Reč ima narodni poslanik Srđan Petrović, a posle njega Milan Radulović.

Poštovano predsedništvo, poštovane kolege poslanici, ovaj izbor-reizbor stare vlade pada između dva važna posla koja je pred sobom imalo Ministarstvo finansija, a to je budžet za 2003. godinu, koji smo usvojili prošle godine i promene u budžetu kao posledica zajedničke države Srbije i Crne Gore, odnosno novog saveznog, federalnog nivoa vlasti.
Podsetiću vas, DSS je glasala protiv budžeta za 2003. godinu. Mi smo kao najveće zamerke tada izneli i rekli da smatramo da je planirani rast bruto društvenog proizvoda od 5% nerealan, da je naduvan. Tada smo rekli i da se time pokušava učešće javnih rashoda u budžetu da smanji na veštački način, da to nije realno, a to sve u cilju zadovoljavanja budžetskih korisnika i kupovine, između ostalog, i socijalnog mira.
U ovom tekstu koji smo dobili od mandatara za sastav Vlade to se i priznaje. Naime, ovde se kaže "već sada je vidljivo - znači sada, to je mart mesec, svega tri meseca posle usvajanja budžeta za 2003. godinu - da će planirani rast bruto društvenog proizvoda od 5% biti oko 3,5%, dok će planirana inflacija od 9% biti nešto veća".
Uz budžet za 2003. godinu dobili smo i memorandum o budžetu za 2003, 2004. i 2005. godinu, odnosno plan makroekonomskih indikatora za te tri godine.
Evo, posle tri meseca u ovoj godini mi taj plan ne ostvarujemo. Opet da podsetim, DSS je to videla tada. Nismo bili mnogo dalekovidi, to su i drugi stručnjaci predviđali. Šta imamo sada - situaciju da će, ako planirani budžet ostane na ovom nivou, učešće javnih rashoda preći tu zamišljenu psihološku granicu od 50%, što sigurno nije dobro. Ostaje prilika Vladi i ministru finansija, sadašnjem i budućem, ako bude izabran, da to popravi prilikom rebalansa budžeta.
Sigurno da ovaj tekst koji smo dobili nije baš na najbolji način napisan. Tu su nabacane neke stvari vezano i za ekonomiju, finansije. Između ostalog, posle ovoga što sam rekao, vidi se da planirani indikatori neće biti ostvareni u 2003. godini, ali se i dalje tvrdi da će doći do poboljšanja standarda, što sigurno nije tačno. Mi građanima moramo na to da ukažemo. Povećanja standarda u 2003. godini sigurno neće biti, moraće sigurno da dođe i do kresanja budžeta. Ovde se govori o potrošačkoj korpi, stalno se pričalo o njoj. Normalno, kada imate smanjenu zaposlenost da je i plata realno veća, ali je pitanje koliko to utiče na opšti standard. Glavne stvari su vezane za povećanje bruto društvenog proizvoda.
Takođe, DSS je ukazivala i na veliki deficit i na problematično finansiranje deficita. Mi smo i predlagali smanjenje te strane budžeta. U ovom tekstu se govori o nekih 800 milijardi evra donacija, pri čemu se ne vidi struktura, kako će se te donacije potrošiti. Tih 800 miliona evra je oko 50 milijardi dinara, to je znači preko, odnosno oko 20% budžeta. Ostaje pitanje potrošnje i koji će deo od tih 800 miliona evra ići u deo za dotaciju budžetu. To je ono što je vrlo problematično, jer mi smo već dovoljno zaduženi i može da se desi da, ako ovako nastavimo, udeo stranog duga u bruto društvenom proizvodu bude nepodnošljivo veliki, negde kroz dve-tri godine, 2005. pa nadalje.
To su stvari na koje je DSS, preko Vlade u senci, ukazivala. Generalno, poreska reforma je možda jedina oblast u našim reformama koja ide nekim zamišljenim tempom, ali kad se uzmu sve ove stvari o kojima sam pričao, vidi se da to nije dovoljno. Poreska reforma, vezana za pakete poreskih zakona iz aprila 2001. godine, i ovih sa kraja prošle, 2002. godine, podržana je od strane naše stranke. Biće podržano i ono što nam predstoji krajem godine, ali sve će to biti bez vrednosti ukoliko druge stvari, vezane za povećanje privrede, privredne aktivnosti, povećanje invensticija, povećanje zaposlenosti, Vlada ne bude ostvarila.
Iz tih razloga, DSS ne može da prihvati ovakav program, naročito ne može da prihvati obećanja građanima da će životni standard i dalje rasti, kada u poslednja dva meseca vidimo da svi pokazatelji govore da su nam trendovi vrlo loši, čak zabrinjavajući. Ova situacija nastala ubistvom premijera nam sigurno ne ide na ruku, ni situacija u svetu vezana za događaje oko iračke krize, tako da mislimo da Vlada mora da bude realna i da građanima kaže pravo stanje stvari i da se u tom smislu i ponaša.

Reč ima narodni poslanik Milan Radulović.

Poštovani narodni poslanici, svejedno što tok današnje sednice televizija ne prenosi direktno, oči srpske javnosti uprte su danas u ovo najviše zakonodavno telo.
Ovo je prva radna sednica posle političkog atentata na srpskog premijera, a taj atentat, kao što ste svi mogli da osetite, izazvao je duboko uznemirenje u narodu. Narod je to doživeo kao pretnju svom miru, pretnju pokušajima da se reformiše naše društvo i država, pa je očekivao da danas čuje od svojih predstavnika kakav odnos prema toj situaciji oni imaju, da li su u stanju da kažu nešto utešno, da li su kadri da umire malo narod, da li mogu da obećaju da najgore slutnje nagoveštene političkim atentatom neće biti ostvarene.
Nije mi, zaista, jasno zašto ovu sednicu ne prenosi televizija? Ne verujem da je isključivanjem televizijskih kamera htelo da se iskaže nepoverenje prema narodu. Konačno, apsurdno je ne verovati u narod. Svaka vlada i svaka skupština moraju da veruju u narod. Onaj ko ima pravo da iskazuje određene sumnje, zebnje, da postavlja pitanja, to su sami građani.
Dakle, u izvesnom smislu, isključujući TV kamere, vi ste, gospodo, bojim se, iskazali nepoverenje prema narodnim poslanicima. Čime smo mi zaslužili vaše nepoverenje, to je posebno pitanje. Da li bismo mi danas bili toliko neodgovorni da svojim diskusijama otežavamo uklanjanje uzroka zbog kojih je vanredno stanje uvedeno? Ne bismo bili toliko neodgovorni. Svakom poslaniku u ovoj Skupštini jako je stalo do toga da vanredno stanje bude što pre prevaziđeno, odnosno da uzroci koji su do vanrednog stanja doveli budu otklonjeni.
Reč je, dakle, o međusobnom poverenju i nepoverenju. Ako mandatar za sastav nove Vlade, odnosno za produžavanje mandata staroj Vladi, u izvesnom stepenu iskazuje nepoverenje prema poslanicima, nije moguće očekivati ni da poslanici iskažu puno poverenje njegovim naporima.
Vi ste, gospodo, čuli šta poslanici DSS misle o radu Vlade. Čuli smo i danas, čuli smo pre godinu i po dana, vi neke naše argumente uvažavate, neke ne prihvatate. Mi ćemo i dalje raditi svoje analize rada pojedinih resora, radićemo i svoje programe kako određene sisteme u državi treba reformisati, a danas nije prilika da mi ta dva koncepta suočavamo.
Međutim, ovo jeste prilika, gospodine Živkoviću, da vas podsetim da je vaš program kontinuiteta dobio 2000. godine poverenje građana na izborima, dobio je i poverenje 176 poslanika ovde; ali poslednje dve godine su dovele do novog stanja, dve godine su stvorile određenu praksu, dve godine su jasno pokazale da li su reforme za koje smo se bili opredelili, za koje su se opredelili građani, izvodive ili nisu, i dokle se stiglo u tim reformama.
Građani Srbije reforme koje su bolne doživljavaju delimično kao jednu vrstu prosvećenog apsolutizma, kao određenu vrstu nasilnog guranja ka boljem. To je, čini mi se, jedno prirodno osećanje.
Narod bi vrlo lako podneo to osećanje kada bi bio siguran da politička elita želi prvo da reformiše sebe. Za dve godine nismo poslali narodu jednu jednostavnu poruku - pre no što uredimo bilo koji sistem u društvu i u državi, mi ćemo urediti sebe. Uredićemo sebe tako što ćemo poštovati parlament, što ćemo doneti zakon o finansiranju političkih stranaka, pa političke stranke neće biti delimično finansirane nekim donacijama koje su nejasne, neće biti vezane uz privredu, neće političke stranke više biti upućene samo na to da preuzmu vlast i mehanizme partijske države koji su razrađivani 60 godina.
Mi živimo u partokratskoj državi, u državi u kojoj je politička oligarhija mogla da upravlja svim sistemima. Reforme je trebalo da budu u tom smeru da se ograniči upliv politike u privredu, upliv vlasti u pravosudni sistem, upliv političke elite u kulturu i prosvetu, a da se omogući tim sistemima da sami reprodukuju svoju hijerarhiju vrednosti i da iz sebe reprodukuju upravljački sloj koji će moći te sisteme da unapređuje.
Mi nismo nikoga i ništa oslobodili tutorstva. Svi sistemi su i dalje pod političkim tutorstvom, i sve se nastavlja kao što je i bilo, s tim što je nekada bio jednopartijski sistem. Kao što kaže jedan moj prijatelj - dugo smo živeli u jednopartijskom sistemu, a onda smo ga umnožili. To je problem. Suočiće se vaša vlada, suočiće se svaka sledeća vlada sa tim osnovnim problemom, da se mora u državi izvesti prvo politička reforma.
Mora se izvesti politička reforma i mora se već jednom shvatiti da politička većina nije isto što i država i narod. Da verujemo u poslanike i da verujemo u ovu Skupštinu, danas bi bio direktan prenos, pa bismo građanima poručili da situacija u kojoj se našla Srbija jednako pogađa sve, i da su svi jednako odgovorni da iz te situacije traže izlaz. Umesto toga, vladajuća većina smatra da je odgovorna jedino ona. Ona obećava narodu da će uraditi sve što treba, ona preuzima sve poluge vlasti i time izoluje ostale stranke. Na taj način mi ponovo ulazimo u nešto što mnogo liči ne na bukvalan jednopartijski sistem - jer mi imamo jako mnogo stranaka - nego ostajemo u partokratskom sistemu, u kome država i institucije nemaju čvrstu osnovu, nemaju svoju autonomnu snagu i moć da samostalno funkcionišu.

Reč ima narodni poslanik Radomir Naumov, a posle njega Slobodan Adžić. Ukupno vreme na raspolaganju poslaničke grupe DSS je 13 minuta. Prijavljeni su Vukosav Tomašević, Dragomir Vojinović je odustao, Svetlana Stojanović i Đorđe Mamula.

Gospođo Čomić,  gospodine kandidatu za predsednika Vlade, gospodo članovi i kandidati za buduću vladu, gospodo poslanici, vanredne okolnosti, nažalost izazvane nedokučivom božijom tajnom, izazvale su da se i ova sednica odvija na vanredan način. Tako posle više od dve godine  imamo priliku da u Skupštini kažemo neku reč o radu Vlade.
Pre dve godine sam sa nadom očekivao, prilikom ekspozea pokojnog premijera, kasnije sam bezuspešno na sajtu Vlade Republike Srbije tražio, a danas osluškivao da li će kandidat za predsednika nove vlade da kaže nešto i o problemu u jednoj oblasti koja je izuzetno važna, bez koje se ne može i koja mora da bude prioritetna, pa bila ili ne bila vanredna situacija, o reformama u energetskom sektoru.
Svedoci smo danas da se u celom svetu dešavaju turbulentne promene u energetici. Dešavaju se nova prilagođavanja, reforme izazvane uvođenjem konkurencije, odnosno demonopolizacije i otvaranjem tržišta energije, odnosno deregulacije, kojima se sve zemlje u svetu prilagođavaju, a treba da se prilagodi i naša zemlja. To su izuzetno složeni procesi, dugotrajni, zahtevaju veliku pamet i mnogo novca.
Zadatak znači svake, nadam se, odgovorne vlade bio je i treba da bude da se pitanjima reforme energetskog sektora priđe studiozno, metodično i planski. Mnoge zemlje u okruženju napravile su plan takve reforme. Sa tim planom su izašle pred parlament koji je usvojio program i plan reforme tog sektora, te je plan postao državni dokument na najvišem nivou. Takav dokument onda se sprovodi nezavisno od toga ko je na vlasti i smatram da bi to trebalo da bude jedan od važnih momenata i u radu buduće vlade.
Inače, zakonodavna inicijativa Vlade, kao što je predlaganje zakona o rudarstvu, geološkim istraživanjima, naročito o energiji, mora da je javna, a ne da se odvija u skučenim krugovima. Mora da se prihvati saradnja stručnih asocijacija, stručnjaka raznih profila. Mislim da do sada Vlada nije imala dovoljno u tome uspeha.
Naprotiv, mešala se često u rukovođenje energetskim kompanijama, uticala na izbor kadrova, često neuspešno. Recimo, NIS ni danas nema zakonitog direktora. Mešala se i u tarifni sistem, organizovala kaubojske akcije upada u Kolubaru itd.
Samo restrukturiranje energetskih kompanija, čini mi se, tapka u mestu. I ako je to proces koji zahteva sadejstvo organizacionih, zakonskih, normativnih i drugih momenata, mislim da je propuštena prilika da se izvrše ozbiljna racionalizacija i dekriminalizacija u ovom sektoru. Efekti strujnih afera iz okolinih zemalja prete da se preliju i kod nas. Sve su to momenti o kojima treba da se vodi računa u budućem radu Vlade.

Reč ima narodni poslanik Slobodan Adžić, a posle njega narodni poslanik Vukosav Tomašević.

Poštovane dame i gospodo, poštovane kolege narodni poslanici, sadašnji trenutak u kome se Srbija našla nesumnjivo zahteva visok stepen odgovornosti svakog narodnog poslanika. Izbor Vlade Srbije je najvažnije pitanje za svaki parlament, pa i za ovaj saziv parlamenta Srbije i mi upravo imamo tačku dnevnog reda u kojoj svi poslanici moraju da prihvate odgovornost prema svom narodu za sopstvenu odluku.
Pripadam onim narodnim poslanicima koji misle da bi izbor Vlade na ovaj način i u ovom sastavu bio pogrešan, maksimalno uvažavajući sve teške okolnosti i nastalo stanje u Republici Srbiji. Vršilac dužnosti predsednika Republike i predsednik ovog parlamenta, gospođa Nataša Mićić, u obrazloženju predloga kandidata za predsednika Vlade navodi: "Pošto sam saslušala mišljenje predstavnika većine u Narodnoj skupštini Republike Srbije podnosim predlog".
Iz obrazloženja se vidi da ovlašćeni predlagač, a što je u ovom slučaju otežavajuća okolnost, predsednik parlamenta, nije saslušao predstavnike svih narodnih poslanika. Dakle, uzeo je sebi za pravo da deli ovaj parlament. Što je još gore, uzima sebi za pravo da određuje ko to pripada skupštinskoj većini unapred, ne saslušavši sve koji treba da učestvuju u donošenju odluke.
Mi bismo, kao narodni poslanici koji treba da odlučuju u ime građana, morali da čujemo ko to unapred i blanko nešto podržava i zašto podržava. Ovakav postupak vršioca dužnosti predsednika Republike ne doprinosi potrebnom jedinstvu u Srbiji, pa samim tim ni efikasnijem radu na postavljenim zadacima organa Republike Srbije.
Predlažući vanredno stanje u institucionalnom smislu, najodgovorniji funkcioner u državi, v.d. predsednika Republike, pozivao je sve političke snage da pokažu veći stepen jedinstva kako bi se prevazišlo teško stanje u Srbiji. Složio bih se da nam je u ovom trenutku potrebno jedinstvo, ali ne na rečima, već na delu. Predlagač kandidata u postupku predlaganja nije pokazivao zalaganje za jedinstvena dela.
Učestvujući u radu Odbora za rad, socijalna i boračka pitanja u protekle dve godine kao narodni poslanik nisam zadovoljan radom dela Vlade u ovoj oblasti. Reforma u oblasti rada i radnih odnosa je sprovedena samo na papiru. Reforma u oblasti socijalnog osiguranja i socijalne zaštite stanovništva nije ni započela, a najave tih reformi podrazumevaju više uskraćivanje prava građana, nego sanacije u ovoj oblasti. Reforma u oblasti zapošljavanja, prava nezaposlenih i osiguranja za slučaj nezaposlenosti predlogom novih zakona postavlja se na potpuno pogrešne osnove.
Ovo nije trenutak i tačka dnevnog reda za kompletnu analizu rada ministarstava i protekle Vlade. Ne može se preći preko nekih načelnih stvari koje određuju dalje pravce rada i delovanja nove Vlade, u kojoj će personalna rešenja ostati uglavnom ista, a pre svega na čelu ministarstava.
Sasvim na kraju, kolege narodni poslanici, smatram da izbor nove Vlade nije pitanje samo trenutka i personalnog izbora, već pre svega zavisi od koncepcijskog pristupa. Smatram da je mnogo bolje bilo rešenje izabrati prelaznu koncentracionu vladu koju inače zagovara DSS. Ovako, na ovaj način i sa ovim ljudima, ova predložena vlada neće biti u stanju da razreši mnogobrojne probleme u Srbiji. To su razlozi zašto kao narodni poslanik ne mogu podržati predlog vršioca dužnosti predsednika Republike za izbor predsednika Vlade. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Vukosav Tomašević, a posle njega narodni poslanik Svetlana Stojanović.

Uvažene dame i gospodo, kao novinar, hteo sam da govorim o tome šta je dosadašnja Vlada Republike Srbije trebalo da uradi, a šta je uradila u medijskoj sferi i nešto eventualno o tome šta bi ova nova-stara vlada trebalo da uradi na ovom planu. Obzirom da nema vremena za ozbiljniju raspravu na ovu temu, daću jednu konstataciju i postaviću nekoliko pitanja.
Dakle, gospodin Živković, mandatar nove Vlade Republike Srbije, danas pre podne ni jednom rečju u svom ekspozeu nije pomenuo javno informisanje, niti je pomenuo medije. Sklon sam da to tumačim na ovaj način, molim da me ispravite ako grešim: prva stvar, nema se šta dobro reći o učinku Republičke vlade u oblasti medija za ove protekle dve godine; s druge strane, iz činjenice da mediji nisu ni pomenuti, a kamoli stavljeni u prioritete, izvlačim zaključak da ni ubuduće Vlada Republike Srbije neće ništa da menja u ovoj oblasti.
To nije dobro jer je, gospodo, stanje u medijima i medijskoj sferi u Srbiji više nego katastrofalno. Mislim da nećemo pogrešiti, ma koliko je to teško reći, ali nije teško dokazati, da stanje u medijskoj sferi pod ovom vladom nije ništa bolje nego pod prethodnim režimom protiv koga smo se borili.
Umesto da je Vlada pristupila korenitim zakonskim promenama i uvođenju zakonske regulative u oblasti medija, umesto da je izvela reforme i uvela red u medijsku sferu, sada se tragična smrt premijera Srbije koristi za uvođenje cenzure u Srbiji. Stoga želim da pitam i nadam se da ću dobiti odgovor, da li neko misli da će sve ove spodobe sa čudnim nadimcima uspeti da izbegnu ruku pravde ako se ukine TV prenos debata u ovoj i u Skupštini Srbije i Crne Gore. Mislim da neće. Hvala.