REPUBLIKA SRBIJA

NARODNA SKUPŠTINA

STENOGRAFSKE BELEŠKE

 

TREĆA SEDNICA

PRVOG REDOVNOG ZASEDANjA

1. april 2003. godine

(prvi dan rada)

(Sednica je počela u 12,30 časova. Predsedava Nataša Mićić, predsednik Narodne skupštine Republike Srbije.)

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, otvaram Treću sednicu Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2003. godini.
Molim vas da, radi utvrđivanja kvoruma, ubacite svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice.
Konstatujem da imamo kvorum za rad.
Sprečeni su da prisustvuju sledeći narodni poslanici: Miroslav Markićević, Slobodan Pavlović i Borivoje Drakulović.
Pozvani su da sednici prisustvuju predsednik, potpredsednici, ministri i sekretar u Vladi Republike Srbije.
U sazivu ove sednice, koji vam je dostavljen, sadržan je predlog dnevnog reda sednice.
Pre utvrđivanja dnevnog reda, saglasno odredbama Poslovnika, potrebno je da odlučimo o predlozima za stavljanje na dnevni red akata po hitnom postupku.
1. Vlada Republike Srbije predložila je da Narodna skupština, po hitnom postupku, stavi na dnevni red - Predlog odluke o prihvatanju Sporazuma država članica o definisanju konačnog statusa organa i organizacija iz člana 15. Zakona za sprovođenje Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora, koji je podnela Narodnoj skupštini 29. marta 2003. godine.
Stavljam na glasanje ovaj predlog.
Za 124, nije glasalo 79, od ukupno 203 prisutna narodna poslanika.
Konstatujem da je Narodna skupština većinom glasova usvojila ovaj predlog.
2. Vlada Republike Srbije predložila je da Narodna skupština, po hitnom postupku, stavi na dnevni red - Predlog zakona o ministarstvima, koji je podnela Narodnoj skupštini 28. marta 2003. godine.
Stavljam na glasanje ovaj predlog.
Za 122, protiv 37, nije glasalo 47, od 206 narodnih poslanika.
Konstatujem da je Narodna skupština većinom glasova usvojila ovaj predlog.
3. Vlada Republike Srbije predložila je da Narodna skupština, po hitnom postupku, stavi na dnevni red - Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetu Republike Srbije za 2003. godinu, koji je podnela Narodnoj skupštini 29. marta 2003. godine.
Stavljam na glasanje ovaj predlog.
Za 125, protiv 38, nije glasalo 52, od 215 narodnih poslanika.
Konstatujem da je Narodna skupština većinom glasova usvojila ovaj predlog.
Narodni poslanik Siniša Mitrović, na osnovu člana 86. Poslovnika Narodne skupštine, predložio je da se spoji rasprava o Predlogu odluke o prihvatanju Sporazuma država članica o definisanju konačnog statusa organa i organizacija iz člana 15. Zakona za sprovođenje Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora i Predloga zakona o ministarstvima.
Stavljam na glasanje predlog narodnog poslanika Siniše Mitrovića.
Za 124, protiv 88, nije glasalo 12, od 224 narodna poslanika.
Konstatujem da je Narodna skupština većinom glasova usvojila ovaj predlog.
Saglasno odredbama Poslovnika Narodne skupštine, sve tačke prihvaćene po hitnom postupku uvršćuju se u dnevni red sednice po redosledu njihovog predlaganja, odnosno prihvatanja i o njima će nadležni odbori, odnosno Vlada Republike Srbije, ukoliko to već nisu učinili, podneti svoje izveštaje, odnosno mišljenja u toku trajanja sednice.
Pošto smo se izjasnili o predlozima za hitan postupak, molim narodne poslanike da se izjasnimo o dnevnom redu sednice u celini.
Za 125, protiv 92, nije glasalo 7, od 224 narodna poslanika.
Konstatujem da je Narodna skupština većinom glasova usvojila dnevni red Treće sednice Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2003. godine u celini.
Prelazimo na rad po utvrđenom dnevnom redu.
Saglasno odluci Narodne skupštine da se spoji rasprava o predlozima akata za koje je to predložio narodni poslanik Siniša Mitrović, a pre otvaranja zajedničkog pretresa, podsećam vas da, shodno članu 90. Poslovnika, ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se to vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da predaju liste narodnih poslanika sa redosledom prijavljenih za reč.
Prelazimo na 1. tačku dnevnog reda: - PREDLOG ODLUKE O PRIHVATANjU SPORAZUMA DRŽAVA ČLANICA O DEFINISANjU KONAČNOG STATUSA ORGANA I ORGANIZACIJA IZ ČLANA 15. ZAKONA ZA SPROVOĐENjE USTAVNE POVELjE DRŽAVNE ZAJEDNICE SRBIJA I CRNA GORA (zajednički načelni pretres sa Predlogom zakona o ministarstvima)
Da li predstavnik predlagača, ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu, gospodin Rodoljub Šabić, želi reč? (Da.) Izvolite.

Uvažene dame i gospodo, mislim da je dobro što je Skupština prilikom utvrđivanja dnevnog reda odlučila da spoji ove dve tačke dnevnog reda, budući da su i jedna i druga bez sumnje u direktnoj korelaciji sa jednim važnim pravno-političkim poslom koji smo već obavili.
Dakle i jedan i drugi pravni akt su u direktnoj vezi sa Ustavnom poveljom državne zajednice Srbije i Crne Gore i sa Zakonom o sprovođenju te Povelje. Uzeću slobodu da vas, u što je moguće kraćem vremenu, podsetim na neke konstatacije i to onim redosledom o kojima je trebalo govoriti.
Dakle, kada je reč o odluci o usvajanju Sporazuma između Srbije i Crne Gore kojim treba definitivno definisati status organa iz člana 15. Zakona o sprovođenju Ustavne povelje, onda je reč o instrumentu koji svoj normativni osnov ima u članu 17. stav 3. istog zakona.
Podsetiću vas, naime, da su obe republičke i tada savezna skupština, usvajanjem ovih akata, definisale sudbinu dotadašnjih organa savezne države, federalnih ili saveznih organa, na tri različita načina.
Jedna grupa organa iz člana 13. ostala je, po sili samog Zakona o sprovođenju Povelje, kao grupa organa države članice Srbije. Ne bih želeo da vas podsećam, a tu je svakako najvažniji organ Narodna banka Jugoslavije, Savezna uprava carina, Savezni devizni inspektorat itd, da ne nabrajam.
Druga grupa organa, njih 30, taksativno su pobrojani kao organi koji prestaju sa radom; naravno, da ne ponavljam, svi vi to otprilike znate. Reč je o velikom broju dotadašnjih saveznih ministarstava, saveznih sekretarijata, saveznih inspektorata i saveznih zavoda.
Zakon je sadržao još jednu klauzulu u članu 17, malopre je pomenuto, koji je predviđao, sem organa pobrojanih u članu 13, dakle sve druge organe koji nisu posebno pomenuti. To nas dovodi, konačno, do organa iz člana 15, gde su tadašnji autori, a i ove skupštine, predvideli specifičan način za definisanje njihove sudbine. U toj grupi bilo je 19 dotadašnjih saveznih organa i za njih je rečeno da nastavljaju rad, dok njihov status ne bude uređen na definitivan način. Instrument za definisanje tog statusa je malopre spomenuti Sporazum, kao što je to rečeno u članu 17. stav 3. Zakona o sprovođenju Povelje.
Dalje da ne dužim, ovim sporazumom je predviđeno da od tih 19 organa, pobrojanih u članu 15, njih devet nastavljaju sa radom kao organi zajednice, a ostali imaju različitu sudbinu, otprilike po ova tri modela koja sam spomenuo. Neki postaju organi države članice Srbije, neki postaju organi Crne Gore, a neki prestaju da rade. To je otprilike rezultat sporazuma koji se mogao postići, a biće na isti način usvojen i u Skupštini Crne Gore.
Da sada pređem na ono drugo što je takođe moj zadatak, a to je Zakon o ministarstvima, za koji sam takođe rekao da je njegovo predlaganje u najvećoj meri inspirisano istim razlozima, dakle činjenicom da smo usvajanjem Ustavne povelje i Zakona o sprovođenju Povelje, jedan značajan broj do tada saveznih poslova i ovlašćenja, sveli na nivo država članica. To je, razume se, bio osnovni razlog za predlaganje ovog zakona. Kažem osnovni, jer postoje neki proceduralni, reći ću par reči o njima.
Zakon o ministarstvima, iako je potpuno nov, vi ste to dobro primetili, sadrži strukturu koja je zapravo identična - ne menja se broj ministarstava, ne menja se čak ni njihov naziv, sem u jednom slučaju, kao što ste primetili, kod Ministarstva za kulturu i informisanje menja se i naziv i daje se jedan naziv koji je, po oceni Vlade, prikladniji poziciji tog ministarstva u realnim savremenim uslovima. Ostali nazivi ostaju isti.
Naravno, neću vas zamarati taksativnim nabrajanjem čitavog niza poslova koji su sa saveznog nivoa spušteni na nivo država članica. Možda samo ilustracije radi, da bi se primetilo da to ni u kom slučaju nije beznačajno, da spomenemo, recimo, da Ministarstvo finansija dobija sada poslove koji su bili, kako bih rekao, tradicionalno u sferi saveznog nivoa, kao što su hartije od vrednosti, carinski poslovi, platni promet, devizni sistem i sl.
Ministarstvo unutrašnjih poslova preuzima kontrolu granice, obezbeđenje diplomatsko-konzularnih predstavništava, što je takođe bilo tradicionalno na saveznom nivou; Ministarstvo pravde dobija regulativu sudskih postupaka i regulisanje statusnih pitanja pravosudnih funkcija, što je sve, takođe, bilo tradicionalno na saveznom nivou; Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu dobija upravni postupak, koji je bio u saveznoj nadležnosti, a vi se dobro sećate da su svi procesni propisi bili na saveznom nivou; Ministarstvo za privredu i privatizaciju dobija uređenje statusa preduzeća, stečaj itd.
Jednom rečju, de fakto nema organa u Zakonu o ministarstvima, a da usled promena o kojima sam govorio u svom delokrugu ne trpi određene izmene. Da budem precizan, možda samo dva; mislim da Ministarstvo za urbanizam i građevinu nema nikakvo proširenje delokruga i ista ocena vredi i za Republički sekretarijat za zakonodavstvo.
Ostali su svi u većem ili manjem obimu širili svoj delokrug. I da podsetim, uvažene dame i gospodo, namerno kažem delokrug, dakle moramo biti svesni, jasna je distinkcija između delokruga i nadležnosti. Delokrug na maksimalno apstraktan način opisuje društveni prostor u kome neki organ uprave deluje. Nadležnosti su nešto mnogo opipljivije, mnogo realnije. To je vršenje vlasti i reguliše se drugim, materijalnim propisima.
U tom smislu mi imamo rešenje koje će i ovu skupštinu, a naravno i skupštine Crne Gore i državne zajednice Srbije i Crne Gore, stavljati pred vrlo složen proces. Mi smo jednom formulacijom iz člana 64. Povelje, koja je kasnije preuzeta u članu 20. Zakona o sprovođenju Povelje, rekli da oni, do tada savezni zakoni, koji ostaju u okviru poslova zajednice, nastavljaju da se primenjuju kao zakoni zajednice, a da ovi drugi, koji su van poslova zajednice, nastavljaju da se primenjuju kao zakoni država članica, sve dok države članice ne donesu nove propise.
To jeste nekakvo rešenje, ali je sigurno rešenje koje je daleko od jedne prave, elegantne legislative, i to će tražiti ozbiljan i težak posao koji nam predstoji.
Jednom rečju, dame i gospodo, usvajanjem Predloga zakona o ministarstvima definisaćemo ono što je realan delokrug, što je iznova novi realan delokrug naših ministarstava i organa uprave koji su ustanovljeni Zakonom o ministarstvima, a s druge strane stvorićemo pretpostavku za nešto isto toliko važno, a to je za rebalans republičkog budžeta.
Još samo jedno objašnjenje, jer sam primetio da je bilo nekih amandmana u tom pravcu. Ovaj zakon nije kodifikacija, nije nomenklatura ukupne strukture republičke uprave. U ovom zakonu namerno nisu spominjani svi organi koji deluju u sastavu pojedinih ministarstava, nego je samo definisan delokrug. Dakle, spominjani su samo oni organi i organizacije koji deluju u sastavu ministarstava, a koji su osnovani Zakonom o ministarstvima, a ne i drugim materijalnim propisima, budući da nas, sasvim sigurno, usvajanjem novih materijalnih propisa očekuje i formiranje niza novih organa i organizacija, pa bi čak i pokušaj jedne takve nomenklature ili kvalifikacije bio bespredmetan.
Toliko za uvodno izlaganje, dame i gospodo. Jednom rečju, u ime Vlade Srbije, predlažem svima vama da podržite i ovu odluku, u stvari sporazum i ovaj zakon, jer su oni izraz jednog realističnog odnosa, jer su oni nešto što stvara pretpostavke za dalje ostvarivanje državnih funkcija. Zahvaljujem.

Da li izvestioci nadležnih odbora, Odbora za pravosuđe i upravu i Zakonodavnog odbora, žele reč? (Ne.)
Da li predstavnici ili predsednici poslaničkih grupa žele reč?
Za reč se javio narodni poslanik Dejan Mihajlov, poslanička grupa DSS.

Poštovani ministre, dame i gospodo poslanici, u polupraznoj sali, očigledno ova tema, bez obzira što nam rastače državu, nije važna za poslanike, ali dobro.

Ako pogledate Beogradski sporazum i ovaj sporazum koji je pred nama, to su dva različita dokumenta. Beogradski sporazum je nešto stvarao i bio osnova da se nešto stvori, a ovaj dokument koji smo dobili je sporazum koji rastura. I ovaj dokument koji smo dobili i ovaj sporazum su dokument rasturanja državne zajednice i rasturanja ono malo zajedničkih nadležnosti što je ostalo i ono malo funkcija što je povezivalo i što je bilo most i u onim vremenima dok je Milošević bio na vlasti, dok je Đukanović bio u Crnoj Gori, što je razdvajalo, ali su postojale funkcije koje su povezivale.

Ovim sporazumom se i to kida. Ovaj sporazum pre svega ide u pravcu samostalnosti Crne Gore i on je duboko suprotan našim nastojanjima da, kao celovita država, kao međunarodno-pravni subjekt, uđemo, od Saveta Evrope u koji ćemo biti primljeni, pa i u sve ostale međunarodne, pre svega ekonomske institucije i druge organizacije, koje se tiču ne visoke politike, već redovnih svakodnevnih potreba.

DSS je uvek insistirala na zajedničkoj državi, na čvrstim vezama, a govoriće i ostali poslanici zašto i kako do toga nije došlo, da je sve posledica jednog grubog političkog dogovora, na štetu zajedničke države.

Jednostavno, prijateljski i kumovski odnosi u Srbiji i Crnoj Gori doveli su do toga da mi više državu nemamo. Ispostavilo se da su jače prijateljske i kumovske veze, nego što treba da budu veze države i institucija koje treba da doprinesu izgradnji te i takve države.

Ovim sporazumom, ako pogledate i Zakon o sprovođenju Ustavne povelje, u članu 15. se tačno definiše koje savezne institucije mogu i koje bi trebalo da ostanu na saveznom nivou, i onda postoji jedna odredba gde se kaže: Ali, ako se proceni, ako dve vlade procene da to nije potrebno, mi ćemo to rasturiti, i naravno, rastureno je. I, od onoga što ostaje na saveznom nivou, to su: Savezni zavod za standardizaciju, Jugoslovensko akreditaciono telo, Savezni zavod za intelektualnu svojinu, Savezni zavod za mere i dragocene metale, Savezni zavod za statistiku, Arhiv Jugoslavije, Muzej vazduhoplovstva, Nacionalni savet za saradnju sa Hagom i Koordinacioni centar, sve ono što Crnogorce nije zanimalo, da oni imaju u Republici.

Njih ne zanima Muzej Jugoslavije, njih ne zanima Muzej vazduhoplovstva, Arhiv Jugoslavije, oni imaju svoje arhive. Znači, sve ono što njih ne zanima, to su ostavili na saveznom nivou, ali tamo gde su pare i tamo gde su atributi državnosti, to su oni lepo uzeli sebi!

Ne što su oni uzeli sebi, nego što smo mi to njima dali i što smo mi njima to predali "na tacnu". To što je stvarano parama cele države, cele SRJ, mi smo opet predali prijateljima i kumovima i ostalima iz Crne Gore, i sve to na štetu građana Srbije.

Ne samo da je to na štetu građana Srbije i da je to suprotno atributima državnosti, koje bi trebalo da ima državna zajednica Srbija i Crna Gora, da bi mogla da učestvuje i da bude ravnopravan partner u međunarodnoj zajednici, već je to suprotno i nekim dobrim normama, pravilima ponašanja.

Ako uzmete samo kontrolu letenja, ovde dolazi do podele. Pa u svetu se zna da je kontrola letenja nešto što simbolizuje državu, da je to nešto što postoji samo kao jedno u svakoj državi, ne može se to cepati! Zato što tu ima para, jer se jako dobro plaća svaki prelet, to ćemo pustiti Crnoj Gori. Pitanje je kako će to da funkcioniše, ali videćemo.

Ovde se govori, pre svega o tome da oni sve atribute državnosti i sve finansijske institucije uzimaju sebi. To što nema spremnosti u Srbiji da se zaštiti zajednička država, to je druga priča.

Beogradski sporazum bio je realna osnova za izgradnju jedne države. Ustavna povelja je otišla korak nazad u izgradnji te zajedničke države, naprotiv, samo je omogućila izgradnju nezavisne Crne Gore. Dala im je puno ingerencija i puno slobode da oni grade tu državu. Zakon je otišao još jedan korak dalje, a ovaj sporazum nije ništa drugo do izgradnja samostalne i nezavisne Crne Gore. Sa svim ovim atributima, koji se prepuštaju Crnoj gori, koji mogu dovesti u pitanje i međunarodni aviosaobraćaj, nesmetano funkcionisanje Srbije kao države, neko je to dao Crnoj Gori.

Zašto je to dato Crnoj Gori, o tome verovatno svi znamo, toliko toga je pričano i jednostavno suvišno je trošiti reči.

Ovaj sporazum je štetan za državu Srbiju, štetan je za građane Srbije, štetan je za funkcionisanje Srbije kao države, za nesmetano funkcionisanje pre svega vazdušnog saobraćaja i svih drugih vrsta saobraćaja, ako vidite šta i kako će to funkcionisati.

Ovo što je ostalo na saveznom nivou, pomenuo sam Savezni zavod za standardizaciju, to Crnogorce ne zanima. Da li imaju ili nemaju neke svoje standarde, apsolutno ih to ne zanima. Savezni zavod za intelektualnu svojinu, pitanje je koliko je imaju i da li imaju neki svoj republički zavod. Savezni zavod za mere i dragocene metale, tu nema nekih para, tako da su to ostavili na saveznom nivou da se finansira opet iz para građana Srbije; to njih ne zanima, a budžet će puniti 95,5% građani Srbije. Znači, opet ćemo mi da finansiramo te institucije, u kojima se ne stvara prihod, a koje treba da omoguće funkcionisanje. To njih nije zanimalo da ide na republički nivo.

Zašto je važnije da Savezni zavod za standardizaciju ili za intelektualnu svojinu ostane na tom zajedničkom nivou, zašto je to važnije od kontrole letenja i jedinstvenog vazdušnog prostora?! Nije važnije. Tu je trebalo da se napravi ustupak, ako ga je neko tražio pa da kažemo: dobro, gospodo Crnogorci, osnujte vi vaš repbulički zavod za intelektualnu svojinu. I mi ćemo da imamo neki savez, imaćemo dobru saradnju i, eto, mi vam tu pravimo ustupak. Vi osnujte taj zavod, ali ostavite da imamo saveznu upravu za kontrolu letenja ili savezni vazduhoplovni inspektorat. To ostavite na nivou državne zajednice. Naravno, niti im je to neko ponudio, niti je bilo ko iz Srbije otvorio krizu ako ne može da se postigne sporazum u interesu građana Srbije i u interesu države Srbije, trebalo je reći - dame i gospodo, Crnogorci, ovakav sporazum uopšte nećemo da pravimo.

Ako smo mi već članice svih međuarodnih institucija, pre svega finansijskih, ulazimo u Savet Evrope, onda ćemo se ponašati u skladu sa tim merilima. Ako treba da arbitrira neko, kao što je arbitrirao prilikom pisanja Ustavne povelje, ako su dolazili iz Venecijanske komisije i ako je dolazio Havijer Solana, pa neka oni dođu da arbitriraju. Gotovo sam siguran da bi onda ovaj sporazum bio više u interesu građana Srbije i države Srbije, bio bi bolji za državnu zajednicu Srbije i Crne Gore, nego ovaj što ga je potpisala Vlada Republike Srbije.

Ovaj sporazum je katastrofalan i štetan, posledice će biti veorvatno nesagledive po funkcionisanje nekih institucija. Ovaj sporazum je proces razdvajanja Srbije i Crne Gore. On neće doprinositi izgradnji zajedničke države. Naprotiv, on će doprinositi njenoj razgradnji i neće doprinositi izgradnji jakih institucija.

Ako govorimo o saobraćaju, pored vojske, sve institucije u oblasti saobraćaja, Savezna uprava letenja i sve ostalo bile su veze koje su spajale i Đukanovića i Miloševića. Ako su ih razdvajale neke druge stvari, ovo ih je spajalo. To je spajalo naše dve države i u tim vremenima. Sada čak ni toga nema.

Uvodimo potpuno odvojene sisteme u svim oblastima, imamo dve valute, dve centralne banke, imamo odvojene sisteme u funkcionisanju saobraćaja, energetske sisteme. Sve imamo odvojeno. Kakvu državnu zajednicu hoćemo da gradimo?! Da li je ta državna zajednica u interesu Srbije? Da li je u interesu Srbije da mi finansiramo vojsku, imovinu u Crnoj Gori i sve ostalo, da im stvorimo uslove za nezavisnu državu i da onda oni raspišu referendum i da kažu: hvala, prijatelji i kumovi iz Srbije, što ste nam omogućili da izgradimo našu državu.

Da li takav sporazum nama treba? Ne treba nam. Poslanici DSS-a ovaj sporazum neće podržati, jer smo duboko ubeđeni da je on štetan za građane Srbije, za budućnost državne zajednice i njenu izgradnju i bićemo protiv njega. Trudićemo se nakon vanrednih izbora da ga promenimo, kada se promeni vlast u Srbiji.

 

Da li još neko od predstavnika ili predsednika poslaničkih grupa želi reč?

Ima reč narodni poslanik Žarko Obradović.

Poštovano predsedništvo, narodni poslanici, gospodine ministre, pošto se vodi objedinjena rasprava o dve tačke dnevnog reda, dozvolite mi da u ime poslaničke grupe SPS kažem nekoliko reči povodom obe tačke dnevnog reda. Najpre o sporazumu. Pokušaću da budem kratak i jasan.
Prvo, ovaj sporazum pokazuje da član 15. tj. jedan od članova Zakona pored članova 13, 14, 16, 17, 18, u stvari pokazuje suštinu Ustavne povelje i pratećeg zakona odnosno takozvane državne zajednice Srbije i Crne Gore. Namerno kažem - takozvane državne zajednice, jer on pokazuje da to nije zajednička država, već zajednica dve države, koje treba u roku od tri godine da završe proces zaokruživanja svoje nezavisnosti.
Paradoksalno je ali istinito da Ustavna povelja, prateći zakon i ovaj sporazum pokazuju logiku koja je bila prisutna i kod pojedinih činilaca međunarodne zajednice da treba da se razdvojimo i podelimo, da bi se u budućnosti navodno ponovo sastajali, tj. udruživali. To je logika prisutna na ovim prostorima 1990-tih godina i izgleda da je konačno sa Ustavnom poveljom, pratećim zakonom i ovim sporazumom ona dovedena do kraja.
Drugo, ovaj sporazum pokazuje da smo u stvari došli do dogovornog razvoda između Srbije i Crne Gore unutar te nazovidržavne zajednice. Tačno se precizira šta preuzima Srbija, šta Crna gora, imovinu i ljude i to ne sve. O tome ću nešto reći u Predlogu zakona o ministarstvima. Tačno se tamo pominje da neće biti preuzeti svi ljudi, odnosno da će deo njih biti preuzeto, samo se ne kaže po kom kriterijumu. U ovom sporazumu se utvrđuje šta se gasi ili nikom ne treba, ili sličan organ već postoji u državi članici.
Treće, predviđa se u ovom sporazumu i ostanak nekih organa i na ovom nivou državne zajednice. Pomenuću samo dva.
U vezi Koordinacionog centra SRJ i Republike Srbije za Kosovo i Metohiju moram reći da iako ovaj centar postoji duže vreme, bio je i ostaje suštinski van ove skupštine, iako se odvajaju značajna sredstva u budžetu Repbulike Srbije za njegov rad. Mi kao Narodna skupština Republike Srbije do sada nismo imali nikakav izveštaj o njegovom radu, na osnovu koga bismo mogli videti kako taj Koordinacioni centar radi, kako se i na šta troše sredstva.
Dosta ljudi je nezadovoljno radom Koordinacionog centra, ali se on pojavljuje i kao predstavnik države, ali i kao organ koji zastupa jednu političku opciju, daje podršku koalicija "Povratak". Pitanje je da li i taj Koordinacioni centar, a mi kao Narodna skupština prilikom izglasavanja budžeta izdvajamo značajna sredstva za taj organ, obavezuju dokumenta Narodne skupštine Republike Srbije. Vi se sećate da smo dva puta imali rspravu o Kosovu i Metohiji i da smo doneli smo jednu rezoluciju i jednu deklaraciju, a u praksi se dešava nešto potpuno drugo. Taj centar očigledno vodi samostalnu politiku, vezanu za Kosovo i Metohiju.
Na kraju, povodom ovog sporazuma, vezano za Nacionalni savet. U čemu je svrha njegovog postojanja - da olakša saradnju sa tzv. Haškim tribunalom? Svakako ne, jer se ta saradnja posmatra i odvija krajnje jednostrano! Samo se nama, čak i preko Nacionalnog saveta, zahtevi tog suda i NATO-a prema zemlji isporučuju u formi zahteva za isporučivanjem naših državljana i inicijative koje te isporuke treba da pospeše.
Čak se i predsednik tog saveta sada zalaže za izmenu Zakona o saradnji sa Haškim tribunalom, čime bi se stvorili uslovi za krivično gonjenje i predaju optuženih Hagu, bez obzira na vreme u kojem je protiv njih podignuta optužnica, umesto da se tim ljudima koji se optuže sudi u našoj zemlji. Nekoliko puta je bilo izjava i od strane ministra pravde da je pravosuđe u našoj zemlji osposobljeno da sudi ljudima koji su optuženi za ratne zločine. Postoji potpuna kontradikcija između onoga što govori jedan ili drugi predstavnik vlasti.
Dobro bi bilo, ali taj savet to ne radi, da se svima optuženima pred Haškim tribunalom obezbedi i adekvatna pravna i materijalna pomoć, kako bi se suđenje koliko-toliko učinilo poštenim i kako bi se pomogla odbrana optuženih. To se, nažalost, sada ne čini, već je saradnja, ako se to može nazvati saradnjom, jednosmerna. To nije dobro za našu zemlju, a posledice toga ćemo sigurno svi osetiti.
Kada je reč o ovom sporazumu, on očigledno ima i svoju praktičnu stranu, a to je potreba da određeni organi i organizacije rade da se to prevede i na nivo Srbije, ali ujedno produžava rad i delovanje organa i organizacija za koje mi, članovi SPS-a, smatramo da rade ne samo kako nebi trebalo, nego da rade jako loše. Za nas to nije prihvatljivo.
Kada je reč o Zakonu o ministarstvima, moram reći da mi kao poslanici Narodne skupštine Republike Srbije, drugi put raspravljamo o izmenama i dopunama Zakona o ministarstvima, a suštinski treći put o Zakonu o ministarstvima. Sada je formalni povod za raspravu primena Ustavne povelje i pratećeg Zakona za sprovođenje Ustavne povelje, zbog čega su pojedini organi i organizacije bivše SRJ ukinuti a njihove nadležnosti prešle u delokrug odgovarajućih organa državne uprave Srbije, zbog čega je i potrebno doneti novi zakon. Predlaže se i jedna mala izmena u zakonu, vezano za ministarstva. Umesto Ministarstva kulture i javnog informisanja, predlaže se da se formira ministarstvo kulture i medija.
Ne želeći da ponavljam ono što sam pre pomenuo o sporazumu, vidi se da se ukidanjem pojedinih organa, koji su bili ranije na nivou savezne države i prenošenje njihovih poslova na nivo Srbije, polako zaokružuje proces uspostavljanja nezavisnosti države Srbije. Ta, nazovizajednica Srbije i Crne Gore ostaje sa malo poslova, koji je suštinski čine zajednicom nezavisnih država. To nije ono što smo mi, poslanici SPS-a, smatrali da ta država treba da bude.
Kada je reč o Predlogu zakona o ministarstvima, za Vladu svakako najvažnijeg, jer održava njen koncept rada, način delovanja, praktično, održava njenu političku i radnu filozifiju, taj predlog zakona, s obzirom na minimalne izmene i negativne rezultate koje je njegova primena proizvela, pokazuje da, po nama socijalistima, Vlada nema jasnu i konzistentnu koncepciju rada i organizaciju ministarstva.
Zakon nije dobar. Rezultati Vlade su, po mišljenju poslanika SPS-a, loši. Šta mislimo o radu Vlade, da ne ponavljam, to smo pomenuli u inicijativi koju smo bili podneli za izglasavanje nepoverenja prethodnoj vladi. Prilikom izbora nove vlade pre dve nedelje, SPS je tada nabrojala najmanje 20 primera lošeg rada Vlade, što potvrđuje i ocena o ovom zakonu, na osnovu kog Vlada radi.
Smatrali smo, ranija i sada, da veštačko spajanje pojedinih ministarstava nije dobro ili ukidanje drugih, da je ono proizvelo više negativnih posledica. Pokazalo se da su pojedini zakonski predlozi bili loši, da je postojala potreba da se oni ovde u Skupštini dorađuju. Neke od njih je Vlada i povukla i bili su ponovo predmet našeg razmatranja. Bilo je mnogo uredbi koje su donošene sa snagom zakona itd, što govori da unutar ministarstava nešto nije kako bi trebalo, čim se dešavaju takve praktične stvari.
Loša posledica je i ono što se vidi kroz ovaj zakon o ministrstvima, što se formira veliki broj agencija koje, praktično, zamenjuju rad ministarstava. Onda se postavlja jedno logično pitanje - da li su nama ministarstva i suštinski potrebna.
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, da li koristite i narednih 10 minuta?) Da.
To se može najbolje videti kada se pogleda budžet Republike Srbije i kada se pogleda struktura sredstava, za šta se odvajaju. Neke oblasti su postojećim konceptom rada Vlade, tj. organizacijom ministarstva, ostale potpuno po strani. Mi smatramo da su posledice toga velike i negativne i po Srbiju i po građane.
SPS je predložila ponovo, to je naš koncept, kao i prilikom prethodne dve rasprave o Predlogu zakona, nekoliko amandmana kojima predlažemo stvaranje nekoliko novih ministarstava: za privredu, omladinu i sport, za informisanje. Tvrdnja da bi se povećao broj ljudi u Vladi ne stoji, jer ionako ima, po našem mišljenju, veliki broj potpredsednika Vlade koji su zaduženi za sve, jer objašnjavaju gotovo sve što je delokrug rada Vlade, a pitanje je šta je u stvari delokrug njihovog rada. Umesto toga, smatramo da je bolje formirati nova ministarstva, izdvojiti ljude iz postojećih i fokusirati se na konkretne probleme, tj. njihovo rešavanje.
Putem amandmana smo predložili formiranje ministarstva za privredu, jer se privredom u Srbiji niko ne bavi. Ona je potpuno ostala u senci privatizacije. Logično bi bilo da priča o dva podeljena ministarstva, bar vezano za privatizaciju, ima i jednu svoju praktičnu posledicu - da se postojanje tog ministarstva oroči vremenom trajanja Zakona o privatizaciji i da se zna da je njegova sudbina vezana za sudbinu tog zakona.
Pitanje privrede svakako nije pitanje prodaje fabrika, jer se prodaja u celini vrši samo domaćim kupcima. Ima jedan zabrinjavajući podatak: svega je 7% kapitala, koji je stečen prodajom ovih preduzeća, inostranog porekla, što znači da se unutar zemlje vrši jedno presipanje kapitala i bez velikih inostranih kupaca, što je samo po sebi jako loše. Bavljenje privredom sigurno nije ni uvoz ogromnih količina različite strane robe, niti nereagovanje u pogledu direktnih investicija, a hvalimo se velikim novčanim sredstvima koja poseduju banke, ali država ne preduzima odgovarajuće mere da bi deo tih sredstava ušao u proizvodnju, pospešio proizvodnju i otvorio nova radna mesta.
Smatramo da se ne stvara privredni ambijent i da ne postoji zaštita domaće proizvodnje. Jednom rečju, domaća proizvodnja se prepušta surovom zakonu tržišta, a to ni jedna zemlja na svetu ne radi, čak ni one koje se zdušno zalažu za slobodno tržište i najviše o njemu pričaju.
Ekonomski podaci o stanju privrede su dobro poznati i ne bih želeo da ih ponavljam, ali su stvarno zabrinjavajući. Podaci o stanju u privredi su iskazani i u ovom zakonu, koji će biti predmet naše rasprave kao sledeća tačka dnevnog reda, gde se vidi da je društveno bruto proizvod za 30% manji nego što je bilo planirano. Sigurno postoje i razlozi za to. SPS smatra da je dobro da postoji posebno ministarstvo za privredu koje bi se bavilo privredom, zbog značaja cele te oblasti i za Srbiju i za građane.
Predložili smo da se formira posebno ministarstvo za informisanje. Da postoji posebno ministarstvo, verovatno bi bio usvojen i zakon o informisanju, a njega nema. Zakona nema, a sredstva informisanja vode samostalnu, nazovisamostalnu, uređivačku politiku, u stvari samo slede zahteve Vlade Republike Srbije, ili preko Biroa za informisanje ili direktno.
Mediji su apsolutno kontrolisani, i elektronski i štampani, a sloboda informisanja i pravo na informisanje postoje tako što se iste informacije mogu čuti na različitim medijima ili pročitati na različitim stanicama. Iste političke stranke, izuzev DOS-a, suštinski nemaju mogućnosti da saopšte svoj politički stav, a kamoli da odgovore na izrečene optužbe. Mediji prenose, praktično, presude državnih organa ili ih samostalno izriču i za to ne snose nikakvu odgovornost. Svaki novi dan u toj medijskoj kampanji donosi novu priču, optužbu ili tvrdnju, a ako se ona praktično i ne slaže sa onim što se juče govorilo, onda utoliko gore po nju.
Nema, nažalost, istraživačkog novinarstva, nema razlike između državnih i nazoviprivatnih medija, svi objavljuju isto, niko se ne upita zašto je jedna informacija objavljena samo pre nekoliko dana, zašto više ne važi, odnosno sutradan ima potpuno novu vrednost. Važno je samo da vest, informacija, bude što udarnija i da urednici budu zadovoljni.
Smatrali smo da treba da se formira posebno ministarstvo za javno informisanje koje će doneti zakon, a i potpunu pažnju posvetiti ovom pitanju, s obzirom na njegovu veliku ulogu u životu ovih ljudi iz Srbije.
Socijalistička partija Srbije je predložila da se formira posebno ministarstvo za omladinu i sport, da se razdvoje Ministarstvo prosvete i sporta (pa da se kaže da se formira novo ministarstvo za omladinu i sport), jer smatramo da unutar ovog postojećeg nisu postignuti adekvatni rezultati. Postoje, naime, brojne aktivnosti koje treba i može da radi to ministarstvo za potrebe i u interesu omladine. U svakom slučaju, treba ispratiti i ono što je ranije ministarstvo radilo oko izgradnje sportskih hala, makar da se završi ono što je započeto; bavljenje amaterskim sportom, njegovo unapređenje, regulisanje statusa mnogobrojnih sportskih radnika, stručnjaka, unapređenje njihovog rada, sport uopšte, poštovanje onoga što su naši sportisti uradili u različitim granama. Dakle, ima mnogo toga što može i treba da bude predmet rada ministarstva za omladinu i sport.
Ima još pitanja koja su veoma značajna, a ona nisu obuhvaćena ovim zakonom o ministarstvima. Pomenuli smo Koordinacioni centar za Kosovo i Metohiju, znamo kako je nastao, a pitanje je samo šta radi, pošto vidimo da su rezultati njegovog rada neadekvatni finansijskoj i medijskoj podršci koju dobija i.
Na kraju, moram pomenuti još jednu dimenziju, to je u vezi preuzimanja organa, tj. nadležnosti prethodne savezne države i preuzimanje zaposlenih, ali ne svih. Naime, u obrazloženju predloga ovog zakona se kaže da će jedan broj zaposlenih i postavljenih lica biti preuzet, a ne kaže se o kom broju ljudi je reč i po kojim kriterijumima. Loše bi bilo ako se bude sledila praksa za protekle dve godine, odnosno da partijski kriterijum DOS-a bude jedino merodavan za prijem tih ljudi, odnosno njihovo preuzimanje i samim tim regulisanje radnog statusa.
Zanimljivo je da ovaj zakon o ministarstvima nije tretirao pitanje spoljne politike, verovatno da se ne bi, nazovi tako, gušio ministar za spoljne poslove državne zajednice. Kako to ministarstvo radi i kako ministar istupa, to su slobodno mogli da učine! Dakle, zanimljivo je da je Vlada Crne Gore i dalje posle formiranja ovog Saveta ministara, nastavila da radi na način na koji je radila i do sada sa svojim ministarstvom koje je radilo na takav način da se nije mnogo osvrtalo ni na ono što je radilo Ministarstvo za spoljne poslove SRJ, pa sigurno neće ni na ovo što radi ovo ministarstvo.
Ubeđen sam da ćemo vrlo brzo biti u situaciji da ponovo razgovaramo o predlogu ovog zakona o ministarstvima, ali sa ovom izmenom.
U svakom slučaju, zadržavanje postojeće organizacije rada ministarstava i Vlade Republike Srbije uz minimalne kozmetičke promene, po mišljenju SPS, nemaju šanse na uspeh i neće imati efekta.
Mi smo podneli amandmane, ali videćemo kakva je njihova sudbina. Iz prethodnog iskustva, mi mislimo da će DOS zadržati svoj koncept rada koji je za nas neprihvatljiv i mi ćemo biti protiv ovog zakona. Hvala.

 Reč ima ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu, gospodin Rodoljub Šabić.

Bez namere da polemišem sa kolegom Dejanom, mislim na gospodina Mihajlova, ili sa kolegom Obradovićem, normalno je, naravno, da opozicija kritikuje svaki projekat Vlade, to je racionalno i niko protiv toga ne može imati ništa. Naravno, predlažem da se krećemo u objektivnim, u realnim koordinatama.
Dakle, kada je reč o kritici sadržine ovog sporazuma, gospodo, da se podsetimo jedne stvari koja je, kako bih rekao, osnovni parametar za tu kritiku, da uzmemo i pročitamo Ustavnu povelju. Videćemo šta je struktura organa zajednice i videćemo da ovaj sporazum ipak nudi nešto više. To je jedno.
Drugo, izuzetno cenim i lično, što je, naravno, potpuno nebitno, i kao predstavnik Vlade, budući da je u Vladi dominantan stav koji ide ka jačanju zajednice, izuzetno cenim i takve vrednosne stavove koji dolaze iz redova opozicije. Dakle, kada nije problem u toj intenciji, to je sve dominantno i u Vladi onda, a ono što Vlada ne deli u odnosu na takve stavove, to je način na koji se do zajednice dolazi. Mi ne mislimo da se nametanjem ili izazivanjem kriza nešto može dobiti. To smo probali i rezultate znamo.
Dakle, ovo što jeste vrednost ovog sporazuma, iako možemo mi svi zajedno biti nezadovoljni njegovom sadržinom, jeste da je sporazum, dame i gospodo, donet posle više godina, a ja vas podsećam da godinama, znatno pre nego što je DOS došao na vlast, u Crnoj Gori nijedna institucija federacije ili zajednice nije bila priznavana kao crnogorska, nijedna sem vojske. Sada Vlada i Skupština Crne Gore kažu da su ovo i njihove zajedničke institucije, pa će kolega Đelić posle mene za neki dan biti u poziciji da vas obavesti da posle više godina Crna Gora izdvaja sredstva da plaća funkcionisanje nekih organa ove zajednice.
Duboko sam ubeđen, gospodo, možda su ta sredstva mala, možda su nedovoljna, ali godinama nisu izdvajali nikakva sredstva, a bolje ikakva, nego nikakva. Dakle, to je nešto što je realno, a vi sami procenite i ponavljam, dajte da se u raspravi krećemo u realnim koordinatama.

 Da li se još neko od predsednika ili predstavnika poslaničkih grupa javlja za reč? (Da.)
Reč ima narodna poslanica Gordana Pop-Lazić, zamenik predsednika poslaničke grupe SRS.