Pozvani su u statusu narodnog poslanika.
(Vojislav Šešelj: Otkud im taj status?)
Imaju taj status.
Da li možemo da pređemo na dnevni red?
Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, uz saziv Prvog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2003. godini, koje je sazvano na zahtev grupe od 86 narodnih poslanika, saglasno članu 79. stav 3. Ustava Republike Srbije i članu 162. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, dostavljen vam je zahtev za održavanje Prvog vanrednog zasedanja sa utvrđenim dnevnim redom sadržanim u tom zahtevu.
Shodno članu 80. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, obaveštavam vas da sam ovu sednicu sazvala u roku kraćem od sedam dana zbog obaveze da Narodna skupština što pre usvoji Ustavnu povelju državne zajednice Srbija i Crna Gora i Zakon za njeno sprovođenje.
Kao što ste mogli da vidite, za Prvo vanredno zasedanje Narodne skupštine Republike Srbije u 2003. godini utvrđen je sledeći
D n e v n i r e d
1. Tekst Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora, koji je podnela Komisija za izradu teksta Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora, sa tekstom Zakona za sprovođenje Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora, koji je podnela Komisija za izradu teksta Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora.
Prelazimo na 1. tačku dnevnog reda: - USTAVNA POVELjA DRŽAVNE ZAJEDNICE SRBIJA I CRNA GORA I ZAKON ZA SPROVOĐENjE USTAVNE POVELjE
Primili ste tekst Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora i tekst Zakona za sprovođenje Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora, koje je podnela Komisija za izradu teksta Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora.
Takođe ste primili i dopunu obrazloženja teksta Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora i zaključak Komisije za izradu teksta Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora, sa sednice održane 16. januara 2003. godine.
Uručen vam je izveštaj Odbora za ustavna pitanja sa zaključcima.
Pre otvaranja pretresa podsećam vas da, shodno članu 90. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova i molim predstavnike poslaničkih grupa da mi predaju liste sa prijavljenima za reč.
Pre otvaranja pretresa izvolite, narodni poslanik Žarko Obradović.

Poštovane kolege narodni poslanici, u skladu sa članom 90. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, u ime poslaničke grupe Socijalističke partije Srbije predlažem da ukupno vreme rasprave o ovoj tački dnevnog reda bude duplo, deset sati. Smatramo da je reč o izuzetno značajnom dokumentu, da je reč o dokumentu kojim se menja karakter države, da se sprovodi ustavna reforma i smatramo da bi bilo logično da Skupština o ovom dokumentu raspravlja dva puta duže u odnosu na vreme koje predviđa Poslovnik.

Stavljam na glasanje predlog narodnog poslanika Žarka Obradovića da  ukupno vreme za raspravu iznosi deset časova.
Za 111, protiv 106, uzdržanih nema, nije glasalo šest, ukupno 223 narodna poslanika.
Konstatujem da je Narodna skupština donela odluku da ukupno vreme za raspravu iznosi pet časova. Znači, nije prošao predlog.
Otvaram pretres i pitam da li želi reč predstavnik predlagača Boško Ristić, kopredsedavajući Komisije za izradu teksta Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo poslanici, predsedniče i predstavnici Vlade, pred nama je tekst Ustavne povelje i tekst Zakona za sprovođenje Ustavne povelje, koje je sačinila Komisija za izradu teksta, a koja je delegirana od strane sva tri parlamenta, Srbije, Crne Gore i Saveznog parlamenta.
Polazeći od Beogradskog sporazuma, od zaključaka koje je donela ova skupština, poštujući sadržinu iznete rasprave tokom usavajanja zaključaka o izradi teksta Ustavne povelje, uvažavajući amandmane u toku rasprave tokom rada Ustavne komisije, koje su podnosili ovlašćeni predlagači, a isto tako i predstavnici raznih institucija, organizacija i grupa građana, Ustavna komisija je sačinila tekst Ustavne povelje, koji se u istovetnom obliku usvaja u sve tri skupštine.
Ustavna povelja afirmiše redefinisanje odnosa između Srbije i Crne Gore. Države članice se definišu kao ravnopravni članovi uz priznavanje svih elemenata državnosti koje su faktički stekle do sada. Posebno je važno da se u preambuli Ustavne povelje država članica Srbija tretira jedinstveno sa autonomnim pokrajinama Vojvodinom i Kosovom i Metohijom, koja se sada nalazi pod upravom međunarodne administracije u skladu sa Rezolucijom 1244.
Smatramo da je ova odredba izuzetno značajna, s obzirom da se na taj način poštuje potpuno integritet Srbije i da Srbija popravlja svoje pregovaračke pozicije o konačnom statusu Kosova i Metohije, jer će Ustavna povelja, ukoliko bude usvojena u sva tri parlamenta, ja se iskreno nadam, biti prvi međunarodno priznati pravni akt u kome se Kosovo i Metohija priznaje i tretira kao integralni deo Srbije.
Ustavna povelja definiše ciljeve buduće državne zajednice, a to su, pre svega, potpuna zaštita ljudskih prava, jednakost građana pred zakonom, ustoličavanje ili afirmacija slobodne tržišne ekonomije zasnovane na svim njoj imanentnim principima, na slobodi kretanja ljudi i kapitala, ideja i usluga. Ustavna povelja, zatim, definiše institucije državne zajednice; pre svega, to je skupština državne zajednice koja bira svog predsednika i bira savet ministara. To znači da je buduća državna zajednica parlamentarna demokratija zasnovana na višestranačkom sistemu u kome će se poštovati i sva ljudska prava i slobode, obezbediti zaštita manjinskih prava, a isto tako sloboda udruživanja i političkog delovanja.
Na čelu državne zajednice nalazi se predsednik državne zajednice koji će ujedno i predsedavati savetom ministara. Predsednika državne zajednice bira parlament, a savet ministara će biti ravnopravno zastupljen od strane predstavnika država članica, tako da će ukoliko predsednik državne zajednice bude iz jedne države članice pored sebe imati još dva ministra, članova saveta ministara, a s druge strane će imati paritet u vidu tri člana ministarskog saveta.
Dva značajna resora, Ministarstvo odbrane i Ministarstvo inostranih poslova su posebno definisani, a definisano je i načelo da ukoliko se bira ministar iz jedne države članice, zamenik bude iz druge države članice. Glasanje u parlamentu, koji će imati 126 poslanika, biće obezbeđeno zaštitnim mehanizmom od preglasavanja, gde će za usvajanje odluka parlamenta biti neophodna većina od svake delegacije koju čine poslanici iz država članica.
Poslanici skupštine državne zajednice će biti birani iz redova poslanika sadašnje tri skupštine: Narodne skupštine Srbije, Skupštine Crne Gore i Savezne skupštine, a sve na osnovu političkog odnosa snaga koje trenutno vladaju u sva tri parlamenta. Tako je Ustavnom poveljom definisano. Postupak i način izbora poslanika u skupštinu državne zajednice biće uređen zakonom država članica, jer to predstavlja njihovu osnovnu nadležnost.
Posebno je važna institucija Vojska Srbije i Crne Gore, s tim što je potrebno istaći da sadašnja Vojska Jugoslavije obavlja poslove odbrane, da je pod potpunom civilnom kontrolom, kako je to predviđeno Ustavnom poveljom, a da će Vojskom upravljati i komandovati Vrhovni savet odbrane.
Srbija i Crna Gora kao državna zajednica ima svoj sud. On će imati ustavno-pravnu i upravno-sudsku nadležnost. Što se tiče ustavno-pravne nadležnosti imaće mogućnost i pravo da ocenjuje usklađenost akata institucija državne zajednice sa zakonima državne zajednice i sa Ustavnom poveljom, ali isto tako i da utvrđuje usklađenost ustava i zakona država članica sa Ustavnom poveljom i njenim zakonima.
Upravno-pravna funkcija se odnosi na odlučivanje u upravnom postupku pred organima i institucijama državne zajednice, ali sud državne zajednice neće imati institucionalnu nadležnost. To znači da će ceo pravosudni sistem biti zaokružen na nivou država članica i da neće biti moguće izjavljivati pravne lekove sudu državne zajednice, osim u slučajevima kada nije obezbeđena zaštita ljudskih prava na nivou država članica ili ukoliko se ta ljudska prava povređuju u našim diplomatsko-konzularnim predstavništvima, pa po teritorijalnom principu nije moguće utvrditi nadležnost redovnih sudova država članica.
Ustanom poveljom je definisan i postupak i način njenog donošenja, njene promene, utvrđuju se prelazne odredbe. Smatramo da je Ustavna povelja osnovni pravni akt koji utemeljuje novu državnu zajednicu i nove odnose Srbije i Crne Gore koji su zasnovani na potrebi da se preurede odnosi koji sada vladaju u SR Jugoslaviji, pre svega, imajući u vidu i poznatu činjenicu da je Republika Crna Gora istupila iz ustavno-pravnog i monetarnog sistema Jugoslavije i da je neophodno izraditi nove odnose na bazi drugačije pozicije država članica u budućoj državnoj zajednici.
Ustavna povelja još jednu važnu činjenicu beleži, a to je da će državna zajednica biti jedan međunarodno priznati pravni subjekt i da će nastaviti članstvo u svim globalnim i regionalnim organizacijama u kojima je do sada imala članstvo, tako da nije potrebno da državna zajednica ubuduće traži prijem u one organizacije gde je sada članica SR Jugoslavija. Ovo pravo ne isključuje mogućnost država članica da samostalno istupaju u međunarodnim odnosima, ali samo u slučaju da ne štete interesima druge države članice ili državnoj zajednici u celini.
Radi sprovođenja Ustavne povelje usvojen je i tekst Zakona pred Ustavnom komisijom koji definiše rokove i način konstituisanja institucija državne zajednice, odnosno obezbeđuje političke i pravne preduslove da državna zajednica može da zaživi i da profunkcioniše. Tu su obezbeđeni rokovi koji su razumno kratki, s obzirom na političku potrebu da se odnosi država članica veoma brzo usaglase i da se spreči tranziciona kriza, jer mi se Ustavnim zakonom upravo pripremamo za tranziciju ovlašćenja, za tranziciju poslova sa saveznih organa vlasti na republičke organe vlasti i time stvaramo politički pravne preduslove da država članica Srbija u potpunosti institucionalno zaokruži svoju državnost.
Neki poslovi će biti zadržani na nivou državne zajednice. To su: Ministarstvo inostranih poslova, Ministarstvo odbrane i drugi poslovi koji se, u skladu sa Zakonom o sprovođenju Ustavne povelje, ne prenose na države članice. Ali, obezbedili smo uslove i rokove koji će sprečiti tranzicionu krizu i koji će omogućiti kompletan kontinuitet u vršenju vlasti i u zaštiti ljudskih prava, kontinuitet u zaštiti interesa država članica.
Posebno je važno istaći da će biti sačinjena povelja o ljudskim i manjinskim pravima koja će biti doneta u istom postupku kao Ustavna povelja i Ustavni zakon, gde se definiše da dok se ne usvoji povelja u parlamentima neće biti moguće konstituisati skupštinu državne zajednice.
Ovo je zaštita manjinskih prava na kojoj su insistirali predstavnici manjina, da bismo u kontinuitetu obezbedili i zaštitu građanskih i manjinskih prava, na način koji garantuje najviše standarde u međunarodno priznatim dokumentima i u preporukama koje smo mi implementirali i kroz Ustavnu povelju i kroz buduću povelju o ljudskim i manjinskim pravima.
Posebno je, kad je reč o Zakonu o sprovođenju Ustavne povelje, bilo reči o imovini SR Jugoslavije. Želim da kažem da je netačno u javnosti prikazano da će buduća državna zajednica ostati bez imovine i da time njene institucije neće imati mogućnost vršenja svojih poslova koji su im dodeljeni Ustavnom poveljom, a način sprovođenja se uređuje Ustavnim zakonom.
Pre svega, u prelaznom periodu će, recimo, Vojska Jugoslavije koristiti svu imovinu koju do sada koristi, bez mogućnosti državne zajednice i država članica da na bilo koji način raspolažu ovom imovinom, do donošenja saveznog zakona o imovini državne zajednice kojim će se regulisati koja je to imovina neophodna za funkconisanje njenih institucija i Vojske Jugoslavije.
Do sada Vojska Jugoslavije nije bila vlasnik, tako da nije bila nosilac, odnosno titular imovinskih prava, već je bila isključivo korisnik, dok je titular imovinskih prava bila SRJ. Ubuduće će to tako biti. Umesto SRJ titular tih prava biće buduća državna zajednica. Zato smatram da su neke neodmerene političke izjave u ovom smislu imale za cilj uznemirenje javnosti i skretanje pažnje sa činjenica na politički marketing pojedinih političkih stranaka.
Posebno je bilo reči o načinu izbora poslanika za parlament buduće državne zajednice. S obzirom da Ustavna povelja definiše da će se poslanici birati iz reda poslanika sva tri parlamenta, a srazmerno odnosu političkih snaga, nije bio primeren zahtev da se ovaj način izbora detaljnije razradi kroz Zakon o sprovođenju Ustavne povelje, jer i ustavna povelja i ustavni zakon se donose u posebnoj proceduri, bez mogućnosti ulaganja amandmana, iz razloga što ti tekstovi morajuda se u istovetnom obliku usvoje istovremeno u sva tri parlamenta, kako bi mogli da zažive, a državna zajedna da profunkcioniše.
Zato smo smatrali da način izbora poslanika treba regulisati detaljnije posebnim zakonom koji je u nadležnosti država članica, kako bi na taj način poslanici u parlamentima imali mogućnost da amandmanima deluju na predložena rešenja i da se u skladu sa zakonskom procedurom i u skladu sa Poslovnikom o radu Narodne skupštine ovaj zakon i usvoji.
Kod prelaska pojedinih poslova sa saveznih na republičke institucije ili kod preuzimanja celih institucija sa njihovim ovlašćenjima, organizacijom i položajem sa saveznog na republički nivo, posebno treba istaći polemiku koja je vladala oko Narodne banke Jugoslavije, a koja deli sudbinu onih institucija koje prelaze na republički nivo i odgovaraju republičkom parlamentu i republičkim organima vlasti za svoj rad.
Oko prelaska Narodne banke Jugoslavije i oko zastupanja naših fiskalnih interesa u međunarodnim finansijskim organizacijama i institucijama bilo je puno političke polemike. Ističem da je Narodna banka Jugoslavije delila sudbinu svih onih institucija koje su prešle da rade ili koje će na osnovu Zakona o sprovođenju Ustavne povelje preći da rade kao republički organi.
Međutim, Ustav Srbije predviđa narodnu banku Srbije i sigurno je da ovaj parlament ima pravo da odredi budući položaj, organizaciju i ovlašćenja narodne banke Srbije i da na taj način izgradi jednu instituciju koja će Srbiju dovesti u ravnopravni položaj sa Crnom Gorom, a koja je sve te institucije u toku 1999. godine već izgradila i tako zaokružila svoj institucionalni sistem. Ovde se nije radilo ni o kakvim personalnim rešenjima, jer će svi vršioci poslova na saveznom nivou prilikom prelaska na republički nivo ili usled gašenja promeniti svoj status i deliti sudbinu svih funkcionera sa saveznog nivoa vlasti.
Zakon o sprovođenju Ustavne povelje definiše položaj zaposlenih u saveznoj administraciji, a trenutno ta savezna administracija ima oko 10.500 zaposlenih, od kojih su mnogi predstavljali funkcionalni višak. Međutim, biće preuzeti svi zaposleni koji rade na poslovima koji će biti preuzeti od strane republičkih organa vlasti prilikom tranzicije ovlašćenja, a u skladu sa zakonom o sprovođenju ustavnog zakona. Funkcioneri su dovedeni u isti položaj sa ostalim zaposlenima i omogućeno im je da u roku od godinu dana mogu biti na raspolaganju i da izvrše naplatu prinadležnosti koje im pripadaju po osnovu prestanka funkcija, a kako je to regulisano i u državama članicama.
Smatramo da se usvajanjem Zakona o Ustavnoj povelji obezbeđuje njena potpuna implementacija i zato pozivam sve poslanike da glasaju i za Ustavnu povelju i za Ustavni zakon, jer je za implementaciju ovih tekstova neophodna politička podrška i politički konsenzus svih značajnih političkih stranaka u Srbiji i Crnoj Gori.
Još jednom ukazujem da je ovo poseban postupak usvajanja teksta ustavnog zakona i ustavne povelje, da nema amandmana tokom rasprave, a da je pravo na upotrebu amandmana iskorišćeno tokom sedmomesečnog rada Ustavne komisije, koja je upravo i radila raspravljajući o amandmanima i predlozima i tražila kompromise za pojedine definicije i rešenja teksta ustavne povelje i ustavnog zakona najviše prilagođena interesima pre svega država članica ali i političkom odnosu snaga i političkom raspoloženju građana Srbije i Crne Gore. Zahvaljujem.

Zahvaljujem predstavniku predlagača i dajem reč gospodinu Zoranu Đinđiću, predsedniku Vlade Republike Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, Narodna skupština Republike Srbije danas je u prilici da okonča dugogodišnju krizu odnosa između Srbije i Crne Gore i da ukloni jednu ozbiljnu prepreku na putu naše evropske integracije. Naravno, svestan sam činjenice da je tekst koji je predložen daleko  od savršenstva i daleko od idealnog.
Upućene su mnoge primedbe u toku rada na toj povelji i danas će biti upućene mnoge primedbe. Mnoge od tih primedbi se zasnivaju na argumentima i ja ih u potpunosti uvažavam. Međutim, uprkos tome, mislim da je u ovom trenutku ovo najbolje rešenje, ako govorimo o praktičnoj sprovodivosti, a ne samo kvalitetu. Čvrsto stojim iza stava da je to rešenje u interesu Srbije.
Naravno, moguća su i neka druga rešenja, a pre svega su moguća u teoriji. Kada govorimo o njihovom praktičnom sprovođenju, videćemo da su malo manje moguća. Dva čista rešenja kada se jedna federalna zajednica nađe u krizi su učrvršćenje njenih federalnih struktura ili dobrovoljni dogovorni razlaz. To se preporučuje i većina država na svetu je takvu preporuku iskoristila u trenucima krize svojih federalnih struktura. Imamo takve razlaze.
S druge strane, imamo situacije učvršćivanja federalnih struktura nakon krize u unutrašnjim odnosima. Međutim, mislim da se u našoj situaciji ne preporučuje ono drugo rešenje, a mislim da ovo prvo rešenje, ma koliko privlačno izgledalo, nije moguće. Jedna federalna država za koju mislim da je dobro rešenje u principu, i pokazalo se kao dobro rešenje u mnogim istorijskim slučajevima, iziskuje određene uslove i pretpostavke koji nisu proizvoljni, nisu psihološki i moraju da postoje na jedan identifikovani način.
Znači, ne radi se samo o trenutnoj političkoj volji, nego o tome da se prihvate određene dubinske pretpostavke. Prva dubinska pretpostavka za funkcionisanje jedne federalne države jeste prožimanje struktura, prožimanje političkog, ekonomskog, kulturnog i drugog života kroz te dve federalne jedinice, bez ikakvih granica između njih u bitnim stvarima. To bi podrazumevalo da se izbori za političke organe te federalne zajednice odigravaju po principu "jedan birač - jedan glas".
To je jedini način da se ukine konfederalni karakter jedne zajednice, jer svaka vrsta izbora po ključu vodi tome da se onda na višim nivoima te zajednice formiraju koalicije, praktično na osnovu odnosa snaga u članicama te federalne jedinice, pri čemu onda mi nemamo jednu federalnu jedinicu koja unutar sebe ima dve ili tri članice, nego imamo dogovor dve ili tri članice koji može da se zove federacija, ali je u osnovu kofederacija. To je nešto što smo imali sedam ili osam godina od 1992. godine.
To je zapravo nešto što smo implicitno imali tokom vremena našeg jugoslovenskog federalizma i to je bilo prikriveno time što nisu postojali pravi izbori, nego je postojala jedna stranka koja je 50 godina držala tu zajednicu. To nije davalo njoj federalni karakter, nego je samo prikrivalo nepostojanje istinskih federalnih struktura.
Drugi ljudi koji su za federalnu zajedničku državu u Crnoj Gori nisu za to da se izbori odigravaju po principu "jedan čovek - jedan glas"­. Razumem njihove razloge zbog ogromne razlike u veličini te dve federalne jedinice. Taj princip bi naravno u samim organima i uticaju na saveznom nivou doveo do jednog priličnog ograničavanja uticaja jedne federalne jedinice. To je dato stanje.
Dakle, osnovna primedba i osnovno pitanje je da to strukturno nije moguće. Mi možemo da pravimo federalni krov koliko god hoćemo, ali će konfederalni temelji, koji se nalazi u osnovi te građevine, posle izvesnog vremena da uzdrmaju taj krov i opet ćemo doći u ustavnu krizu.
Svestan sam svih argumenata koji mogu da se iznesu u prilog tome da je jedna dobra federacija mnogo bolja od ovoga što mi sada pravimo, ali morate da uzmete u obzir da to nije samo pitanje želje i volje, nego je pitanje dubinskih struktura jednog društva i jednog političkog sistema. To na našem prostoru nije nastalo, to je realnost. Mogu mnogi još elementi koji su osnovni uslovi stvarnog federalnog uređenja da se navedu, ali mislim da je već ovaj jedan dovoljan.
Što se tiče ove druge čiste opcije koja je predlagana, za koju takođe imam uvažavanje, jer razumem argumente koji nisu olaki, jeste da, ako ne može da bude jedna uređena federalna država, onda odmah da idemo na čisto razdvajanje, jer su čista rešenja, u principu, bolja nego truli kompromisi. Ne mislim da je ovo što mi sada pravimo truli kompromis i ne mislim da bi razdvajanje bilo i u interesu Srbije i u interesu svih nas koji živimo na ovim prostorima.
Prvi razlog je što mislim da treba biti vrlo oprezan. Ako u jednoj generaciji imate probleme sa jednom zajednicom koju je više generacija stvaralo i koja počiva i na emocionalnim i na istorijskim vezama, treba da budete oprezni da li ćete izvući radikalne zaključke iz krize odnosa koja traje par godina i da time zapravo presečete nešto što traje jedan vek ili možda i duže.
Treba pružiti šansu i nekoj drugoj generaciji, sledećoj, da proceni da li je to kvarenje odnosa definitivna stvar, da li tu ne može nešto da se popravi, pri čemu, takođe, mislim da je jednim delom to kvarenje odnosa bilo veštačko i da je ono bilo, na neki način, deo jednog političkog programa, krize ili procesa, u kome je instrumentalizovan taj status zajedničke države, tako da to nezadovoljstvo zajedničkim institucijama ili zajedničkim životom u velikom delu nije bilo autentično, nego je bilo posledica nekog drugog nezadovoljstva.
Pitanje je da li se u nekim drugim uslovima i u drugom rasporedu snaga postepeno to nezadovoljstvo neće umanjivati i nastaće jedan prirodni odnos. Možda bi bilo šteta seći sada, ako možemo da nađemo možda i neko drugo rešenje.
Drugi razlog je što bi bio jedan jako negativan signal ako bi se na našem delu Balkana nastavio postupak dezintegracije. Naš osnovni politički stav, kao naroda koji živimo ovde, bio je da nam ne trebaju nove sve manje i manje države, da želimo integraciju, da želimo da budemo deo jednog prostora bez tvrdih granica, da želimo da se bavimo uključenjem našeg naroda u zapadnu svetsku civilizaciju, a ne da svako ograđuje svoj prostor i da onda iz tog ograđenog prostora pokušava da nađe priključak u sve globalniji svet.
Dok se svet globalizuje, mi treba da se lokalizujemo. Mislim da to nije dobra poruka i da time uzimamo našem narodu onaj neophodni optimizam koji mu je potreban da bi uhvatio korak sa onima koji su već daleko odmakli od nas u tim procesima svetske integracije.
Poslednja stvar za koju mislim da je takođe važna, jeste da bismo izgubili tempo neophodan za razvoj naše zemlje, ako bismo sada krenuli detaljno da se razgraničavamo i da rešavamo naše međusobne odnose.
Mislim da je danas naš prioritet proistekao iz deficita koje smo nasledili. Najveći naš deficit je bio naša izolacija u odnosu na međunarodne odnose. Utoliko, naš prvi prioritet treba da bude da to nadoknadimo. Rešavaćemo naše međusobne unutrašnje odnose tokom vremena. Ako mi, rešavajući naše unutrašnje odnose, propustimo i ovu istorijsku šansu da priđemo korak razvijenima i modernim, kako god mi idealno rešimo naše unutrašnje odnose, to našu decu i naše unuke neće mnogo interesovati.
Oni će otići da žive tamo gde su političari bili spremni da prepoznaju prioritete, a to je: učini svoju zemlju konkurentnom ekonomski, učini svoje institucije kvalitetnim i uporedivim sa drugim zemljama i omogući tvom narodu da, radeći u tvojoj zemlji, u tvojoj privredi, bude deo bogatih i uglednih zemalja, a ne - odvoj se na jedan slepi kolosek, rešavaj odnose u tom vagonu ili u toj kompozciji, dok je taj voz istorije već odavno otišao. Mislim da smo mi toliko šansi propustili ovih poslednjih dvadesetak godina da ne smemo više da propuštamo ni jednu šansu. Utoliko, mislim da je ovo rešenje, a to znači dati prostor Srbiji i Crnoj Gori, dovoljno širok da svaka od tih republika u toj zajedničkoj državi može da ostvaruje svoje interese i drugo, dati dovoljno vremena toj zajednici da proveri svoja rešenja i da može da nađe neka bolja rešenja, da je to ovog trenutka povoljnija opcija nego teorijski i politički možda čistija rešenja, a to je - ako ne može stvarna federacija, onda bolje ništa. To možda zvuči čistije, ali mislim da u realnosti to nosi veće rizike i veće troškove za našu zemlju, pre svega mislim za Srbiju.
Mislim da će Srbija u ovoj zajedničkoj državi biti dobro sačuvana, njen interes će biti dobro sačuvan, mnogo bolje nego i u jednoj do sada zajednici u kojoj je bila. Naravno, svaka zajednica nosi određene kompromise. I ovo nosi određene kompromise, ali mnogo manje nego ikada do sada u našoj istoriji.
Video sam u javnosti da se pominje koliko će to koga da košta. Mislim da to pitanje uopšte nije tako dramatično. Najveći trošak te države, skoro jedini pravi trošak te države je vojska. Ta vojska je u interesu Srbije i mislim da će Srbija, kao i do sada, finansirati tu vojsku.
Ta vojska jeste 95% vojska Srbije i sastavljena od ljudi koji su iz Srbije. Prirodno je da po učešću stanovništva i bruto socijalnog proizvoda dve članice finansiraju te funkcije, jer će u tom iznosu to biti njihove funkcije. Mislim da to uopšte nije ništa ni čudno, niti je to protiv interesa Srbije. Mi treba da finansiramo ono što treba Srbiji.
Mi ćemo i vi ćete kao parlament imati kontrolu nad tim budžetom. Prvi put u istoriji će Republika Srbija, država Srbija kontrolisati svoje troškove. Zapravo će taj zajednički budžet najpre proći kroz ovu skupštinu i biće kontrolisan od strane budžetskih organa ove vlade i ove skupštine. Mislim da je to jedna sasvim dovoljna garancija da tu neće niko živeti ni na čiji račun i da će svako, u principu, plaćati svoje troškove.
Mislim da je status zajedničke države postao usko grlo u poslednjih godinu dana ili poslednje dve godine. Ako ne otvorimo to usko grlo, mi imamo velike probleme. Mnogi ljudi nisu svesni toga i nisu im poznati ili manje vode računa o tim problemima, ali oni su zaista ozbiljni.
Mi smo mogli prethodne godine, da smo povelju usvojili, recimo u novembru, da imamo kvote za izvoz u Evropsku uniju, koje bi našim proizvođačima mesa, tekstila, drveta, kože, omogućili poslove u iznosu od nekoliko desetina do nekoliko stotina miliona evra ili dolara. Mi nismo dobili te kvote. Mi smo jedina zemlja u ovom regionu koja nema te kvote, jer nemamo rešen status države. Tu, u tim oblastima, rade stotine hiljada naših sugrađana i oni su neposredne žrtve odugovlačenja ili neodlučnosti koja se pokazala na delu u vezi sa donošenjem tog rešenja.
Zatim, dogovori i aranžmani sa MMF-om, a posle toga i sa Svetskom bankom, odloženi su u čekanju definitivnog statusa naše države, jer sve te ozbiljne međunarodne institucije, koje prave dogovore na 10 ili 20 godina, žele da znaju sa kim prave dogovor - da li je to ta dražva ili je to neka druga država. Te institucije imaju funkciju, naročito MMF ima funkciju neke vrste ulaznih vrata u čitav niz drugih institucija. I komercijalne banke i drugi svestki finansijski instituti, ako MMF odloži svoje odluke, svi oni dalje odlažu svoje odluke. Sva naša preduzeća koja imaju aranžmane, kreditne, izvozne ili razne druge, zapravo su pogođena tim odlaganjem.
Zato je krajnji trenutak da mi donesemo odluku, kakva god da bude, ali da je donesemo. Nekada čekajući bolju priliku propustite ono što je realna šansa. Pošto ne vidim alternativu osim odlaganja, ne vidim nikakav drugi predlog koji može da dobije većinu osim ovoga, pozivam vas da uz svu svest o nesavršenosti ovoga rešenja glasate za njega, da glasate i za povelju i za zakon o njenom sprovođenju.
Ovo nije nikakvo političko, partijsko, ideološko lično pitanje. Mislim da je ovo u državnom i nacionalnom interesu. Ovo je u skladu sa realnošću. Vi ste izabrani i mi smo izabrani da rešavamo realne probleme. Istoriju, teoriju će pisati neki drugi, mi moramo da rešavamo dnevne probleme.
Bez rešenja statusa zajedničke države, mi naš narod uvodimo u duboke ekonomske probleme. Molim vas da iskoristite svoj mandat, da rešite ovaj problem i da počnemo da se bavimo drugim pitanjima, pre svega pitanjem ekonomije i životnog standarda naših građana.
Hvala vam na pažnji. Iskoristite svoj glas da biste pomogli da naša zemlja konačno reši to svoje državno pitanje. Hvala vam.

Zahvaljujem gospodinu predsedniku Vlade.
Pre nego što nastavimo raspravu diskusijama predsednika poslaničkih grupa, jedno obaveštenje - glasanju ćemo pristupiti nakon završetka objedinjene rasprave.
Reč ima narodni poslanik Borislav Pelević, ovlašćeni predstavnik Stranke srpskog jedinstva.

Poštovani građani Srbije, dame i gospodo narodni poslanici, ministri, gospodine predsedniče Vlade, za razliku od predsednika Vlade Srbije, gospodina Zorana Đinđića, koji kaže da je Ustavna povelja u interesu Srbije,  mislim upravo suprotno.
Duboko sam uveren da je Ustavna povelja na štetu interesa građana Srbije i države Srbije. Navešću tri osnovna razloga, koja ću pokušati u toku mog izlaganja da obrazložim detaljno.
Prvi razlog je što je Srbija ponovo neravnopravna u zajedničkoj državi Srbije i Crne Gore.
Drugi razlog je što ova ustavna povelja u stvari predstavlja samo formalizaciju raspada zajedničke države i predstavlja odlaganje otcepljenja Crne Gore na rok od tri godine, kako je to i omogućeno ovom ustavnom poveljom.
Treći razlog je što se dovodi u pitanje i status Kosova i Metohije, bez obzira što se u preambuli Ustavne povelje pominje Kosovo i Metohija kao jedna od pokrajina Srbije.
U članu 2. piše da je "Srbija i Crna Gora zasnovana na ravnopravnosti dve države članice, države Srbije i države Crne Gore". Ja sam takođe za punu ravnopravnost Srbije i Crne Gore, ali za ravnopravnost koja se odnosi proporcionalno na veličinu teritorije, a svi znamo da je Srbija nekoliko puta veća od Crne Gore, za ravnopravnost koja se odnosi proporcionalno na broj stanovnika, jer Srbija ima 8 miliona, a Crna Gora samo 650.000 stanovnika; ja sam za ravnopravnost koja se odnosi proporcionalno na privredne i prirodne resurse Srbije, sa jedne strane, i Crne Gore, sa druge strane.
U nekoliko članova se krši ovaj član 2, a inače je cela Ustavna povelja sastavljena od članova koji su u koliziji sa nekim drugim članovima Ustavne povelje.
Kaže se, što se tiče ravnopravnosti, u članu broj 20. da je Skupština Srbije i Crne Gore jednodomna i čini je 126 poslanika, od kojih je 91 iz Srbije, 35 iz Crne Gore, i tu se ponovo pominje ravnopravnost. To nije tačno, jer ukoliko u Srbiji ima registrovanih 6.400.000 birača, to znači, kada se podeli sa 91 poslanikom, da za jednog poslanika glasa 70.000 birača. U Crnoj Gori ima 450.000 birača. Kad se to podeli sa 35 poslanika, koje daje Crna Gora u Saveznu skupštinu, to znači da samo 12.000 birača Crne Gore glasa za jednog poslanika. Apsolutno nismo ravnopravni.
Takođe ću navesti još jedan član koji govori o neravnopravnosti Srbije i Crne Gore. U članu 34. piše: "U predstavništvima Srbije i Crne Gore u međunarodnim organizacijama, Ujedinjenim nacijama, Organizaciji za evropsku bezbednost i saradnju, Evropskoj uniji, Savetu Evrope, države članice su predstavljene na paritetnoj osnovi, putem rotacije".
Šta to znači - jedne godine će biti predstavnik Crne Gore, a jedne godine predstavnik Srbije. Duboko sam uveren da će predstavnici Crne Gore raditi u svim međunarodnim institucijama na razdvajanju Crne Gore od Srbije. Kakva je to ravnopravnost i kako možemo biti ravnopravni ukoliko smo toliko brojčano veći od Crne Gore, a imamo paritetni sastav i rotaciju u međunarodnim organizacijama i institucijama.To je još jedan primer neravnopravnosti Srbije u ovoj zajedničkoj državi , koja se pravi na ovakav način.
Ovde piše, u članu 3: "Ciljevi Srbije i Crne Gore su stvaranje tržišne ekonomije koja se zasniva na slobodi preduzetništva, konkurenciji i socijalnoj pravdi", a u članu 12. piše: "Srbija i Crna Gora ima zajedničko tržište".
Kakvo je to zajedničko tržište, kada imamo jednu valutu u Crnoj Gori, a to je evro, a drugu valutu u Srbiji, dinar? To ne postoji nigde u svetu. Kakvo je to zajedničko tržište kada imamo dva carinska sistema, različita, dva poreska sistema, kada nemamo apsolutno zajedničko tržište? Šta to znači, zašto je uopšte stavljen taj član, kada se zna da on ne odgovara realnoj situaciji i da nikada neće biti primenjen?
Neka neko izađe da mi kaže da će biti ista valuta u Srbiji i Crnoj Gori, posle usvajanja povelje, i onda ćemo možda glasati za povelju, ali u ovom slučaju Crna Gora i Srbija automatski nemaju ništa zajedničkog. Više zajedničkog ima Evropska unija, koja je unija nezavisnih, suverenih država, od koje su neke republike, neke kraljevine, sasvim svejedno. Imaju svoje vojske, svoje ustave, svoje policije. Dakle, potpuno su suverene države.One čak imaju zajedničku valutu. One nemaju carinu, nemaju granica, a Srbija i Crna Gora, nažalost, imaju granicu. Imaće je i posle, na Brodarevu. Neka mi neko kaže ko će ukinuti policijske punktove i carinu na Brodarevu? Neće biti. To su samo prazne priče.
U članu 5. stav 2. piše: "Granica Srbije i Crne Gore je nepovrediva." Šta je u tom slučaju sa statusom Kosova i Metohije? Zašto niko od naših čelnika nije reagovao na izjave albanskih čelnika, koji su rekli da će ova, 2003. godina biti godina nezavisnosti Kosova i Metohije? Niko nije reagovao.
Nije upisano ni u Ustavnoj povelji, samo piše da je granica Srbije i Crne Gore nepovrediva, a ona je već povređena. Već je taj deo Srbije pod okupacijom međunarodne zajednice.
U članu 16. piše da "ratifikovani međunarodni ugovori i opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava imaju primat nad pravom Srbije i Crne Gore i pravom država članica". I to je uobičajeno u gotovo svim ustavima evropskih zemalja, ali se postavlja pitanje - kako je to moguće da je ovaj član onda u koliziji sa članom 60, u kome jasno piše, kad se radi o Crnoj Gori i Srbiji, da imaju mogućnost da se nakon isteka roka od tri godine otcepe i da to prizna međunarodna zajednica.
Šta se u tom slučaju dešava sa Kosovom i Metohijom? To je ono što mora da zabrine sve građane Srbije. U Ustavnoj povelji je to napisano tako da će u slučaju otcepljenja Crne Gore svi međunarodni ugovori koji se tiču Kosova i Metohije, naročito Rezolucija 1244, biti i odnositi se samo na Srbiju, i to je dobro. Ali, član 16. kaže da su ratifikovani međunarodni ugovori viši od naših pravnih ugovora, pa i Ustavne povelje.
To znači da ukoliko se Crna Gora izdvoji za tri godine, ili čak do tri godine, kako kažu njihovi čelnici, a ne zaboravite, i da se svi podsetimo šta je rekao gospodin Đukanović na sednici Skupštine Crne Gore, kada je predstavljao svoj program, kao premijer Crne Gore. Rekao je da će Crna Gora biti nezavisna za tri godine, i o čemu mi onda pričamo? Zašto mi onda gubimo vreme, usvajajući ovu povelju, kada je svima jasno da je to realni interes vladajuće nomenklature u Crnoj Gori?
Dakle, postavlja se pitanje - u slučaju otcepljenja Crne Gore, šta je sa Kosovom i Metohijom? Rezolucija 1244 posmatra Kosovo i Metohiju kao deo zajedničke države, Jugoslavije. Kada se izdvoji Crna Gora, onda više nema zajedničke države, i automatski će albanski čelnici tražiti od Saveta bezbednosti da im se, u skladu sa tom rezolucijom, odobri osnivanje nezavisne albanske države.
I uzalud piše u tom članu Ustavne povelje da će se odnositi samo na Srbiju, kada član 16. jasno govori da je međunarodno pravo, koje je ratifikovano kod nas, više od naših pravnih akata, pa samim tim i od Ustavne povelje.
Dakle, postavlja se pitanje šta je sa Kosovom i Metohijom u tom slučaju? Ima još puno stvari u ovoj povelji o kojima se može govoriti, ali sam duboko uveren da je osnov donošenja ove ustavne povelje samo usklađivanje interesa vladajuće nomenklature u Srbiji i u Crnoj Gori, i građani Srbije treba da znaju da ova ustavna povelja odgovara u Srbiji DOS-u, a u Crnoj Gori DPS-u; u stvari će biti finansiranja administracije, i to će biti još jedna od onih štetnih posledica koje će građani Srbije imati od usvajanja ove ustavne povelje.
Da svim bude jasno, Stranka srpskog jedinstva je programski opredeljena za zajedničku državu Srbije i Crne Gore, ali ne za zajedničku državu koju će nam praviti Havijer Solana, isti onaj koji nas je bombardovao i koji je doneo spreman dokument o sporazumu koji ste nazvali "Beogradski sporazum" i koji je osnova donošenja ove ustavne povelje.
Mi smo za to da se građani Srbije na referendumu slobodno izjasne da li žele da žive u zajednici sa Crnom Gorom i kakva ta država treba da bude, a ne da nekoliko moćnika iz Srbije i Crne Gore određuju sudbinu i nas i naše dece.
Dakle, vrlo je teško bilo doneti ovakvu odluku, jer se ova odluka zaista tiče opstanka zajedničke države. Mi smo u stranci imali nekoliko konsultacija na ovu temu, a konačnu odluku naš poslanički klub doneo je neposredno pred početak ove skupštine, na poslednjem sastanku poslaničke grupe. Teška srca odlučili smo da glasamo protiv ustavne povelje i protiv zakona o njenom sprovođenju, ubeđeni da će ona imati štetne posledice po interese građana Srbije i po državu Srbiju.
Dame i gospodo narodni poslanici, svi članovi SSJ - mislim na 14, ubeđen sam da će Administrativni odbor doneti odluku o isključenju ovog čoveka koji se naziva Živko Selaković i koji je potkupljen od strane DOS-a, koji je otišao, da će ga isključiti po našem zahtevu i da ćemo dobiti 14. poslanika - glasaće protiv ove ustavne povelje. Hvala na pažnji.

Za reč se javio narodni poslanik Žarko Obradović, predsednik poslaničke grupe SPS.

Poštovane kolege narodni poslanici, poštovano predsedništvo, predsedniče Vlade, gospodo ministri, poslanička grupa SPS će glasati protiv usvajanja Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora i pratećeg zakona, jer se njima ne stvara zajednička država, naprotiv, postojeća država Jugoslavija se ukida, stvara se ništa od države i, suštinski, stvaraju se dve nezavisne države.
Pod jedan, Ustavna povelja predstavlja i formalno i suštinsko ukidanje Savezne Republike Jugoslavije, zajedničke države Srbije i Crne Gore i svih građana. Potpisnici ovog dokumenta, svi koji su učestvovali u njegovom stvaranju, treba da kažu građanima Srbije i Crne Gore da su ukinuli jednu državu Jugoslaviju i da su odgovorni za njeno nestajanje. Ukinuta je Jugoslavija, država koja je kao republika i monarhija postojala još od 1929. godine, ukinuta je država koja je kao takva bila i priznata i poznata u svetu, koja je bila jedan od osnivača Ujedinjenih nacija, bila je članica Društva naroda, članica brojnih međunarodnih organizacija, i univerzalnih i regionalnih.
Posle svega što je Jugoslavija prošla, mislim na ratove, na razbijanje, na nasilje, sada su u mirnodopsko vreme potpisnici sporazuma i kreatori povelje ukinuli državu i ime - Jugoslavija.
Pitam, u ime SPS, zašto i u čijem interesu? Ukidanje Jugoslavije su, bar do sada, tražili samo separatisti, tzv. međunarodna zajednica koja je više puta u protekloj deceniji potvrdila svoj negativan odnos prema Jugoslaviji, a najdrastičnije tokom 78 dana i noći bombardovanja.
Drugo, Ustavna povelja kao dokument kojim se sprovodi ustavna reforma se usvaja bez ikakvog stava i mišljenja građana. Javne rasprave o ovom dokumentu nije bilo. O sadržaju se moglo čuti samo preko medija, ali i tada po unapred utvrđenom scenariju. Ne samo da građani Srbije nisu mogli uticati na sadržaj ustavne povelje, već to neće moći ni oni koji su izabrani od strane građana, a to su narodni poslanici.
Nama narodnim poslanicima, sem izgovorene reči, nije data mogućnost da kroz amandman izmenimo sadržaj povelje. Amandmani se ne mogu podnositi, jer se tekst mora prihvatiti onako kako je napisan, ili odbiti, ali bez mogućnosti izmene. Pored građana i narodnih poslanika, ni stručna javnost nije imala mogućnosti da utiče na sadržaj povelje. To više od svega govori o nedemokratskom karakteru ovog dokumenta, o diktatu političke volje, diktatu Solane, o onome koga on predstavlja, diktatu DOS-a i njihovih istomišljenika.
(Glas iz sale: I Đinđiću.) To ste vi rekli, kasnije ću o tome.
Treće, Ustavna povelja predstavlja protivustavnu promenu položaja Savezne Republike Jugoslavije. Ustav SRJ za promenu Ustava, odnosno državnog uređenja predviđa predlog koji podržava najmanje 100.000 birača, nekoliko desetina saveznih poslanika, tu je i Savezna vlada, zatim su tu i odluke skupštinskih veća koje su donete dvotrećinskom većinom, saglasnost skupština republika članica. Ništa od pomenutog, ništa od obaveznog nije urađeno, a ukinuta je zajednička država.
Političke elite Srbije i Crne Gore već mesecima zamajavaju građane i to pričom kako se traže rešenja za bolje funkcionisanje buduće zajedničke države, o načinu predstavljanja u međunarodnim institucijama, o načinu izbora poslanika itd, a suštinski već mesecima ta ustavna komisija praktično vodi jedan ostavinski postupak, utvrđuje šta je kome i koliko od prethodne Jugoslavije ostalo, šta nasleđuje Srbija a šta Crna Gora.
To potvrđuju i odredbe Zakona o sprovođenju ustavne povelje, gde se taksativno navode savezni organi i organizacije, ministarstva koja se ukidaju, počev od Ministarstva unutrašnjih poslova, pravde, finansija, saobraćaja i telekomunikacija, preko različitih saveznih inspektorata - budžetskog, upravnog, tržišnog itd; zatim sekretarijati za informisanje, zakonodavstvo, razvoj i nauku, rad i socijalno staranje, sport, vere itd. Tu su i različiti zavodi, direkcije, agencije, kulturne institucije i službe.
Druge odredbe ovog predloga zakona o preuzimanju poslova, odnosno o preuzimanju zaposlenih, brojne odredbe koje se zbog kratkog vremena ne mogu pobrojati, potvrđuju suštinu posla kojim se ustavna komisija bavila, a to je ukidanje Jugoslavije i preuzimanje ovlašćenja budućih nezavisnih država Srbije i Crne Gore i iznalaženje rešenja za tzv. državu - Srbija i Crna Gora, po principu da se toj budućoj državi vežu ruke za bilo kakav samostalan rad i odlučivanje, da to stanje traje tri godine i da se referendum o izdvajanju dočeka kao olakšanje za muke gde se zajednička država nalazi i kao logičan izlaz iz nemogućeg stanja.
Četvrto, Ustavna povelja svojim sadržajem, ali još više načinom kako su neka rešenja usvajana, pokazala je i ulogu međunarodne zajednice, Solane i Evropske unije u razbijanju Jugoslavije. Njihova uloga se jako dugo, a moram reći vrlo uspešno, krila od javnosti. U aprilu prošle godine, kada je ovaj dom raspravljao o Beogradskom sporazumu, čuli smo od gospodina Đinđića da je Solana bio samo svedok i ništa više, a sada sa više strana, i od potpisnika i od drugih, čujemo da je Solana izdiktirao taj sporazum.
Solana je tada bio i garant postojanja države; trebalo je da ona ima više zajedničkih funkcija, ali u međuvremenu taj koncept je napušten i prišlo se potpunom razbijanju jedne države, Jugoslavije i stvaranju dve nove. Solana i Evropska unija protiv toga nisu ništa rekli. Oni su pozdravili potpisivanje ustavne povelje i time dali saglasnost za razbijanje države i stvaranje novih nezavisnih država.
Aprila meseca, u ovom istom domu, u ime poslaničke grupe SPS, upozorio sam na mogućnosti da sledi tiho varničenje u javnosti o ukidanju Jugoslavije. Rekao sam tada da se referendum u Crnoj Gori svesno odlaže, jer se referendum u Jugoslaviji ne može ukinuti i da to treba da učine političke elite Srbije i Crne Gore kroz razgovor. Da je dozvoljen referendum u Crnoj Gori, sigurno bi bio dozvoljen referendum Albancima na Kosovu i Metohiji, sigurno bi bio dozvoljen referendum i Srbima u Republici Srpskoj, a onda bi Balkan izgledao drugačije u odnosu na ono što želi Evropska unija i Solana. Umesto referenduma, odnosno izjašnjavanja građana, lakše je za tzv. međunarodnu zajednicu, odnosno za njih lično, da aktuelne vlasti sednu za pregovarački sto i da se dogovore o ukidanju jedne države u svoje ime i zarad interesa Zapada.
Kada se osvrnemo na deceniju iza nas i pogledamo kako je razbijana bivša SFRJ, kada pogledamo kako su se ponašale zapadne zemlje, kada pogledamo sadržinu dokumenata koji su bili nuđeni kao nazoviplatforma za rešavanje problema, dolazimo do saznanja da su pojedini elementi tih planova još iz 1991. godine sadržani u ovoj ustavnoj povelji koja je danas pred nama poslanicima predmet razmatranja.
Suštinski, Ustavnom poveljom Zapad je samo završio posao koji je započeo još 1991. godine, a to je ukidanje Jugoslavije i stvaranje više malih državica koje će biti predmet pogodbe i interesa velikih sila. Tu je i ambicija interesa političkih lidera tih zemalja. Istorijskim ukidanjem Jugoslavije, Balkan se vratio vek unazad.
Peto, usvajanjem povelje i nestankom SRJ objektivno se slabi pozicija Kosova i Metohije u rešavanju njegovog konačnog statusa unutar Srbije. Ovo kažem ne samo u kontekstu vezanosti Jugoslavije i Rezolucije 1244, već i u svetlu dvostrukog ponašanja, odnosno dvostrukih aršina koje primenjuje i Evropska unija i Solana, i to prema našoj zemlji, kada je u pitanju Kosovo i Metohija, kao i u okviru činjenice da je njegov budući status oročen na prelazni trogodišnji period.
Moram podsetiti Skupštinu da međunarodna zajednica u slučaju Bosne i Hercegovine i Republike Srpske insistira, traži i donosi propise kojima se jačaju veze entiteta unutar Bosne i Hercegovine i utapa Republika Srpska u državnu strukturu Bosne i Hercegovine, a u slučaju Kosova i Metohije posle tri i po godine boravka UNMIK-a i KFOR-a i dalje se insistira i traži od naše države da podrži stvaranje institucija na Kosovu i Metohiji, što Savezna Republika Jugoslavija i Srbija i čine, a ništa ili gotovo ništa se ne čini na ostvarivanju Rezolucije 1244 kao osnovnog uslova za sva buduća rešenja.
Koliko sutra bićemo po ko zna koji put u situaciji da od iste te međunarodne zajednice čujemo i ono poznato - oprostite, ali sudbina Kosova i Metohije je vezana za Jugoslaviju, prošle su tri i po godine, faktičko stanje na Kosovu i Metohiji je takvo da ono već postoji kao nezavisna država, a mi poštujemo postojeće stanje. Mi socijalisti smatramo da je to neprihvatljivo i da država treba da ima vrlo aktivnu ulogu u ostvarenju Rezolucije 1244 kao osnovnog uslova za razgovor o budućem statusu Kosova i Metohije.