Ovde smo imali prilike da čujemo iskrivljenu komparativnu analizu dva predloga zakona i svakako da je ministar nastojao da jedan loš zakon u poređenju sa jednim dobrim zakonom tako okrene (što nije ni čudo kada poslanici nemaju ovaj drugi zakon) i da prikaže taj zakon kao bolji.
Na primedbe koje smo izneli nije odgovoreno, a to je - šta je sa šumama, da li su šume predmet koncesije ili šume treba da budu izuzete iz koncesije i da li su šume prirodno bogatstvo koje treba da nam služe za rasprodaju, tačnije da li su lovišta prirodno bogatstvo koje će neki od ministara da rasproda dok je još ovo malo na vlasti ili da da koncesije na duži vremenski period? Da li o tome govorimo ovde i da li se tako vodi računa o životnoj sredini i o prirodnom staništu? Da li će to neko rasprodavati videćemo, ali to nije izuzeto iz procesa koncesije.
Mi i dalje smatramo da je agencija za koncesije mnogo bolje rešenje nego službe koje će se formirati pri svakom ministarstvu, agencija koja će imati uvid, kontrolisati, voditi postupke i podnositi izveštaje. Kome će službe pri ministarstvu podnositi izveštaje? Ministarstvu i Vladi. Agencija je obavezna da podnosi izveštaj Skupštini. Upravo je zato agencija ta koja mora da bude nadležna za ovo da bi ova skupština imala uvid u to šta se radi sa koncesijama, a ne da postoje neke službe pri ministarstvu koje će izveštaje da podnose ministarstvu i Vladi. Od toga nema ništa. To je jedan potpuno zatvoren, netransparentan model gde proces davanja koncesija treba da služi verovatno za političku trgovinu.
Mi i dalje smatramo da su agencije pravo i jedino moguće rešenje i da je registar koncesija nešto što mora da postoji. Registar koncesija ne bi bio neka obična evidencija, već registar u koji bi se obavezno upisivale sve koncesije i gde bi nadležno ministarstvo i Vlada vršili kontrolu nad koncesijama.
Pomenuo sam samo da se koncesije, recimo iz domena lokalne samouprave, na neke oskudne resurse, kao što je voda, vodovodi, daju bez ikakve kontrole, pa dođete u situaciju da vodovod u celom jednom regionu ne kontroliše država, već onaj ko je uzeo koncesiju. Takvih pokušaja je bilo do sada, po starom Zakonu o koncesijama, posle 5. oktobra, gde su pojedine strane firme htele da uzmu koncesiju na snabdevanje vodom za čitav region. Konkretno u južnom Banatu je bilo predloga od strane jedne strane firme da uzme koncesiju na vodu i da snabdeva taj region vodom 20 godina, gde bi cena vode bila daleko veća od ove i gde država ne bi imala nikakav upliv.
Ko je garant da to toga neće dolaziti, zato što ovde ne postoje izgrađeni sistemi kontrole. Naravno, tog garanta nema. Vama garanti ne trebaju, jer ćete vi možda nešto rasprodati za ovih godinu dana i to je sve što vam je ostalo. Mi i dalje smatramo da treba decentralizovati proces koncesija i koncesije spustiti na nivo AP i druge nivoe teritorijalne decentralizacije. Da li je to lokalna samouprava i kasnije regionalizacija ili neki drugi oblik, ali smatramo da to treba uraditi. Iz njihovog domena iz nadležnosti decentralizovanog oblika lokalne samouprave i svake druge mora da se ima u nadležnosti za davanje koncesija, naravno, pod strogom i striktnom kontrolom agencije. To je nešto što bi moralo da nas vodi, ako već govorimo o finansijskoj decentralizaciji, onda to treba uraditi.
Ono što je još takođe važno naglasiti i o čemu smo pričali, to je da je bez obzira na zakon o lizingu koji pojašnjava ili dodatno reguliše neke odredbe koje su regulisane obligacionim zakonom i ovo ta vrsta zakona. Nema dobrog zakona koji može da zameni lošu ekonomsku politiku. Zato ovde govorimo o ambijentu koji ne postoji, ambijentu koji se ne uspostavlja.
Imamo poslednji primer koncesije koja je data za autoput Beograd - Novi Sad. Koncesiju je dobila austrijska firma "Alpina", ali ima podizvođače, a to su naše firme, pa je po kamionima koje viđamo svaki dan na gradilištu, a to su kamioni MK komerca, ko je dobio koncesiju i kako se te koncesije daju i ko su podizvođači. Kako su oni angažovani? Samo prođite putem do Novog Sada i videćete koji kamioni rade po gradilištu.
Da li je to način na koji mi hoćemo da dajemo koncesije - bez ikakve kontrole, bez transparentnosti, bez ičega o čemu govorimo. Ministar je pomenuo mogućnost zloupotrebe u našem sistemu za koncesije. Očigledno da je zloupotreba svejedno relativna kategorija, koja zavisi od pojedinaca i od čitavog sistema koji ne zavisi samo od zakona o koncesijama. Zavisi od čitavog sistema ostalih i od sposobnosti institucija da se izbore sa zakonom, da se izbore sa korupcijom.
Naš predlog zakona o koncesijama je analiziran i pravljen u skladu sa zakonima bivših jugoslovenskih država i država nekadašnjeg istočnog bloka. Isto tako, upoređivan je sa stranim zakonima o koncesijama. On jeste jedan celokupan i zatvoren sistem ovakve kontrole. Moguć je sistem kakav predlaže Vlada, ali smatramo da je sistem koji mi predlažemo bolji. Izneli smo primedbe. Možemo da organizujemo i raspravu na osnovu komparativnih analiza oba predloga zakona, pa da vidimo koji je predlog zakona bolji, da analiziramo sva postojeća rešenja. Jednostavno, mislimo da je ova kontrola koja je predložena našim zakonom bolja.
Postavio bih pitanje, naravno ne ministru, pošto to nije njegova odgovornost, kakva je sudbina akata koje je potpisivao u svojstvu ministra od perioda konstituisanja ove vlade, pa do polaganja zakletve, s obzirom da građanin koji je izabran za ministra dok ne položi zakletvu nije ministar, nego je građanin. Koja je sudbina tih akata koje je on potpisao? Na kome je odgovornost što ministar ranije nije položio zakletvu pred ovom skupštinom, nego smo skoro dva meseca to čekali? Da li će to imati posledica po akte koje je potpisao, jer, strogo formalno gledano, građani ne mogu u svojstvu ministra da to potpisuju.
Da se podsetimo: on, po Zakonu o Vladi, postaje ministar tek kada položi i potpiše zakletvu i tek tada se stiču svi uslovi da tu funkciju obavlja. Znači, on je možda u funkciji građanina odlazio na pregovore i kada je bilo samo potpisivanje, pa da li će to ugroziti sudbinu akata koja je on u tom svojstvu potpisivao.
