu, ta ista Gordana Suša je putovala na čelu...
