SEDMO VANREDNO ZASEDANJE, 26.02.2003.

PRIVREMENE STENOGRAFSKE BELEŠKE
(neredigovane i neautorizovane)

REPUBLIKA SRBIJA
NARODNA SKUPŠTINA

SEDMO VANREDNO ZASEDANJE

26.02.2003

Sednicu je otvorila: Nataša Mićić

Sednica je trajala od 11:25 do 18:00

OBRAĆANJA

...
Građanski savez Srbije

Nataša Mićić

| Predsedava
Otvaram sednicu Šestog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2003. godini.
Pošto smo upravo glasali, a i na osnovu elektronskog izvoda, sednici prisustvuje 185 poslanika.
Obaveštavam vas da su sprečeni da prisustvuju sledeći narodni poslanici: Radmilo Mišović, Zaharije Trnavčević, Velimir Simonović, Zoran R. Anđelković, Slobodan Pavlović, Živanko Radovančev, Juhas Atila, Petar Mišić i Miroslav Markićević.
Obaveštavam Narodnu skupštinu da su pozvani da sednici prisustvuju predsednik, potpredsednici, ministri i sekretar Vlade Republike Srbije, kao i sekretar Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo.
Takođe, saglasno članovima 83. i 84. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, obaveštavam vas da sam na ovu sednicu pozvala predstavnike Centra za slobodne izbore i demokratiju, Narodnog pokreta "Otpor", Nacionalnog demokratskog instituta, Udruženja univerzitetskih profesora i nastavnika Srbije - Sekcija "Kolubara" i USAID-a.
Pozdravljam prisutne goste.
Konstatujem da imamo kvorum i da možemo nastaviti rad.
Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, uz saziv Šestog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2003. godini, koje je sazvano na zahtev grupe od 104 narodna poslanika, saglasno članu 79, stav 3. Ustava Republike Srbije i članu 162. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, dostavljen vam je zahtev za održavanje Šestog vanrednog zasedanja sa utvrđenim dnevnim redom sadržanim u tom zahtevu.
Shodno članu 80. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, obaveštavam vas da sam ovu sednicu sazvala u roku kraćem od sedam dana zbog veoma značajnih pitanja koja se uređuju zakonima iz utvrđenog dnevnog reda ove sednice i potrebe da ih Narodna skupština što pre usvoji.
Kao što ste mogli da vidite, za Šesto vanredno zasedanje Narodne skupštine Republike Srbije utvrđen je sledeći
D n e v n i r e d:
1. Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, koji je podnela Vlada Republike Srbije, i
2. Predlog zakona o davanju kontragarancije Republike Srbije Srbiji i Crnoj Gori kao garantu prema Evropskoj banci za obnovu i razvoj po zajmu gradu Kragujevcu, gradu Nišu i gradu Novom Sadu, koji je podnela Vlada Republike Srbije.
Prelazimo na 1. tačku dnevnog reda: - PREDLOG ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O PRIVATIZACIJI (načela)
Primili ste Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji.
Primili ste amandamne koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici: Srđa Popović, Vojislav Janković, Slobodan Radulović, Stevan Kesejić, Božidar Vučurović, Gordana Pop-Lazić, Petar Jojić, Nataša Jovanović, Aleksandar Vučić, Veroljub Arsić, Miroljub Veljković, Milorad Mirčić, Radič Joković, Zlata Đerić, Branislav Kovačević; zajedno narodni poslanici Jovan Todorović, Marko Ćulibrk, Dragan Jovanović, Golub Rajić, Rade Bajić, Momir Radoičić, Đura Lazić, Živanko Radovančev, Slobodan Pavlović, Miomir Ilić, Zoran R. Anđelković i Joca Arsić; zajedno narodni poslanici Dragan Marković, Petar Petrović, Miloš Lukić i Adam Urošević; zajedno narodni poslanici Radič Joković i Miodrag Stamenković, narodni poslanici Nataša Milojević, Vlatko Sekulović, Aleksandar Vatović, Olgica Kirćanski, Vera Marković, Dragan Milentijević, Meho Omerović, Slavica Tatomir i Miroslav Hristodulo i zajedno narodni poslanici Novica Đurašković i Zoran Bošković.
Amandmani koji budu podneti do početka pretresa Predloga zakona biće vam naknadno uručeni.
Primili ste mišljenje Vlade Republike Srbije o amandmanima.
Primili ste izveštaje Odbora za razvoj i ekonomske odnose sa inostranstvom, Odbora za finansije i Zakonodavnog odbora.
Na osnovu člana 142. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, Zakonodavni odbor je odbacio kao nepotpune amandmane na članove 43. i 49. koje je podnela narodni poslanik Zlata Đerić, pa ovi amandmani na osnovu stava 5. istog člana ne mogu da budu predmet rasprave na sednici Narodne skupštine.
Na sednici Odbora za razvoj i ekonomske odnose sa inostranstvom mišljenje su izdvojili članovi Odbora Miodrag Stamenković, Slobodan Tomović i Branimir Trajković.
Na sednici Odbora za finansije mišljenje su izdvojili članovi Odbora Slavoljub Matić, Miodrag Stamenković i Miloš Todorović.
Na sednici Zakonodavnog odbora mišljenje su izdvojili članovi Odbora Petar Cvetković, Slobodan Adžić i Đorđe Mamula.
Saglasno članu 136. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram načelni pretres.
Molim poslaničke grupe, odnosno predstavnike poslaničkih grupa da predaju prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Pitam da li želi reč predstavnik predlagača, ministar za privredu i privatizaciju, gospodin Aleksandar Vlahović? Izvolite.
...
Demokratska stranka

Aleksandar Vlahović

Dame i gospodo, poštovani narodni poslanici, poštovana gospođo predsedavajuća, pre godinu i po dana u ovom domu je usvojen Zakon o privatizaciji, za koji je, podsetiću vas, tada ogromna većina u parlamentu glasala.
U međuvremenu Zakon o privatizaciji je efikasno implementiran u proteklom periodu i ja ću pokušati da vam dam vrlo kratku informaciju o tome šta smo mi do sada uradili, Ministarstvo za privredu i privatizaciju, Agencija za privatizaciju, iako redovno odbori Narodne skupštine Republike Srbije dobijaju kompletne izveštaje o toku privatizacije, sve potpisane ugovore.
Dakle, pre godinu i po dana vi ste doneli zaista istorijsku odluku da privatizacija bude postavljena na jedan potpuno drugačiji način, koji treba da obezbedi korišćenje privatizacije kao strategiju za restrukturiranje srpske privrede. Kao što vam je poznato, tada smo rekli da je privatizacija jedna od strategija, a sve zajedno će doprineti da na kraju dobijemo efikasnu privrednu strukturu, efikasnu ekonomiju, konkurentnu privredu koja će spremno moći da se uključi u svetske ekonomske tokove.
Podsetiću vas takođe da je, nakon decenijskog zaostajanja u realizaciji programa privatizacije, nakon manje-više neiskrenog pristupa procesu privatizacije, jednim zaokretom u pravcu prodaje kapitala i to većinskog kapitala, zaokretom u pravcu tretiranja privatizacije kao načina za prikupljanje investicija, kao načina za podizanje kvaliteta korporativnog upravljanja preduzećima, takođe definitivno potvrđena rešenost u ovom parlamentu za izgradnju tržišne ekonomije.
Mi smo u prethodnih deset godina, tačnije od kraja 1989. godine, kada je donet prvi zakon o privatizaciji, koji se tada drugačije zvao, do 2000. godine, imali veoma skroman skok u procesu privatizacije. Tačnije, do danas je svega 60 preduzeća u privredi Srbije privatizovano na osnovu prethodnih modela privatizacije; pri tome, privatizovano znači privatizovan stopostotni iznos vlasništva, otplaćena i poslednja rata u skladu sa prethodnim zakonima o privatizaciji.
Od sredine 2001. godine do danas u Srbiji je privatizovano 470 preduzeća, i to na način javnih transparentnih aukcija, javnih transparentnih tenderskih procedura; javnih, čak i toliko da jedna televizijska stanica redovno prenosi javne aukcije u skladu sa obećanjima koje je ovo ministarstvo dalo u momentu usvajanja Zakona o privatizaciji.
Samo u prošloj godini kroz privatizaciju je u ovu zemlju ušlo ukupno 330 miliona evra novih investicija, a ukupni privatizacioni prihodi su samo u prošloj godini bili dva puta veći od planiranih. Zahvaljujući privatizaciji u 2002. godini, inostrani investitori koji su se pojavili kao kupci, strateški partneri za naša preduzeća, investirali su 240 miliona evra u srpsku ekonomiju. Neko će reći da je to malo, neko će reći da se radi o skromnim ciframa.
Ja ću vas podsetiti da su zemlje, i to uspešne zemlje u tranziciji na samom početku u prvoj i drugoj godini tranzicije imale daleko skromnije rezultate u privatizaciji.
Mađarska je u prvoj godini tranzicije, a mi tretiramo 2002. godinu sa aspekta privatizacije, kao prvu godinu tranzicije, imala svega 11 miliona dolara prihoda od privatizacije i nešto ispod 100 miliona dolara direktnih investicija koje su ušle kroz proces privatizacije.
Podsetiću vas još jednom, 330 miliona evra investicija kroz privatizaciju je ušlo u ovu zemlju u 2002. godini i daleko veća cifra prihoda od privatizacije, pri čemu je onaj realizovan iznos prihoda od privatizacije bio negde oko 300 miliona evra.
Privatizacija je javna i transparentna. Kroz privatizaciju, za razliku od alternativnih modela privatizacije, tačno znamo ko su kupci naših preduzeća. Način na koji je postavljen koncept privatizacije nam daje mogućnost da unapred prepoznamo potencijalne kupce, da izmerimo njihov nivo kredibiliteta, da procenimo ponude koje u jednoj konkurentnoj proceduri bivaju prikupljene od strane agencije uz pomoć finansijskog savetnika i da odaberemo najpovoljniju varijantu privatizacije za naša preduzeća.
Nažalost, i dalje postoji zalaganje, čak i među stručnim krugovima, ali moram da priznam da su ti stručni krugovi u velikoj manjini, za alternativni model vaučerske privatizacije, koji nam naprotiv pruža jednu ogromnu opasnost da se koncentracija većinskog vlasništva obavlja bez da znamo ko je taj koji učestvuje u koncentraciji akcija, kakva je naša vlasnička struktura sutra nakon obavljenog procesa privatizacije.
Naravno, kada smo koncipirali Zakon o privatizaciji trudili smo se da ugradimo sva pozitivna i negativna iskustva koja su druge zemlje u tranziciji, i to pre svega uspešne zemlje u tranziciji, imale tokom sprovođenja ovog veoma važnog i veoma odgovornog procesa. Tada smo rekli da ćemo tokom sprovođenja postupka privatizacije svakako imati i neka naša vlastita iskustva, kao i da će u datom trenutku kritična masa vlastitih iskustava inicirati ovo ministarstvo da predloži izmene i dopune Zakona o privatizaciji.
Inače, uzgred da kažem, čak i uspešne zemlje u tranziciji su u proseku između 15 i 20 puta menjale prvobitni tekst zakona o privatizaciji, s obzirom da model privatizacije, takav kakav jeste, daje veoma efikasne rezultate. Naša namera nije, nakon usvajanja ovog teksta zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, da menjamo ubuduće pravila privatizacije.
Naša vlastita iskustva su ukazala da postoje otprilike četiri grupe predloženih članova ovog zakona, koje bi trebalo da se inkorporiraju u prvobitni zakonski tekst. Najpre grupa koja se odnosi na jednostavne tehničke izmene zbog toga što su u međuvremenu nastale neke nove okolnosti koje, između ostalog, predstavljaju imperativ za usklađivanje zakonskog teksta.
Poznato je da smo mi prava zaposlenih iskazivali 2001. godine u nemačkim markama. U međuvremenu nemačka marka je nestala kao valuta i zvanična valuta je evro. Makar zbog toga je potrebno izmeniti tekst Zakona o privatizaciji u tom delu.
Druga grupa odnosi se na izmene koje su rezultat naše, za sada veoma uspešne, saradnje sa reprezentativnim sindikatima, a i mi smo se u Ministarstvu apsolutno složili oko tog pitanja, gde je napravljeno upozorenje da je neophodno razmisliti o svrsishodnosti postojanja stimulativne šeme u aukcijskoj privatizaciji.
Podsetiću vas još jednom, naša namera kod stimulansa koji je ugrađen u aukcijsku privatizaciju je bila da što veći broj subjekata privatizacije direktno i samostalno pokrene proces privatizacije, a to znači da taj prerogativ ne koristi Ministarstvo, a naravno potencijalni kupac u svakom trenutku može da pokrene proces privatizacije. Mi već danas imamo 1.800 preduzeća koja se nalaze u procesu privatizacije.
Smatramo da nije neophodno dalje održavati stimulativnu šemu i da ne treba kažnjavati posebno zaposlene radnike u tim preduzećima kod kojih nije započet proces privatizacije zbog toga što im je menadžment bio inertan, zbog toga što su bili sumnjičavi prema novom postupku privatizacije, zbog toga što jednostavno nisu imali kuraži da ranije započnu proces privatizacije. Predlažemo ukidanje stimulativne šeme i predlažemo da ubuduće svi zaposleni u malim i srednjim preduzećima, koja će biti privatizovana kroz aukcijsku privatizaciju, besplatno podele 30% akcija.
Treća grupa promena odnosi se na drugačiji tretman, drugačiju raspodelu realizovanih prihoda od privatizacije. Kao što znate, mi smo u prvobitnom tekstu predložili da prihodi od privatizacije dominantno odlaze u budžet Republike Srbije i da se iz toga finansiraju namene prethodno predviđene Zakonom o privatizaciji. Na samom početku tranzicije u želji da se očuva, održi budžetska ravnoteža, koja je osnova za makroekonomsku ravnotežu, bilo je sasvim opravdano da se najveći deo prihoda od privatizacije usmeri u budžet Republike Srbije i da bude iskorišćen radi održavanja makroekonomske ravnoteže.
Danas, kada možemo slobodno reći da je stabilan makroekonomski ambijent obezbeđen, i ne samo da je obezbeđen u kratkom roku, nego se i održava u dugom roku, danas apsolutno postoji potreba da se na drugačiji način ostvari preraspodela prihoda od privatizacije. Zbog toga predlažemo da se 50% sredstava ostvarenih od privatizacije usmeri za razvoj privrede, za razvoj infrastrukture u Republici Srbiji, s tim što predlažemo da se 50% prihoda koji su realizovani privatizacijom preduzeća sa teritorije AP Vojvodine upravo usmeri za razvoj privrede i infrastrukture AP Vojvodine. Sledstveno tome, 50% ukupnih prihoda ostvarenih na teritoriji Republike Srbije biće usmereno upravo za ovu svrhu.
Druge odredbe koje se odnose na raspodelu prihoda od privatizacije ostaju iste, s tim što se ukida ranija odredba koja je govorila da teritorijalna autonomija prema sedištu subjekta privatizacije ima pravo na 5% prihoda, jer je taj procenat u međuvremenu višestruko uvećan ovim predloženim zakonskim tekstom.
Četvrta grupa promena se odnosi na one članove zakona koji u suštini znače tehničko pojednostavljenje procesa privatizacije. To tehničko pojednostavljenje je obuhvaćeno najvećim brojem amandmana, odnosno članova zakona koji vam je danas dat na razmatranje. Ja ću podvući samo nekoliko.
Prvo, bliže definišemo ko je kupac, ko ne može da bude kupac društvenog preduzeća, odnosno subjekta privatizacije, pa tako kažemo da matično preduzeće ne može da bude kupac zavisnog preduzeća i obratno; da domaće ili strano fizičko ili pravno lice koje ima obaveze prema subjektu privatizacije ne može da se pojavi kao potencijalni kupac.
Ne brinite, nismo do sada imali situaciju da je bilo koji kupac imao obaveze prema subjektu privatizacije, ali smo imali naznake o mogućnosti učestvovanja kupaca koji imaju obaveze. Naravno, takvi procesi nisu bili realizovani i želimo da ih na ovaj način zakonski sankcionišemo.
Sledeća grupa članova bliže određuje način na koji će se pristupiti privatizaciji velikih državnih sistema, neprivrednih delatnosti, privatizaciji u sportu, pa na taj način uvođenjem dva člana ovog zakona direktno dopuštamo da posebni zakoni definišu i drugačiji procenat kapitala koji će biti ponuđen na prodaju i isto tako posebni zakoni definišu srazmerno tome drugačiji procenat kapitala koji će biti predmet besplatne podele.
To je, dame i gospodo, sasvim opravdano s obzirom da sutra, nakon realizacije programa restrukturiranja npr. elektroprivrede Srbije neće 70% kapitala (i to ne celog sistema) biti predmet privatizacije, već će neki delovi sistema izdvojeni u posebne pravne jedinice biti trajno u državnom vlasništvu u jednom relativno dužem vremenskom periodu, da bi se očuvala stabilnost sistema; drugi delovi sistema neće biti privatizovani u iznosu od 70% kapitala, već u nekoj drugoj srazmeri.
To isto tako znači da i odnos, odnosno porcija kapitala koji se nudi za besplatnu podelu radnicima u ovim preduzećima, mora da bude definisana posebnim zakonom koji tretira tu posebnu delatnost. Isto važi za neprivrednu delatnost, kao i za privatizaciju u sportu. Očekujem da će zakon o sportu dati bazične veličine kapitala koji treba da bude obuhvaćen procesom privatizacije.
Sledeće je nešto što se odnosi na privatizaciju, odnosno na ona preduzeća koja su privatizovana po svim prethodnim modelima privatizacije, izuzev po modelu iz 1997. godine. Imamo ne više od 20 slučajeva preduzeća koja su većinski privatizovana po zakonu iz 1989, iz 1991, a koja nisu koristila beneficije zakona iz 1997. godine. Takva preduzeća, zaposleni u takvim preduzećima imaju mogućnost i dalje da 30% preostalog društvenog kapitala besplatno podele.
Međutim, nerealno je očekivati da će vanberzanska aukcija za 20 ili 22% dati odgovarajuću konkurenciju. Radije je poželjno da se sav iznos kapitala uputi u akcijski fond, da se 70% od preostalog iznosa proda preko berze kroz ponudu pojedinačnih porcija ili organizovanjem inicijalne javne ponude, što će reći - trajna akontacija akcija na berzi, a nakon toga besplatna podela preostalog dela od 30%. Zbog toga i predviđamo takvo rešenje za tako mali broj preduzeća.
Sledeća grupa promena se takođe odnosi na usaglašavanje knjige akcionara sa privremenim registrom. Kao što znate, zakon iz 1997. godine je na velika vrata uveo radničko akcionarstvo, kao i svi prethodni zakonski dokumenti. Međutim, iako je to bila obaveza, nikada nije ustanovljen centralni registar hartija od vrednosti. Tek donošenjem ovog zakona o privatizaciji, zakona o akcijskom fondu, mi smo pristupili privremenoj organizaciji, nadam se vrlo uskoro i centralnog registra, s obzirom da usvajanje Ustavne povelje daje mogućnost da ta oblast bude na republičkom nivou.
Mogu da vas obavestim da je više od 600 preduzeća prijavilo svoju vlasničku strukturu, svoje knjige akcionara i evidentiralo u privremeni registar. Ali i dalje imamo određeni broj preduzeća koja izbegavaju da prijave vlasničku strukturu, plašeći se da će doći do poništavanja prethodnih procesa zbog toga što su eventualno učestvovala u nekim pravno nedozvoljenim aktivnostima.
Na ovaj način mi definišemo rok u kome ta preduzeća moraju prijaviti vlasničku strukturu i u kome će, ukoliko ne prijave vlasničku strukturu, snositi ne samo sankcije zabrane trgovanja tim akcijama, već i neke druge sankcije koje su predviđene ovim zakonom.
Sledeća grupa promena odnosi se na kažnjavanje izuzetaka. Dame i gospodo, po našem dubokom shvatanju, zakoni se pišu da urede jednu oblast, da sankcionišu jednu oblast i da, sasvim na kraju, sankcionišu one koji se ponašaju protiv duha i intencije koju je zakonodavac hteo da ima.
U dosadašnjem sprovođenju procesa privatizacije primetili smo da ima izuzetaka koji opstrukciju u privatizaciji provode na način da se višestruko uvećavaju zarade od momenta početka procesa privatizacije. To uvećanje zarada apsolutno nema nikakvu ekonomsku opravdanost. Radi se o tome da poslodavci vrlo rado pristaju da potpisuju tako uvećane zarade i tako pripremljene kolektivne ugovore.
Najčešće, što je praksa pokazala, efekat takvih aktivnosti jeste neuspešna privatizacija. Nakon što se privatizacija proglasi neuspešnom, kolektivni ugovori se menjaju i zarade se vraćaju na prvobitni nivo. To nije ništa drugo nego opstrukcija procesa privatizacije. Tu opstrukciju ne prave zaposleni u preduzeću, ona dolazi direktno od menadžmenta društvenih preduzeća. Potpuno ih razumem, ali, naravno, ne želim da takva aktivnost ostane nesankcionisana.
Potpuno je razumljivo da jedan deo menadžmenta društvenih preduzeća želi trajno da ostane bez ikakve vlasničke kontrole, jer samo bez vlasničke kontrole su oni gazde u svojoj kući, samo bez vlasničke kontrole su oni mali bogovi u društvenim preduzećima i mogu sami da donose odluke, bez opasnosti da ih bilo ko upita kakvi su rezultati poslovanja, zašto su takve odluke donete itd. Otuda je intencija da se privatizacija nikada ne desi sasvim razumljiva, ali neprihvatljiva sa aspekta ovog ministarstva za privredu i privatizaciju.
To znači da će ubuduće, svuda tamo gde je proces privatizacije u toku, agencija davati saglasnost na povećanje zarada, pri čemu agencija apsolutno nema nikakvu nameru da sprečava povećanje zarada, ako je rezultat povećanja ekonomske aktivnosti preduzeća i povećanja profitabilnosti, niti da sprečava korekciju u skladu sa rastom cena na malo, nego jednostavno želi da postavi barijeru za potencijalnu opstrukciju privatizacije.
Sasvim na kraju, predloženo je da ubuduće potpisnici ugovora budu dve strane: Agencija za privatizaciju i kupac. Mnogi su protumačili da je to tendencija Ministarstva za privredu i privatizaciju da eliminiše subjekt privatizacije, što nije tačno. Mi razlikujemo proces privatizacije od samog čina potpisivanja ugovora. Čin potpisivanja ugovora je čin razmene međusobnih prava i međusobne odgovornosti strana potpisnica ugovora.
Kupac ima vrlo jasna prava i vrlo jasne obaveze. Pravo jeste da mu se obezbedi prenos vlasničke titule, da mu se da garancija za istinitost podataka koji se nalaze u tenderskoj dokumentaciji ili u programu aukcijske privatizacije. Njegova obaveza jeste da se u svemu ponaša prema prihvaćenom i garantovanom investicionom i socijalnom programu. Dakle, obaveza je da investira, da ispunjava uslove i odredbe socijalnog programa, da održi kontinuitet.
U protivnom, Agencija, druga strana ima pravo da raskine ugovor i da sav novac dobijen od prihoda od privatizacije trajno preuzme, bez vraćanja tom kupcu; ima pravo da aktivira garancije, prvoklasne bankarske garancije, ukoliko kupac ne ispunjava obaveze u pogledu socijalnog investicionog programa; ima pravo da dva puta godišnje kontroliše izvršenje obaveza kupca; i, ima obavezu da obezbedi prenos vlasničke titule, ima obavezu da garantuje za istinitost podataka itd.
Do sada nismo uspeli da identifikujemo niti jedno pravo, niti jednu obavezu subjekta privatizacije koju on preuzima činom potpisivanja ugovora. Ja bih i vas zamolio da mi kažete da li postoji. Nema prava niti obaveza, jer subjekt privatizacije, upravo zbog neidentifikovane svojine, ne može ni da garantuje, jer nema čime da garantuje.
S druge strane, subjekt privatizacije svoja prava ostvaruje kroz pripremu socijalnog programa oko koga se saglašava sindikat unutar preduzeća, rukovodstvo preduzeća, dakle menadžment i, s druge strane, Agencija. Dakle, to je čin potpisivanja ugovora, čin međusobne razmene prava i obaveza.
Dame i gospodo narodni poslanici, šta je sa procesom privatizacije? Više je nego poželjno za one koji sprovode postupak privatizacije da subjekt privatizacije aktivno učestvuje u postupku privatizacije. To se i dešava. Kako, na koji način? Kroz pripremu programa privatizacije u aukcijskoj privatizaciji, kroz pripremu tenderske dokumentacije u delu investicionih i socijalnih zahteva, kroz odlučivanje predstavnika subjekta privatizacije u tenderskoj komisiji. Napominjem, ne jedan, nego dva - jedan predstavnik subjekta privatizacije koji je po pravilu direktor preduzeća, i drugi predstavnik reprezentativnih sindikata iz subjekta privatizacije.
Gospodo draga, iskustvo govori da su od pet članova tenderske komisije četiri iz preduzeća (na ovaj ili onaj način iz preduzeća), jedan predstavnik subjekta privatizacije, jedan radnik, jedan predstavnik lokalne samouprave, ako je Vojvodina u pitanju jedan predstavnik autonomne pokrajine, ako je centralna Srbija u pitanju ili još jedan predstavnik lokalne samouprave ili načelstvo okruga.
Samo jedan, na insistiranje poslaničke grupe DSS, a to je predsednik, dolazi iz redova članova Vlade. Samo je predsednik tenderske komisije ministar Vlade. Ko onda odlučuje o prihvatanju ponude? Subjekt privatizacije kroz svoje predstavnike u tenderskoj komisiji.
Prema tome, niti je do sada, niti će od sada Ministarstvo, agencija i svi oni koji su odgovorni za sprovođenje postupka privatizacije eliminisati subjekt privatizacije, naprotiv, još više će učestvovati u procesu privatizacije i to pre svega okupljeni oko svojih sindikalnih organizacija. Kao što znate, imamo jako dobru saradnju sa sva tri reprezentativna sindikata i do sada se nikada nije desio niti jedan problem oko imenovanja članova tenderske komisije.
Dakle, to je suština članova koji treba dodatno da doprinesu posebno tehničkom pojednostavljenju ovog procesa. Do sada smo imali oko 470 privatizovanih preduzeća. Naša namera jeste da u ovoj godini privatizujemo hiljadu malih i srednjih preduzeća kroz proces aukcijske privatizacije i do 50 velikih sistema tenderskom privatizacijom. Od 470 pomenutih preduzeća 22 su velika preduzeća privatizovana u tenderskoj privatizaciji.
Mnogi su posumnjali da je proces privatizacije spor, mada je bilo i onih koji su govorili da je brz. Gospodo, nije proces privatizacije spor. Proces privatizacije nije jedna linearna ravna funkcija gde se svake godine privatizuje isti broj preduzeća, nego je podeljen u dve faze.
Faza jedan - izgradnja jakih institucija, da bi privatizacija mogla da se sprovodi dosledno poštujući transparentnost, javnost, jednakost svih kupaca i poštujući pravilo da tržište određuje vrednost kapitala. Mi smo taj posao odradili u drugoj polovini 2001. i u prvoj polovini 2002. godine.
Druga faza jeste zrela faza privatizacije u kojoj se broj privatizovanih preduzeća rapidno povećava, kao i preduzeća koja su u tom procesu. Samo u ovoj godini ima hiljadu privatizovanih preduzeća, u protekloj negde oko 300, u narednoj godini još 1200 preduzeća i do polovine 2005. godine nema više društvenog kapitala, biće privatizovan na način koji garantuje najefikasniji model privatizacije, što nije mišljenje Ministarstva za privredu i privatizaciju, iako sa ponosom ističemo da imamo jedan efikasan model privatizacije, nego pre svega mišljenje onih koji su na ovaj ili onaj način učestvovali u koncipiranju modela privatizacije u drugim zemljama u tranziciji.
Molim vas da glasanjem za ovaj zakon pomognete da privatizaciju zaista imamo kao strategiju, kao način restrukturiranja srpske ekonomije i izgradnje jedne kvalitetnije i konkurentnije privrede. Zahvaljujem.
...
Građanski savez Srbije

Nataša Mićić

| Predsedava
Zahvaljujem gospodinu ministru. Da li žele reč izvestioci nadležnih odbora? (Ne.)
Da li žele reč poslanici koji su izdvojili mišljenje na sednicama odbora? Izvolite.
Reč ima narodni poslanik Đorđe Mamula. Izvolite.
Vi niste ni u jednom odboru, u to sam sigurna.

Đorđe Mamula

Budući da je pre pola sata usvojena Povelja o ljudskim pravima, a pre više od mesec dana Ustavna povelja, mislim da ovaj zakon nije u skladu sa pomenutim dokumentima, jer je i dalje moguća prodaja otete imovine po različitim osnovama. Smatram da bi privatizacija te imovine morala da se obustavi do daljnjeg, jer uskoro će za ovu državu biti, kada je reč o kršenju ljudskih prava, nadležan i sud u Strazburu. O tome bi moralo da se povede računa, jer ovde je većinom usvojena Povelja o ljudskim pravima, pa će biti vrlo interesantno ako se bude kršila u praksi.
Nedavno je jedna televizija javno prenosila kako članovi familije bivšeg vlasnika, a sada potencijalni naslednici, ulaze u Privrednu komoru Srbije, prekidaju postupak privatizacije i postavljaju pitanje šta je sa njihovom imovinom. Imovina je ipak prodata. Dakle, oduzeta po drugi put.
S druge strane, ovaj predlog zakona nije dovoljno jasan, odnosno u članu 11. nalazi se jedna nezakonitost, jer se preduzeće koje se prodaje ne pominje ni kao pravni subjekt u procesu pregovaranja, niti u procesu zaključivanja ugovora. Zato smatram da bi preduzeća koja su predmet privatizacije morala da budu takođe strana ugovornica. U tom smislu, dosadašnje privatizacije su sporne. Toliko.
...
Građanski savez Srbije

Nataša Mićić

| Predsedava
Reč ima narodni poslanik Slobodan Tomović, koji je takođe izdvojio mišljenje na sednici Odbora za razvoj i ekonomske odnose sa inostranstvom. Zatim reč ima narodni poslanik Adžić, pa Miodrag Stamenković.

Slobodan Tomović

Poštovana gospođo Mićić, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, razlog zbog koga sam izdvojio svoje mišljenje pre svega je principijelne prirode, jer kada smo prvi put o ovoj materiji raspravljali u ovom parlamentu, a tada se radilo o izmenama i dopunama Zakona o transformaciji, glasao sam protiv predloga da se taj zakon promeni. Sledeći put kada smo raspravljali o Predlogu zakona o privatizaciji, a to se sada već tako zove, na Vidovdan prošle godine, takođe sam glasao protiv predloga tog zakona, navodeći neku argumentaciju usput. Pretprošle, izvinjavam se, zahvaljujem na pomoći.
Dakle, ako bih sada glasao za nešto što predstavlja izmene i dopune zakona sa kojima se nisam složio kada sam nudio argumente sa ove govornice zbog čega tako mislim, bio bih jedan od onih koji kažu - imam svoje mišljenje, a sa njim se ne slažem. Pošto to tako nije, hoću da vas kratko podsetim zbog čega sam ja i onda, kada smo raspravljali o Predlogu izmena Zakona o transformaciji i o Predlogu zakona o privatizaciji, glasao protiv tadašnjih predloga.
Naime, mislio sam i sada mislim da Zakon o transformaciji nije bilo nužno menjati, jer svetska praksa i naročito praksa razvijenih zemalja, a tu pre svega mislim na SAD, poznaje primer tzv. radničkog akcionarstva.
Tada sam rekao da postoji u SAD jedna asocijacija koja se zove ESOP - kasnije ću reći, ako nekoga zanima, šta to znači. U okviru te asocijacije je 11.500 preduzeća, u tih 11.500 preduzeća je osam miliona zaposlenih ljudi, a kapital tih 11.500 preduzeća je 500 milijardi dolara; hiljadu takvih preduzeća se kotira na berzi. Tada sam želeo da kažem zašto smo morali da menjamo taj zakon, zašto nismo mogli nešto od toga što tamo postoji da inkorporiramo u tadašnji predlog promena ili izmena tog zakona o transformaciji. To, naravno, sa argumentacijom kakva jeste, tog trenutka nije prihvaćeno. Postoji mehanizam odlučivanja u ovom parlamentu i ja to ne komentarišem.
Posle toga smo raspravljali o Zakonu o privatizaciji. Ja sam i tada, vezujući se za ono što je bilo ranije, rekao da ne mogu baš da se složim sa premisama tog zakona o privatizaciji, jer ta rešenja koja se nude, po mom mišljenju, nisu bila povoljnija za zaposlene građane od rešenja koja su bila sadržana u starom zakonu.
Kao dokaz, preduzeće je tada imalo pravo da 60% kapitala podeli besplatno, a tim novim zakonom koji smo tada usvojili prava građana izvan konkretnog preduzeća da se prijave za besplatne akcije u bilo kom preduzeću, a takođe i prava zaposlenih da u svom preduzeću dobije besplatne akcije za staž ostvaren u drugim preduzećima, nisu više bila poštovana.
Naveo sam da se ukidaju popusti pri kupovini akcija, mogućnost kupovine akcija na 72 rate, pravo zemljoradnika na pravo prvenstva, pa i na pravo konkurisanja za besplatne akcije u zadrugama i poljoprivrednim preduzećima. Izostali su popusti od 1% za svaku godinu staža RVI, potpuno se ukinuo model dokapitalizacije, a time i sva prava po osnovu dokapitalizacije, što je i sada suštinska primedba na ovaj aktuelni zakon i na sve ovo što se sada misli da bi se njime popravilo.
Dakle, dokapitalizacija, bez ikakvih komentara mora postojati. Ako neko hoće da kupi neko preduzeće, neka ga kupi, ali ne po bagatelnoj ceni, nego neka kaže - ono vredi toliko, ja ću dodati još toliko pa ću ga tada kupiti.
Dakle, sve su to bile stvari koje smo mi tada nudili, za koje smo se zalagali. Te stvari, naravno, iz razloga koji su veoma dobro znani, nisu prošle. Pošto nisu prošle, a ovim izmenama i dopunama ne nudi se nešto što bi uticalo da se poboljša to za šta smo se mi zalagali, mi ne možemo ni to prihvatiti, i to je razlog što sam izdvojio svoje mišljenje. Hvala.
...
Građanski savez Srbije

Nataša Mićić

| Predsedava
Reč ima narodni poslanik Slobodan Adžić.
...
Demokratska stranka

Slobodan Adžić

Poštovane kolege, kao član Zakonodavnog odbora izdvojio sam mišljenje kada se Odbor izjašnjavao o zakonu u načelu, iz razloga koje je naveo moj kolega Đorđe Mamula, i ja bih samo dodatno objasnio neke stvari.
Znači, reč je o izmenama Zakona o privatizaciji. Ovim predlogom se želi da se preciznije regulišu neka pitanja koja nisu mogla da se razreše postojećim zakonom. Podsetio bih da je Zakon o privatizaciji, onda kada je donesen, trebalo da bude donesen u pratnji zakona o denacionalizaciji. To nije učinjeno i mi danas sprovođenjem Zakona o privatizaciji imamo sprovođenje jedne nepravde, a nepravda se sastoji u tome što se ugrožava jedno od osnovnih ljudskih prava, a to je pravo na imovinu.
Povelja o ljudskim i manjinskim pravima, koju smo danas usvojili, u poglavlju - prava i slobode, u članu 23. kaže: "Jemči se pravo svojine i pravo nasleđivanja. Niko se ne može lišiti svojine, osim u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne".
Dakle, ukoliko smo danas usvojili ovu povelju, nadam se da se iskreno zalažemo za sprovođenje te povelje. To podrazumeva ne samo da poštujemo buduće pravo na imovinu, već i da u svim onim situacijama gde je pravo na imovinu ugroženo, to bude ispravljeno. To je moguće samo donošenjem zakona o denacionalizaciji, a potom usklađivanjem Zakona o privatizaciji. Znači, rešenje bi bilo da se ove izmene Zakona o privatizaciji povuku, da se donese zakon o denacionalizaciji, a da se potom uskladi Zakon o privatizaciji sa zakonom o denacionalizaciji.
Iz tih razloga nisam glasao za ovaj predlog zakona. Hvala.
...
Građanski savez Srbije

Nataša Mićić

| Predsedava
Reč ima narodni poslanik Miodrag Stamenković.

Miodrag Stamenković

Uvažena predsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, da je priprema ovog Predloga o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji potrajala malo duže, verovatno bi ponestalo odbora koji bi bili matični za njegovo razmatranje.
Da vas samo podsetim, pre godinu i po dana Odbor za industriju je bio matičan za Zakon o privatizaciji. U međuvremenu je formiran Odbor za privatizaciju, pa pošto oba ta odbora ne funkcionišu zbog poznatog manipulisanja poslaničkim mandatima, onda je proglašen matičnim Odbor za razvoj i ekonomske odnose sa inostranstvom, koji je juče veoma ozbiljno i argumentovano prodiskutovao o ovom zakonu, i posle dvoipočasovne rasprave odbio ga u načelu.
Posle toga na prečac je proglašen matičnim Odbor za finansije koji je danas veoma brzo, bez diskusije, sa izlobiranom većinom, prihvatio ovaj zakon. Samo toliko o pripremi.
Inače, što se tiče Odbora za razvoj i ekonomske odnose sa inostranstvom, mogu reći da je veoma odgovorno pristupio ovome, jer je taj odbor u stvari odbor koji je najbliži evropskim integracijama. Da vas podsetim, u Evropu ne možemo ići sa takvim bremenom na leđima, kakvo je breme koje šest decenija nosimo, a to je oteta imovina. Pravo na imovinu je jedno od osnovnih ljudskih prava. Sa, kršenjem tog prava nećemo u Evropu.
Prema tome, kao što su i prethodnici rekli, mi smo nabrojali da od Drugog svetskog rata do danas ima čak 39 zakona i nekih zakonskih akata kojima je oduzimana imovina našim građanima. Koliko je to ogroman problem vidite svakodnevno. Čak se i na aukcijama, gde se prodaju preduzeća, pojavljuju poznati vlasnici, čije se pravo krši. Međutim, uz veoma niske cene na licitaciji ta imovina se rasprodaje.
Sada sa ovim predlogom zakona mi ubrzavamo, jer je to osnovni cilj, između ostalog, proces privatizacije. Do kraja ove godine treba da bude privatizovano već 60% društvene imovine, a problem denacionalizacije odlažemo za neka druga vremena. Ne slažem se sa gospodinom ministrom kad kaže da je novčana nadokanada najbolji način za rešavanje denacionalizacije. Izvinite, kakva novčana nadoknada i kada, i iz kojih sredstava?
Očigledno ćemo odložiti problem za neka druga vremena, tako što ćemo sve rasprodati, a onda staviti na dnevni red pitanje denacionalizacije. Hoće li biti para - garantujem vam da neće. Zašto? Pa, ista ta imovina, pre svega je tu reč o poslovnom prostoru, ne govorim o firmama, o toj restituciji gde se može drugačije rešavati, prodaje se na aukcijama po veoma niskim cenama. Pa kako ćete pravično nadoknaditi nekome pravnom vlasniku novcem, ako kod prodaje uzimate desetinu vrednosti od toga? Koga ćemo globiti da bismo to isplatili?
Isto će proći, znači, kao i lokalna samouprava koja treba da dobije 5% sredstava iz prodaje odnosno privatizacije. Evo, pitajte se samo, koliko predsednika opština ima u ovoj sali, da li je ko jedan dinar primio za prethodnih godinu i po dana, a dosta toga je privatizovano. (Glasovi: Jeste.)
Nije. Ne verujem da je i taj jedan. Znači, sva sredstva se slivaju u budžet. Naš budžet, dame i gospodo, iako smo tranzicija sa ogromnim problemima, i ja to razumem, jeste kesa u koju koliko god da sipate ne ostaje ništa, proteče, ne ostaje ništa na površini.
Prema tome, skeptik sam i za onih 50% sredstava koja treba da se prebace na ime razvoja. Mi znamo da Fond za razvoj nema ni dinara, da nema novca da nadoknadi kredite koji su dati u prošloj godini, a da ne govorimo o novim sredstvima za ovu godinu itd. Mislim da sam vam naveo dovoljno razloga da shvatite zašto sam izdvojio svoje mišljenje kada se glasalo o ovom zakonu. Hvala.