Uvažena predsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, da je priprema ovog Predloga o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji potrajala malo duže, verovatno bi ponestalo odbora koji bi bili matični za njegovo razmatranje.
Da vas samo podsetim, pre godinu i po dana Odbor za industriju je bio matičan za Zakon o privatizaciji. U međuvremenu je formiran Odbor za privatizaciju, pa pošto oba ta odbora ne funkcionišu zbog poznatog manipulisanja poslaničkim mandatima, onda je proglašen matičnim Odbor za razvoj i ekonomske odnose sa inostranstvom, koji je juče veoma ozbiljno i argumentovano prodiskutovao o ovom zakonu, i posle dvoipočasovne rasprave odbio ga u načelu.
Posle toga na prečac je proglašen matičnim Odbor za finansije koji je danas veoma brzo, bez diskusije, sa izlobiranom većinom, prihvatio ovaj zakon. Samo toliko o pripremi.
Inače, što se tiče Odbora za razvoj i ekonomske odnose sa inostranstvom, mogu reći da je veoma odgovorno pristupio ovome, jer je taj odbor u stvari odbor koji je najbliži evropskim integracijama. Da vas podsetim, u Evropu ne možemo ići sa takvim bremenom na leđima, kakvo je breme koje šest decenija nosimo, a to je oteta imovina. Pravo na imovinu je jedno od osnovnih ljudskih prava. Sa, kršenjem tog prava nećemo u Evropu.
Prema tome, kao što su i prethodnici rekli, mi smo nabrojali da od Drugog svetskog rata do danas ima čak 39 zakona i nekih zakonskih akata kojima je oduzimana imovina našim građanima. Koliko je to ogroman problem vidite svakodnevno. Čak se i na aukcijama, gde se prodaju preduzeća, pojavljuju poznati vlasnici, čije se pravo krši. Međutim, uz veoma niske cene na licitaciji ta imovina se rasprodaje.
Sada sa ovim predlogom zakona mi ubrzavamo, jer je to osnovni cilj, između ostalog, proces privatizacije. Do kraja ove godine treba da bude privatizovano već 60% društvene imovine, a problem denacionalizacije odlažemo za neka druga vremena. Ne slažem se sa gospodinom ministrom kad kaže da je novčana nadokanada najbolji način za rešavanje denacionalizacije. Izvinite, kakva novčana nadoknada i kada, i iz kojih sredstava?
Očigledno ćemo odložiti problem za neka druga vremena, tako što ćemo sve rasprodati, a onda staviti na dnevni red pitanje denacionalizacije. Hoće li biti para - garantujem vam da neće. Zašto? Pa, ista ta imovina, pre svega je tu reč o poslovnom prostoru, ne govorim o firmama, o toj restituciji gde se može drugačije rešavati, prodaje se na aukcijama po veoma niskim cenama. Pa kako ćete pravično nadoknaditi nekome pravnom vlasniku novcem, ako kod prodaje uzimate desetinu vrednosti od toga? Koga ćemo globiti da bismo to isplatili?
Isto će proći, znači, kao i lokalna samouprava koja treba da dobije 5% sredstava iz prodaje odnosno privatizacije. Evo, pitajte se samo, koliko predsednika opština ima u ovoj sali, da li je ko jedan dinar primio za prethodnih godinu i po dana, a dosta toga je privatizovano. (Glasovi: Jeste.)
Nije. Ne verujem da je i taj jedan. Znači, sva sredstva se slivaju u budžet. Naš budžet, dame i gospodo, iako smo tranzicija sa ogromnim problemima, i ja to razumem, jeste kesa u koju koliko god da sipate ne ostaje ništa, proteče, ne ostaje ništa na površini.
Prema tome, skeptik sam i za onih 50% sredstava koja treba da se prebace na ime razvoja. Mi znamo da Fond za razvoj nema ni dinara, da nema novca da nadoknadi kredite koji su dati u prošloj godini, a da ne govorimo o novim sredstvima za ovu godinu itd. Mislim da sam vam naveo dovoljno razloga da shvatite zašto sam izdvojio svoje mišljenje kada se glasalo o ovom zakonu. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Branimir Trajković. Izvinite, izvolite ministre. Reč ima ministar gospodin Aleksandar Vlahović.

Dame i gospodo narodni poslanici, najpre da vas obavestim da kada je Zakon o privatizaciji usvajan u 2001. godini pored Zakonodavnog odbora još su dva odbora razmatrala ovaj zakon pre nego što je on ušao u skupštinsku proceduru. Prvi je bio Odbor za industriju, a drugi Odbor za finansije, naravno i Zakonodavni odbor.
Isti takav postupak je ponovljen prilikom usvajanja ovog predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona, s tim što pozdravljam odluku Narodne skupštine da i treći odbor, Odbor za ekonomske odnose sa inostranstvom, između ostalog treba da pre razmatranja na Skupštini razmotri ovaj predlog.
Prema tome, ova prvobitna procedura je u potpunosti ispoštovana na isti način kao što je bio slučaj kod usvajanja Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji. Ovo govorim zbog javnosti i radi istine; takav je bio prethodni postupak, i taj prethodni postupak je u potpunosti ispoštovan i prilikom ulaska ovog zakona u parlament.
Drugo, kada je reč o novčanoj nadoknadi bivšim vlasnicima, mene iznenađuje da poslanik koji je prethodno glasao za rešenje o novčanoj nadoknadi, koje je implementirano u prvobitnom Zakonu o privatizaciji, sada dovodi u pitanje način kompenzacije bivših vlasnika. Mislim da se u tom delu nalazi jedan veliki izvor za tzv. politički populizam, za demagogiju, a u suštini niko od vas nije spreman da izađe i da prenese iskustva drugih zemalja u tranziciji - na koji način su se odnosili prema problemu denacionalizacije.
Vi vrlo dobro znate i mi smo to najmanje stotinu puta objasnili - zašto novčana kompenzacija kod privatizacije preduzeća. Ponavljam - iz tri razloga. Prvo, zbog toga što ta preduzeća po svojoj veličini ne odgovaraju preduzećima koja su bila nacionalizovana 1945. godine ili po bilo kom drugom osnovu oduzeta od bivših vlasnika. Kada nešto nije uporedivo po veličini nemoguće je izvršiti fizički povraćaj.
Drugo, zbog toga što su sva ta preduzeća, ili najveći deo tih preduzeća, danas u ogromnim finansijskim teškoćama. Vraćanje imovine u fizičkom obliku svelo bi se na vraćanje svih finansijskih problema, na prenošenje svih dugova na bivše vlasnike ili njihove naslednike. Da li je to način za ispravljanje istorijske nepravde? (Glasovi: Jeste.)
Da li je vraćanje "Braće Krsmanović", na primer, preduzeća iz Paraćina koje se godinama nalazilo u stečaju, koje godinama nije radilo, sa svim dugovima, bivšim vlasnicima, rešenje za ispravljanje nepravde iz 1945. godine ili bivši vlasnici treba da dobiju ono što su vrednosno imali u momentu nacionalizacije i u momentu oduzimanja imovine? Rešenje ponuđeno kroz novčanu kompenzaciju je automatski u prvobitnom tekstu zakona ispraćeno načinom formiranja fonda za restituciju.
Podsetiću vas, jer su neki od vas to zaboravili, 5% ukupnih prihoda od privatizacije izdvaja se na posebni uplatni račun budžeta Republike Srbije u tzv. Fond za restituciju i tih 5% je danas, dame i gospodo, 15 miliona dolara. Tih 15 miliona dolara se ne koriste ni za koje druge svrhe već će biti iskorišćeni za kompenziranje bivših vlasnika.
Da bismo ušli u taj proces, koji smo, još jednom napominjem, prvi put otvorili donošenjem ovog zakona, prvi put se pominje priča o denacionalizaciji i u Zakonu o privatizaciji, neophodno je definisati postupak; to će biti definisano Zakonom o restituciji, jer nije u pitanju samo nacionalizacija - tu je i konfiskacija, agrarna reforma, eksproprijacija. Zakon o restituciji će definisati postupak nadoknade i između ostalog dokazivanje prava za naslednike bivših vlasnika, ko je taj ko ima pravo da bude novčano obeštećen; i, taj postupak će biti propisan.
Odgovorno tvrdim da Ministarstvo finansija, koje priprema zakon o denacionalizaciji, danonoćno radi na formulisanju jednog koncepta, koji neće biti samo prazno obećanje predizborne priče radi, nego koncepta koji će moći da se realizuje, koncepta koji konstatuje kolika je budžetska snaga Republike Srbije i koliko i kojom dinamikom možemo ući u novčano obeštećenje za drugu oduzetu imovinu.
I, odmah da vam kažem, građevinsko zemljište će biti fizički vraćeno zato što je gradsko građevinsko zemljište i građevinsko zemljište najjednostavnije vratiti, ali princip novčane kompenzacije će ostati kod preduzeća, ostaće kod druge imovine koja je u međuvremenu teretnim poslovima u trgovini promenila više puta svoje vlasnike.
Moram da vam kažem da je kod nas način obeštećenja, fizičkog ili novčanog, mnogo komplikovaniji nego u svim drugim zemljama u tranziciji koje nisu ništa uradile ili su uradile veoma malo na tome. Zašto? Zato što smo mi, gospodo, 50-tih godina predali fabrike radnicima, a zemlju seljacima i samim tim država 2001, 2002. i 2003. godine obeštećuje nešto što je u međuvremenu sistemskim zakonom izašlo iz državnih ruku, upravo ovim principima - fabrike radnicima, zemlja seljacima.
I, da vam kažem - odgovornost jedne države i jedne vlade nije u tome koliko obeća nego da ono što obeća ispuni. Svakako će zakon o denacionalizaciji pružiti mogućnost novčane kompenzacije, pružiće mogućnost vrlo jasne procedure za novčano obeštećenje.
I, još nešto, vi tih primera imate: kada se u privatizaciji pojave hoteli koji nisu promenili svoj oblik i veličinu od 1945. godine, Ministarstvo i agencija te objekte, takva preduzeća stavlja van procesa privatizacije. Pa, tako je, zašto ne priznati. (Komentar iz sale se nije čuo.)
Hotel "Ekscelzior", hotel "Astorija", hotel "Splendid", hoteli po unutrašnjosti Srbije, gde ima uslova za to, zatim hotel "Prag", nisu na listi za privatizaciju, baš zato što su postojali zahtevi bivših vlasnika da se privremeno zaustavi privatizacija do donošenja zakona o denacionalizaciji.
Isto je urađeno sa svim drugim objektima i ugostiteljskim preduzećima; pa, na primer, neka ne brinu bivši vlasnici hotela "Beograd" u okviru preduzeća "Morava" u Čačku, jer taj hotel privatizacijom preduzeća "Morava" nije privatizovan. On je samo dat na korišćenje tom preduzeću, ali nije deo imovine preduzeća koje je privatizovano.
Tako radimo kod svakog slučaja, uprkos mnogim kritikama, a ja još jednom ponavljam: to ima zajedničku notu, a to je jedan politički populizam, to je demagogija koja koristi ovaj teren da bi se blamirao uspešni proces.
Druga stvar, što se tiče novca za lokalnu samoupravu, gospodo, Ministarstvo finansija, tačnije trezor izdvaja direktno za finansiranje lokalne samouprave 5% od prikupljenih prihoda od privatizacije. (Žagor.)

Molim vas da ne dobacujete ministru, opominjem vas.

Međutim, hajde da vidimo kako izgleda budžet Republike Srbije za 2002. godinu i za 2003. godinu, koliko novca se izdvaja za stimulacije u privredi, za subvencije u agraru, za subvencije za javna preduzeća koja ne mogu da zasnuju svoju ekonomsku računicu u postojećem stanju; jer, podsetiću vas, 2000. godine gotovo da struje nismo imali. To je rezultat izraubovanosti iz prethodnih javnih sistema.
Gospodo, šest i po milijardi dinara se usmerava ka privredi u 2003. godini. Sedam i po milijardi dinara je odvojeno u tranzicioni fond, odakle Vlada Republike Srbije finansira socijalne programe koji postoje u preduzećima sa ekonomskim i tehnološkim viškom, ne bi li ta preduzeća pripremila za proces restrukturiranja i proces privatizacije.
Sedam i po milijardi dinara je budžetska pozicija koja se izdvaja u okviru Ministarstva za poljoprivredu za subvencionisanje poljoprivredne delatnosti. Koliko novca za subvencionisanje javnih preduzeća? Kada sve to, gospodo poslanici, saberete zajedno, to je višestruko više od ostvarenih prihoda od privatizacije. Trista miliona evra u prošloj godini je svega 18 milijardi dinara, saberite samo ove tri pozicije i to je više od 18 milijardi dinara.
Ja sam na taj način hteo da vam pokažem da, u suštini, budžet jeste jedno centralno mesto gde svi prihodi, i poreski i prihodi od privatizacije, treba da budu sabrani, ali jedna odgovorna, socijalno prihvatljiva tranziciona politika odgovorne vlade mora da konstatuje da restrukturiranje privrede podrazumeva subvencionisanje velikih sistema u postupku restrukturiranja. Jedna odgovorna uloga Vlade konstatuje da je neophodno podići javna preduzeća, restrukturirati ih, stvoriti uslove da budu samoodrživa, ekonomski profitabilna, pa tek onda pristupiti privatizaciji.
Gospodo, imovina preduzeća i kapital se ne rasprodaje, nego se u transparentnim, konkurentnim procedurama kupci nadmeću za vrednost kapitala.
Ako vam je lakše, na osnovu svih prethodnih koncepata privatizacije prikupljeno je za deset godina oko 25 miliona maraka; toliko o rasprodaji. Samo u prošloj godini privatizacijom oko 300 preduzeća, prodato je 300, prikupljeno je 360 miliona evra, 300 miliona odmah, a 60 na otplatu, a knjigovodstvena vrednost tih preduzeća je bila 270 miliona evra. Pa, sada vidite da li se taj kapital rasprodaje ili se on u ravnopravnoj transparentnoj utakmici privatizuje na najefikasniji način za privredu Srbije.
Dakle, meni je jako žao što moram da vam kažem, ne vama, koliko onima koji bi više voleli da učestvuju u mutnim radnjama, u komercijalnim transakcijama, da otapaju kapital, ali neće moći. Neka izađu lepo na crtu i neka se međusobno takmiče, neka odgovorno prihvate rizik kupovine preduzeća, neka odgovorno uđu u proces privatizacije i neka pokažu svoj preduzetnički duh.
Nema povlašćenih, nema onih koji će unapred dobiti povlašćene uslove ili neka prioritetna prava, kao što je bio slučaj 1997. godine, kada nigde nije bilo nikakvog tendera, prodade se "Telekom", kao što je bio slučaj sa "Galenikom", pa onda iza toga godinama i godinama oni koji dođu moraju da ispravljaju štetu, a tu štetu su napravili neki prethodnici. Hvala vam.

Dame i gospodo, ovim smo završili današnji rad; po članu 81. Skupština zaseda do 18,00 časova.
Nastavljamo sutra u 10,00 časova.