Ovim završavamo rad u prepodnevnom delu.
Na zahtev poslaničke grupe DSS došlo je do izmene u redosledu, pa popodnevni deo počinje narodna poslanica Bojana Aleksić, a posle nje narodni poslanik Branislav Blažić.
Sednica Zakonodavnog odbora održaće se danas u 14,00 sati u prizemlju.
(Posle pauze - 15.55)

 Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad sednice u popodnevnom delu.
Molim vas da utvrdimo da li postoji kvorum za rad.
Ubacite svoje kartice u poslaničke jedinice, izvolite.
Konstatujem da imamo kvorum za rad i nastavljamo po redosledu narodnih poslanika, po prijavama za reč, u zajedničkoj raspravi o Predlogu odluke o prihvatanju sporazuma i Predlogu zakona o ministarstvima.
Reč ima narodna poslanica Bojana Aleksić, a posle nje narodni poslanik Branislav Blažić.

Kao što je dobro poznato Demokratska stranka Srbije je podržala usvajanje Ustavne povelje, baš kao što je podržala i Beogradski sporazum i od početka se zalagala za opstanak zajedničke države Srbije i Crne Gore. Opstanak zajedničke države Srbije i Crne Gore, ali u pravom smislu te reči, u smislu stvaranja jedne prave moderne, evropske, demokratske države koja će postati sastavni deo velike evropske porodice i to na ravnopravnom principu.
Nažalost, kako idemo od Beogradskog sporazuma do današnjeg dana i dokumenata koji su u međuvremenu usvajani, ta zajednička država se sve više i više topila i od njene suštine mi danas imamo samo formu, što je, pre svega, zasluga i jedne i druge republičke vlade koje, ustvari, nisu iskreno želele opstanak te države, već su pod pritiskom međunarodne zajednice morale, eto kakvu-takvu, državu sačuvati, a ustvari ostala je samo ljuštura, dok su sve važne institucije otišle republikama.
Ovo što danas imamo pred sobom, ovaj predlog sporazuma upravo je najbolji dokaz za ove moje tvrdnje. Sve ono što je relevantno, što je ostalo da se naknadno definiše njihov status, posle usvajanja Ustavne povelje i Zakona o njenom sprovođenju na saveznom nivou podeljeno je tako što su sve bitne institucije, sve one institucije gde postoji nekakav novac ili mogućnost da ostvaruju nekakav profit, otišle u nadležnost država članica Srbije i Crne Gore, odnosno u nadležnost dve republičke vlade i resornih ministarstava, dok su na saveznom nivou ostale neke manje važne institucije koje će verovatno vremenom i same lagano odumirati.
Podsetiću samo da je DSS bila protiv Zakona o usvajanju Ustavne povelje, da smo imali najveće primedbe upravo kada je bila reč o vojsci i o raspodeli imovine vojske i da smo već tada ukazivali na članove 15. i 17, kao i na članove koji vode dezintegraciji zajedničke države.
Sam član 17. Zakona o sprovođenju Ustavne povelje, iz koga je proizišao predlog sporazuma koji mi danas razmatramo, vrlo je neprecizan. Logično bi bilo očekivati kako se u članu 17. kaže da Savet ministara zajedničke države bude taj koji će se pozabaviti ovim institucijama iz člana 15. - da on treba da da predlog i da posle toga savezna skupština to treba da definiše i usvoji, a eventualno posle toga imalo bi svrhe da o tome razmišljaju i razgovaraju i parlamenti država članica.
Ali, sam član 17. kaže ovako: "Savet ministara može da odluči da pojedine službe i grupe poslova iz nadležnosti državne zajednice Srbija i Crna Gora (a obavljale su organizacije ili službe navedene u članu 15. i 16. ovog zakona) budu preuzete od strane institucija državne zajednice Srbija i Crna Gora".
Šta znači - Savet ministara može da odluči? Da li to možemo da shvatimo kao preporuku? To jedino tako shvatam! Zaista me čudi, s obzirom da ista vlast u ovom momentu, odnosno iste partije su na vlasti i u saveznoj državi i u državama članicama, zaista ne vidim zbog čega se, a pre svega u proceduralnom i logičkom smislu, nije tim putem išlo. Rezultat bi na kraju bio isti.
Ono što sigurno najviše pada u oči, još jednom ću da ponovim, to je pitanje kontrole letenja koja prelazi u republičku nadležnost, a to za sobom povlači i članstvo u međunarodnim organizacijama, svi znamo da svaka normalna država ima svoju kontrolu letenja, jednu jedinstvenu i da je kao takva članica raznih međunarodnih organizacija, što ovde nećemo imati kao slučaj, odnosno ako je kontrola letenja u nadležnosti Srbije šta se onda dešava sa vazdušnim prostorom Crne Gore i kako će to sve skupa funkcionisati, a to nama zaista nije jasno.
Ono jedino što je jasno to je da se iz kontrole letenja dnevno ostvaruju ogromne količine novca, a znamo koliko koštaju preleti aviona.
Pored ovoga, želela bih da kažem neku reč i o zakonu o ministarstvima. Naravno, nove ingerencije su u pitanju, one proizilaze upravo iz ovog predloga sporazuma, a to ne bih sada više komentarisala.
Ono što mi nije jasno, to je da nove ingerencije Ministarstva kulture nemaju praktično nikakve veze sa tačkom dnevnog reda koju mi danas razmatramo, ali mislim na ono što se kaže da Ministarstvo kulture postaje ministarstvo kulture i medija, odnosno da će se sada mnogo ozbiljnije baviti pitanjem informisanja. Svi mi znamo da je zakon o informisanju tu, trebalo ga je davno doneti, dve godine ga i javnost i predstavnici medija sa nestrpljenjem očekuju, on još uvek nije donet i ne znamo kada će biti, ali zato imamo baš u ovom trenutku jednu situaciju koja u mnogome liči na onu istu medijsku situaciju koju smo imali uoči 9. marta 1991. godine. Dosta je sličnosti sa tim.
Samo želim ovom prilikom da podsetim ministra kulture, gospodina Lečića, žao mi je što on danas nije sa nama, da je upravo u jednoj situaciji, u jednoj atmosferi medijskog mraka on bio taj čovek koji je posle pokušaja uvođenja vanrednog stanja, posle demonstracija, a po ovom istom zakonu po kome je sada uvedeno vanredno stanje, u situaciji posle demonstracija 9. marta on bio taj koji je predvodio "plišanu revoluciju" na Terazijama, a mnogi od nas su učestvovali u to vreme kao opozicionari i svi smo se zajedno borili za probijanje tog medijskog mraka.
Jedan od osnovnih zahteva sa Terazijske česme iz tog vremena, setićete se, bio je upravo protest protiv ukidanja skupštinskih prenosa a jedno od osnovnih dostigunuća i kompromisa koji je posle demonstracija, tom prilikom, napravljen, jeste da su se ponovo počele prenositi sednice republičke skupštine.
Ovom prilikom želim da pozovem ministra Lečića da se seti Branislava Lečića sa Terazijske česme kao vođe "plišane revolucije" i da ukine medijsku blokadu i medijski mrak u kome se Srbija našla.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, a posle njega narodni poslanik Ljubiša Maravić.

Prvo ću o odluci koja je predložena. Ne bih hteo da ponavljam ono što su moji prethodnici već naveli kao nedostatak ove odluke, ali iz ove odluke se praktično ne vidi koji su to državni organi koji u ime država članica zaključuju ovaj sporazum.
Ova odluka ne samo što je neprecizna, nego je i pogrešna. Naslov odluke je pogrešan. Ako se nešto prihvata onda to znači da nešto već ranije postoji, pa ovaj organ prihvata to. Ovde iz reči predstavnika Vlade saznajemo da su Vlada Republike Srbije i Vlada Republike Crne Gore nešto dogovorile i to pretočile, ali ne u sporazum. Za sporazum, u skladu sa ovom poveljom i zakonom, očigledno bi bile nadležne skupštine republika država i možda je dobro što ste vi to stavili ovde na dnevni red, ali pravno - tehnički bi ovo trebalo potpuno drugačije da izgleda, počevši od naziva pa nadalje.
Dalje, što se tiče prve tačke ove odluke, moji prethodnici su rekli da član 17. stav 2. Zakona o sprovođenju Ustavne povelje daje to pravo Savetu ministara da odluči koji organi mogu da nastave sa radom kao zajednički organi. Očigledno iz jedne protivustavne Ustavne povelje i jednog Zakona za sprovođenje Ustavne povelje, sa mnogim nedostacima i nepreciznostima, počevši od termina i značenja pojedinih reči potpuno stranih postojećoj pravnoj terminologiji koja važi kod nas i tu podržavam jednog od ministara koji je pre dva meseca rekao da smo prava akademija nauka u odnosu na Zapadnu Evropu i ono što nam se prevodima nudi ovde.
Tačka 2. ne bi smela da bude u ovom sporazumu, jer se njom definiše prestanak jednog organa. Naravno, u okviru tačke broj 1. ne bi smeli da budu organi pod brojem 8. i pod brojem 9. To su obična radna tela, odbori, pomoćna tela bivše savezne vlade. Oni formalno-pravno nisu organi državne uprave, nisu ni upravne organizacije, niti posebne organizacije. Oni su u rangu neke paralele Administrativnog odbora i kao takvi ne bi smeli da budu u ovom dokumentu.
Neću da ulazim u detalje, očigledno da se ova državna zajednica smatra kao jedna nevladina organizacija, pa sve može da prođe. Međutim, iz te činjenice sledi ovo drugo što se zove Zakon o ministarstvima i osnov se nalazi u članu 94. Ustava Republike Srbije. Moram da kažem da je ta odredba vrlo precizna, ona kaže da se Zakonom uređuje organizacija i nadležnost ministarstava, organa uprave u njihovom sastavu i posebnih organizacija. Vidite, ipak delokrug ne bi smeo da se stavi u ovaj zakon, nego baš organizacija i nadležnost. Kada se kaže organizacija misli se na organizacionu strukturu po vertikali u ministarstvima, a kad se kaže nadležnost, misli se na onaj suženi deo poslova koje određeno ministarstvo obavlja.
Međutim, to i nije najveći problem ovog Predloga zakona. Ovo je nasleđena praksa i već 20 godina na sličan način se rade ovi propisi kojima se uređuje organizaciona struktura državne uprave. Međutim, ono što treba da nas zabrine jeste što u ovom Predlogu zakona mi nemamo jasnu podelu na organe državne uprave, a složićete se da su to ipak ministarstva koja su samostalna i nemamo podelu na organe uprave koji su u sastavu ministarstva, koji vrše određene poslove državne uprave i ona treća grupa su stručni poslovi, za čije vršenje se formiraju posebne organizacije.
Ova trostepena struktura jednog organa nije do kraja sprovedena u Zakonu o ministarstvima i zbog toga je Srpska radikalna stranka podnela nekoliko amandmana u prilog vašem konceptu. Znači, nije se zalagala za neki drugi koncept, nego baš u prilog vašem konceptu, vaša organizaciona struktura, 17, 18 ministarstava itd.
Ovde se postavlja još jedno pitanje. Vi u okviru vašeg ministarstva ili blizu vašeg ministarstva imate Agenciju za unapređenje državne uprave. Verovatno je ovo bio njihov posao, da osmisle tu organizacionu strukturu po vertikali, horizontali i poslovima.
Još jedno glavno pitanje, koje nije do kraja razrešeno u ovom predlogu zakona, a to je pitanje dimenzija, obima nadležnosti pojedinih organa državne uprave. Uzeću za primer Ministarstvo finansija koje je, sudeći po ovom predlogu zakona i pojedinačnim zakonima, gde se konstituiše nadležnost u određenim poslovima, postalo preglomazno, postalo verovatno i neefikasno zbog toga, verovatno se upliće u mnoge stvari u koje ne bi smelo da se upliće.
Za razliku od tog ministarstva postoje ministarstva gotovo bez nadležnosti u smislu onoga što može biti nadležnost organa državne uprave. Mislim da do krajnjih konsekvenci niste razradili princip i ovde se ne vidi jedan sistem. Ja vas u potpunosti razumem. Vrlo je teško da neko ko se razume u organizaciju državne uprave to sprovede u jednom političkom ambijentu, u jednom političkom miljeu 17 stranaka, svako razvlači na neku svoju stranu i verovatno taj problem vi zadugo nećete biti u prilici da rešite, ali ono što je potrebno Republici Srbiji, ukoliko želi da bude organizovana država, mora da razreši statusna pitanja svojih državnih organa. U tom kontekstu morala bi principijelno da zauzme stav, šta su to organi državne uprave, šta su to upravne organizacije, šta su to posebne organizacije.
Za protekle dve godine neke promene su urađene i to mora da se prizna. Nešto što po prirodi stvari treba da bude organ uprave u sastavu ministarstva, a uzeću za primer samo poresku upravu, koja po logici stvari pripada ministarstvu kao poseban organ uprave, a do pre nekoliko godina je bila posebna organizacija, što ona ne bi smela da bude. Zbog čega? Pandam ovoj organizaciji jeste primena Zakona o opštem upravnom postupku, pa smo imali sutuaciju da posebne organizacije primenjuju upravni postupak, a one su i suviše stručni organi koji praktično treba da budu samo u nekoj supsidijarnoj primeni pravila opšteg - upravnog postupka.
Vi ovo niste razradili do kraja u Predlogu zakona o ministarstvima i to će biti veliki nedostatak za budući rad ovih ministarstava, činjenica je da su skoro sva ministarstva blokirana. Ne rade na način kako to treba da se radi.
Još jedna opasnost koja se krije, koju niste uspeli da rešite. Prilikom definisanja pored naziva i dimenzija jednog državnog organa moralo je da se vodi računa i o obimu ljudskih prava, garantovanih sloboda, gde postoji mogućnost uplitanja države i sa druge strane efikasnosti države u zaštiti sloboda i prava čoveka i građanina. Mislim da tu niste napravili kvalitetan balans. Niste napravili balans, niste napravili jasnu podelu. Naravno, to ne može da se uradi ovim zakonom. To se radi pojedinačnim zakonima gde se određuje konkretna nadležnost, međutim, ja ne vidim sistem i to je najveći problem. Kada bi se video jedan sistem onda bi mogli da pričamo o tome i da dimenzioniramo druge državne organe i konkretne zakone, materijalne odredbe kojima se direktno zadire u neka prava.
Mi smo podneli nekoliko amandmana sa zahtevom i verovatno će većina biti usvojena zbog toga što ne ulazimo u vaša politička opredeljenja, uopšte ne ulazimo u to, već možemo reći da se pre svega radi o pravno - tehničkim odredbama.
Morate voditi računa o ovim sugestijama, jer ne mogu da kažem da su prigovori, morate voditi računa o tome u kom smislu treba definisati i šta treba definisati ovim zakonom. Ustav nalaže organizaciju i nadležnost da regulišemo zakonom o ministarstvima. Tu treba biti oprezan. Vi ste na početku rekli da se daje nešto u vezi delokruga. Mislim da je to pogrešno. Nisam ni pristalica toga da u okviru ovog zakona prepisujemo nadležnosti iz svih pojedinačnih zakona vezanih za jedno ministarstvo. Ni to nije dobro rešenje! Grupa poslova mora da se definiše. Običan građanin kada pročita zakon o ministarstvima, da zna kome treba da se obrati.
I još jedna velika primedba, a to je već stvarno ozbiljna primedba. Za protekle dve godine, naša ministarstva su razvlašćena. Vlast su dobile agencije i biroi. To je pogrešno. To ne sme da se radi. Mnogo je bolje za državu da ima manji broj ministarstava, koja treba da budu samostalna i odgovorna za sprovođenje te politike, nego da se to razvlači na puno strana gde se ne zna ni ko je nadležan, niti se stvaraju uslovi za efikasnost države da normalno posluje.

Reč ima narodni poslanik Ljubiša Maravić, a posle njega narodni poslanik Dragan Lazić.

Poštovane kolege poslanici, gospodine ministre, danas bi trebalo da usvojimo neka prateća akta koja su posledica nedavnog usvajanja Ustavne povelje, tačnije Predlog odluke o prihvatanju sporazuma država članica. Uz puno uvažavanje drugih aspekata, koji su nabrojani u ovoj odluci, u svom izlaganju bih se osvrnuo na dva pitanja i to pitanje Arhiva Jugoslavije i Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju. Ovo je možda iz razloga što su ova dva pitanja, svako na svoj način, posebno osetljiva, jer mislim da nisu ispunjeni mnogi prethodni preduslovi za njihovo definisanje.

Kada je u pitanju Arhiv Jugoslavije, nažalost u javnosti ima mišljenja, ona su podeljena po tome da li je kulturno-istorijsko nasleđe bivše Jugoslavije za nas interesantno u onom delu koji je vezan za sadašnju državnu teritoriju, ili se tiče teritorije prethodnih država, kao što su bile Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, Kraljevina Jugoslavije, Demokratska Federativna Jugoslavija, FNRJ, SFRJ i na kraju SRJ.

Po mom mišljenju, arhiv koji prelazi u nadležnost Republike Srbije treba da čuva svu istorijsku građu koja predstavlja istorijsko blago i svedočanstvo o prošlim vremenima. Takođe mislim da bi Arhiv Jugoslavije posebnu pažnju trebalo da posveti istorijskim i kulturnim zbivanjima na prostoru AP Kosovo i Metohija. Ovi istorijski artefakti najbolje demantuju pravu poplavu najnovijih falsifikata naše istorije. Među falsifikatima, trenutno se najviše lansira priča o ilirskom poreklu Albanaca i o nekom tobož državno-pravnom kontinuitetu sadašnjih Albanaca sa starovekovnom Ilirijom.

Ovu falsifikatorsku frazeologiju sada naročito podržava deo UNMIK-ove administracije, na čelu sa Mihaelom Štajnerom. Gle čuda, to se upravo dešava sada, kao što pišu današnje "Večernje Novosti", kako ovaj albanski zet i državotvorac želi da prenese sva ovlašćenja UN na šiptarske secionističke strukture, a istorijski gledano, činjenice su sasvim drugačije.

Drugo, pitanje nadležnosti i obaveza Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju, u ovoj odluci koja je data, nije dovoljno precizirano, tako da traži određene inovacije. Međutim, međunarodna zajednica, moramo da konstatujemo, ni do današnjeg dana nije omogućila povratak nekoliko stotina hiljada prognanih sa Kosova, niti je ispunila svoje najvažnije obaveze iz Rezolucije Saveta bezbednosti 1244. U međuvremenu je došlo do transformacije naše države i promene naziva sadašnje u naziv zajednica Srbija i Crna Gora, koja se ne pominje pod tim imenom u Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti, već i zbog potrebe institucionalizacije najvišeg državnog interesa ove države sa prostora Metohije i Kosova.

Upravo, ono zbog čega je na sceni velika politička ofanziva šiptarskih secesionista o proglašenju nezavisnosti Kosova, smatram da naša država mora mnogo više da se angažuje u suprotstavljanju toj suludoj ideji i to upravo preko Koordinacionog centra za Kosovo i Metihiju, kroz razne međudržavne kontakte čelnika Centra, kroz istinsko angažovanje na očuvanju i funkcionisanju srpskih državnih institucija na teritoriji Kosova i Metohije, i to vrlo značajnim oblastima za naš narod, kao što su pravosuđe, prosveta i zdravstvo.

Znam, reći će se da to ne stoji u Rezoluciji Saveta bezbednosti 1244. U Rezoluciji Saveta bezbednosti 1244 stoji i povratak policije i vojske na prostor Kosova i Metohije, povratak raseljenih i prognanih lica. Zatim, rasvetljavanje sudbine kidnapovanih i nestalih lica. Međunarodna zajednica i pred tim zatvara oči.

Bez toga, nama nema života na prostoru Kosova i Metihije, ne samo Srbima, nego i drugom nealbanskom življu. U narednom periodu, prioriteti Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju bi trebalo da budu, a to bi možda trebalo da stoji u ovoj odluci: povratak raseljenih i proteranih lica, rasvetljavanje sudbine kidnapovanih i nestalih, obnova srpskih svetinja, obnova srpskih kuća i imanja, povratak naših snaga bezbednosti u skladu sa Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti, poboljšanja uslova života kosovskih Srba i drugog nealbanskog stanovništva, formiranje republičke direkcije za obnovu Kosova i Metohija, to smo kroz amandman dali, kao i jasno podređivanje sadašnjih tzv. kosovskih institucija vlasti našim državnim strukturama u Beogradu.

Takođe, mislim da bi neki od nadležnih organa trebalo da odgovori na pitanje, zašto nisu ispoštovane Rezolucija i Deklaracija koje je gotovo jednoglasno usvojila ova skupština. Da li ćemo saznati šta je to potpisano oko decentralizacije na Kosmetu, a pogotovo na prostoru severa Kosova i Kosovske Mitrovice. Zašto do sada uopšte nismo ni jednom raspravljali o izveštaju o radu Koordinacionog centra.

Na kraju, želim da vas podsetim da je poslanička grupa SPS-a već odavno tražila sveobuhvatnu raspravu vezano za Kosovo i Metohiju. Formiranjem posebnog skupštinskog odbora, što je učinjeno, ali treba samo dopuniti novim članovima. Još jedanput bih da zatražim da se rasprava o najvažnijem državnom pitanju, hitno uvrsti u dnevni red skupštinskog zasedanja.

Uostalom, kao i o razlozima ove odluke koji su ovde nabrojani, stoji da je ovaj hitan postupak i stupanje na snagu ove odluke, o kojoj je reč, zapisano da je to sve potrebno zbog njihovog efikasnog obavljanja. Nadam se da će tako i biti u radu organa o kojima sam govorio. Hvala.

 

Hvala. Reč ima narodni poslanik Dragan Lazić. Sledeći prijavljeni za reč je narodni poslanik Goran Cvetanović. Izvolite.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo, vašu pažnju bih usmerio ka tri stvari, a pre svega o mogućnosti harmoniizacije u okviru Ustavne povelje, savezne države, odnosno Republika Srbija i Crna Gora.
Ono o čemu je gospodin Mihajlov nešto malo pre mene govorio, u svakom slučaju govorio je sveobuhvatnije, usredsredio bih se na ovaj deo, na ovaj segment problematike. Ukazao bih da od svega onoga što je ostalo, ostalo je da položimo nadu da će taj princip harmonizacije nekako da uspe, da uspemo da harmonizujemo sve institucije koje su zamišljene.
Uostalom, DSS se uglavnom zalagala i naš predsednik za funkcionalnu federaciju, ne toliko rigidnu, ne toliko krutu, a što uostalom i pokazujemo od prvog dana. Međutim, onako kako je krenulo u poslednje vreme, bojim se da se sve više razilazimo u mnogim mišljenjima. Podsetiću vas, juče čak nismo mogli da izglasamo ni poslovnik Republike Srbija i Crna Gora.
Verovali ili ne, jednostavno se išlo dotle da poslovnike treba da izglasaju posebni parlamenti. E sada, vidite u kojoj smo poziciji. Da vam bude sve plastičnije, navešću vam jedan primer, za šta sam se i zalagao otprilike na Odboru za bezbednost, a to je jedno veliko pomanjkanje u tome što nemamo zajedničku policiju. Zalagao sam se otprilike za nešto što se zove federalni istražni biro, da to bude na saveznom nivou, ne toliko glomazna institucija, više funkcionalna, koja bi jednostavno nadgledala i koordinisala rad republičkih ministarstava unutrašnjih poslova.
Nažalost, to nije naišlo na razumevanje ni na Odboru, očigledno (gospodin Šutanovac trenutno nije tu), niti je naišlo na razumevanje kod saveznih organa, a podsetiću vas, SAD do 11. septembra nisu imale ministarstvo za državnu bezbednost, za unutrašnju državnu bezbednost. Posle 11. septembra, dakle posle svega onoga što se desilo, oni su prvi put u svojoj istoriji uveli i Ministarstvo državne bezbednosti.
Mi ne možemo da rešimo ovo na zajedničkom nivou, pa se dešava paradoksalna situacija, da posle "trafiking" afere u Crnoj Gori, koja je mirisala na mnogo štošta, izraste u poziciju da je čak i ministar unutrašnjih poslova Crne Gore tražio da neko dođe iz FBI da interveniše, ili neko iz evropske policije.
Dakle, da li stalno treba da budemo u poziciji "nedonoščadi", da neko stalno treba da nam drži lekciju, umesto da jednostavno nađemo pravi zajednički jezik za bilo koji segment ovoga društva, da li je to u pitanju privreda, da li su u pitanju finansije (nažalost, nemamo ni zajedničku valutu), da li je u pitanju bilo koji segment života, jednostavno, treba večito neko da nam deli lekcije, da vrši neku vrstu harmonizacije, i da svi dignemo ruke od toga, rekavši - e pa dobro, mi se nismo zalagali za to, ali tu je Evropska unija kao arbitar, ona će sve to rešiti.
Ne znam ni u kom će sve pravcu ići, jedino u šta treba da polažemo nadu to je da ta harmonizacija ide što progresivnije na neki način koji bi odgovarao interesima i građana Srbije i građana Crne Gore.
Ono što sam hteo kao drugu tačku da napomenem, a koristim ovu priliku (nažalost, potpredsednik Vlade je samo sačekao da se izvrši glasanje i izašao je napolje, samo je tu gospodin Šabić, ali sasvim dovoljno da i on čuje) da kažem da postoje dve inicijative, jednu sam inicijativu ovde prezentovao pre otprilike godinu dana, a to je da nikome zaista nije palo na pamet (malopre je i gospodin Marović nešto malo pričao o tome, ali to treba izdići na viši nivo) da se malo ozbiljnije pozabavimo pitanjem Kosova i Metohije.
Zašto kažem ozbiljnije - treba izdići to pitanje na nivo ministarstva za Kosovo i Metohiju. Ako je to već i predviđeno nekim evropskim standarima, podsetiću vas da u Velikoj Britaniji od Gledstonove vlade postoji Ministarstvo za irsko pitanje, to je unazad 130 godina, a očigledno da to pitanje ni do dana današnjeg nije rešeno kako treba. To je jedini način na koji bi se sveobuhvatno počelo i rešavalo, a reći ću vam da taj problem neće biti ni kratkoročan, ni tako brzo rešen (kao što, nažalost, nije ni kiparski problem posle skoro 30 godina), jedino bi tako mogao na sveobuhvatan način da se reši taj problem, i za dobrobit našeg življa u Srbiji i za dobrobit Albanaca koji žive na Kosovu i Metohiji, i za dobrobit svih onih pozitivnih evropskih standarda.
U sklopu toga pokrenuta je jedna inicijativa na Odboru za veze sa Srbima van Srbije, a to je, takođe, uspostavljanje jednog ministarstva koje bi bilo otprilike kao ministarstvo za migraciju. Kada kažem migraciju, onda naravno tu podrazumevam i imigraciju i emigraciju; ako vas podsetim da u rasejanju ima više od četiri miliona Srba, dovoljan je razlog da treba zaista ozbiljno da se pozabavimo jednim takvim pitanjem.
Na kraju krajeva, profesor Budimović je vrlo često uzimao svoje učešće u radu tog odbora i odlično zna posle putovanja po inostranstvu u kakvoj je poziciji naša dijaspora; da se vrši jedna latentna asimilacija i da moramo strogo da vodimo računa, a u isto vreme, ako je to u pitanju, treba da se pozabavimo jednom gorkom istinom, a to je da milion ljudi živi na ovom našem području, posle svih ratova koji su vođeni na tlu bivše Jugoslavije.
To je dovoljan razloga da se uspostavi jedno takvo ministarstvo, koje će isto tako sveobuhvatno posmatrati celu tu problematiku, jer verovali ili ne, donacije više nisu ono što su bile. Jednostavno su presahle, Komesarijat za izbeglice više nema onakve ingerencije ni mogućnosti kakve je imao ranije, tako da sve u svemu treba da se oslonimo na sopstvene snage i da sve te probleme, koji su nam već postali vrlo ozbiljni, rešavamo na sopstveni i najprihvatljiviji način.

Reč ima narodni poslanik Goran Cvetanović.