Reč ima narodni poslanik Joca Arsić, poslanička grupa SPS. Sledeći prijavljeni je narodni poslanik Veroljub Arsić, poslanička grupa SRS. Nema više prijavljenih za reč.

Poštovane koleginice i kolege poslanici, pred nama je još jedan predlog zakona koji nam nudi Vlada. Doduše, ovde je već komentarisano da je ovaj zakon došao u skupštinsku proceduru još avgusta meseca 2002. godine i da se posle devet meseci našao na dnevnom redu. Danas bi trebalo u načelu, a verovatno posle toga i u pojedinostima, odnosno o amandmanima, razmatrati ovaj zakon i, normalno, ako obezbedite skupštinsku većinu, i izglasati ga u Danu za glasanje.
Ono što bi bila moja načelna primedba na ovaj zakon, to je da je jedino članom 9, od 25 članova koliko ima predloženi zakon, regulisana delatnost ovog garancijskog fonda. Jedino se u tom članu govori o suštini ovog zakona i o onome šta bi trebalo Fond da radi. Sve ostalo je u domenu regulative Upravnog odbora, Nadzornog odbora; potrebe statuta, šta treba da radi nadzorni odbor, šta treba da radi upravni odbor Fonda, kako se osniva Upravni odbor Fonda, ko ga imenuje, da li će Garancijski fond funkcionisati kao organ Vlade po agencijskom principu ili će biti akcionarsko društvo u nekoj budućnosti, gde se obezbeđuje najmanje 51% akcija od strane države u ovom garancijskom fondu?
Osnovno pitanje je, ako je kapital Fonda koji dobije od Vlade iz budžeta šeststo miliona dinara i sa njim može da garantuje ili da daje supergarancije, ne znam koje će druge prihode imati, na osnovu čega, ako nema druge imovine, s tim što mora da obezbedi od ovog iznosa i službu, da plati upravni odbor, da plati smeštaj itd, jer u početku sigurno nikakve prihode neće imati, a kaže se "i drugi prihodi". Ovde se ne govori na koji način će se ti drugi prihodi ubirati, da li će to biti procenat na garancije, odnosno supergarancije, ili će to biti provizija za davanje ovih garancija?
Na kraju krajeva, ako onaj ko ima potrebu, a programom Vlade Republike Srbije od 18. februara 2003. godine je predviđeno da, pored 270.000 malih i srednjih preduzeća koliko ih je bilo u 2002. godini, u nekom perspektivnom periodu od pet godina, do 2007. godine, treba da ih bude 400.000 pa, ako bi se polovina od njih pojavila kod Garancijskog fonda da im garantuje za određene kredite, pozajmice ili za potrebe razvoja, vidite i sami koliko bi ih bilo. Ako podelimo ovu sumu sa kojom trenutno može da garantuje ovaj garancijski fond, to bi bilo oko 1.500 dinara po jednom preduzeću.
U članu 9. se govori o tome da se daje garancija na deo kredita. Mislim da se ovim otvara jedno pitanje koje je ovde već pomenuto, a to je pitanje politike umešane u ovaj fond, da će onaj ko ima političkog uticaja moći da dobije garanciju ili supergaranciju od ovog fonda, a ne znam ko će drugi moći da dobije, na osnovu čega? Ako se neko pojavi bez kapitala, kao preduzeće, sa tašnom i mašnom i traži da mu kod neke banke garantuje Garancijski fond na osnovu nekog programa koji napravi ili mu napravi neka za to validna institucija, čime će on da garantuje, u slučaju da on ne vrati banci, da će Fond biti obeštećen? Ničim! Ako ima kapitala i ima sa čim da garantuje, hipotekom ili onim što smo ovde usvojili - zakon o finansijskom lizingu, da se garantuje, onda će se on osigurati kod banke svojim kapitalom, svojom imovinom, bilo da je pokretna ili nepokretna.
Kada sam pomenuo nepokretnu imovinu, mislim da smo o ovome mogli da raspravljamo zajedno sa zakonom o založnom pravu nad pokretnim sredstvima. Mislim da je on neophodan za ovako nešto. Mi ovde trčimo, mešamo, čas teramo jedno, čas drugo, a ne vidi se jedna celovita aktivnost oko ovih stvari koje su nasušno potrebne.
Ovde je već dosta puta rečeno da privreda ne funkcioniše na način na koji bi trebalo da funkcioniše. Čak se i u ovom programu navodi da smo na polovini perioda iz 1989. godine, po nekim pokazateljima. Mislim da i to nije do kraja korektan podatak, da je to mnogo gore. Znači, nama su nasušno potrebna sredstva. Mislim da bi bilo celishodnije, celovitije i bolje da se napravi određena organizacija koja će moći da prikupi dovoljno sredstava da podstiče i pomaže razvoj malih i srednjih preduzeća, a ne na ovakav način, da se samo jednim članom i na jedan vrlo problematičan način kaže da će se delimično davati garancije i supergarancije. To mu dođe po onoj narodnoj, da izvinete, "garantuje sodadžija za bozadžiju".
(Milka Marinković, sa mesta: Obrnuto.)
Drugarice Milka, izvinjavam se. To govori o celom konceptu zakona.
Još jedna stvar, u ovlašćenjima koja se daju kasnije, ako se ovaj garancijski fond pretvori u akcionarsko društvo, upravni odbor bira Skupština Fonda, skupštinskom odlukom se obezbeđuje da vrednost onog dela kapitala koji obezbeđuje država ne može biti manja od 51%. Znači, država ima u skupštini većinu glasova. Pravi se jedan strašan paralelizam - direktora bira skupština, upravni odbor bira skupština.
Onda imate dva paralelna organa. Ako direktora bira Skupština Fonda i ako Upravni odbor bira Skupština Fonda oni su ravnopravni. Ovlašćenja direktora su potpuno jednaka sa ovlašćenjima Upravnog odbora, jer i jedan i drugi crpi pravo i snagu iz Skupštine. Mislim da su to neke stvari koje bi trebalo na neki način regulisati. Može da ga bira Skupština, ali na predlog Upravnog odbora. Onda je i Upravni odbor taj koji odlučuje o predlogu, raspisuje konkurs i predlaže Skupštini izbor direktora, da se veže, na neki način, odgovornost direktora prema Upravnom odboru.
Ima naravno još niz primedbi, koje mogu da se izreknu na račun ovoga. Poslanici naše poslaničke grupe podneli su nekoliko amandmana. Već je rečeno da je jedan amandman usvojen. Nije bilo zgorega da se usvoje i ostali, jer su išli ka tome da se ovo o čemu smo govorili popravi i na neki način dovede do malo skladnijeg i boljeg rešenja - pored onoga što sam rekao, mislim da je sa ovakvim rešenjem, sa ovako malo sredstava i malo kapitala praktično beznačajno osnivanje ovog fonda, prema potrebnim sredstvima za razvoj malih i srednjih preduzeća, a da ne pričamo o tome kakvu je sudbinu doživeo Zakon o razvoju malih i srednjih preduzeća.

Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić i to je poslednji prijavljeni za reč o ovoj tački dnevnog reda.

Dame i gospodo poslanici, mislim da predlagač prilikom projekcije ovog zakona i razloga za uvođenje ovog zakona nije imao prave parametre kakva je stvarna situacija u oblasti privrede u Srbiji.
Gospodin ministar reče da trenutno u Srbiji ima oko 270.000 malih i srednjih preduzeća i preduzetnika i mogu da kažem da taj podatak ni približno nije tačan. Broj je sigurno manji, mogu da kažem čak i duplo manji i taj broj se smanjuje intenzivno otkako ste vi došli na vlast. Jeste da je registrovano toliko i veliki je problem da vlasnici odjave svoja preduzeća ili samostalne zanatske radnje, jer jedan od uslova za tako nešto jeste ispunjavanje svih poreskih i drugih obaveza prema državi, pa zbog toga danas jednostavno dolaze u situaciju da tavore i ne obavljaju svoju delatnost. Iluzija je da će jedan ovakav zakon kao posledicu, i to pozitivnu, da ima otvaranje čak 400.000 malih i srednjih preduzeća i preduzetnika. Štaviše, neće poboljšati ni situaciju u onim malim i srednjim preduzećima koja već posluju.
Naime, danas uopšte nije teško da na tržištu novca obezbedite kredit, bez obzira na strukturu preduzeća ili preduzetnika, bez obzira na delatnost kojom se on bavi, jer novca na tržištu ima i previše! Problem zašto preduzeća ne uzimaju kredite jeste u visokim troškovima zaduživanja, visokim kamatnim stopama i smanjenom obimu poslovanja.
Ovaj poslednji, najznačajniji razlog je posledica poreske politike koju vodi ova vlada, zatim, nekontrolisanog uvoza robe široke potrošnje i još jedna posledica, razlog je velikog broja radnika koji su izgubili posao, tako da se promet uopšte na tržištu obavlja usporeno i u smanjenom obimu.
Sam Garancijski fond neće da olakša nabavljanje sredstava - banke mogu da zauzmu stav da mala i srednja preduzeća moraju da imaju garanciju, a samim tim prinudiće poslodavca da zatraži takvu garanciju od Garancijskog fonda, a on će opet svojom politikom da se rukovodi da izda takvu garanciju, ali će normalno da naplaćuje proviziju i to su ti prihodi, ti izvorni prihodi, tog garancijskog fonda, koji su predviđeni u ovom zakonu.
Sama suština i najveći problem jeste što se Vlada prilikom projekcije ovog zakona nije rukovodila time da treba da se pokrene proizvodnja, bez obzira u kojoj strukturi, malih, srednjih ili velikih preduzeća, jer je samo proizvodnja ono što može da pomogne ovoj državi.
Međutim, vi čitav kapital ovog naroda i ono što dobijate iz donacija usmeravate, mogu da kažem, u previše rasipnički budžet ili u sasvim pogrešne tokove, znači, na uvoz robe iz drugih zemalja. Jedna ozbiljna država ovakvim ponašanjem ne može da računa da će imati budućnost.
Čudi me da jedan ovakav zakon nije podržalo Ministarstvo za poljoprivredu, pa čak i da poljoprivrednici budu obuhvaćeni jednim ovakvim Predlogom zakona, jer je evidentno da poljoprivredi konstantno nedostaje novac radi povećanja prinosa koji ostvaruje. Nemojte da se zavaravate, pa mi smo u suštini ne industrijska, nego poljoprivredna zemlja. Sada nemamo primarnu poljoprivrednu proizvodnju, nemamo sekundarnu poljoprivrednu proizvodnju, nemamo poljoprivednu industriju! To je jedino što smo mi, od kada postoji Srbija, mogli da plasiramo. Sve ovo zamire!
A samo da vas podsetim, kada je bio taj čuveni carinski rat između Srbije i Austrougarske da je Srbiju tada sačuvala svinja, a sada ovo što vi radite nema smisla! Ovakav jedan Predlog zakona može da uspe, ali samo u slučaju da se kontroliše uvoz robe široke potrošnje, smanje poreske stope, smanje rashodne strane budžeta, koji je previše rasipnički.

Pošto više nema prijavljenih za reč, pitam da li predstavnici poslaničkih grupa žele reč?
Reč ima narodni poslanik Bojan Pajtić, predsednik poslaničke grupe DOS-Reforma Srbije.

Poštovano predsedništvo, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, ukoliko se uzme u obzir odnos između strukture kapitala srpske privrede i odnos između ukupnog poslovnog dobitka koji se u srpskoj privredi pojavljuje, a u odnosu na veličinu i strukturu preduzeća, videćemo da je u odnosu na mala i srednja preduzeća oko 30% kapitala srpske privrede sadržano u toj vrsti preduzeća, a da je oko 70% poslovnih dobitaka upravo proizvod poslovanja tih preduzeća.
Dakle, opredeljenje Vlade u ovom smislu je veoma jasno i nama potpuno prihvatljivo - da je upravo razvoj malih i srednjih preduzeća ona inicijalna kapisla koja treba da dovede do razvoja privrede, do povećanja društvenog proizvoda i kvalitetnih programa zapošljavanja velikog broja radnika; znači, upošljavanja radne snage, a isto tako usklađivanja srpske privredne strukture, srpske privrede sa privredom i strukturom privrede u okruženju i u Evropi uopšte.
Bez sredstava obezbeđenja za kredite, koje poslovne banke usmeravaju prema preduzećima, a uz visoke provizije, uz visoke kamatne stope, uz činjenicu da poslovne banke ne mogu da obezbede svoja davanja i u tom smislu takva davanja ne izdvajaju i ne upućuju prema korisnicima, bez grejs perioda, teško da se može očekivati da se na osnovu malog ulaganja dođe do uspešnog razvoja malih i srednjih preduzeća i preduzetnika.
Ono što je hronična boljka sredstava obezbeđenja kod nas jeste činjenica da smo kroz istoriju dugo imali dva sistema: uknjižavanje nepokretnosti, dakle, sistem tapija sa jedne strane i sistem zemljišnih knjiga sa druge strane, pri čemu kod tapija apsolutno ne postoji načelo publiciteta i u tom smislu ne postoji mogućnost da tapije budu dobro sredstvo i dobar osnov za obezbeđenje potraživanja. Zakonom o državnom premeru i katastru nije nam na najbolji način rešeno ovo pitanje, tim pre što se umesto sudskog postupka uvodi upravni postupak i pre što je ovo sistem koji je nekonsekventan i lošiji nego sistem koji smo imali u onom delu zemlje koji ima dobro razrađen viševekovni sistem zemljišnih knjiga.
Dakle, došli smo u situaciju da hipoteka ne može biti najbolje sredstvo obezbeđenja potraživanja, a vrlo često je i nemoguće da bude sredstvo obezbeđivanja potraživanja tamo gde ne postoje uknjižene nepokretnosti, a to je vrlo često slučaj, ili tamo gde apsolutno nije postojao sistem zemljišnih knjiga nego su postojale isključivo tapije. Tačno je da bi bilo konsekventno da se zakon o zalogu na pokretnim stvarima našao zajedno uz raspravu o Garancijskom fondu. To bi bilo prirodno.
Isto tako je tačno da će se naći vrlo brzo, ako ne u toku naredne nedelje, onda u toku naredne dve do tri nedelje, na dnevnom redu Skupštine Srbije i da ćemo tada imati konsekventniji sistem - mogućnost da se kao sredstvo obezbeđenja potraživanja daju i određene pokretne stvari, određene dragocenosti bankama u zamenu za obezbeđenje onih kredita i sredstava koja se daju na korišćenje pravnim licima, kako bi mogli da posluju na privredno isplativ način.
Postavilo se pitanje: zašto država? Upravo zbog toga što nemamo osnov za obezbeđenje potraživanja ni u nepokretnim, ni u pokretnim stvarima koji bi pružio adekvatan odgovor na potrebe privrednog razvoja Srbije. Država je ta koja mora da se pojavi kao stalan i čvrst garant, dok se ti sistemi ne ustroje kao garancija da će krediti biti vraćeni, kao garancija da će mala i srednja preduzeća moći uz mala sredstva da razviju svoju proizvodnju i samim tim da utiču na povećanje društvenog dohotka, kao i na povećanje i poboljšanje srpske privrede uopšte.
U tom smislu je i opredeljenje zakona, pa čak i ukoliko se ovaj nacionalni fond za garancije restrukturiše u akcionarsko društvo, da i tada dominantno, znači 51%, većinu kapitala poseduje država; država kao snažan mehanizam, ali ne mehanizam instrumentalizovane ili dirigovane privrede, nego mehanizam garantovanja da će ta privreda biti uspešna i zadržava pravo da u ovoj oblasti interveniše i tim preduzećima pomogne.
Tvrdnje da se radi o samo 600 miliona i da je to mali iznos - tačno je da to nije veliki iznos, ali isto tako je tačno da zakon otvara mogućnost i dozvoljava da Upravni odbor Fonda, kroz donošenje pravila poslovanja, omogući i opredeli da se regresiraju iznosi koji su dati kao sredstvo garancije ili supergarancije i da se kroz pravila poslovanja definiše poslovna politika i ekonomska opravdanost davanja koja Garancijski fond izdvaja u korist određenih malih ili srednjih preduzeća.
Dakle, tim pravilima poslovanja, kao internim aktima, Garancijski fond će regulisati i obezbediti da poslovanje tog Garancijskog fonda bude sigurno. Znači, da ne bude samo neka vrsta socijalnog davanja ili samo neka vrsta državnog intervencionizma, nego i te kako poslovno opravdani potez koji Fond u određenom trenutku preduzima.
Činjenica da su i neke opozicione stranke najavile da će glasati za ovaj zakon - a ovaj model nije ništa novo i zasnovan je na iskustvima zemalja koje su se pre desetak godina našle u sličnoj poziciji u kojoj se mi sada nalazimo - govori u prilog tome da ovaj zakonski projekat treba podržati. Zato će poslanički klub DOS - Reforma Srbije glasati za ovaj zakon. Hvala lepo.

 Reč ima narodni poslanik Jovan Todorović, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS. To je drugo javljanje po ovoj tački dnevnog reda. Izvolite.

Gospođo Mićić, dame i gospodo narodni poslanici, na kraju ove rasprave dozvolite mi da iznesem još nekoliko stavova SPS, pre svega sa težnjom da predlagača ovog zakona ubedimo da ako ne u ovoj godini, a ono bar u 2004. izdvoji znatno veća sredstva u republičkom budžetu za ove namene. Već je rečeno, cilj koji je postavljen u "Strategiji razvoja malih i srednjih preduzeća" jeste da se sa 270 hiljada takvih preduzeća dođe do 400 hiljada i da se u tim preduzećima zaposli oko milion novih radnika, i to sve u periodu do 2005. godine, dakle, u ove preostale dve i po godine.
Obzirom da je za ove namene izdvojen iznos od samo 600 miliona dinara, bojim se da se čitava priča o podsticaju razvoja malih i srednjih preduzeća ne svede na onu narodnu - "cela Tuzla jednu kozu muzla, pa se još hvali da se sirom hrani". Nije samo stvar u tome, kako ćemo određenu stvar postaviti, na tome do kraja tvrdokorno insistirati, nego valja uvažiti nekoliko relevantnih podataka. Ovo nije garancijski fond koji treba da podstakne razvoj poslovanja samo malih i srednjih preduzeća, nego, u članu 1. se kaže, i preduzetnika. Ako se ovoj brojci od planiranih 400 hiljada malih i srednjih preduzeća doda još nekoliko stotina hiljada preduzetnika i ako im se na raspolaganje stavi Garancijski fond koji u ovom momentu nominalno ne iznosi ni 10 miliona evra, onda se postavlja pitanje koji su to prosečni iznosi koji se teorijski mogu garantovati tim privrednim subjektima i preduzetnicima. Vidi se da to, čak i uz isto tolika sredstva od poslovnih banaka, ne prelazi iznos od 20 evra po jednom pravnom licu, odnosno subjektu koji bi se pojavio sa zahtevom da mu se garantuje neka kreditna linija.
Dakle, ovim podatkom pomalo vulgarizujem tu priču o tome koliko je mali iznos za ovu namenu određen. Potpuno je jasno svakom ko se na bilo koji način i u bilo kom obimu bavi privrednom aktivnošću da nema ni reči o nekom ozbiljnijem poslu, a da se ne pokrene kreditna linija od bar desetak hiljada evra po jednom privrednom subjektu, kada su u pitanju investicije i još otprilike desetak hiljada evra, kada su u pitanju obrtna sredstva. I za jedno i za drugo, da obezbedite odgovarajuće garancije, imate Tantalove muke. Ako se pri tome insistira da se od strane ovog garancijskog fonda mogu vršiti samo delimične garancije, odnosno najviše do 50%, vidi se na kojoj su muci privrednici koji moraju ova sredstva da obezbede kako bi preživeli.
U Evropskoj uniji ima 20 miliona preduzeća: od toga je 99% malih ili srednjih preduzeća. U njima je zaposleno 80 miliona ljudi, pa ipak preko 93% tih preduzeća zapošljava ispod 10 radnika. Ovde u obrazloženju imamo nekoliko podataka koji govore o tome da su nam važna mala i srednja preduzeća, ali u odnosu na tu situaciju da preduzeća u Evropskoj uniji stvaraju oko dve trećine društvenog bruto proizvoda, mi smo tek na početku razvoja malih i srednjih preduzeća i zato je nasušna potreba da se opredeli veći iznos sredstava za ovu namenu, po bilo kom osnovu. Da li po osnovu sredstava u budžetu, da li po osnovu usmeravanja stranih kredita i donacija u Fond za garancije, da li po osnovu nekih drugih vidova međunarodne pomoći. U svakom slučaju, nema nikakve dileme, čini mi se, da su ta sredstva minimalna.
Ako uzmete projekcije potrebnih sredstava za razvoj Republike Srbije u periodu 2003-2005. godina, eksplicite se od strane Vlade, ove naše, kaže da je neophodno u tom vremenu obezbediti oko šest milijardi dolara po osnovu donacija, po osnovu stranih direktnih investicija, a, što je posebno važno, i po osnovu kredita.
Kada pogledate strukturu gde su ta sredstva namenjena da se upotrebe, vi ćete videti da je od tih nepunih šest milijardi dolara samo 228 miliona dolara namenjeno za ovu priču, za mala i srednja preduzeća, odnosno za podršku razvoju privatnom preduzetništvu.
U okviru te stavke od 228 miliona dolara imate promociju stranih direktnih investicija, imate mala i srednja preduzeća i imate podršku u radu agencija.
Postavlja se pitanje, od šest milijardi dolara vi imate nepunih 4% sredstava namenjenih za mala i srednja preduzeća u bilo kojoj formi, a imate pretencioznu želju da postignete to da i mi, kao i Evropska unija, imamo takvu strukturu preduzeća, malih i srednjih, pre svega, koja ostvaruju oko dve trećine društvenog bruto proizvoda. Mislim da je cilj preveliki, kako bi se ostvario ovakvim sredstvima.
Uzmite još nekoliko uporednih podataka: godine 1989. Srbija je imala u odnosu na Sloveniju 48% njihovog društvenog proizvoda. Danas Srbija ima samo 13% društvenog proizvoda u odnosu na Republiku Sloveniju. Dakle, i to što smo imali 1989. godine i što je realno pretpostaviti da bismo imali sve to, da nije bilo to što je bilo, i sankcija i rata i NATO bombardovanja, mi smo smanjili na jednu četvrtinu, tako da u 2001. godini Srbija ima nacionalni dohodak, per capita po glavi stanovnika oko 1.300 dolara, a u istoj toj godini Slovenija ima 9.100 dolara po glavi stanovnika.
Kada je Mađarska krenula u tranziciju, imala je 4.600 dolara po glavi stanovnika, Poljska 4.100 dolara, a Češka i Estonija su imale preko 5.000 dolara. Mi krećemo u tranziciju sa 1.300 dolara po glavi stanovnika, a u svim projekcijama za razvoj malih i srednjih preduzeća, koja ostvaruju dve trećine tog nacionalnog dohotka, izdvajamo samo 228 miliona dolara i hoćemo da sa 600 miliona dinara ili sa 10 miliona evra podstaknemo razvoj malih i srednjih preduzeća da bismo postigli taj cilj. To jednostavno nije moguće.
Ako je 10 miliona evra u Garancijskm fondu i 10 miliona evra u poslovnim bankama, to je ukupno 20 miliona evra. Rečeno je u članu 5. da će Fond ostvarivati neke prihode, prihode od donacija, prihode od obavljanja delatnosti i tako dalje. Ti prihodi od obavljanja delatnosti u suštini će koštati mala i srednja preduzeća, jer izdavanje garancije košta. Ako se iz tog Fonda plasiraju sredstva, biće prihod po osnovu kamate i to može biti stimulativno, ali da je reč o većim sredstvima.
Ako vi imate 600 miliona dinara i od toga za 550 miliona garantujete, a 50 miliona imate slobodnih, onda ta sredstva možete plasirati u privredu, u neke druge delatnosti po kamati i ostvarivati odgovarajući prihod. Za mene je i to sporno, jer je rečeno da će se ta sredstva slobodno plasirati, a mi smo predložili, kao SPS i naša poslanička grupa, da se taj eventualni višak sredstava, slobodnih, plasira isključivo u mala i srednja preduzeća, a ne, recimo, u velika preduzeća, ne u druge institucije, pa i u budžet.
Dakle, o tome sam hteo da govorim i da apelujem na ovu poslaničku većinu, da se natera Vlada ili Ministarstvo za privredu i privatizaciju, nažalost, u pravu su svi oni koji kažu da je to ministarstvo za privatizaciju, da nije ministarstvo za privredu, jer ovo je prvi zakon koji imamo, a da reguliše neku konkretnu stvar u oblasti malih i srednjih preduzeća, odnosno privrede kao takve.
Pri tome, valja imati na umu da u preduzećima koja se restrukturiraju imamo preko 600.000 ljudi koji će objektivno u ovom vremenu do kraja godine i u narednoj godini ostati bez posla, njih neko mora da zbrine. Ako ih zbrinjavamo po osnovu socijalnog programa koji se nalazi u budžetu Vlade Republike Srbije, onda je to kontraproduktivno u odnosu na ovo što bi se moglo postići time da se taj deo sredstava usmeri za razvoj malih i srednjih preduzeća i da se prihvati taj višak radnika iz velikih preduzeća.
To je ta nasušna istina - da nema velikih bez malih, ali i obrnuto.

Da li se još neko prijavljuje za reč od predstavnika, odnosno predsednika poslaničkih grupa? (Nema prijava.)
Prelazimo na 3. tačku dnevnog reda: - PREDLOG ZAKONA O GARANCIJSKOM FONDU (pojedinosti)
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Krasić.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman, Odbor za razvoj i ekonomske odnose sa inostranstvom predlaže da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Izvolite, reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.