U leto 2000. godine neposredno pred sam kraj Miloševićeve vladavine zajednička država koja se tada zvala i još uvek se zove Jugoslavija praktično nije postojala. U Crnoj Gori se već tada govorilo o samom referendumu i o tome kako će iz te države pobeći. Upravo zbog toga, jedno od najvažnijih predizbornih obećanja DOS-a i  DSS-a  bilo je, naravno,  da će ukoliko dođe na vlast učiniti sve da zajednička država Srbije i Crne Gore opstane. Tako je i došlo, u krajnjoj liniji, posle nekog vremena do potpisivanja Beogradskog sporazuma, koji jesu potpisali svi najvažniji politički činioci i u Srbiji i u Crnoj Gori i blagoslov je dala i sama Evropska unija.
Međutim, mesecima iza toga, teške su bile muke oko pisanja same Ustavne povelje, koja je trebalo u stvari da bude logičan nastavak tog beogradskog sporazuma, a da bismo sada imali pred nama jedan tekst Ustavne povelje koji je potpuno šupalj, potpuno prazan, koji nijedno važno pitanje faktički nije definisao. Sva važna i sporna pitanja ostavljena su da budu definisana u zakonu o sprovođenju ustavne povelje. To su pitanje imovine, pitanje finansija, pitanje vojske, pitanje funkcionisanja saveznih institucija itd. Pri tom, kada je reč o imovini, došlo je do stvaranja vremenskog vakuuma od šest meseci, kada se ne zna uopšte na koji će način te savezne institucije, a pre svega vojska, funkcionisati.
Ono što bih posebno želela da istaknem, to je jedno pitanje koje su na samim sednicama ustavne komisije često pokretali predstavnici DSS-a. Naime, možda su mnogi zaboravili da je Crna Gora 3. novembra 1999. godine izašla iz monetarnog sistema zemlje i da su u tom momentu državne rezerve iznosile oko 40 miliona dolara. Sada te rezerve iznose oko dve milijarde dolara otprilike. Predstavnici DSS-a tražili su da se ta činjenica pomene i u povelji i u zakonu kako građani Srbije, čiji je to novac i koji su svakako za njega najviše zainteresovani, jednog dana ne bi bili izigrani.
Međutim, tužno je što za razliku od crnogorske delegacije koja je u takvim situacija uvek bila jedinstvena u srpskoj delegaciji to nije bio slučaj, tako da se deo srpske delegacije, na čelu sa gospodinom Boškom Ristićem, jednostavno oglušio o taj zahtev Demokratske stranke Srbije, o čemu će verovatno jednog dana morati da podnese račun građanima Srbije čiji novac je to bio i jeste.
Već je opštepoznato da DSS neće glasati za zakon o sprovođenju Ustavne povelje. Neće za njega glasati upravo zbog toga što se zalaže za zajedničku državu, za evropske integracije, za istorijsku, kulturnu i svaku drugu saradnju između Srbije i Crne Gore, za stvaranje ozbiljnih državnih institucija, a za razliku od onih koji samo deklarativno veruju tim institucijama i čine sve da takve institucije potpuno obesmisle i da svaka priča o zajedničkoj državi postane izlišna onog momenta kada formalno ta država počne da postoji.

Hvala. Narodni poslanik Dragan Todorović je odustao od prijave za reč. Reč ima narodni poslanik Đura Lazić, izvolite. Sledeći prijavljeni za reč je narodni poslanik Đorđe Mamula, poslanička grupa DSS.

Poštovano predsedništvo, uvažene kolege i koleginice narodni poslanici, poštovani ministre, pred nama je zaista vrlo važan dokument, ako može tako da se nazove ovaj predlog ustavne povelje. Ovo kažem zato što u poređenju sa jednim ozbiljanim dokumentom, sa Ustavom, ova ustavna povelja ima mnogo manje vrednosti; manje vrednosti iz tog razloga što se mnogo o njoj govorilo, sa mnogo elana je najavljivana. Šta smo dobili? Dobili smo  akt sa nedovoljnim utemeljenjem svega onoga što treba da sadrži jedan ustavni dokument kao stožer jedne zajednice.
Govorilo se i pre 5. oktobra 2000. godine da će lako biti rešeni problemi sa namerama Mila Đukanovića oko redefinisanja odnosa u saveznoj državi, ukoliko dođe do smene tadašnje vlasti. Šta se dogodilo? Dogodilo se dugo natezanje i nametanje rešenja od strane crnogorske delegacije, a na štetu Srbije.
Premijer Đinđić danas u svom izlaganju reče da je Vlada Srbije protiv dezintegracionih procesa na Balkanu. U potpunosti je u pravu ako se tako i radi. Ovaj dokument, ovaj papir koji je pred nama nimalo ne ide na ruku integraciji, nego je upravo akt dezintegracije SRJ kao zajedničke države Srbije i Crne Gore. Ako malo pažljivije pogledamo sve ove članove ove ustavne povelje, uverićemo se u to. Uostalom, mnoge kolege su danas o tome pojedinačno govorile i ne bih se osvrtao na to.
Takođe, jedan od kolega danas reče da su svi oni koji napadaju ustavnu povelju protiv zajedničke države Srbije i Crne Gore. Nije tačno. Lično sam za zajedničku državu Srbije i Crne Gore, sa definisanim odnosom između Republike Srbije i Crne Gore. Ne slažem se sa ovakvim rešenjima koja su data u ovoj ustavnoj povelji. Uostalom, svako ima pravo na svoje razmišljanje, a niko nema prava da zamenjuje teze. Što je najgore, na današnji dan, većina će verovatno doneti odluku za usvajanje ove ustavne povelje, a poveljom se razgrađuje dosadašnja SRJ i određuje njeno definitivno umiranje za tri godine, a možda i ranije.
Na žalost i srpskog naroda i građana Srbije i crnogorskog naroda i građana Crne Gore, nije ovo kraj agonije i parčanja naše države. Sledi sigurno dalje razbijanje i parčanje Republike Srbije, što je posebno pogubno. Mnogi su se danas, a i ranijih dana pozivali na međunarodnu zajednicu. Pitanje je samo zašto međunarodna zajednica, posebno Evropska unija, ubrzava i postavlja kao uslov prijema u Savet bezbednosti donošenje ustavne povelje.
Da li se uopšte pitamo zašto nas toliko požuruju? Mi mnogo verujemo nekima iz međunarodne zajednice, a pokazalo se u nedavnoj prošlosti, čak i proteklih 10-12 godina, kada je na delu bilo razbijanje SFRJ, mnogi izaslanici međunarodne zajednice su deklarativno, javno govorili da se zalažu za očuvanje SFRJ, a na delu i faktički su podržavali svim sredstvima secesionističke republike koje su težile otcepljenju od SFRJ. Nemojmo i sada da nas prevare, nemojmo i sada da nas deklarativno podržavaju i guraju da donesemo ustavnu povelju, a šta sledi iza toga, koje garancije imamo da će međunarodna zajednica podržati ovu ustavnu povelju, kakva će danas biti usvojena.
Moram da priznam, pošto sam sa Kosova i Metohije, da mi je vrlo drago što je u preambuli ovog dokumenta uneta odredba da Srbija ulazi u državnu zajednicu sa autonomnim pokrajinama Kosovo i Metohija i Vojvodina. Po meni, jedino ova preambula vredi.
Takođe, moram da se osvrnem na inicijativu premijera Đinđića. On je pre nekoliko dana rekao da treba naša država i mi da pokrenemo pitanje rešavanja statusa Kosova i Metohije. U obrazloženju te njegove inicijative, mislim da je dao jednu pravu ocenu o nekorektnom ponašanju međunarodne zajednice na Kosovu i Metohiji, u kontekstu nesprovođenja Rezolucije 1244 od strane onih koji su upravo doneli tu rezoluciju.
Ako ta međunarodna zajednica krši Rezoluciju Saveta bezbednosti koju je donela, odnosno ako je njeni predstavnici krše i ne sprovode je, ako mimo te Rezolucije, mimo važećeg Ustava SRJ, mimo važećeg Ustava Republike Srbije Hans Hekerup donosi ustavne okvire za Kosovo, a pojedinci iz Vlade Srbije i SRJ, pa i predsednik Koštunica i drugi, aminuju te ustavne okvire u kojima nema ni "S" od Srbije, ni "J" od Jugoslavije, kako onda da verujemo tim predstavnicima međunarodne zajednice.
Kako da verujemo da će oni da priznaju ovu ustavnu povelju, koja je realno govoreći mnogo manje važan, utemeljen akt nego što je Ustav SRJ, koliko god ga mi voleli ili ne voleli, ili Ustav Republike Srbije, koji je na snazi. Treba da budemo realni u tim razmišljanjima.
Na kraju, samo još jednu rečenicu. Mislim da je kolega Moma Trajković bio apsolutno u pravu kada je potencirao tešku situaciju srpskog i crnogorskog naroda na Kosovu i Metohiji i da su zaista zabrinuti za svoju sudbinu, kada je u pitanju ovaj odlučan trenutak donošenja jednog ovako važnog akta.
Šta će se dalje dešavati, šta će posle toga uslediti u Srbiji, a najavljuje se novi ustav sa mnogim regionima. Ne znači li to odricanje od Kosova i Metohije i dalje cepanje Srbije? Kamo sreće, ja bih bio srećan ako bi međunarodna zajednica ispoštovala ovaj dokument, prihvatila da se sačuva ova država i ova državna zajednica. Imajući u vidu iskustva i prevare od strane pojedinaca, predstavnika međunarodne zajednice u ranijim godinama, ne verujem njihovim obećanjima.

Reč ima narodni poslanik Đorđe Mamula.

Beogradski sporazum nije imao toliko konfederalnih elemenata koliko ima zakon za sprovođenje ustavne povelje, pa i sama povelja. Umesto da državna zajednica garantuje jednakost ljudi, građana, sada se predlaže jednakost dve republike, odnosno njihovih vlasti.
Zakon o sprovođenju povelje u 21. članu kaže da će se imovina zajednice utvrditi u roku od šest meseci. Šta ako taj zakon ne bude bio donet? Ako državna zajednica nema svoju imovinu, onda nije pravno lice, pa neće dobijati kredite, obzirom na iznose na koje može da računa i da ne može da garantuje njihovo vraćanje, što je bila preporuka Venecijanske komisije. Na stranu da podela imovine može dovesti do podele vojske, što može imati dalekosežne posledice. Veće građana je 24. januara usvojilo Zakon o zaduživanju kod Evropske zajednice. Međutim, ako nova država ne bude imala imovinu, neće moći da se zadužuje po ovom Zakonu o zaduživanju.
Prilikom podele imovine može biti reči samo o kreditu koji je dobijen od MMF-a i taj pripadajući kredit može biti predmet podele, kao i deo zlata koje je SRJ dobila kao naslednik bivše SFRJ iz Banke za međunarodna poravnanja u Bazelu. Ali, ta suma nije dovoljna za ozbiljna zaduživanja. Pored toga, ostao je dug prema svetu, a poverioce ne zanimaju unutrašnji odnosi. To samo pokazuje koliko je datost u kojoj živimo teška i kakvi su plodovi decenija destrukcije, haosa i nasleđa koje nam je tako velikodušno pripalo.
Nije jasno ni zašto zakonom o sprovođenju ustavne povelje nestaje komisija za istinu i pomirenje. Prestanak rada ove komisije mogao bi da ima negativan utucaj na buduće odnose u celom regionu. Problem istine i pomirenja na prostoru prethodne Jugoslavije višestruko je važan i presudan za stabilizaciju političkih neprilika i tragedije u novonastalim državama, kao i za razvoj i odnose na celom Balkanu.
Teški zločini protiv čovečnosti i izostanak suštinskog sagledavanja i pomirenja posle Drugog svetskog rata, kao i nerešeno nacionalno pitanje, doveli su ovde do stvaranja plodnog tla za izbijanje ratova na etničkoj osnovi i bujanje nacionalne, verske i socijalne demagogije neviđenih razmera i stvaranje neviđenog masovnog političkog inženjeringa koji je pretvorio ovaj region u poslednju socijalnu deponiju u Evropi, razorenu razobručenim nasiljem tokom 90-tih godina.
Komisija, sa ciljem da ispita uzroke ukidanja prava na život, slobodu i imovinu, sa mandatom od tri godine, po ovom zakonu nestaje, a ona ima mešoviti sastav - sastavljena je od ljudi različitih političkih uverenja, verskih i nacionalnih opredeljenja, ali savesnih i od integriteta, sa zadatkom da prikupe činjenice koje bi dovele do istine o ratovima i zločinima.
To je prva komisija sa navedenim zadatkom u Evropi. Zašto se komisija ukida? Njoj mandat ističe 22. februara 2005. godine, a trebalo je da obelodani uzroke ratova i spiskove svih žrtava. Kao da je neko poručio - doviđenja u sledećem ratu.
Potrebno je takođe reći da za kontrolu vojske nije uopšte jasno zašto se u povelji govori o tome da će kontrola biti demokratska i civilna. Ako je demokratska, nema potrebe da bude civilna. Ako je civilna, ne znači da će biti i demokratska.
Pored toga, kad je reč o strategiji odbrane, u članu 55. govori se o tome da će zajednica dve države utvrđivati samo strategiju odbrane, a ne i strategiju bezbednosti. Ovo je nešto što je trebalo dopuniti i zbog toga što smo se obavezali po ovoj povelji da ćemo primenjivati i međunarodne konvencije o ljudskim pravima. Toliko.

Reč ima narodni poslanik Dragan Jočić.

Poštovana gospodo poslanici, poštovano predsedništvo, poštovani ministre, jedan sam od kopredsednika koji je radio na izradi Ustavne povelje osam meseci. Kad su me novinari pitali u jednom momentu, a dao sam izjavu sa gospodinom Kujovićem, da li se osećam odgovornim za ovo vreme koje smo proveli, rekao sam - osećam se odgovornim, ali ne zato što smo puno vremena potrošili, nego što sam bio u zabludi da su svi dobre volje da naprave jednu državnu zajednicu, koja će  preći određeni problem.
Duboki su razlozi što je potpisan Beogradski sporazum. To su istorijske veze, jezik, tradicija, vera, kultura, čvrste rodbinske i imovinske veze i svi oni koji imaju državljanstvo jedne, a trajno žive u drugoj republici. Takođe, jedinstven privredni prostor, zajednički razvojni interesi i interesi zajedničke bezbednosti. I Srbija i Crna Gora, kao dve stare evropske države, a proglašene su iste godine i u isti dan, 1878. godine, nastavile su da žive uvek u zajedništvu.
Za Srbiju je važno da bude sa Crnom Gorom, isto kao što je Crnoj Gori važno da bude sa Srbijom. Ova zajednica - bez obzira kako ona bude rešena, a pravno je potpuno nakaradno rešena, i ovaj dokument koji je pred vama nije pravni dokument, nego, jednostavno, izlaz iz jedne krize i on je više jedan politički kompromis koji je na ovaj ili onaj način morao da se postigne - potrebna je da bi se sprečilo redukovanje našeg etničkog prostora, da bi se sprečilo slabljenje odbrambenog potencijala i da bi se sprečilo udaljavanje od Sredozemlja i lišavanje svih pogodnosti koje pripadaju ovom strategijskom basenu.
Dalje, da se spreči slabljenje ukupne moći i smanjivanje mogućnosti da odbrani svoj strateški interes na Kosovu i Sandžaku, da se spreči otvaranje novih kriznih žarišta, kao što su Raška oblast i Vojvodina, i na kraju, mogućnost ulaženja Crne Gore u neke druge saveze, koji ne doprinose interesu Srbije.
To su svi oni razlozi koji nalažu da Srbija i Crna Gora budu zajedno. Moram da kažem da hronologija pravljenja ovog dokumenta nije baš tako jednostavna, kao što je premijer istakao. Ustavna komisija je vrlo ozbiljno radila, i posle dva meseca, ako se sećate, bila su potpuno urađena dva dokumenta - jedan koji su zastupali Crnogorci, a drugi je onaj koji je srbijanska strana izradila. To su bili ustavi u pravom smislu reči. No, sporazuma nije bilo.
Moram da kažem da smo tada uputili apel onima koji su i potpisali Beogradski sporazum da se okupe i da nam daju rešenje, da nam daju, na kraju krajeva, i autentično tumačenje Beogradskog sporazuma, koji je pun, kako rekoše ovi sa Zapada, korisnih dvosmislenosti.
Predsednik Koštunica 12. avgusta dobija pismo, a 26. avgusta zakazuje sastanak sa potpisnicima Beogradskog sporazuma, gde nije niko došao. Nije došao ni premijer Đinđić, nije došao ni Milo Đukanović.
Ta dva dokumenta, koja su bila jedan ozbiljan rad, zamenjuju se na čudan način jednim dopisom koji dolazi iz Saveznog ministarstva unutrašnjih poslova, od strane gospodina Živkovića, a napravljen je kao sporazum između premijera Đinđića, ili nekoga iz njegove stranke, i Demokratske partije socijalista.
Na tom dokumentu se radi i on je kao takav bio još bolji nego što je ova ustavna povelja koja je pred vama. Ali, moram da kažem da prisustvujemo jednom paradoksu: kada je o Beogradskom sporazumu reč, o Ustavnoj povelji i Zakonu za sprovođenje ustavne povelje, najkonkretniji, makar i sasvim sveden, sasvim lapidaran jeste Beogradski sporazum.
On daje temelje nečega što može da bude normalna država i što može da zaživi.Iz njega se moglo videti da postoji određeni koncept kako će izgledati i funkcionisati nova državna zajednica - kao zajednica sa minimalnim brojem funkcija, ali da te funkcije budu celovite, a ne veštački sužene, kao što je u ovoj povelji i napisano. Već je sama povelja korak unazad u odnosu na Beogradski sporazum, ali ne tako da se ne bi mogla ispraviti i da ne bi mogla preživeti političke oligarhije i u Srbiji i u Crnoj Gori.
Onda dolazi na kraju potpuno besmislen zakon, nekoherentan, potpuno razgrađujući, koji pravi opasnu pravnu zbrku, kojom se pokušava da se zacementira rasturanje države. Jednostavno, u radu na ustavnoj povelji popuštali smo koliko smo god mogli zarad zajedničke države, mada ovi u Crnoj Gori iz DPS-a i kažu da ovo nije država. Činili smo ustupke u pogledu državljanstva, glavnog grada, carine, granica, tržišta, imovine, monete, načina izbora poslanika, vojske, sudova, sastava suda i monetarnog sistema.
I na kraju dolazi zakon koji, u jednoj odredbi, u odredbi da vojska nema imovinu, nego da će ugovorima o zakupu pozajmljivati od Crne Gore ili od Srbije ono što joj je potrebno za rad, ruši celokupni koncept državne zajednice.
Od istorije i od određenog momenta nije moglo da se pobegne. Ja ne kažem da je ovo što je pred vama dobro. To je daleko od toga i ne treba ga gledati uopšte kao pravni akt. To je jedan dogovor, i to pre svega dogovor između dve strane, DPS i DS, da bi jednostavno u zajedničkoj državi nastavili neki drugi put. Na kraju krajeva, to i naglašavaju koalicije.
No, mi iz DSS smo sačuvali osnovnu predstavu o državi i pravu i gledamo na ovo kao na samo jednu stepenicu u dugoročnom programu, a ne kao prečicu ili jednokratnu prevaru.
Ako je premijer rekao da su povelja kola, a da su zakon gume, moram da kažem da od guma najviše zavisi sigurnost vožnje kolima. Prema tome, eto to je to. Nije bilo sve lako. Opet zaključujem da je ovo sporazum između dve partije, koje žele da uzmu vlast posle konstituisanja.

Reč ima narodni poslanik Vukosav Tomašević.

Poštovane kolege, pošto nema vremena za dva ozbiljna govora na ovako ozbiljnu temu, ja ću odustati u korist mog kolege Šormaza, ali pre toga hoću da kažem samo još jednu rečenicu.
Da li će i po čemu će današnji dan ostati upamćen u istoriji Srbije i Crne Gore, pokazaće vreme; i siguran sam vrlo brzo. Ali će današnji dan ostati sigurno upamćen po nečemu drugom: prvi put u istoriji parlamentarizma, ne samo u Srbiji, kažnjen je jedan narodni poslanik, moj kolega, gospodin Maršićanin, zato što je uvredio mafiju.

Reč ima narodni poslanik Dragan Šormaz.