Reč ima narodni poslanik Miloš Lukić, a posle njega narodni poslanik Melank Šandor.

Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, na donošenje povelje o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama obavezuje nas, pre svega, član 8. Ustavne povelje. To je ono što formalno stoji. Međutim, nameće se nekoliko pitanja. Šta nas to tera da za ovako kratko vreme, za samo nekoliko sati od dobijanja jednog materijala pristupamo njegovom usvajanju i kako se oseća neko ko živi u državi Srbiji koja vekovima ima svoju državnost i koja je kao deo Jugoslavije, kao jedna od prvih članica Ujedinjenih nacija, učestvovala u donošenju mnogih međunarodnih konvencija o ljudskim pravima i uvek bila jedna od prvih potpisnica tih konvencija?
Stvara se utisak da je to neko nama nametnuo. To je ono što sigurno ne prija nikome ko ovo sluša i ko danas treba da raspravlja o ovoj povelji. Sigurno da sadržina povelje ne bi trebalo da bude sporna, s obzirom na ono što reguliše i s obzirom da je to, u stvari, zbir svih onih propisa koje smo već primenjivali.
Šta je cilj donošenja ove povelje? Pre svega, smatramo da je cilj da priznamo da se kod nas nisu do sada poštovala ljudska prava. To možda neko ko nije poštovao ljudska prava i može da prihvati, međutim, većina stanovništva ne bi trebalo da se pomiri sa tom činjenicom.
Drugi cilj bi takođe mogao da bude da priznamo da nema pravnog kontinuiteta sa Saveznom Republikom Jugoslavijom i sa svim onim prethodnim Jugoslavijama koje su, kao što sam već rekao, učestvovale u donošenju mnogih međunarodnih konvencija, kao i u njihovoj primeni. Takođe, priznajemo da nemamo dovoljno dostojanstva kad sebi dozvoljavamo da za ovako kratko vreme usvajamo jedan ovakav akt.
Ipak, kada je reč o ljudskim pravima, tu su kategorije koje se vekovima kristalizuju i vekovima se na njihovoj kodifikaciji radi, a mi u ovoj državi to radimo za nekih nepunih 24 sata. Čuli smo ovde ocenu da je ovo istorijski trenutak. Mi iz SSJ smatramo da ovo nije istorijski trenutak i da ova država ima svoje dostojanstvo, da je poštovala ljudska prava i da će ih poštovati i ubuduće.
O tome koliko se poštuju ljudska i manjinska prava i građanske slobode, sigurno da uvek treba da razmišlja vlast. Znači, onaj ko je na vlasti je i odgovoran za sliku o toj državi. Ona slika koja se o ovoj državi bude širila svetom, pre svega, zavisiće od onih koji primenjuju ove propise.
Ponoviću još jednom primedbe Stranke srpskog jedinstva, koje je već prof. Borislav Pelević izneo. To je nedovoljna zaštita nacionalnih manjina, nedovoljna zaštita većinskog stanovništva, neprecizna formulacija kod verskih sekti i verskih zajednica, odnosno formulacija verskih sekti na način da tu nisu obuhvaćene one klasične verske zajednice, već se ostavlja mogućnost da se taj spisak širi, što je vrlo opasno.
Takođe, primedba SSJ odnosi se na prigovor savesti, odnosno civilno suženje vojnog roka. Naša primedba se posebno odnosi na prava dijaspore da biraju i da budu birani. Činjenica je, morate se svi složiti, da smo u pravu kada tražimo da naša dijaspora konačno dobije prava koja su joj zagarantovana Ustavom.
Na kraju, članom 10. Ustavne povelje se kaže da se međunarodno pravo i međunarodni ugovori primenjuju neposredno, tako da se i ne vidi svrha ovako ishitrenog donošenja ove povelje. Postavlja se pitanje - koje su sankcije i ko ih primenjuje. Činjenica da će ove sankcije primenjivati međunarodna zajednica takođe govori da nam je ovo nametnuto i da verovatno moramo ovo da prihvatimo. SSJ neće glasati za ovu povelju.

Reč ima narodni poslanik Melank Šandor, a posle njega narodni poslanik Milorad Mirčić.

Poštovane dame i gospodo, prihvatanje ovog dokumenta o ljudskim pravima i slobodama svakako da bi sprečilo jednu apsurdnu situaciju da se buduća državna zajednica nađe u jednom pravnom vakuumu, u garantovanju svih onih ljudskih i manjinskih prava, koja su važna za jedno društvo, pogotovo društvo koje ima tendenciju da uđe u jednu širu evropsku integraciju, da ostane bez tog osnova koji, na kraju krajeva, kao osnovni dokument, čini i osnovu za sve ostale korake koji se preduzimaju donošenjem zakona.
Svakako da je predlagač u ovom slučaju bio vrlo obuhvatan, da je adekvatno obuhvatio sve sfere ljudskih prava i sloboda. Predlagač se trudio da bez taktiziranja ovom poveljom u potpunosti prihvati vrednosti tog savremenog društva, pre svega pravo na život, kao osnovno ljudsko pravo, a zatim i sva ostala.
U članu 3. koji govori o zabrani diskriminacije, navedeni su svi vidovi posredne i neposredne diskriminacije. Znači, diskriminacija u odnosu na boju, rasu, pol, jezik, verska uverenja i opredeljenja, starost. Međutim, jedna mala zamerka bi na ovom mestu možda bila prava, a to je da se zanemarilo pitanje diskriminacije prema osobama različite seksualne orijentacije.
Mi ne možemo ostati slepi i gluvi na ono što se događalo, recimo, pretprošle godine sa ljudima koji su hrabro iskoračili u tom pogledu, da ulože svoj protest protiv diskriminacije. Znamo da je to bila jedna mučna situacija i ne vidim nekog razloga da se pitanje te diskriminacije pronašlo u ovoj povelji.
Mogao bih da prokomentarišem još, na osnovu onoga što je prethodni govornik govorio, znači, verske slobode, slobode i misli, veroispovesti, a to je član 23; takođe, odvajanje od države. Ne bih se složio da samo četiri konfesije budu zastupljene u zakonskim aktima, jer mora se reći da se termin - sekta u savremenoj filozofiji, sociologiji i nauci već zamenjuje terminom - mala verska zajednica. Mislim da karakterisanje neke verske zajednice kao sekte nije pitanje koje bi moglo biti apsolvirano u ovom zdanju.
Svakako, zastupamo mišljenje da, kao i kod svakog drugog udruživanja, ukoliko su ciljevi tog udruživanja, pa i delovanja u praksi, usmereni protiv osnovnih ljudskih prava, onih drugih, da takva udruživanja treba da budu stavljena pod neke zakonske regulative. Znači, ne vidim opravdanost tog straha od sekti, pogotovo kada nema jasne definicije sekti.
Član koji utvrđuje državljanstvo, a mislim da je to član 35, državne zajednice Srbija i Crna Gora je isto ovde zadovoljavajuće formulisan, pa, kako u produžetku piše, sprečava izručenje državljana van teritorije državne zajednice, osim u skladu sa međunarodnim obavezama državne zajednice. Ovo "osim" podvlačim, zato što treba da budemo svesni da o našem udruživanju sa međunarodnom zajednicom teško da može biti reči ako ovaj pojam "osim" tu ne stoji.
Imajući u vidu ove i mnoge druge pozitivne odredbe u ovoj povelji, želeo bih da dame i gospodu poslanike pozovem na izglasavanje ovog predloga. Hvala.

Reč ima narodni poslanik  Milorad Mirčić. Nije prisutan.
Reč ima narodni poslanik Nenad Lemajić, a posle njega narodni poslanik Ljubiša Maravić. Narodni poslanik Nenad Lemajić nije prisutan. Reč ima narodni poslanik Ljubiša Maravić, a posle njega narodni poslanik Pal Šandor.

Uvažene kolege poslanici, već na prvi pogled se vidi zašto je tekst predloga ove povelje dostavljen nama poslanicima samo noć pred njegovo razmatranje. Dok se naša javnost mesecima bavila onim tekstom Ustavne povelje, dotle je u tišini pripreman daleko opasniji tekst za vitalne interese srpskog naroda u celini. Tema ljudskih prava je bila uvek interesantna i u prošlosti, a, kao što vidimo na primeru Iraka, interesantna je i danas.
Međutim, moramo se takođe podsetiti da su povodom priče o ugroženosti ljudskih prava Slovenci i Hrvati rasturili našu bivšu zajedničku državu i formirali svoje nacionalne države. Do danas o tome niko više ni slovca da napiše. S druge strane, mi Srbi sve se češće i žešće optužujemo za nameru stvaranja velike Srbije, pa je u svrhu nasilnog dokazivanja ove teze čak i formiran tzv. Haški tribunal. To je sada sasvim očigledno u svetlosti činjenice da se u Ševeningenu danas nalazi, između ostalog, i pet bivših šefova srpskih država.
Šta je sa albanskom vrhuškom? Vrhunski cinizam su najnovije optužnice protiv četvorice Albanaca koji su optuženi za zločine, navodno kršenje ljudskih prava, i sigurno jeste, ali ne nad Srbima, već nad Albancima. Znamo i sami da su Srbi bili najveće žrtve na prostorima bivše SFRJ.
Jesam za poštovanje ljudskih prava, ali se plašim da ova povelja ne znači ništa drugo do stvaranje pravnog okvira za dalje komadanje postojeće države. Želeo bih da budem sasvim precizan - ako je naša država država svih građana koji u njoj žive, pripadnici nacionalnih manjina imaju ista prava kao i svi ostali građani. Ako hoćemo da zaštitimo manjinska prava, onda dajte prvo da ustanovimo i neka prava srpskog naroda u sopstvenoj državi.
To se posebno tiče nas Srba koji još uvek živimo na prostoru Kosova i Metohije, a još više onih nekoliko stotina hiljada proteranih Srba iz naše južne pokrajine, koje svetski moćnici već evo četiri godine lažu da je sve u redu, da nema šta da brinu, osim kada oni zažele da se vrate na svoja vekovna ognjišta. Onda im povratka nema, a o 800.000 prognanih Srba zapadno od Drine da i ne govorimo.
Gde bejahu ti svetski i neki domaći dušebrižnici 1998. godine kada su šiptarske terorističke bande za veoma kratko vreme etnički očistile stotinu naselja na Kosovu i Metohiji, proterujući iz njih Srbe koji su tu vekovima živeli? Umesto da nam pomognu da odbranimo naša ljudska prava, oni nas zasuše bombama, pobiše na hiljade nevinih ljudi, žena i dece i uništiše nam stotinak milijardi dolara imovine koju su stvarale generacije pre nas. Vrhunac tog cinizma je floskula o izmišljenom kosovskom narodu čija smo ljudska i manjinska prava mi, tobož, ugnjetavali i gušili.
Poštovane dame i gospodo, znam da sila boga ne moli i da silom naš neprijatelj može da nam nametne svašta. To ne znači da mi moramo da dajemo svoj doprinos. Zato predlažem da naš stav bude, bez obzira na naše raznolikosti, da njima kažemo doslovce: ispunite, gospodo iz svetskih centara moći, svoje obaveze iz Rezolucije Saveta bezbednosti 1244. Zatim, nemojte nas, gospodo, ucenjivati nekakvim Hagom da bi nam udelili sitniš iz vaših novčanika. Dajte nam umesto toga samo prave pare u znak pokajanja za zločine koje ste nam počinili i još uvek činite. Mi ćemo onda svi izglasati šta bude trebalo, s tim da je od interesa za naš narod i državu. Uvek smo u istoriji pokazivali da na ovim prostorima imamo kao narod najhumaniju dušu.
Zato, dame i gospodo, treba svi jednom javno da kažemo da nismo toliko naivni da nas neko uteruje u zamišljeni zapadni Balkan kao drugorazrednu naciju, krivu za sve što ne valja na ovim prostorima, kao i da nam neko objasni kako će se ova povelja o zaštiti ljudskih i manjinskih prava i građanskih sloboda sprovoditi na prostoru Kosova i Metohije.
Od 57 članova ove povelje koja nam je danas ponuđena, našao sam u 28 članova da se krše ljudska i manjinska prava na prostoru Kosova i Metohije. Krši se ljudsko dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti. Zatim, u članu 3. se kaže da je zabranjena svaka neposredna diskriminacija; zar Srbi, Romi, Goranci, Muslimani nisu diskriminisani danas na prostoru Kosova i Metohije?
Ljudska i manjinska prava (kaže se u članu 7.) biće zajamčena međunarodnim pravom. Zašto se to međunarodno pravo ne poštuje na prostoru Kosova i Metohije?
Sudska zaštita i uklanjanje posledica kršenja ljudskih i manjinskih prava (to se pominje u nekoliko članova) - danas se na Kosovu i Metohiji u zatvorima nalaze desetine Srba, koji već četiri godine čekaju na suđenje, a evo, vidimo ovde u pojedinim članovima da se govori o kršenju i nepružanju adekvatne zaštite.
Pravo na život - u članu 11. se kaže da je neprikosnoveno. Pa, zar nama na Kosovu i Metohiji nije ugrožen život? Zatim, neposredna fizička i psihička zaštita - takođe je ugrožen integritet na prostoru Kosova i Metohije.
Zabrana ropstva - u članu 13. se govori o ropstvu. Niko ne da objašnjenje šta je sa 1.300 kidnapovanih i nestalih lica sa prostora Kosova i Metohije, gde se ona nalaze? Ne nalaze li se na prinudnom radu, koji je zabranjen, kao što se kaže u članu 13?
Pravo na slobodu i bezbednost; pravo na slobodu kretanja; na pravično suđenje; pravo na imovinu; u članu 24. se kaže "niko ne sme da uđe u tuđi stan", a sa prostora Kosova i Metohije je proterano preko 250.000 Srba, u čije stanove su ušli Albanci.
Nepoštovanje slobode medija - albanski mediji danas imaju svoje televizijske programe gotovo 24 sata, a Srbi sa prostora Kosova i Metohije imaju samo polusatnu emisiju. Nije li to kršenje prava?
Sloboda udruživanja - formirana je juče zajednica srpskih opština, svi su digli glas iz međunarodne zajednice protiv toga. Zašto nam se i to pravo uskraćuje?
Pravo na slobodu kretanja - o njemu da i ne govorim.
Pravo na rad (u članu 40.) - bez radnog mesta je ostalo 80.000 zaposlenih sa prostora Kosova i Metohije. Ko će njima da garantuje da će ovaj član 40. biti ispoštovan?
Član 42. - socijalna davanja, socijalno osiguranje; zdrava životna sredina o kojoj se govori u članu 46. Niko ne govori o pojačanom oboljenju ljudi na prostoru Kosova i Metohije od karcinoma. Svi znamo da su na prostoru Kosova i Metohije američki bombarderi A-10 bacali osiromašeni uranijum. Ko će ovaj član da ispoštuje sutra?
Sloboda izražavanja nacionalnog identiteta; zabrana diskriminacije, zabrana izazivanja rasne, nacionalne i verske mržnje, i da ne govorim dalje. Neko mora da da odgovor na ova pitanja, pre usvajanja Povelje. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Pal Šandor (nije prisutan), posle njega reč ima narodni poslanik Dragan Marković. Umesto narodnog poslanika Dragana Markovića, reč ima narodni poslanik Petar Petrović, poslanička grupa SSJ (povreda Poslovnika).

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram povredu Poslovnika član 82. stav 2.

Član 82. stav 2. glasi: "Kvorum za rad Narodne skupštine postoji ako je na sednici Narodne skupštine prisutna najmanje jedna trećina narodnih poslanika".
Po elektronskoj evidenciji, član nije povređen.
Reč ima narodni poslanik Stevan Gudurić.

Gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, možda taj elektronski sistem to pokazuje, ali kada bismo se brojali, to bi veoma drugačije izgledalo.
Kada pričamo o povredi ljudskih i manjinskih prava i građanskih sloboda, pre bismo mogli da se pitamo šta mi, kao država, činimo za naše ljude koji u jednom delu žive na prostoru državne zajednice Srbija i Crna Gora, a u nekom drugom delu izvan toga.
Ovde se u jednom članu kaže: "Zabranjena je nasilna asimilacija"; pa, hajde da se pogledamo u oči, pa da kažemo koliko je to bilo Mađara u Vojvodini 1918. i koliko je bilo Srba u Mađarskoj 1918. i gde smo sada, i ko je to koga asimilovao; da li smo mi to tako nekakav svet koji pokupi sve druge, ili neki drugi kupe nas?
Pre bismo mogli da pričamo da bi u ovoj državi i po ovom zakonu trebalo napraviti nešto kako da se zaštite Srbi u Srbiji. Ne vidim ja da su drugi posebno ugroženi, jer predugo traje to da je u Srbiji bila najveća sramota biti Srbin. Može neko sada da izađe i da priča drugačije, samo što je ovo jedna gola istina. To nije nikakvo srbovanje. Ali, ako se zalažemo za druge, dajte da se jednom založimo i za sebe, dajte da jedanput, bar kao drugi u Srbiji, prava imaju i Srbi. I, ako to postignemo sa ovim što će činiti deo ove povelje, mi ćemo jako puno toga napraviti, a ako nećemo, onda nam džaba i ovaj papir.