Imam predlog, obrazlažem predlog. Pošto ste me podsetili, moram da pročitam jednu rečenicu, da bih mogao da obrazložim predlog. Napravljena je jedna zajednička izjava, a ja ću pročitati samo jednu rečenicu: "DSS i DOS će podržati donošenje sistemskih zakona, koji proističu iz izbornih ..."

Gospodine Markoviću drugi put vas upozoravam da ste dobili reč po osnovu povrede Poslovnika. Vi niste dobili reč za predlog, nego za povredu Poslovnika.

Pa imam pravo.... "donošenje sistemskih zakona, koji proističu iz izbornih programa DOS-a i DSS-a, uz aktivno učešće u njihovom predlaganju, pripremi i skupštinskoj raspravi". To znači, kao i do sada, da će se dešavati da DOS i DSS donose odluke u ovoj sali. Sve te odluke su bile štetne za građane Srbije. SSJ će napustiti ovu sednicu, jer smatra da ova tačka dnevnog reda nije bitna za građane Srbije. I ono što je važno, da je na poslednjim izborima gospodin Vojislav Koštunica dobio dva miliona glasova, jer je to bio referendum protiv Vlade Srbije, kao što se desilo 5. oktobra, što je DOS dobio onoliki broj glasova, jer je bio referendum protiv Slobodana Miloševića.
Nadamo se da će na sledećim vanrednim izborima na svim nivoima, koji su neophodni, DOS biti opozicija, na čelu sa Vojislavom Koštunicom. Zahvaljujem.

Gospodine Markoviću, pošto i pored dva upozorenja da se držite osnova po kome ste dobili reč, a to je povreda Poslovnika, niste se toga pridržavali, izričem vam opomenu na osnovu člana 102. Poslovnika Narodne skupštine.
Ima reč narodni poslanik Vojislav Šešelj, po Poslovniku.

Moram priznati, gospođo Mićić, da ste me malo pre doveli u nedoumicu povodom Vaše izjave da su naše inicijative za smenu ministra unutrašnjih poslova, ministra sporta i prosvete i potpredsednika Vlade, Nebojše Čovića, vraćene zato što nisu u skladu sa zakonom i Poslovnikom, odnosno nisu uređene ili uredne, kako ste rekli.
U trenutku sam pomislio - možda ste vi to zaista vratili, pa nisam obavešten, možda negde u kancelariji, možda na nekom mestu postoji taj akt. Sada sam u ovoj pauzi proverio i ustanovio da vi nikada niste izdali nikakav akt kojim se te naše inicijative za smenu pojedinih ministara i za smenu Vlade vraćaju jer nisu u skladu sa zakonom i Poslovnikom.
Uostalom, vi ste sve te inicijative za smenu ministara umnožili, a vi ih ne biste umnožavali da ste ustanovili da one nisu u skladu sa zakonom i Poslovnikom, nego biste odmah vratili.
Pošto ste ustanovili da je to sve u skladu sa zakonom i Poslovnikom, vi ste ih umnožili i dostavili poslanicima. Nigde ne postoji, ni u protokolu Narodne skupštine, ni u službama, ni u poslaničkim grupama, ni u Vašem kabinetu, apsolutno nigde ne postoji akt kojim ste Vi ustanovili da naše inicijative nisu u skladu sa Poslovnikom i zakonom i da se zbog toga ne uvršćuju u dnevni red.

Gospodine Šešelj, ne znam odakle vam informacija da sam uopšte trebala da vam uputim akt. To što sam uradila jednom čisto sam htela da vam dam pravni savet, da znate za sledeći put.
Prema članu 79, u predlog dnevnog reda sednice Narodne skupštine mogu se uvrstiti samo oni predlozi akata koji su pripremljeni u skaldu sa Ustavom i ovim poslovnikom. Prema mojoj oceni, vaši predlozi nisu u skladu sa ovim poslovnikom, ni sa Ustavom i iz tog razloga ih nisam stavila na dnevni red.
Nastavljamo rad po 1. tački dnevnog reda. Saglasno članu 136. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram načelni pretres.
Da li predstavnik predlagača narodni poslanik Čedomir Jovanović želi reč? Izvolite.

Gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da smo dužni da odgovorno i argumentovanom raspravom pokušamo da izmenama i dopunama Zakona o izboru predsednika Republike otklonimo sve političke i pravne prepreke koje parlament može otkloniti, kako bi naša ustavna i - po tumačenju, mada ne jasnom - zakonska obaveza u ponovljenom izbornom procesu, bila ispunjena u Ustavom definisanom roku, dakle do 5. januara naredne godine.
Imajući u vidu ovaj predlog izmena i dopuna Zakona o izboru predsednika Republike, koji je poslanička grupa Demokratske opozicije Srbije predložila republičkom parlamentu, dužan sam da odgovorim na dva logična pitanja. Prvo je zbog čega poslanička grupa Demokratske opozicije Srbije nije ranije predložila izmene i dopune Zakona o izboru predsednika Republike. To pitanje su postavljale i političke stranke koje su kandidovale predsednika u neuspelom izbornom ciklusu; to pitanje je bilo prisutno u javnosti i mislim da bi bilo neodgovorno kroz ovu raspravu zaobići odgovor na jednu takvu temu.
Drugo logično pitanje jeste kakve su izmene koje se unose u postojeći zakon, u kojoj meri su one usaglašene sa Ustavom, u kojoj meri nas one približavaju međunarodnim konvencijama, koje smo kao političari, stranke i parlament sasvim sigurno dužni da poštujemo. Dakle, zašto Demokratska opozicija Srbije, odnosno naša poslanička grupa nije predložila izmene i dopune Zakona o izboru predsednika Republike pre nego što je postalo jasno da su problemi koji su sistemski, koji su deo postojećeg zakona, nerešivi i da su sasvim sigurno delimično proizveli političku situaciju u kojoj se danas nalazimo i koju pokušavamo da rešimo.
Demokratska opozicija Srbije je poštovala dva principa. Prvi princip je bio da se u toku izborne godine ne može menjati izborni zakon. Mi smo kao opozicija žestoko kritikovali svaku izmenu izbornog zakona koja je prethodila raspisivanju izbora. Drugi princip, koji smo takođe poštovali i o kojem želim otvoreno da govorim, jeste da niko od onih koji su se kandidovali pre nego što su raspisani izbori, koji su otvoreno govorili o takvoj vrsti ambicije, nisu predložili izmene i dopune Zakona o izboru predsednika Republike. Imajući u vidu te dve karakteristike i obavezu da izaberemo predsednika Republike u Ustavom utvrđenim rokovima, izbori su raspisani odlukom predsednika parlamenta i na osnovu konsultacija koje su obavljene u okviru naše koalicije.
Jasni su ishodi predsedničkih izbora i jasne su okolnosti koje su zapravo dovele do neizbora predsednika Republike. One su političke i te političke okolnosti mi ne možemo menjati izmenama i dopunama zakona, ali postoje izvesne zakonske norme koje se mogu popraviti, kako bi ta prepreka bila niža i kako bi predsednički kandidati, koji se kandiduju i uđu u tu izbornu trku, mogli uz podršku birača da savladaju tu zakonom definisanu prepreku. Zbog toga smo izmenama i dopunama Zakona o izboru predsednika Republike predvideli nekoliko korenitih promena koje su naravno potpuno podložne kritici. Ta kritika treba da bude argumentovana i mi smo imali u vidu argumente koji su govorili za i argumente koji su govorili protiv takve vrste inicijative.
Dakle, najozbiljnija prepreka i ona koju smo delimično otklonili jeste pitanje cenzusa i kriterijuma od 50% birača koji izlaze na izbore u drugom izbornom krugu, ukoliko želimo da bude izabran predsednik Republike.
Druga bitna promena dodatno precizira i reguliše pažljivije sam izborni proces kroz isticanje nove uloge opštinske izborne komisije, odnosno izborne komisije jedinice lokalne samouprave, što je norma utvrđena Zakonom o izboru u lokalnoj samoupravi, kojom se otklanjaju sve one sumnje koje su ostale u domenu sumnje, koje su bile deo političke kampanje, a ne kritike na sam rad Republičke izborne komisije i njoj podređenih biračkih odbora, odnosno radnih grupa.
Podsetiću vas na onu obavezu Republičke izborne komisije da formira ad hoc radne grupe, odnosno radna tela, koja bi potom bila ta međustepenica između biračkog odbora sa jedne strane i Republičke izborne komisije sa druge strane. Ta proizvoljnost nije dobra i mi smo tako nešto eliminisali precizno obavezom da takvu vrstu posla ubuduće obavlja opštinska izborna komisija, odnosno izborna komisija jedinice lokalne samouprave koju formira opština i u čijem sastavu se nalaze kako predstavnici stalnog, odnosno izabranog predstavništva od strane lokalnog parlamenta, tako i predstavnici predsedničkih kandidata koji učestvuju u izbornoj trci. Dakle, isti princip kao i na nivou Republičke izborne komisije i to je važno upravo zbog posla koji ta opštinska izborna komisija obavlja.
Treći nivo korekcije jeste korekcija koja nas je približila standardima međunarodne zajednice. To su korekcije kojima se na pažljiviji način definiše nova uloga Republičke izborne komisije i afirmiše rad Republičkog zavoda za statistiku, odnosno nadležnog republičkog organa za pitanje statistike, koji će tokom samog izbornog dana pružati neophodne informacije za obaveštavanje javnosti i pratiti sam izborni cenzus.
Dakle, ustavne kategorije su one koje su našu političku volju u tom domenu delimično limitirale. Mi smo se odlučili da cenzus iz drugog kruga premestimo u prvi krug. Činjenica da smo kao država imali izborni sistem koji je poznavao i poštovao normu o cenzusu u drugom izbornom krugu je egzeplarna i nema takvog primera u modrenim demokratijama, ali zato postoji puno primera u modernim demokratijama u kojima postoji cenzus od 50% u prvom krugu. To je veliki korak unapred. On, po nekim analitičarima i kritikama sa kojima se suočavamo, ali i inicijativama koje su prisutne kroz amandmane podnete na ovaj predlog zakona, nije dovoljan.
Međutim, mi moramo voditi računa o nekoliko činjenica. Pre svega o činjenici da je status predsednika Republike delimično definisan zakonom kojim se utvrđuje procedura njegovog izbora, a potpuno definisan Ustavom. Mi imamo predsednika koji se danas teško bira, ali imamo predsednika koga je praktično nemoguće smeniti, predsednika koji ima velika ovlašćenja i onaj ko želi takvu vrstu privilegije mora biti sposoban da ispuni i onu vrstu norme koja je u ovom trenutku definisana našim predlogom zakona, cenzusom od 50% u prvom izbornom krugu.
Tačno je da nema puno logike isticati cenzus u drugom izbornom krugu i mi smo tako nešto prihvatili. Mislim da je to ona vrsta političke podrške koja je neophodna za eliminisanje te zakonodavne prepreke u ponovljenom izbornom procesu, kako bi izbori i uspeli i kako bi Srbija dobila predsednika Republike u ustavnim rokovima.
Što se tiče uloge opštinske izborne komisije ona je veoma važna i mislim da kada analiziramo sve ono što je rečeno u izbornoj kampanji tu ima nekog osnova za kritiku, jer smo grubom primenom postojećeg Zakona o izboru predsednika Republike, odnosno Zakona o izboru narodnih poslanika zapravo omogućili tu proizvoljnost koja nije bila danas zloupotrebljena, ali svaka vrsta proizvoljnosti u tako delikatnim poslovima nije dobra i nju treba isključiti. Mi smo to uradili, dobili za tako nešto podršku unutar naše koalicije i mislim da smo kroz raspravu na Odboru za pravosuđe i upravu dobili podršku i drugih stranaka članica republičkog parlamenta, tako da je to jedan veliki pozitivan korak kojim se reformiše naše izborno zakonodavstvo kroz preciziranje dužnosti, obaveza i prava svakoga od onih koji organizuju izborni proces u našoj zemlji.
Ono što je neizostavno bilo prisutno kao, ne bih rekao kritika, ali kao analiza neuspelog izbornog procesa jeste pitanje finansiranja, odnosno pitanje troškova ponovljenog izbornog procesa. Da li je za Srbiju skuplje da nema predsednika ili da unedogled pokušava da ga dobije? I jedno i drugo ima svoju neprihvatljivu cenu i zbog toga smo odlučili da onu zakonsku obavezu kojom se u ponovljenom izbornom procesu država obavezuje da finansira predsedničke kandidate sa hiljadu neto zarada mi izmenili novom kategorijom koja obavezuje državu da sa petsto zarada finansira izbornu kampanju predsedničkog kandidata i na takav način vršimo uštedu od 50% u odnosu na ona sredstva koaj su bila do sada trošena. Dakle, ponašamo se štedljivo i pokušavamo na takav način da rešimo tu vrstu problema ionako skromna sredstva sačuvamo za neku drugu namenu.
Mislim da poslanička grupa Demokratske opozicije Srbije ne može prihvatiti onu vrstu inicijative koja od nas traži da u prvom izbornom krugu utvrdimo cenzus od 25%, odnosno da pristanemo na ideju da predsednik Republike bude izabran podrškom 25% birača koji su izašli na birališta. To je neprihvatljivo iz dva razloga.
Pre svega zbog toga što mi želimo, kao poslanička grupa, da dobijemo predsednika Republike koji će biti izabran zbog toga što dobija podršku onih koji su politički faktori u Srbiji, ne zbog toga što sticajem okolnosti može da iskoristi zakonske pogodnosti i da besumučnom kritikom i kampanjom protiv svakoga i svega dobije onaj minimum koji je potreban da bi bio izabran za predsednika Republike. Mi mislimo da je taj minimum od 25% upravo takav i da bi se izborna kampanja pretvorila u kampanju obračuna, najmanje bi se vodilo računa o interesima građana, interesima društva i potpuno bi se zaobišla činjenica da je nemoguće normalno živeti u Srbiji, politički delovati, ako ne postoji spremnost na političke razgovore i prihvatanje argumenata i uvažavanje kontraargumenata. Dakle, ne pristajemo na izborni cenzus od 25% i insistiramo na izbornom cenzusu od 50%. Ponavljam, to nije presedan, to je dobro pravilo prisutno u mnogim modernim demokratijama koje treba poštovati zbog ustavnog statusa predsednika Republike.
Ono što je takođe veoma važno, to je pitanje ponavljanja izbora. Postojećim Ustavom je precizno definisana obaveza raspisivanja izbora. Utvrđeni su i rokovi u kojima se tako nešto čini, ali je potpuno netaknuta okolnost i situacija u kojoj ne dolazi do izbora predsednika Republike. Zbog toga smo imali nekoliko problematičnih tumačenja i još jedna otežavajuća okolnost u samom zakonu koja nas obavezuje da raspišemo izbore, a da pritom ne vodimo računa o činjenici da postoji razlika između izbora i ponovljenih izbora. Imajući tako nešto u vidu i činjenicu paralelnu sa tim da je naša politička realnost takva da se ne može ignorisati, DOS je odlučila da predloži izmenu Zakona o izboru predsednika Republike, odnosno preciznije, dopunu kojom se predsednik parlamenta ovlašćuje da odluči o datumu održavanja izbora. Dakle, ne da raspiše nego da odluči.
Bilo je dosta razgovora o tom pitanju na Odboru za pravosuđe i upravu. Tamo sam ponudio argumente koje sam dužan da ponudim i vama. Ustavom nije definisano pitanje osobe ili institucije koja odlučuje o raspisivanju izbora. Rečeno je da se vanredni izbori raspisuju na inicijativu republičke vlade, ali ukoliko te inicijative nema, ne definiše se osoba, odnosno institucija koja donosi odluku o raspisivanju izbora. Zna se ko ih raspisuje, raspisuje ih predsednik Republike. Mi ni u Ustavu, ni u bilo kojem postojećem zakonu koji tretira tu oblast našeg političkog života, odnosno delovanja, nemamo utvrđenu kategoriju osobe koja o tome odlučuje.
Zbog političke realnosti koja je takva kakva je, činjenica da imamo jedan neuspeo izborni proces i činjenica da ponavljamo izborni proces, da su pred nama izbori za parlament zajednice Srbije i Crne Gore, odlučili smo se za tu vrstu širine koja, s jedne strane, traži poverenje parlamenta u predsednika parlamenta i, s druge strane, spremnost predsednika parlamenta da konsultuje pre svega Skupštinu, a potom i sve druge političke faktore u našem društvu.
Dakle, mi predlažemo izmenu zakona kojom se predsedniku parlamenta daje da sam odluči kada će biti održani izbori, a naravno uz dogovor sa nama da precizno bude utvrđen datum. Zbog čega je tako nešto važno? Zbog toga što bi krutom normom i obavezom da izbori budu održani 60 dana po eventualnom neuspehu predstojećih, a što naravno ne bi bilo dobro, ali o tome moramo otvoreno razgovarati, jer ne znamo danas ni ko su predsednički kandidati, ni kakve su opcije koje su spremne da učestvuju u izbornoj trci, mi Srbiju guramo u jednu vrstu političke agonije koja sama po sebi ne može biti afirmativna ni za parlament ni za stanje u našoj zemlji.
Kroz konsultacije u našoj poslaničkoj grupi mi smo se odlučili za takvu vrstu širine koja, naravno, mora biti strogo kontrolisana i koja može biti kontrolisana od parlamenta, jer niko nije ni pomislio da će predsednik Skupštine samovoljno odlučiti kada će biti održani izbori. Ta sloboda i širina je potrebna da bismo imali dovoljno prostora da reagujemo u skladu sa interesima građana Srbije i činjenicom da izbore ne treba ponavljati unedogled i da bi bilo dobro da eventualno novi izbori budu organizovani zajedno sa izborima za federalni parlament nove državne zajednice Srbije i Crne Gore.
To su najkrupnije izmene koje smo uneli u ovaj zakon o izboru predsednika Republike, imajući u vidu pre svega činjenicu da nije moguće izmenama i dopunama u toj meri reformisati izborno zakonodavstvo i da je nama potrebna ustavna redefinicija statusa predsednika Republike, kako bismo potom mogli bez tih krutih normi, na koje nas danas obavezuje Ustav, da utvrdimo proceduru izbora predsednika Republike i njegove funkcije, ovlašćenja i obaveze.
U modernim demokratijama u svetu tačno je da građani biraju predsednika Republike bez ikakvog cenzusa. Takođe ga veoma lako smenjuje parlament. Prethodni predsednik SAD bio je podvrgnut jednoj takvoj proceduri i imala je ishod kakav je imala, ali to je jedan dobar primer. Tamo ne postoji cenzus, ali parlament veoma lako može da kontroliše osobu koja je izabrana za predsednika Republike.
Te dve velike neproprocije od nas su tražili neku vrstu ravnoteže i balansa koja je pronađena u izmenama i dopunama zakona koji smo predložili. Bilo je nekoliko amandmana koje smo prihvatili i to je pre svega amandman kojim se omogućava građanima koji su između prvog i drugog izbornog kruga kroz punoletstvo stekli svoje biračko pravo da se upišu u birački spisak. Razdvojeni su rokovi konačnog formiranja biračkog spiska i podele biračkog materijala. Oni su se poklapali, tako da je u prethodnom izbornom ciklusu bilo nelogičnih situacija u kojima su birački spiskovi formirani u istom trenutku u kome je štampan birački materijal. Dakle, to je jedan paradoks koji je sada izmenjen i to je takođe jedan dobar pozitivan otklon u pravcu regulisanja te izborne atmosfere i ambijenta u kojem se organizuje sam proces izbora za predsednika Republike.
Prihvatili smo razmišljanja, ali nažalost ona nisu amandmanski precizno dorečena, kojima se u potpunosti utvrđuju nadležnosti opštinske izborne komisije, odnosno izborne komisije lokalne samouprave i definiše da ona ima svoj stalni sastav i svoj prošireni sastav. Tako nešto je razumljivo. Međutim, taj amandman, a mislim da je reč o amandmanu SRS, formalno nismo prihvatili zbog toga što je tako nešto već definisano Zakonom o izboru narodnih poslanika. Dakle, ne namera da se izigra amandman stranke koja je imala predsedničkog kandidata u poslednjem izbornom ciklisu, već zapravo potreba da se tako nešto potvrdi, ali uz konstataciju da je već sadržano u Zakonu o izboru narodnih poslanika.
Dakle, ovo je maksimum koji u ovom trenutku možemo da učinimo kako bi bio izabran predsednik Republike. Ovo je izraz dobre političke volje. Čini mi se da su otkrivene sve one političke prepreke koje u ovom trenutku stoje na putu izbora predsednika Srbije, a da one zakonske i ustavne uslove koji su nezaobilazni i nepremostivi ne možemo kao parlament menjati, već moramo učiniti sve kako bi dobrim programima, aktivnom izbornom kampanjom i jednim korektnim odnosom prema biračima bio omogućen izbor predsednika Republike. Hvala.

Zahvaljujem. Pitam, da li žele reč izvestioci nadležnih odbora? Gospodin Pajtić? Gospodin Hiber? Ne.
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč? (Da.)
Izvolite, narodni poslanik Dejan Mihajlov, predsednik poslaničke grupe DSS.

Dame i gospodo poslanici, uvaženi građani, naš povratak u Skupštinu je zasigurno pokazatelj da ova zemlja ima budućnost, jer je pravda ipak dostižna i da se volja građana poštuje.
Za nama su neuspeli predsednički izbori koji nisu uspeli iz više razloga. Jedan je što jedan dobar deo stranaka, uključujući i one koje su te izbore raspisale, bojkotovale te izbore, što nismo imali ažurirane biračke spiskove i što dijaspora nije imala pravo glasa. To su sve stvari koje smo prilikom dolaska na vlast obećali građanima da ćemo ostvariti i te stvari su bile deo izbornog programa nekadašnjeg DOS-a. DSS je insistirala da se isti zakoni donesu i da se izbori raspišu po novom zakonu. Kako do toga nije došlo, direktna posledica jednog takvog odnosa je i činjenica da smo izašli na izbore po zakonu koji je bio suprotan evropskim standardima i standardima OEBS-a i onog trenutka kada je donet, a da ne kažemo koliko je u suprotnosti sa tim standardima sada.
Zakon o izboru predsednika Republike ima institute koji su suprotni međunarodnom pravu, odnosno normama međunarodnog prava koji se odnose na izbor predsednika Republike. Cenzus koji se traži i u prvom i u drugom izbornom krugu ne poznaje ni jedna država u Evropi u ovom trenutku i on je kao takav neprimeren. Interes pre svega građana Srbije je da se promeni postojeći zakon, da se omogući izbor predsednika države i stabilizacija prilika u državi, kako bi moglo da se nastavi sa daljim promenama u društvu. Tu pre svega mislimo na donošenje Ustavne povelje, izradu novog ustava Srbije i nakon toga svih ostalih zakona koji će omogućiti da dođe do novih izbora koji će stvarno odslikati po demokratskim principima novu Skupštinu Srbije. Stabilizacija države je nešto što nam je neophodno. Kao što nam je bila neophodna normalizacija rada ove skupštine, tako nam je potrebno da se stabilizuje država i prilike u kojima se država nalazi. Mi ne znamo šta će biti sa SRJ, a rad na Ustavnoj povelji se privodi kraju.
Treba ga dovršiti, treba usvojiti Ustavnu povelju i u skladu sa njom doneti novi Ustav Srbije. Zato je važno dobiti predsednika Republike Srbije, zaokružiti izgradnju demokratskih institucija u Srbiji. Na jedinom mestu gde je neko ko je predstavnik, da kažemo, starog režima, treba izabrati i rešiti i zatvoriti taj izborni proces. Ovo je jako važno zbog položaja Srbije i Jugoslavije u međunarodnoj zajednici, zbog završetka izgradnje demokratskih institucija i tog izbornog procesa.
Ovo je zakon koji će, verovatno, odraditi posao, ako može tako da se kaže, samo jednokratno za ove izbore, pošto ćemo posle novog Ustava Srbije i Ustavne povelje imati jedan sasvim nov zakon, nov korpus izbornih zakona. Nepostojanje cenzusa u drugom izbornom krugu je nešto što je potpuno prihvatljivo i normalno u međunarodnoj zajednici. Ne vidimo da tu postoji ikakva prepreka, ako se uzmu u obzir i ovlašćenja koja predsednik Republike ima.
Ono što je sporno, to je da se ostavlja u članu 5i izmena i dopuna ovlašćenje predsedniku Skupštine da odluči da li će raspisati ili neće raspisati izbore. To je potpuno neprihvatljivo, da predsednik Skupštine odlučuje ne o tome kog će datuma raspisati izbore u jednom određenom roku i kolika će kampanja za te izbore biti, već odlučuje da li će te izbore raspisati, tako da se ostavlja samovolja koja rađa nezrelu situaciju, nestabilnost. Zato je potrebno taj rok ograničiti.
Na primer, evo šta se dešava. U roku od 60 dana predsednik Skupštine odlučuje kada će raspisati izbore. On može da odluči da te izbore, pošto u Ustavu ne postoji ograničenje, raspiše za šest meseci, kako bi on što duže obavljao funkciju predsednika države ili v.d. predsednika države. Zato je potrebno ovim izmenama i dopunama Zakona precizirati sve vremenske rokove, sva ovlašćenja predsednika Skupštine, koji bi zamenjivao predsednika Republike u slučaju da ne bude izabran na ponovljenim izborima i kako bi na taj način otklonili sve neizvesnosti kojih može da bude ukoliko imamo jedno ovako zakonsko rešenje u ovom članu.
Mi ne želimo bilo kome da verujemo na reč, pošto se ovde predlaže - verujte vi nama na reč, pa ćemo mi onda učiniti tako. Da još uvek važi pravilo verovanja na reč, ne bi nam trebali zakoni, sudovi, ne bi nam trebala država, već bi svi jedni drugima verovali na reč i na taj način bi sve funkcionisalo. Naravno da niko ovde više nikom ne može i ne treba da veruje na reč, već sve odredbe i sve ono što je važno mora da bude utvrđeno zakonom.
Ono što je jako važno i što, nažalost, neće biti urađeno po volji ove skupštine za naredne predsedničke izbore, to je da se neće ići značajno ka uređenju biračkih spiskova i da se neće omogućiti našim državljanima koji nisu u našoj zemlji, koji su u inostranstvu, da glasaju. Veoma je važno da se svi građani ove zemlje osete kao ravnopravni, da svi imaju pravo glasa i da svima bude omogućeno da glasaju za onu političku opciju za koju žele. Skidanjem ili nestavljanjem na dnevni red Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o izboru narodnih poslanika, koji je DSS predložila, onemogućava se da se bitnije ažuriraju birački spiskovi, te mi sada na biračkim spiskovima imamo oko 500.000 ljudi više nego što ima realno glasača u Srbiji i ne omogućava se da naši građani u dijaspori i naši državljani glasaju.
Veoma je važno da to učinimo, da se prvi put u višepartijskom dobu nove države dozvoli da ti građani izađu na izbore i glasaju, da se oni ne osete kao građani neke druge zemlje, koja će oberučke da im pruži pravo da glasaju, neke strane zemlje, bilo da je to Kanada, Amerika, Nemačka ili neka druga zemlja. Oni treba da se osete državljanima ove zemlje i mi te građane moramo da vežemo za našu zemlju. Tu leži potencijal za razvoj naše zemlje, i finansijski i kadrovski, a mi tih ljudi ne smemo da se odreknemo. Odbijanjem da se stavi ovaj zakon na dnevni red, da se omogući dijaspori da glasa, mi smo upravo to i učinili. Dijaspora može da glasa i u Francuskoj, i u Nemačkoj, i u Poljskoj i u mnogim evropskim državama, da ne kažemo u državama bivše Jugoslavije, gde je taj slučaj poznat i u Hrvatskoj i u BiH. Dijaspora ne može da glasa samo u Srbiji. To je loše, odgovornost za to je na ovom parlamentu i to smo obećali svima njima da ćemo promeniti.
Demokratska stranka Srbije će odlučiti da li će podržati ili neće podržati ovaj predlog zakona u skladu sa odlukom koja će biti doneta po pitanju amandmana koje smo podneli na ovaj predlog zakona, jer ne smemo dozvoliti da ponovo ovaj zakon koji donosimo ima puno nejasnoća i puno neodređenih normi koje opet ostavljaju određenu samovolju nekom, pa bio to i predsednik Skupštine, čiji smo mi članovi. Sve treba precizirati zakonom kako bi se što pre došlo do države koja će biti uređena i omogućiti da izaberemo predsednika Republike, usvojimo ustavnu povelju, donesemo novi ustav, izborne zakone; i, naravno, izaberemo po svim tim zakonima sve te organe, od predsednika Republike do parlamenta, i na taj način stavimo tačku na osnovne i primarne promene sistema u ovoj državi koje smo, da se podsetimo, obećali našim građanima još pre dve godine.

Da li se još neko od predsednika poslaničkih grupa javlja za reč?
Narodni poslanik Žarko Obradović.