Poštovani gledaoci, poštovani građani Srbije, na samom početku sasvim kratko ću da se osvrnem na prepodnevno izlaganje predsednika Republičke vlade. On je usplahiren, kao što se pre neki dan setio naglo Kosova i Metohije, onako iznebuha, tako se danas setio građana Srbije i za tu svoju usplahirenost i nervozu, rekao je tada - jeste, jako sam nervozan zbog toga što... Što se ljutite, tema je izlaganje predsednika Republičke vlade.

Dakle, naglo se setio kako, eto, građani Srbije u Srbiji pate, a zašto pate - zato što neko posle nekoliko decenija ponovo stavlja klipove u točkove revolucije, a on tu revoluciju, dakle reforme, sprovodi, ali ima nekoga ko te reformske procese ometa; i, šta ti treba da rade, šta je rešenje - ti treba da odu da spavaju, da spavaju, treba da se povuku.

Slažem se sa gospodinom Đinđićem; evo jednog konkretnog predloga: ako je hrabar na delu, kao što je hrabar na rečima, ako veruje u građane, ako stoji iza volje građana, neka raspiše izbore, pa neka odu da spavaju u političku penziju, neka ode onaj za koga građani Srbije na izborima to utvrde, a dotle, trudićemo se, za razliku od njega, i danas na ovoj sednici, da državu gradimo, a ne da državu razgrađujemo.

Dragi gledaoci, sedam meseci nakon roka utvrđenog Beogradskim sporazumom ovde pred ovom skupinom nešto narodnih poslanika, a nešto tzv. narodnih poslanika, pred Narodnom skupštinom koja više meseci nije legitimni organ ove države, nalaze se Ustavna povelja i zakon o njenom sprovođenju. Mesecima se o ovim rešenjima pred javnošću, a javnost malo od bilo čega može da razume, vodila rasprava o konkretnim problemima koji su proisticali iz rada Ustavne komisije i o rešenjima koja su se i u ovim aktima koji su danas na usvajanju u ovoj narodnoj nelegitimnoj skupštini našla.

Neću se baviti detaljima, neću se baviti pojedinim odredbama, jako puno argumenata je i danas ovde izrečeno koji dokazuju da je Ustavna povelja veoma sporan akt, a da je Zakon o sprovođenju Ustavne povelje apsolutno neprihvatljiv akt za svakoga ko zna šta je država i za svakoga ko želi da državu gradi, kome je zapravo iole do države stalo.

Dosta se o tome čulo, interesantno je, možda i paradoksalno da su argumente u prilog ovih činjenica iznosili i oni koji se zalažu za zajedničku državu Srbije i Crne Gore, ali i oni koji se zalažu za nezavisnost Srbije. Meni to nije posve jasno, ali građanima Srbije svakako da će biti jasno ko ovde govori istinu, a ko ne govori istinu; bar su za ovo kratko vreme, za ove dve godine mogli da naprave razliku između političara koji deluju na političkoj sceni Srbije i po ovom osnovu.

Dakle, prebrojaćemo se na kraju, pri glasanju; budu li ovi akti usvojeni, biće usvojeni glasovima potkupljenih, nelegitimnih, nezakonito zadržanih u parlamentu narodnih poslanika i glasovima, interesantno, onih koji se zalažu za nezavisnost Srbije.

Naravno, sve to ostaće zapisano za istoriju, ostaće zapisano i ko se zalagao za ovu državnu zajednicu, ko je kako tu državu gradio i ko je razgrađivao sve ovo vreme. Nakratko, vratiću se u 2000. godinu, godinu nade, obećanja, očekivanja, poverenja, a vi ste tada, građani Srbije, dali glas onima u koje ste tada verovali.

Na izborima i samo na izborima građani određuju kome će podariti legitimitet i političku moć, nadležnost za vršenje, kako moja koleginica često kaže, javnih poslova ili za vršenje vlasti. Godine 2000. nadom i voljom iznedrenom iz nade da se promeni jedan režim, za koji su tada 2000. smatrali s pravom da ih je tlačio, sputavao i siromašio, oni su tu moć poverili jednoj širokoj koaliciji, koaliciji Demokratske opozicije Srbije, koja danas ne postoji.

Ljudi koji su bili okupljeni u toj koaliciji onakvi kakvi su bili, časne i nečasne političke i svake druge prošlosti, sposobni i nesposobni, levičari i desničari, a i oni koji su neprofilisani, nedefinisani, kako bi narod rekao, niti smrde, niti mirišu, pošteni i korumpirani, saradnici Službe državne bezbednosti i oni koji su bili predmet razmatranja i praćenja, analize saradnika Službe državne bezbednosti - sve je to bilo u jednom momentu okupljeno, i dobro je što je bilo okupljeno, na strani suprotnoj od prethodnog režima.

Šta su ti i takvi ili šta smo mi, ti i takvi, tada okupljeni, predložili i obećali i na osnovu čega smo dobili poverenje građana? Obećano je da će Srbiju učiniti demokratskom državom, da će se izgraditi i jačati institucije, da će u Srbiju biti vraćeni pravo i pravda, da će jedini putokaz u vršenju vlasti biti interes građana i države, da će se sačuvati zajednička država, eto teme, Srbije i Crne Gore, da ne biste prebrzo upadali, da će se sačuvati i da će se prekinuti proces dezintegracije i menjanja granica na Balkanu, da ćemo uključiti Srbiju u evropske integracione procese.

Za dve godine činjeno je suprotno onome što je obećano. Za dve godine potpuno prirodno ova vlast, današnja vlast u Srbiji je izgubila legitimitet. Činilo se suprotno obećanjima i kada je u pitanju zajednička država Srbije i Crne Gore. Govorilo se i govori jedno i danas ovde za ovom govornicom, pa se govori o nezavisnosti Srbije, a glasa se o aktima koji ustanovljavaju zajedničku državu. Činilo se i čini zapravo drugo.

Zato se danas pred ovom nelegitimnom Narodnom skupštinom nalaze Ustavna povelja i Zakon o njenom sprovođenju kao akti koji nisu ni približno onakvi kakvi su mogli i trebalo da budu da bi se zajednička država utemeljila na čvrstim, pouzdanim osnovama, da bi bilo omogućeno da se vremenom odnosi Srbije i Crne Gore zaista harmonizuju i da se ta državna zajednica vremenom ojača.

Beogradski sporazum, potpisan u proleće 2002. godine, spojio je faktički razdvojene Srbiju i Crnu Goru. Gospodin Đinđić je danas rekao da je bio neobavešten, njemu su to radili iza leđa, krili su od njega. Dakle, gospodin Đinđić je bio neobavešten da se taj sporazum radi. Bogami i ne čudi me da je tako, jer kada je taj sporazum potpisan uhvatila ga je panika, i njega i gospodina Đukanovića; i od tada, od potpisivanja Beogradskog sporazuma, koji je ostavio široke osnove za izgradnju zajedničke države Srbije i Crne Gore počinje proces destruiranja te još nestvorene i nerođene državne zajednice.

Zbog toga je pisanje Ustavne povelje trajalo ovoliko dugo, zbog toga je Ustavna povelja suzila one osnove koje su bile postavljene Beogradskim sporazumom i zbog toga je Zakon o sprovođenju Ustavne povelje takav akt koji zapravo po svojoj suštini poništava i Ustavnu povelju i Beogradski sporazum. Gospodin Đinđić i gospodin Đukanović su oni političari u Srbiji i Crnoj Gori koji će Srbiju i Crnu Goru radije videti kao odvojene, razdvojene mafijaške države, nego kao zajedničku državu u kojoj će vladati demokratija i vladavina prava; to su interesi koje su oni deset meseci zastupali u radu Ustavne komisije i to je posledica zbog koje imamo ovakve akte, na kojima se ne može temeljiti valjana država.

 

Gospodine Maršićanin, na osnovu člana 101. izričem vam opomenu zbog uvrede koju ste naneli premijerima dve države.

Šta ono rekoste, gospođo Mićić?

Izrekla sam vam opomenu zato što ste uvredili predstavnike srpske i crnogorske vlasti.

Samo sam rekao da bi gospodin Đinđić i gospodin Đukanović radije videli Srbiju i Crnu Goru kao odvojene mafijaške države nego kao zajedničku državu, demokratsku i pravnu. Ne vidim šta je tu uvredljivo, to su fakti.
Dakle, ovim putem nije to narušavanje i urušavanje zajedničke države pre nego što je još i stvorena i rođena, bilo zbog uticaja onih političkih stranaka koje se i u Crnoj Gori otvoreno i direktno zalažu za nezavisnu Crnu Goru, niti zbog uticaja, sačuvaj bože, još manje, onih političkih stranaka koje se zalažu za nezavisnu Srbiju, za izdvajanje Srbije i njeno konstituisanje kao nezavisne države, ne bi li bili upamćeni u javnosti još po nečemu osim po nesposobnosti u vršenju ministarskih poslova. Naravno, ne zbog toga nego upravo zbog ovoga što sam rekao.
Ova država, danas postojeća, a videćemo posle mesec dana da li će nova biti konstituisana, umnogome meni liči na Čikago 30-tih. I tamo se radilo o podeli teritorija, o podeli interesnih zona, o podeli poslova; i ovde se radi o tako nečemu, samo što je 30-tih u Čikagu bolje išao alkohol, a ovde bolje idu cigarete, Moldavke, droga, asfaltiranje (a ono je malo sada u zastoju) i još neki poslovi, koje je valjda lakše raditi kada zajednička država nije čvrsta, već se radi o državama u kojima oni koji su vlast uzurpirali potpuno slobodno državom vladaju.
Ako Ustavna povelja i Zakon o njenom sprovođenju budu usvojeni, a sva je prilika da hoće, kada državna zajednica Srbija i Crna Gora bude konstituisana, njena budućnost će najviše zavisiti od toga ko će je voditi: oni kojima je istinski cilj očuvanje državne zajednice i jačanje te zajednice ili oni o kojima sam danas ovde govorio, koji se zapravo zalažu za rastakanje, rasturanje te zajedničke države. Kako ćemo to pitanje rešiti? Kao što je to u Čikagu rešavao Eliot Nes, u Srbiji Eliot Nes će biti republički izbori i biće i taj problem rešen.

Reč ima narodni poslanik Pal Šandor, a sledeći prijavljeni za reč je narodni poslanik Ljubiša Maravić.

Poštovane koleginice i kolege, samo nekoliko napomena uz ovu današnju raspravu, ako dozvolite. Nešto nisam posebno zabrinut zbog tona rasprave, jer mislim da je sasvim civilizovana i da se kreće u okvirima parlamentarne debate. Ponegde je bila emotivna, ako se mislilo na gospodina premijera, a mislim da je održao jedan od najboljih govora u Skupštini, i kada je bio poslanik i kada je bio ovako. Ako to nekome smeta kao ton neprimerene rasprave, onda mogu svašta da mislim, ali recimo to ne.
Inače, mislim da je situacija dosta delikatna i da svi osećamo breme odgovornosti, da se srpski narod zaista nalazi pred krucijalnim pitanjem - kako dalje, i da ova ustavna povelja, naravno, pruža jedan od mogućih odgovora sa kojima neki jesu zadovoljni, a neki nisu.
Manjine, po mom mišljenju, po pravilu ne bi trebalo da se mešaju u ono što je većinska politička volja. Ja to naravno neću činiti. Glasaću i za Povelju i za zakon o njenom sprovođenju. Ali, hteo bih da kažem samo nekoliko napomena.
Mislim da je ovo, generalno gledano, odgoda celog problema i rešavanja situacije na tri godine, odnosno niko ne želi da preuzme rizik i da kaže narodu da zajedničke države nema. Videćemo šta će se posle te tri godine dogoditi. Ja bih bio zadovoljan kada moja prognoza ne bi bila dobra i ispravna.
O samoj povelji mislim da je defanzivan politički potez koji se nastavlja na čitavu seriju defanzivnih političkih poteza koje je Srbija sprovodila još od početka raspada SFRJ, od ideje za konfederacijom, za
asimetričnom federacijom, za razne druge mogućnosti i prigode, kada smo mi ponešto mogli bolje da odigramo i uspešniji da budemo.
Setimo se i sećam se i sam onog momenta kada je bilo saopšteno da su Ksanter i Delor samo za jedan dan odložili svoju posetu tadašnjoj SFRJ, koja je bila na pragu prijema u evropske integracije i oni nikada više nisu došli, odnosno njihovi naslednici. Voleo bih da čujem uskoro tu vest da će za koji dan predstavnici Evropske zajednice doći i da će ta situacija ući u neke mirnije vode.
Inače, osvrnuo bih se na članove 8. i 9. Nije mi potpuno jasno kako Ustavna povelja može da ima svoju povelju. To je možda tehničko pitanje i pitanje za pravnike, ali ona bi trebalo da ima povelju o manjinskim pravima koja je predviđena članom 8. koji je sastavni deo ove ustavne povelje. Naravno, mislim da je to prilično diskutabilno da Povelja može da ima svoju povelju. Mislim da bi trebalo ta dva akta doneti istovremeno, odnosno da smo danas pored Zakona o sprovođenju Ustavne povelje razgovarali i o povelji o pravima nacionalnih manjina, odnosno o građanskim pravima.
Inače, u članu 9. mislim da je prilično loša formulacija i da ne znači bog zna šta. Stav 2. kaže: "Dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava, individualnih i kolektivnih, i građanskih sloboda ne može se smanjivati". Šta to znači, molim vas, u situaciji kada su ta prava i ovako prilično niska, kada država prema vama nije lojalna. Pokazaću jedan jedini primer: račune EPS-a svi vi ili većina vas ni na srpskom, ćirilicom, ne može da razume, a kako će ih razumeti Mađari, Rumuni, Rusini ili Slovaci kada ih ne dobiju na svom maternjem jeziku. Prema tome, ako država od mene zahteva da budem lojalan i da platim struju, onda mora bar da mi objasni kako se to obračunava. A, ako budemo ovaj nivo štitili, onda je to loše.
Gospodin Hanđa, odbornik DZVM u Zrenjaninu, pitao je zašto naziv MUP-a Srbije u Zrenjaninu nije ispisan i na mađarskom. Dobio je čudnovat odgovor, da je sedište MUP-a u Beogradu, u opštini Vračar, i da u opštini Vračar mađarski jezik nije u službenoj upotrebi, stoga onda u Zrenjaninu ne može, recimo, naziv da bude na njemu ispisan. Ta formulacija da se štiti dostignuti nivo, u situaciji kada je on prilično diskutabilan ili ga nema, za mene nije baš preterano ohrabrujuća.
Imam i jednu primedbu načelne prirode na ovaj stav 3. gde se kaže: "Srbija i Crna Gora prati ostvarivanje ljudskih i manjinskih prava i građanskih sloboda i obezbeđuje njihovu zaštitu, u slučaju kada ta zaštita nije obezbeđena u državama članicama". Naravno, mislim da treba da prate i da je obezbeđena zaštita, nivo i stepen dostignutih prava i u državi zajednici. Jer, ko će da podnosi međunarodnim institucijama i drugim forumima te izveštaje, te vrste i te prirode.
Prema tome, ima stvari o kojima bismo mogli da razgovaramo i detaljnije da ih obrazlažemo, ali generalno ako je zaista politička volja većine da usvoji ovu povelju kao prelazni oblik ka stvaranju neke državne zajednice koja vodi narode Srbije i Crne Gore u svetliju budućnost, ja naravno nisam tome protivan i glasaću za tu ustavnu povelju i za taj zakon.

Reč ima narodni poslanik Ljubiša Maravić. Sledeća prijavljena za reč je narodni poslanik Bojana Aleksić.

Poštovane kolege poslanici, danas je Savindan, danas je najveći praznik svekolikog srpstva. Baš danas neko hoće da se odreknemo Svetog Save, cara Lazara, cara Dušana, Miloša Obilića, vožda Karađorđa i knjaza Miloša. Baš danas neko hoće da zauvek zaboravimo bezbrojne žrtve našeg naroda u odbrani slobode za sopstvenu teritoriju, da zaboravimo kosovske junake, solunce, milion Srba zverski ubijenih u Jasenovcu, našeg Sinđelića i Tepića.

Naša borba za očuvanje jedinstvene srpske države traje već osam vekova, još od njenog nastanka. Za ovih osam vekova nijedan neprijatelj nije uspeo trajno da nam preotme kolevku svekolikog srpstva. Ali, izgleda, danas će pokušati to da urade ljudi iz svetskih centara moći, prevarivši nas, i baš na dan Svetog Save.

Naime, sadašnja država SR Jugoslavija zvanično je kao takva primljena u Ujedinjene nacije, što znači da je međunarodna zajednica nedvosmisleno priznala i sadašnji Ustav Republike Srbije kao punovažni međunarodni pravni akt. Sadašnjim ustavom SR Jugoslavije i Republike Srbije nedvosmisleno je utvrđeno da su Metohija i Kosovo sastavni deo Republike Srbije. Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija je ovo činjenično stanje vezala za državu SR Jugoslaviju.

Pošto je sveopšte prihvaćen stav međunarodne zajednice da nema promene državnih granica u Evropi, šiptarski separatisti svoje ciljeve mogu da postignu jedino ukoliko mi sami njima damo pravni osnov za

to. Naime, predložena Ustavna povelja, kojom se Kosovo i Metohija definišu kao sastavni deo Republike Srbije pravno obavezuje i ne obavezuje međunarodnu zajednicu, a još manje šiptarske separatiste na Kosmetu. Zar međunarodna zajednica nije garantovala sprovođenje Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti? Jeste, a šta mi danas imamo na prostoru Kosova i Metohije? Naš narod pati, kako na Kosovu i Metohiji, tako i širom Srbije kao prognana lica. Naš narod se ne vraća na svoja vekovna ognjišta. Dakle, prevaren je od te iste međunarodne zajednice.

Mi se nalazimo u jednoj katastrofalnoj situaciji, jer je paradoks da su tzv. međunarodne snage stavljene u funkciju ne da štite ovaj narod, ne da zavedu red, nego da štite paravojne formacije, da štite šiptarske terorističke bande. Međutim, zaboravili su istorijsko pamćenje, tako da neće dugo vremena proći kada će se isti oni koji su ih do juče štitili okrenuti protiv njih. To što je Havijer Solana potpisao Beogradski sporazum znači isto onoliko koliko sada vrede obećanja Gelbarda, Holbruka i svih drugih, data rukovodstvima naše zemlje. Ko se sada seća obećanja Kušnera, obećanja Hekerupa, a verujem da će teško ko sutra i pamtiti šta je obećao Mihael Štajner.

Dakle, kakve su perspektive - konsolidacija separatizma i njegova dalja eskalacija na prostoru SR Jugoslavije, usporavanje ekonomskog rasta, rast socijalnih i ekonomskih problema. Drugim rečima, obećanja su obećanja, a pisani pravni akt Saveta bezbednosti je neka realnost, jer je jako naivno da bi bilo ko mogao da tumači odluku o Kosmetu onako kako to nama odgovara i onako kako je to zapisano u predlogu ove ustavne povelje. Dosadašnja iskustva daju samo suprotne argumente. Nije li Karla del Ponte rekla da nju uopšte ne interesuje naš ustav, ni naše zakonodavstvo, ni bilo kakve garancije naše Republičke i Savezne vlade.

Jednostavno rečeno, ne treba menjati gotovo za veresiju i da sami stvaramo nekakav pravni okvir za legalno otcepljenje Metohije i Kosova. Tu mislim na situaciju koja može nastati, kao onda kada je prihvaćen Badinterov plan i kada su samo konstatovali da ne postoji više SFRJ. Konkretno, suština prevare je da mi sami ukinemo sopstvenu državu, a da istog momenta šiptarski separatisti jednostavno proglase svoju državu, pozivajući se na međunarodno pravo, slično onome kako su to uradile Slovenija i Hrvatska.

Uostalom, danas smo sa ove govornice čuli da se na prostoru Kosova i Metohije već stvara neko nezavisno Kosovo. Jednom su nas obmanuli, pa zar je moguće da ćemo dozvoliti da nam to urade još jednom. Mislim da ne treba tako da radimo. Ovo pitanje je i suviše krupno da bi bilo ko od nas pojedinačno, bez obzira na trenutnu političku poziciju preuzeo, bilo kakvu odgovornost na sebe.

Bilo bi ipak najpoštenije da se o svemu pita naš narod na referendumu, tj. da li mu treba uopšte ova ustavna povelja. To su uradile mnoge evropske zemlje pitajući svoje građane da li su za ulazak u Evropsku uniju ili nisu, kada mogu oni, zašto ne bismo mogli i mi. Dotle, SRJ bi legitimno i legalno postojala. Hvala.

 

Reč ima narodna poslanica Bojana Aleksić, a sledeći prijavljeni za reč je narodni poslanik Dragan Todorović, poslanička grupa SPS. Izvolite.