Poštovani narodni poslanici, zahvaljujem se na korektnom učešću u raspravi o ovom, kao što je rečeno, važnom sistemskom zakonu, koji reguliše jedno od osnovnih ljudskih prava, a to je pravo na slobodnu informaciju.
Kao što znate, svaka zemlja ima svoju istoriju informisanja, sa svojim usponima i padovima. Moram da kažem da su i u najdemokratskijim društvima mnoga pitanja, nažalost, još uvek otvorena, ali naravno, ne znači da tamo nije otvoren veliki stepen sloboda u ovoj oblasti; to ne znači da i tamo nema i sudskih sporova, i velikih sporenja, i da tamo ne postoji ogroman broj pitanja koja svakodnevna praksa otvara, npr. razvoj novih medija, elektronskih medija, Interneta itd.
Znači, ovo je izrazito dinamična oblast koja se neprekidno menja. Ovim predlogom zakona želeli smo ovu oblast konačno da regulišemo. Napomenuo sam kako je sastavljan ovaj zakon. Ovde su bile izražene neke sumnje. Moram da kažem da one nisu opravdane, da je javnost imala puni uvid u izradu ovoga zakona, da je mnogo verzija ovoga zakona bilo, mnogo javnih rasprava, da je već duže vreme ovaj zakon dostupan, ne samo na sajtu Vlade, svako može da ga vidi. Već je organizovana nešto više od mesec i po dana javna rasprava, u kojoj su ponovo predstavnici svih važnijih medija imali prilike da se o tekstu izjasne.
Samo bih još rekao da svaka poslanička grupa, svaki poslanik, ima svoje pravo da vidi predlog ovog zakona, ali mislim da je zaista nepobitna činjenica da bismo usvajanjem ovog zakona konačno dobili pravni, zakonski okvir koji garantuje slobodu informisanja.
Ovde je nekoliko puta podvučena netačna tvrdnja, a to je da ovaj zakon zastrašuje novinare i da on u stvari služi da novinari imaju neku vrstu autocenzure. To je potpuno suprotno od namera ovog zakona. Ovaj zakon, naprotiv, prvi put novinare obezbeđuje, pruža im neke standarde zaštite koji danas postoje u Evropi. Tako po prvi put uvodi instituciju zaštićenog izvora, znači da novinar ne mora po zakonu da otkrije ni u kakvom obliku, pa čak ni u bilo kakvoj policijskoj istrazi ili u sudskoj proceduri, svoj izvor.
S druge strane, ovaj zakon takođe štiti i građane, učesnike javnog života, time što vrlo precizno reguliše pravo na odgovor, a već sam napomenuo, ne na kvalitativne, ne na vrednosne, nego na činjenične sudove, a vrlo precizno određuje pod kojim uslovima ne mora da se to učini.
Rekao bih da smo učinili prvi, vrlo važan korak. Postoji uvek mogućnost da se zakon doradi, da se u sudskoj i realnoj praksi vidi šta funkcioniše a šta ne. Moje je duboko lično ubeđenje - to mogu otvoreno da kažem, puno sam radio na izradi ovog zakona, ali ga nisam sam pisao - da je ovaj zakon veliki korak napred za naše društvo i da van svake sumnje uređuje ovu oblast na način da ne moramo da se stidimo pred Evropom.
Naravno, zavisi od svih nas, od sudske i novinske, medijske prakse, koji ćemo stepen i meru medijskih sloboda da ostvarimo. Ne može zakon sve da učini, zakon daje osnov, pravni okvir, a od nas samih, od ljudi iz medija u velikoj meri zavisi kako će sve to izgledati.
Još jednom se zahvaljujem svim narodnim poslanicima koji su govorili, koji su pročitali ovaj zakon i uložili napor da ga poboljšaju, uputili amandmane. Nadam se i želim da ga u ovom obliku, kao što ste videli Vlada je usvojila i veći broj amandmana, usvoje narodni poslanici kada dođe vreme glasanja, kako bi Srbija konačno u ovoj oblasti došla do nekog reda i zakonskog okvira koji je zaista neophodan. Zahvaljujem se još jednom.