Uvaženo predsedništvo, poštovane dame i gospodo, kolege ministri, cenjeni gosti, kao član Vlade koji je izdvojio svoje mišljenje, dužan sam da pred vama, izabranim narodnim predstavnicima i pred građanima Srbije obrazložim svoj stav oko koga je bilo puno polemike, bilo je i komentara, naravno povodom Beogradskog sporazuma, odnosno Ustavne povelje koja se danas nalazi na dnevnom redu republičkog parlamenta.
Nažalost, najmanje sam očekivao da će se rasprava o ovom pitanju voditi kada je Sveti Sava, na dan koji obeležava školsku slavu, na dan posvećen ovom velikom svetitelju koji oličava srpsku i državnost i duhovnost. Zato svima onima koji poštuju Svetog Savu, koji slave Svetog Savu - pomaže Bog.
Inače, Sveti Sava je govorio kako je Istok mislio da je Srbija Zapad, a Zapad da je Srbija Istok. U amanet nam je ostavio naš prvi svetitelj da je Srbija Istok na Zapadu i Zapad na Istoku, da smo svoji, da imamo svete i svetovne dužnosti prema sebi, svojoj veri, a po sopstvenoj meri i položaju. Živeći vekovima na razmeđima civilizacija mi smo kao građani ove države uspeli da dostignemo ideal i da budemo svoji na svome, da gradeći svoju samostalnost i samobitnost budemo spona među narodima.
Demokratija je poštovanje drugog. Kako možemo poštovati drugog, ako ne poštujemo sebe? Kako možemo ceniti tuđu državu, ako svoju nemamo. Da li je moguće da jedino mi na celom svetu ne želimo svoju državu, a imali smo državu kada je malo ko imao. Danas, kada je tako-reći svi imaju, mi je nemamo.
Srbija je bila međunarodno priznata država krajem 19. veka, Srbija je u zajednicu naroda ušla kao 27. međunarodno priznata država. Danas organizacija Ujedinjenih nacija broji preko 220 članica, a Srbije nema među njima. Zato, umesto da se danas setimo svojih slavnih predaka Stevana Nemanje i Svetog Save, mi još uvek pokušavamo da idemo nekim bestragijama i nedođijama Josipa Broza i Slobodana Miloševića, stvarajući četvrtu Jugoslaviju.
Treća je trajala nešto malo duže od 10 godina. Ova četvrta, ona je oročena na tri godine. Ona kao da je uslovno osuđena na toliko dugu vremensku kaznu. Ako ovako nastavimo, dame i gospodo narodni poslanici, pravićemo državu svake srede i petka, potirući na taj način našu državotvornu tradiciju, naš nacionalni identitet, naše istorijsko pamćenje.
Zašto to kažem? Zato što po najjednostavnijoj definiciji država kao organizovano društvo podrazumeva zajednicu ljudi koji su nastanjeni na određenoj teritoriji i imaju određenu vrhovnu vlast.Dakle, elementi države su narod, teritorija i vlast. Koja su tri suštinska pojma vlasti? Nezavisnost, neprekidnost i nedeljivost.
Da li će buduća državna zajednica Srbije i Crne Gore, koja treba da se konstituše poveljom koja je danas na dnevnom redu, sadržavati ova tri svojstva vlasti. Da li je nezavisna? Nije. Da li je neprekidna? Nije. Da li je nedeljiva? Nije. Može li se onda reći da će to biti jedna ozbiljna država? Ne može.
Mogli biste da naučite nešto, gospodine Maršićanin, krajnje je vreme, mnogo ste vremena ovde proveli, nije ovo rasprava o brašnu, ovo je rasprava o državi.
Dakle, ustavnom poveljom ili bolje rečeno protivustavnom poveljom, a sačinjenom na bazi Beogradskog sporazuma ili bolje rečeno beogradskog nesporazuma, treba da se formira državna zajednica u kojoj nema ni države ni zajedništva. Nema države u svetu koja se osniva aktom koji se naziva - ustavna povelja. Nađite mi takvu državu u svetu, a pogotovu što se ta ustavna povelja donosi protivno odredbama postojećeg ustava. Ovaj državno-pravni, rekao bih perpetum-mobile, nije ni federacija, a ni konfederacija, ni savezna država, ni savez država, ni realna unija, ni personalna unija.
Predsednik Ustavnog suda Srbije, gospodin Slobodan Vučetić, označio je kao poludržavu na određeno vreme. Ovakva, rekao bih, sui generis država, pored toga što ne postoji, niti je ikada postojala u praksi, ne može se naći ni u teoriji. Pokušavao sam da prelistavam te stare teoretičare države i prava, od Grocijusa i Kelzena do Jelineka, nigde nema ovakvog čuda od države kakva se predviđa ovom ustavnom poveljom.
Mnogi danas imitiraju Slobodana Jovanovića, a njegovo ime nalazi se čak i na jednoj našoj novčanici, žalosno je što ga još nismo rehabilitovali, ali se sasvim sigurno prevrće u grobu kada vidi kakva se država formira. Ovo iz razloga što je Slobodan Jovanović bio jedan od najboljih pravnih teoretičara kada je u pitanju suverenost i državna i narodna, kao i pravna i politička.
Suverenost znači da jedino država poseduje suverenu vlast, ona ima suprematiju nad svim drugim vlastima. Nesuverena država, kakva se stvara ovakvom ustavnom poveljom, tako bi rekli stari Rimljani, jeste - contradictio in adjecto, jer kako to ustavno-pravni teoretičari kažu, suverenost kao tzv. summa potestas obuhvata tri pojma - spoljni, unutrašnji i sintetički.
Spoljni element pojma suverenosti znači da je državna vlast u donošenju svojih odluka slobodna i nezavisna od svakog stranog mešanja, od svakog spoljnog uticaja. Da li je taj spoljni elemenat suverenosti prisutan, ako se uopšte, ako je reč o ustavnoj povelji, može govoriti o suverenosti u ovakvoj tvorevini? Naravno da nije.
Ona je napravljena po diktatu međunarodne zajednice i Havijera Solane, jer samo suverena Srbija i suverena Crna Gora mogle bi napraviti jednu racionalnu i realnu zajednicu. Mora se najpre postojati da bi se ujedinjavalo. Samo se suvereni ujedinjuju sami. Nesuverene, nažalost, ujedinjuju drugi i takav je ovde slučaj.
Kako je sve počelo? Usled bojazni da će u Crnoj Gori, tada podeljenoj na dve opcije, jednu independističku i drugu projugoslovensku, doći do narastanja tenzija, do turbulencija, do neprijateljstava, do sukoba koji mogu zahvatiti čitav prostor Savezne Republike Jugoslavije, štomože destabilizovati region, destabilizovati Balkan, stvoriti novo žarište sukoba, Evropska unija je poslala Havijera Solanu da projektuje novu državnu zajednicu Srbije i Crne Gore.
Na taj način dolazi do potpisivanja Beogradskog sporazuma, kojim je ustavno-pravno SRJ ukinuta. Da je to tako potvrđuje preambula Ustavne povelje, koja se nalazi pred vama i u kojoj ustavni osnov za donošenje Ustavne povelje nisu revizione klauzule postojećeg Ustava, nego tzv. Beogradski sporazum.
U Zakonu o sprovođenju Ustavne povelje nigde se ne navodi da stupanjem na snagu ove povelje prestaje da važi Ustav SRJ, što znači da imamo jednu vrlo diskutabilnu pravnu ili još bolje rečeno ustavno - pravnu prazninu. Beogradski sporazum je dokument koji je sačinjen manje - više u interesu Crne Gore i gospodina Mila Đukanovića, tadašnjeg predsednika, a sadašnjeg premijera Crne Gore. Ko to ne veruje neka pogleda osnove novih odnosa Crne Gore i Srbije.
To je platforma Crne Gore za pareuređenje odnosa u SRJ i 80% te crnogorske platforme sadržano je u Beogradskom sporazumu, odnosno sadržano je u Ustavnoj povelji, čak i više od toga. U toj crnogorskoj platformi predviđeno je jedinstveno tržište, jedinstven carinski prostor i jedinstvena konvertibilna valuta. Dakle, otišlo se korak dalje od onoga što je bila platforma Crne Gore za preuređenje odnosa u zajedničkoj državi.
Sa druge strane, platforma DOS-a, koja je kasnije transformisana u zajedničku platformu DOS-a i koalicije "Zajedno za Jugoslaviju", predviđala je dva minimuma: funkcionalnu federaciju i jedinstven ekonomski prostor. Dane i sate potrošili smo da usaglasimo stavove oko pisanja te platforme, da bi sačinili dokument u kome bi se radilo upravo na afirmaciji funkcionalne federacije.
Tu se predviđala dvodomna skupština, kao što je to slučaj u federacijama; da Vlada bude sačinjena po kancelarskom principu, a ne da predsednik državne zajednice bude istovremeno i premijer, odnosno predsednik saveta ministara; u pogledu ekonomskih ovlašćenja naglašeno je da je isključivo u nadležnosti buduće državne zajednice monetarni sistem, carinski sistem, bankarski sistem, obligaciono pravo, hartije od vrednosti.
Dakle, to je bila platforma DOS-a. Sa tom platformom predsednik SRJ seo je na kanabe sa Havijerom Solanom, a ustao sa nekom manje - više konfederalnom platformom Mila Đukanovića.
Već je rečeno da je još pre toga koalicioni sporazum DOS-a i koalicije "Zajedno za Jugoslaviju" u članu 5. predviđao da, ukoliko preuređenje odnosa u SRJ bude zahtevalo promenu saveznog Ustava, ova promena može se obaviti isključivo na legalan i legitiman način, kroz proceduru promene saveznog Ustava predviđenu odredbama Ustava SRJ. Već sam prethodno rekao da je Ustav potpuno apstrahovan i da je osnov za donošenje Ustavne povelje tzv. Beogradski sporazum.
Na stranu to što je povelja, po tekstu Beogradskog sporazuma, trebalo da bude usvojena do kraja juna prošle godine, a novi ustavi Srbije i Crne Gore trebalo je da budu doneti do kraja prošle godine. Ništa od toga što piše u samom Beogradskom sporazumu nije realizovano.
Ustav Republike Srbije u članu 2. proklamuje princip narodnog suvereniteta, utvrđujući da on pripada građanima i da ga građani, između ostalog, ostvaruju referendumom. Član 135. Ustava Srbije govori o odnosima i obavezama Srbije prema SRJ. Inače, o promeni Ustava i ustavnog uređenja Narodna skupština, po slovu Ustava, odlučuje dvotrećinskom većinom.
Usvajanje Ustavne povelje je najdrastičnija promena Ustava i najdrastičnija moguća promena ustavnog uređenja. Usvojen je princip odlučivanja apsolutnom većinom.Nije prosta, nego apsolutna. Prosta je polovina više jedan od prisutnih, a ovo je od ukupnog broja članova parlamenta 250 - 126; to je apsolutna ili kvalifikovana većina, jedan od oblika kvalifikovane većine.
U svakom slučaju, polazeći od principa narodnog suvereniteta, koji je sadržan u još uvek važećem Ustavu, koga su nam neki čak čestitali na Lazarevu subotu prošle godine, kakav je takav je, i polazeći od principa prava naroda na samoopredeljenje, sadržanog u prvom članu Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, koji je pak usvojen Rezolucijom Generalne skupštine Ujedinjenih nacija još 16. decembra 1966. godine, najmanje što je trebalo učiniti je da se građanima Srbije pruži mogućnost da se na referendumu izjasne da li žele da žive u ovakvoj državi, koja im ništa ne obezbeđuje, a mnogo skupo ih košta.
Podneta je inicijativa 400.000 građana za raspisivanje referenduma za samostalnu Srbiju. Predata je ovom parlamentu tačno pre šest meseci i jedan dan, 26. jula prošle godine, ali voljom ili samovoljom skupštinske većine i predsednika parlamenta ona se, uprkos pozitivnom mišljnjenju Odbora za zakonodavstvo, nije našla do danas na dnevnom redu Republičke skupštine.
Referendum je inače neposredno izjašnjavanje birača putem glasanja o pitanjima od važnosti za jednu zajednicu. Nema važnijeg pitanja za građane Srbije od toga u kakvoj će državi živeti. Referendum je najčešći oblik tzv. neposredne ili poluneposredne demokratije i on treba da bude korektiv tzv. posredne demokratije.
Referendum postoji u mnogim svetskim zemljama, u Švajcarskoj, u Velikoj Britaniji, u Francuskoj. Recimo, o promeni ustava u 49 američkih država obavezno se građani izjašnjavaju referendumom. Čak i Savet Evrope predviđa dve kategorije referenduma: tzv. konsultativne referendume i referendume kojima se odlučuje. Inače, u pogledu trenutka primene referenduma postoje tzv. referendumi pre zakona i posle zakona, kao što predviđa Ustav.
Ono što je poseban paradoks, to je previše ozbiljno i ovo treba čuti, sve bivše jugoslovenske republike na referendumima ili plebiscitima, to je na neki način pandan za referendum, odlučile su da se osamostale. Slovenija je to odlučila plebiscitom 23. decembra 1990. godine, Makedonija 8. septembra 1991. godine, Hrvatska Deklaracijom o nezavisnosti 25. juna 1991. godine, Bosna i Hercegovina, bez Republike Srpske, plebiscitom 29. februara i 1. marta 1992. godine. Podsećam vas da je u Crnoj Gori organizovan referendum 1992. godine i tada su se građani Crne Gore izjasnili da žele da žive u zajednici sa Srbijom.
Samo građanima Srbije nikada nije pružena mogućnost da odlučuju o svojoj sudbini. Bilo kako bilo to je fakat, a i pored činjenice da je u prvu Jugoslaviju, koja je stvorena Krfskom deklaracijom i kasnije konvalidirana i verifikovana Ženevskim sporazumom i razmenom pismenih izjava 1. decembra 1918. godine, samo Srbija neposredno, a kasnije, Podgoričkom skupštinom preko Srbije, Crna Gora posredno unela svoj međunarodno-pravni subjektivitet.
Danas su sve zemlje bivše Jugoslavije međunarodno priznate, samo se Srbiji nudi pola rotirajuće stolice. Čitav Balkan bio je poslednjih petnaestak godina prostor ekspanzije nacionalizma. Za pojavu nacionalizma samo je Srbija proglašena odgovornom i dok su svi drugi na bazi te ideje napravili državu, Srbija nije stvorila svoju državu. Smatrali smo da je krajnje vreme da se ostvari ono što je građanima obećavano u predizbornoj kampanji, kada je naš slogan, naš moto bio "narod se pita".
Da li ima pitanja važnijeg za građane Srbije od toga u kakvoj državi žele da žive. Pre nekoliko meseci u Irskoj je organizovan referendum, na kojem su se građani Irske izjašnjavali - da li su saglasni da se od 2004. godine broj članica Evropske unije sa 15 poveća na 25. Pazite, građani Irske na referendumu su odlučivali o sudbini drugih zemalja i njihovih građana, a građanima Srbije ne pruža se mogućnost da se izjasne o svojoj državi i o svojoj sudbini.
S druge strane, mi moramo da budemo u saglasju sa realnošću. Ko nije u skladu i saglasju sa stvarnošću, vrlo brzo postaje stvar političke prošlosti. Šta to znači? Znači da je Evropa naš jedini izbor i naša jedina realnost. Zalaganje za samostalnu Srbiju nije nikakav donkihotski poduhvat koji bi da Srbiju pretvori u nekakvo Robinsonovo pusto ostrvo. Upravo obrnuto, cilj je - Srbija u Evropi i Evropa u Srbiji.
Zašto smo demonstrirali lažni prkos? Jer, kako reče jedan od naših najvećih duhovnika: Jugoslavija je bila prkos Hristu, prkos Svetom Savi, prkos narodnoj mudrosti, prkos narodnom poštenju, prkos svakoj narodnoj svetinji, prkos i samo prkos. Vreme je da sa takvom praksom prestanemo.
Svim građanima ove zemlje treba otvoreno reći da je Evropa jedino naše opredeljenje. Evropi treba reći da je cilj ove vlasti, da je cilj svake demokratske države, da služi svom narodu i da postupa saglasno sa njim. Bez obzira ko je na vlasti mora da osluškuje glas naroda. Jednom je Šarl de Gol govorio Andre Malrou da je osnovno pitanje da li Francuzi žele da obnove Francusku."Neću obnavljati Francusku bez njih" - govorio je Šarl de Gol.
Oni koji izražavaju bojazan prema ideji samostalne Srbije ističu nekoliko argumenata: navodno, Evropa je protiv daljih dezintegracija na Balkanu; ako ne napravimo zajedničku državu bićemo izolovani, bićemo kažnjeni, nećemo moći da uđemo u evropske integracije; te ako ne bude državne zajednice navodno ćemo izgubiti Kosovo. Sve je ovo jeftin izgovor i sve je ovo apsolutno pogrešno.
Prvo, samostalna, nezavisna, suverena i stabilna međunarodno priznata Srbija najpre treba da stupi u savez sa istom takvom Crnom Gorom, da se napravi savez ili unija suverenih država, a zatim da ide u dalje integrativne procese, labavije ili manje labave, sa Makedonijom, pa preko Republike Srpske sa BiH federacijom itd.Dakle, Srbija može da bude ne remetilački, nego integrativni faktor na Balkanu.
Drugo, Evropska unija počiva na volji naroda. Volja naroda je osnovni postulat. Ona je paradigma Evropske unije. Ko to ne zna neka malo pročita dela Robera Šumana ili Adenauera pa će videti da je volja naroda neprikosnovena za sve evropske integracije. Ako se građani Srbije na referendumu izjasne za samostalnu Srbiju, Evropa bi to odmah verifikovala i nikakvih posledica po Srbiju i njene građane ne bi bilo.
Konačno, Kosovo smo izgubili upravo zbog Jugoslavije. Neće valjda nekakva četvrta Jugoslavija da nam spasava Kosovo. Dakle, prazne su priče da ćemo kao tobože izgubiti Kosovo - pa sa Jugoslavijom smo ga već izgubili. Samo jedna stabilna, jaka, integrativna, demokratska, suverena, međunarodno priznata Srbija, dugoročnom diplomatskom, filigranskom politikom možda može da povrati izgubljeni suverenitet na Kosovu i Metohiji.
Uostalom, nemojte se samo pozivati na Rezoluciju 1244. Pročitajte i tzv. Ustavni okvir. Tamo se ne pominju ni Jugoslavija ni Srbija. Tamo nema ničeg. Dakle, to je odnos snaga, to je politika, to je jednostavno borba za neke bolje pozicije jednom dobrom diplomatijom. Jednom je neko rekao da ako je Srbija hram, onda je Kosovo oltar. Nema hrama bez oltara i nema Srbije bez Kosova.
Ukazao bih na još jednu dimenziju u vezi sa Ustavnom poveljom. Kada su finansije u pitanju, svaka članica buduće državne zajednice plaća srazmerno svojoj veličini. Dakle, Srbija plaća 95%, a kada je odlučivanje u pitanju onda je usvojen princip čistog pariteta - 50 prema 50. Srpske poreske obveznike, naravno, niko nije pitao da li im se to sviđa. Da paradoks bude veći, pošto je već dogovoreno da predsednik buduće državne zajednice bude iz Crne Gore, a u slučaju odlučivanja u savetu ministara (tri prema tri) više vredi glas predsednika koji je iz Crne Gore, pa će manjina od 5% imati većinu nad većinom od 95%. Da li postoji takav način odlučivanja u jednoj državi na svetu? Naravno, ne.
Odmah se postavlja pitanje da li će se po istom principu deliti i sva mesta u budućoj administraciji zajedničke države: u diplomatsko-konzularnim predstavništvima, u upravama, direkcijama, savezima, institutima, odnosno u svim institucijama koje ostaju na nivou buduće državne zajednice. Sasvim je diskutabilan princip tzv. pozitivne diskriminacije u parlamentu, princip konsenzusa.
Činjenica da su predsednik i premijer jedna ista ličnost, nemogućnost izmene Povelje pre isteka roka od tri godine, mada ostaje otvoreno od kada se taj rok računa. Problem je i članstvo u međunarodnim finansijskim organizacijama i cenzus koji je za to potreban, rotacija ministara odbrane i inostranih poslova, nepostojanje zajedničkog tržišta, bankarstva, monetarne politike, carine itd.
Već je ovde rečeno više puta da nema nigde u svetu države sa različitim monetama, sa različitim carinama i tome slično. Priča o harmonizaciji ekonomskih sistema je mrtvo slovo na papiru, po onoj narodnoj "ne lipši magarče do zelene trave". Šta je do sada to harmonizovano? Naravno, ništa. Nije se maklo dalje od početka. Nije ni potrebno govoriti koliku štetu trpe razne grane industrije zbog nemogućnosti pristupanja Sporazumu o asocijaciji i stabilizaciji, usled čega smo potpuno nekonkurentni na stranom tržištu.
O nedostacima Ustavne povelje, o njenoj koliziji sa Beogradskim sporazumom, s jedne strane, i Zakonom o sprovođenju, s druge strane, možemo da pričamo satima. Praviti državu bez ikakve koncepcije i strategije za vojsku, to je zaista poražavajuće. To je poruka i Živojinu Mišiću i Vojvodi Stepi i Radomiru Putniku, to je brisanje iz istorije i Suvobora, i Kolubare, i Bregalnice, i Kajmakčalana i svega. Ovim dokumentom stvara se jedna virtualna tvorevina na štetu građana Srbije.
Prošle godine, savezni budžet iznosio je nešto više od milijardu evra. Kažu da će ove godine trebati 800 miliona evra, a Srbija plaća ne više sto posto, nego 95%. Zbog toga je ogromna većina građana Srbije za samostalnu Srbiju. Slobodno formirajte jednu anketnu komisiju, angažujte najpoznatije agencije za istraživanje javnog mnjenja i videćete da je najmanje 70% građana ove zemlje za samostalnu, nezavisnu, suverenu, međunarodno priznatu Srbiju. Zašto ne utvrditi stvarnu volju građana. Valjda nam treba država po meri i po volji naroda.
Danas se stranke u Srbiji praktično razlikuju po tome, da li su za Miloševićevu ili za Solaninu Jugoslaviju. Mi nismo ni za jednu ni za drugu, nego za suverenu, nezavisnu i samostalnu Srbiju. S druge strane, mi poštujemo volju većine i ne želimo da činimo nikakvu destrukciju niti opstrukciju, već da se borimo snagom argumenata. Vreme je najbolji sudija i vreme će pokazati ko je bio u pravu.
Ono na šta želim da vam skrenem pažnju je izjava Mila Đukanovića da će Crna Gora, uz malo sreće, strpljenja, razuma i samopoštovanja, za godinu, dve ili tri biti suverena i nezavisna, međunarodno priznata. Ne treba to primiti sa potcenjivanjem. Sviđao se Milo Đukanović ili ne, to je jedna ozbiljna, državnička izjava, kojom on trasira put buduće države Crne Gore. Istovremeno, to je i opomena i upozorenje, jer plašim se da kada prođe vreme Crna Gora otići svojim putem, a mi ćemo ponovo biti zatečeni, zbunjeni, iznenađeni, nespremni i lamentirati valjda nad nekakvom petom Jugoslavijom.
Mislim da je to poruka našoj državotvronoj tradiciji, našem nacionalnom identitetu, našem istorijskom pamćenju. Na kuburu jatagan ljuti, naši preci prolivali su krv. Plašim se da im se danas na dan Svetog Save prevrću kosti u grobu, gledajući kakvu državu, na godinu dana pre dvestogodišnjice Prvog srpskog ustanka, njihovi potomci stvaraju. Iduće godine je taj veliki jubilej.
Stranka kojoj pripadam neće participirati u saveznoj administraciji ni sa jednim jedinim čovekom, ni u jednom ministarstvu, ni u jednoj upravi, ni u jednom institutu, ni u jednom savezu. Dakle, apsolutno nigde. Nadam se da će biti razumevanja i da će biti dovoljno pameti da ne trošimo vreme na lažne iluzije da će Crna Gora ostati sa nama. Te iluzije smo imali i u prošlosti, a svi koji su hteli da odu su otišli. Nego, izvršićemo sve pripreme da možemo proglasiti svoju nezavisnost i suverenost istovremeno kada i Crna Gora.
Nadam se daćemo vrlo brzo, na dan Svetog Save, pod zastavom, grbom i himnom Srbije, uskliknuti s ljubavlju samostalnoj, suverenoj i nezavisnoj Srbiji. Hvala vam.

Replika na izlaganje člana Vlade ili prethodnog govornika? Narodni poslanik Dragan Maršićanin, replika.

Gospodin Batić je predložio, reagujući na jednu moju upadicu, da budem pažljiv i da od njega učim. Učio bih ja od gospodina Batića, ali se bojim da me ne uhvate.
Reagujući na prvu loptu, na jednu moju kratku upadicu, gospodin Batić je pokazao izvestan stepen nervoze i uopšte članovi Vlade imaju danas veoma visok stepen nervoze. To je potpuno razumljivo. Velika je muka govoriti 34 minuta i 37 sekundi i obrazlagati zašto neki akt ne treba da se usvoji, da biste dva sata kasnije taj akt usvojili. Busati se u pravoslavne, srpske, patriotske grudi, koje se zalažu za samostalnu Srbiju, a usvojiti akt koji sprečava uspostavljanje onoga za šta se gospodin Batić zalaže.
U takvim okolnostima i takvoj moralnoj dilemi nije lako biti potpuno pribran. Tu moralnu dilemu, pomenuću Slobodana Jovanovića, kao što je to učinio i gospodin Batić, zaista može rešiti Slobodan Jovanović, onaj koga je gospodin Batić pomenuo sa novčanice.

Po Poslovniku Narodne skupštine, nema replike na repliku. Dakle, narodni poslanik ili bilo ko drugi, ko u Narodnoj skupštini za govornicom nastupa, ima obavezu poštovanja Poslovnika i nemate pravo replike na repliku.
Da li se još neko od predsednika poslaničkih grupa ili njihovih zamenika javlja za reč? (Ne.)
Ako ne, prelazimo na raspravu po redosledu narodnih poslanika prema prijavama za reč u raspravi o tekstu ustavne povelje i zakonu za njeno sprovođenje.
Prijavljena su 33 narodna poslanika. Prvi ima reč narodni poslanik Dragan Tomić, a posle njega narodni poslanik Živorad Raković. Dragan Tomić nije prisutan. Reč ima narodni poslanik Živorad Raković, a posle njega narodni poslanik Vlatko Sekulović.

Poštovano predsedništvo, cenjeni ministri Vlade Republike Srbije, uvažene koleginice i kolege, dragi gosti koji nas slušate i, kako imate običaj da kažete, samo nas gledate, napraviću jednu digresiju: evo treći put, hajde tako da kažem, lomi se sedište na kome sam  sedeo. Kako se sedište ispod mene malopre srušilo, četvrti put mogu da očekujem i neku spravu ispod sedišta. Navikao sam u prošlosti na takve situacije.
Želeo bih da skrenem vašu pažnju na naziv ovog dokumenta koji se zove ustavna povelja. Želeo bih, takođe, da skrenem pažnju da se pod poveljom podrazumevalo i primenjivalo u srednjem veku, a to uvažene koleginice i kolege treba da znate, darovanje poseda od vladara ili manastira nekome od članova vlastele ili tadašnjih građana zaslužnih prema vladaru ili prema manastiru.
Ovo, praktično, nije poznat slučaj. Nisam pravnik, ali sam siguran da je pravljen, odnosno nazivan poveljom dokument kojim se gradi jedna državna tvorevina. Takav slučaj u istoriji, koliko znam, nije poznat. Ako govorimo o novom veku, onda možemo govoriti o Povelji UN iz 1945. godine, ali nećemo se valjda sada obazirati i pozivati na Povelju UN, koja je pretvorena iz Lige naroda ili Društva naroda u organizaciju UN i kojom su regulisani odnosi među državama članicama, suverenim, samostalnim i nezavisnim, kao i međunarodni odnosi.
Prema tome, ovaj dokument koji se naziva ustavnom poveljom, ni naoko ne odgovara samoj sadržini teksta te povelje. Prema tome, DHSS zamera poveljopiscima, da ih tako nazovem, za upravo ovakav naziv kojim se propisuju, određuju, regulišu odnosi između dve države. Druga suštinska primedba: nepoznato je u istoriji - dve države u trećoj državi. Ako mi nađete jedan primer u istoriji, povućiću svoju primedbu na ovakav naziv.
U članu 2. upravo stoji da državu Srbija i Crna Gora čine država Srbija i država Crna Gora. Gde ste to pročitali? Nadam se da ste svi tu uglavnom obrazovani ljudi i vrlo dobro znate da je i to teorijski nemoguće, a kamoli primenjeno.
Dalje, takođe primedba DHSS-a na tekst, sadržaj ovog dokumenta; pod harmonizacijom se podrazumeva da se harmonizuju dva ekonomska sistema. Molim da mi neko od poveljopisaca odgovori gde su to pročitali, u kom je to sistemu i u kom slučaju je izvršen takav nekakav proces ili nekakvo sažimanje. Zna se šta je harmonizacija, šta je harmonija u muzici. Zna se da postoji taj termin i u matematici, zna se da postoji i u istoriji, ali na ovakav način, zaista nema nikakvog osnova. Ne bih želeo da komentarišem sadržaj koji ima toliko nelogičnosti, protivurečnosti, da se prosto čovek čudi zašto je to tako.
Dakle, DHSS, kao što su već predsednik i potpredsednik stranke istakli, a to je naše opredeljenje, trajno je za formiranje, stvaranje jedne samostalne države Srbije, koja će potom, ako treba i ako se izrazi želja putem referenduma od strane pripadnika srpske nacije i građana koji žive u Srbiji, pristupiti razgovorima, dogovorima i, razume se, stvarati neki oblik zajednice sa Crnom Gorom.

Ovim je iscrpljeno vreme na raspolaganju poslaničke grupe DHSS.
Reč ima narodni poslanik Vlatko Sekulović.

Gospođo potpredsednice, uvažene kolege poslanici, kada čovek sluša ovu diskusiju, maltene, ima osećaj kao da govorimo o neželjenoj trudnoći  kada pominjemo ovu državnu zajednicu. Svi smo na neki način učestvovali u tome, a sada ima pojedinca koji bi želeli da operu ruke od toga. Mislim da je to jedno potpuno neodgovorno i neprihvatljivo ponašanje.
Svima nama bilo bi korisno da se setimo kako smo do ovoga došli i da shvatimo da su neke stvari postavljene naopačke. Jednostavno, naopačke je postavljeno to da mi u ovom trenutku stvaramo nešto potpuno novo. Setimo se da do 5. oktobra 2000. godine odnosa između Srbije i Crne Gore nije ni bilo. Nije bilo čak ni diplomatskih odnosa, a kamoli da je ta zajednička država funkcionisala.
Naravno, sve je to bila posledica nacionalističke politike koja je uništila zemlju u kojoj sam odrastao, bivšu Jugoslaviju, moram da priznam, zemlju koja je meni lično, a mislim i mnogima iz moje generacije, ostala na srcu. Ne bih nikada prihvatio kvalifikaciju nacionalista koji tvrde da je ta Jugoslavija bila tamnica srpskog naroda. Mislim da to nije istinito, ali ne bih zalazio u to.
Mislim da je bitno nešto drugo: da je tada ta zemlja, koja je krenula putem reformi, koja je krenula ka tržišnoj privredi, ka višepartijskoj demokratiji, 1991. godine ubijena. Ubijena je jednim zločinom, izdajom, povlačenjem, pre svega, ako ćemo jedan simboličan čin da nađemo, jedinica JNA na tzv. granice velike Srbije koje je trebalo stvoriti putem ognja i mača. Rezultati takve politike, na žalost svima su nam jasni. Mislim da poslednja decenija 20. veka, kako po građane Srbije, tako i po srpski narod izvan ove zemlje, nije imao težu deceniju u čitavoj svojoj istoriji od te decenije. Kada pogledamo statistiku, dovoljno je da uzmemo popis iz ove godine, možemo da dođemo do katastrofalnih podataka i zaključaka da je ta i takva politika bila pogubna po srpski narod i građane Srbije. Dovoljno je navesti samo jedan podatak, da Srbija spada u prvih 10 zemalja po prosečnoj starosti stanovništva. Mislim da kao odgovorni ljudi treba da se zamislimo nad tim podatkom i da na osnovu realnih pokazatelja planiramo svoje političko delovanje.
Znači, danas se nalazimo pred tom ustavnom poveljom. Više puta je rečeno da to nije savršen dokument. Na kraju krajeva, i najbolji dokument se može poboljšavati. Međutim, po mom mišljenju i po mišljenju Socijaldemokratske partije, ta ustavna povelja i ustavni zakon je proizvod određene političke realnosti. Možda je moglo biti bolje, ali je sklop snaga, odnosa snaga, uticaja Evropske unicije, uticaja partija zastupljenih u komisiji, u dva parlamenta itd, doveo do ovog proizvoda koji mi danas imamo pred sobom.
Mislim da bi svako dalje odlaganje usvajanja tih dokumenata bilo kontraproduktivno. Više puta su navedeni neki primeri zbog čega je bitno doneti taj zakon, odnosno tu ustavnu povelju, kako bi jednostavno krenuli napred. Navešću samo jedan od podataka za koji lično znam. Znam da, recimo, jedan značajan aranžman sa španskom vladom, vezano za podršku razvoja naše infrastrukture, kako ŽTP-a, avio-saobraćaja itd, stoji i čeka na potpisivanja ustavne povelje.
Ne znam, kolege poslanici, da li znate da dogovor oko povećanja izvoznih kvota tekstilne industrije ka Evropskoj uniji zavisi od ove ustavne povelje? Ako već govorimo o interesima običnih ljudi, ako govorimo o interesima radnika industrije, poljoprivrede (pominjano je meso) moramo da imamo u vidu i ove sasvim realne činjenice.
Mislim da bi bilo dobro ukoliko bismo mi sa ove sednice izašli sa tim usvojenim dokumentom. Više puta su prizivani preci i sveci, a mislim da je naša odgovornost pre svega prema živima, prema onima koji žive danas sa nama i prema generacijama koje dolaze. Mislim da ne možemo sebe dovesti u situaciju da nas neka buduća pokolenja gledaju sa nekim nipodaštavanjem zbog toga što, jednostavno, nismo bili na visini zadatka koji je pred nama.
Mislim da je još davno, u antici, skovana jedna maksima, koja kaže da je vlast u suštini mogućnost da se čini dobro drugome, da drugome bude bolje. Ako krenemo sa tog stanovišta, onda je jasno da je naš pravac zacrtan, sa svim prednostima, manama, sa svim problemima, a to je donošenje ustavne povelje i ustavnog zakona, i onda delovanje u dva pravca.
Jedan pravac je sigurno dalja harmonizacija odnosa između Srbije i Crne Gore, pogotovu na ekonomskom planu. Tu je možda najslabiji deo ustavne povelje i zakona, ali sigurno su to delovi koji se daju poboljšavati.
S druge strane, to je dalja izgradnja demokratskih institucija. Mislim da će nama glavni zadatak, posle ove diskusije i usvajanja ovih dokumenata, biti izbor legitimnih organa na nivou unije, kako bi ona počela da funkcioniše i kako bi mogla da dovede sada do realizacije druga dva cilja.
Mislim da su to, kratkoročno gledano, dva osnovna cilja: učlanjenje u partnerstvo za mir, sistem bezbednosti, garancije naših granica, bezbednosti svakoga građanina koji živi na teritoriji Srbije i Crne Gore; i drugi pravac delovanja jeste potpisivanje Sporazuma o asocijaciji i stabilizaciji sa Evropskom unijom.
Taj sporazum nama treba da omogući ne samo pristup određenim fondovima, već u nekom daljem cilju i pridruživanje Srbije i Crne Gore Evropskoj uniji. Duboko sam ubeđen da, bez obzira šta se danas reklo, bez obzira kako ti dokumenti izgledali danas, da će umnogome budućnost te zajednice zavisiti od toga koliko brzo budemo realizovali ova dva cilja na međunarodnom planu.
Ako ta dva cilja realizujemo, ubeđen sam da će ta zajednica opstati iz prostih, racionalnih razloga, jer svako ko se bude odvajao, bila to Srbija ili Crna Gora, moraće opet da ponovi isti put, a to će značiti za građane te republike gubljenje još dve do tri godine. Mislim da koja god bude vlada tada bila u Srbiji ili u Crnoj Gori neće smeti tako neodgovorno da postupi prema svojim građanima i neće smeti da se vodi nekim iracionalnim ciljevima i idejama, nego će morati da se vodi prema interesima svojih građana.
Poštovane dame i gospodo, nemojmo zaboraviti (da zaključim) da 1. januara 2004. godine Evropska unija stiže na granice Srbije i potom Crne Gore. Ne zaboravimo da je 2007. već određen datum kada Bugarska i Rumunija treba da pristupe Evropskoj uniji. Kada imamo u vidu gde je nekada bila Češka, gde je nekada bila Poljska, u odnosu na tu tadašnju Jugoslaviju, meni uopšte ne izgleda nerealno da u drugoj deceniji 21. veka Srbija i Crna Gora uđu u Evropsku uniju.
Mislim da je realan datum 2013. godina. Pre svega je na svima nama, a tu mislim na sve političke grupacije, kojima god da pripadamo, osim određenih pojedinaca, koji će potpuno ostati u nekim svojim suludim idejama itd, mislim za sve ostale odgovorne ljude, koji plediraju na određene vrednosti humanizma, da svi mi moramo da shvatimo da je ovo test naše generacije, znači generacije poslanika koji su ovde, da generacijama koje dolaze posle nas omogućimo put u bolju budućnost i da im donekle čak i obezbedimo jedan bolji svet u ovoj našoj Srbiji. Hvala lepo.

Reč ima narodni poslanik Dragan Marković.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, prethodni govornik nam priča kako smo mi generacija koja treba da ostavi utisak na građane Srbije i Crne Gore. Jeste, to je generacija, većina u DOS-u, čije je prvo radno mesto Republička skupština i prvo radno mesto neke ministarske funkcije. Neću da nabrajam pojedince, ali oni se prepoznaju u mom govoru.
Gospodin Batić pita - gde je on? On je generacija malo starija, i gospodine Batiću, ja ću vas podsetiti da ste se vi "bili u grudi", na čelu sa Zoranom Đinđićem, 1999. godine, 2000. godine: "Kada mi dođemo na vlast, biće zajedničke države Srbije i Crne Gore". Milo Đukanović i Zoran Đinđić, pošto su za vreme rata pili na jahti, dogovorili su se da će sve biti u redu. Ali gospodo, kao neki privrednik, vajni, dvadeset i nešto godina, smatram da, kad se napravi neki dogovor, sporazum, ugovor itd, valjda treba da se poštuje.
Ovde postoji jedan sporazum, gde su petorica potpisnika. Od petorice potpisnika, trojica u iz Srbije. Od trojice, dvojica kažu da ne valja ova ustavna povelja i ustavni zakon. O čemu mi diskutujemo danas? Kako vi to iz DOS-a želite nas da ubedite? Je li ovo "Beogradski sporazum"? Ovde je potpisao Vojislav Koštunica, koji kaže da je loš ustavni zakon i ustavna povelja. Miroljub Labus, potpredsednik Vlade, visoka funkcija u državi, iz novoformirane G-17, Milo Đukanović iz Crne Gore, Filip Vujanović iz Crne Gore.
Ova predložena ustavna povelja odgovara samo ljudima koji će činiti tu zajedničku državu, odnosno funkcionerima, jer veliki broj funkcionera sada ostaje bez posla, oni iz DOS-a, jer su bili na nekim čelnim funkcijama; i sada, radi mira u kući, evo, počelo je da se dešava i otimanje mandata, poslaničkih mandata u ovoj skupštini, formiraju se neke nove famozne partije itd.
Jer, Zoran Đinđić želi da bude vlasnik 250 mandata u Narodnoj skupštini. Evo, predlažem da mi to stavimo na glasanje, da mu damo sve te mandate. Donesite odluku, izglasajte ovu nakaradnu, štetnu zajedničku državu, i da mi pročitamo u štampi, kao što smo to i do sada radili, šta se dešava u ovoj državi.
Današnja skupštinska rasprava o ustavnoj povelji zajedničke države Srbije i Crne Gore ponuđena je po principu "uzmi ili ostavi". Mi danas ne možemo da predložimo neke amandmane, a veliki broj članova ovog predloženog zakona i ustavne povelje su štetni za Srbiju i srpski narod, dame i gospodo. Konkretno, kad je u pitanju finansiranje zajedničke države, 95% će finansirati Srbija i narod koji živi u Srbiji.
Zato je gospodin Đelić, zvani "Boža derikoža", uveo neke nove poreze i neke nove obaveze, kad su u pitanju privatni preduzetnici, fiskalne kase itd. U Crnoj Gori nema fiskalnih kasa, ali ima u Srbiji, samo da bi DOS, ovakav kakav jeste, rasturen, ostao na vlasti.
Takođe, ko to finansira, još i to ko će finansirati - pa, finansiraće seljaci. Neko malopre govori, "pobegulja", jedan izdajnik, govori kako Seljačka stranka podržava tobože zajedničku državu. Pa, seljaci, poljoprivredni proizvođači, dame i gospodo, njima su smanjene cene njihovog poljoprivrednog proizvoda poslednjih šest meseci, pa je cena mesa opala za 40% na pijaci, pa druge obaveze.
I onaj, lepo udešeni ministar za poljoprivredu (bio je pre podne, a sada je pobegao) nisam stigao na red pre podne da ga pitam ponovo - zašto je on danas došao u ovu salu; kada dođe u salu treba da izađe i da kaže: poljoprivredni proizvođači neće plaćati, nikakvu obavezu neće imati za tu zajedničku državu, kao što je izašao gospodin Vladan Batić i brani svoje ministarstvo. Mi se ne slažemo s njim, ali pazite, to je jedino ministarstvo koje je uspelo da ljudi koji su zaposleni u tom ministarstvu imaju po 500 evra platu.
Kamo sreće da poljoprivrednici imaju takvog ministra za poljoprivredu i da se takav ministar za poljoprivredu bori; a nažalost, ovaj se bori samo kako će da otme neku partiju, odnosno da mu otmu partiju.
Ko još finansira ovu zajedničku državu? Finansiraju je radnici, oni koji su ostali bez posla, dame i gospodo, jer je njihova fabrika prodata, oni ih finansiraju. Finansiraju studenti preko školarine, da te pare idu za plate prosvetnih radnika, to je u redu, ali se plate prosvetnih radnika nisu povećale zato što je povećana školarina na fakultetima.
To vrlo dobro znaju, Milka, vi možda nemate studenta, ako imate, vaše plate su visoke, funkcija je vaša visoka, vi ne plaćate ništa, vama je lako, ali je teško onim roditeljima koji su ostali bez posla, a imaju decu na fakultetu, teško je poljoprivrednicima i teško je, Milka, penzionerima, i to onim penzionerima gde ste vi smanjili plate. A istog dana vama ste povećali poslaničke plate. Tim ljudima je teško.
Ko još finansira, šta je još najveći problem? Najveći problem u ovoj ponuđenoj ustavnoj povelji je da ne može nijedna odluka da prođe u toj zajedničkoj nakaradnoj državi ukoliko ne glasa više od polovine poslanika iz Crne Gore, odnosno iz Srbije. Desiće se da ne može nijedna odluka da prođe ukoliko 18 poslanika od 35, koliko ima Crna Gora, ne glasaju; tih 18 poslanika, ako u proseku 12.000 glasova jedan poslanik u Crnoj Gori uzima, to znači 216.000 birača, staviće veto na odluku za preko 6 miliona građana Srbije.
Da li je to dobra ustavna povelja? Nema sada onoga ko je pre podne objašnjavao, gospodin Zoran Đinđić, kako je to tobože mnogo dobro i kako je to korisno za Srbe i srpski narod.
Stranka srpskog jedinstva neće glasati za povelju, niti za ovaj ustavni zakon, jer ovo nije zajednička država.
Čuo sam od jednog gospodina kako se zove ta država, nisam autor te reči, ova zajednička država se zove "Đuka-đini". Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Nenad Lemajić, a posle njega... izvinjavam se gospodine Lemajiću, reč ima minstar pravde, gospodin Vladan Batić.