Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Sedme sednice Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2003. godini.
Obaveštavam vas da, prema službenoj evidenciji, sednici prisustvuje 119 poslanika.
Radi utvrđivanja kvoruma za rad Narodne skupštine, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da imamo kvorum za rad Narodne skupštine.
Obaveštavam Narodnu skupštinu da su sprečeni da prisustvuju sledeći narodni poslanici: Branimir Trajković, Milan Radulović, Marko Jakšić, Juhas Atila, Radoslav Veselinović, Predrag Stojanović, Miodrag Stamenković, Emilija Krstić, Dušan Ilić i Dušica Anđelković, a pre podne narodni poslanici Miomir Tadić i Gvozden Jovanović.
Obaveštavam Narodnu skupštinu da su pozvani da sednici prisustvuju predsednik, potpredsednici, ministri i sekretar Vlade Republike Srbije.
Takođe, saglasno članovima 83. i 84. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, obaveštavam vas da je predsednica Narodne skupštine, gospođa Nataša Mićić, na ovu sednicu pozvala studente na parlamentarnoj praksi u organizaciji Fonda - Centar za razvoj demokratije.
U njeno i u vaše ime pozdravljam prisutne goste.
Prelazimo na 3. tačku dnevnog reda: - PREDLOG ZAKONA O GARANCIJSKOM FONDU (nastavak u načelu)
Po redosledu prijavljenih narodnih poslanika, po prijavama za reč u načelnom pretresu ima reč narodni poslanik Petar Cvetković, a posle njega narodni poslanik Dragoljub Stamenković.

Dame i gospodo, ova skupština je obesmišljena ne samo time što se bitne odluke ne donose u ovoj skupštini, gde bi i trebalo, nego i time što te odluke donosi neko drugi, Vlada Republike Srbije, a ova skupština je samo paravan za odlučivanje. Možda je to i opravdano, možda sada može i televizija da ne poštuje to pa da nema TV prenosa. Gospodo, vladajućom većinom mi smo ukinuli demokratske osnove, za koje smo se izborili u proteklim godinama, ukinuli ste TV prenose. Ipak, znaće sve to da cene građani Srbije i znaće da cene i ulogu onih koji su obesmislili rad ove skupštine.
Ovde se ne donose bitne odluke. Međutim, danas imamo jedan predlog Vlade, koji kao takav moramo podržati. Ujedno ovaj predlog ne može osloboditi Vladu od odgovornosti, koja se sastoji u tome što je prošlo više od dve godine da bi se ovakav zakon našao na dnevnom redu. Ovaj zakon je trebalo da bude pred nama najmanje pre dve godine, a ne pre dva - tri ili šest meseci.
To je dokaz navodnog reformskog kursa vladajuće većine u ovoj skupštini, koja se sastoji od poslanika i običnih građana. To je dokaz sve reformnosti, jer svi znaju i niko neće osporiti, čak ni ljudi koji nisu ekonomisti i nemaju veze sa finansijama, da je u jednoj državi, koja pretenduje da bude bogata, jaka, demokratska, osnov privreda, industrija, privredna aktivnost. Nije bilo bitnih pomaka za protekle dve godine, niti je bilo ozbiljne strategije da se oživi privredna proizvodnja u ovoj državi, da se omogući i pospeši razvoj malih i srednjih preduzeća i privatnog preduzetništva.
Sve te aktivnosti uglavnom su se svodile na lepe želje i reči, a kao što smo saznali prošle nedelje od gospodina ministra Vlahovića, Vlada je tek početkom ove godine usvojila "Strategiju razvoja malih i srednjih preduzeća". Ponavljam, dve godine nakon toga što je bila obavezna i što je morala po svim svojim principima i po osnovnoj odgovornosti da učini - a to je trebalo da bude učinjeno još početkom 2001. godine!
Neko će reći - bolje ikad nego nikad. Međutim, ne samo da je vreme novac, nego ovo propušteno vreme ne može se ni u kom slučaju nadoknaditi. To vreme je otišlo jednom za svagda i ovog trenutka se nalazimo tamo gde smo bili a gde je trebalo da budemo početkom 2001. godine.
Kao što sam rekao, Predlog zakona je trebalo uputiti mnogo ranije. Istakao bih da u ovom predlogu zakona dve odredbe govore o onom što je bitno, što bi trebalo da bude cilj, sadržina ovog zakona, a to je pružanje garancije i supergarancija malim i srednjim preduzećima i preduzetnicima. To je član 1. i član 9. Sve ostalo je osnivanje jedne agencije, koja će ući u grupu od više desetina agencija, u grupu malog broja agencija koje su ustavne i po zakonu osnovane. Gro tih agencija, više desetina je protivzakonito osnovano odlukama Republičke vlade, odnosno neodgovornim ponašanjem i radom te Vlade.
Dakle, imamo samo dva člana koji govore o suštini, cilju donošenja ovog zakona, a svi ostali su već, svakodnevno, viđeni u ovom parlamentu: određivanje upravnog odbora, nadzornog odbora, direktora, što predstavlja suštinu gotovo svakog zakona, koji ovde usvajamo. Normalno, neću lamentirati nad tim, ali ću podsetiti na odluke i strategiju ove vlade, kojoj smo, nažalost, i mi početkom 2001. godine verovali, da je potrebno u državnoj upravi, odnosno u državnoj administraciji, u toj prvoj godini, smanjiti broj zaposlenih za dvadesetak posto. Ne da nije smanjen broj zaposlenih za protekle dve i po godine, nego je višestruko uvećan i to je otprilike iskrenost onih koji nam predlažu i ovaj zakon.
U članu 1. lepo je predviđeno, i to moramo podržati, da će se radi obezbeđivanja uslova za podsticanje razvoja malih i srednjih preduzeća i preduzetnika u Srbiji osnovati garancijski fond. Međutim, ovo što se tiče preduzetnika verovatno će ostati mrtvo slovo na papiru, jer ne samo da će pažnja biti poklonjena malim i srednjim preduzećima, što je i normalno, a preduzetnici će vrlo teško moći da dobiju garancije po ovom zakonu i po uslovima poslovanja fonda, koji će se naknadno utvrditi odlukom upravnog odbora fonda.
Zamerio bih da u ovom zakonu ima malo transparentnosti. Namerno pominjem reč transparentnost, jer je to veoma popularna reč, pa preko te reči pokušavamo da prikrijemo sve što ne želimo da se vidi. Tako je veoma neozbiljno u ovom zakonu ne dati makar osnovne uslove kako, kome i pod kojim uslovima će se vraćati taj novac. Znači, te osnovne uslove treba predvideti zakonom, a onda dati mogućnost da opštim aktom upravni odbor ili neko drugi, Vlada Republike Srbije, određuje uslove davanja garancija i supergarancija.
No, i ovakav zakon se može primenjivati uspešno, ali ovakav zakon ne može uspešno primenjivati Republička vlada. Ne samo ovaj zakon, jer koliko god da su dobri i svi drugi zakoni, oni ne proizvode ili sumnjam da će proizvesti ono dejstvo koje je potrebno, jer nema ozbiljne namere niti volje, ni strategije nosilaca vlasti u ovoj Republici; a znamo gde je mesto odlučivanja, da te zakone sprovode i da u konkretnom slučaju ožive proizvodnju, odnosno privredne aktivnosti u Srbiji koje su uslov za sve sledeće reforme ili demokratizaciju u društvu.
Mi smo iz izlaganja ministra Vlahovića saznali, čega inače nema u Predlogu zakona, da će biti pružene garancije do visine od 50%. To je problem, kao što je već istaknuto, jer kako će preduzetnik doći do ovih garancija - znam, vrlo teško - a kako će malo i srednje preduzeće obezbediti drugih 50% garancija?
Svedoci smo i sa ove govornice sam kritikovao Zakon o premeru i katastru, kazao sam da on neće zaživeti tako brzo kao što ste vi to zamislili i rekli, jer velika većina ili gotovo sva imovina velikih i malih preduzeća nije uknjižena, pa zato i nije moguće koristiti, po osnovu te imovine, garancije i podizati kredite.
Takođe, nemamo ni zakonom regulisane uslove da kao garancija, na primer, bude i dragocenost. Znači, nema ozbiljne namere i nema strateške namere da se krene sa oživljavanjem proizvodnje.
Isto tako, fond koji je predviđen za ovu svrhu, a za Garancijski fond to je iznos od 600 miliona dinara, kako je rekao ministar, mislim da je beznačajan iznos i njime se ne može mnogo postići osim neke medijske propagande rada i Parlamenta i Vlade. Beznačajan je iznos a može da dođe do situacije da i taj iznos ne bude iskorišćen, jer pretpostavljam da postoji velika opasnost kao što je to bilo kod Fonda za razvoj malih i srednjih preduzeća, gde dajem primer Leskovaca gde su data neka sredstva ali su uslovi za davanje kredita bili jako teški i nepovoljni za mala i srednja preduzeća, pa gro tih para nije iskorišćen. Setite se da je to medijski propraćeno veoma naglašeno, sa krupnim rečima, posetom pokojnog premijera Leskovcu. Sredstva su povučena vrlo tiho, bez medija i bez ikakvog saopštenja. Jer, ljudi nisu mogli pod tim uslovima da iskoriste te, navodno, ponuđene kredite.
Dakle, bukvalno se to svodi na sledeće: ponudim nešto ili vi ponudite nešto što korisnik ne sme da prihvati jer sebi stavlja omču oko vrata ukoliko te uslove prihvati. Verovatno će i ova sredstva biti dovoljna za ovaj garancijski fond jer inače i ne bi u ovako malom iznosu bila izdvojena, a verovatno će i uslovi biti oštri; možda i neće biti uslova, zavisiće sve od nekog pojedinca sa vlasti, možda će se za kredit tražiti i pristupnica Demokratskoj stranci itd.
Pretpostavljam da će ova sredstva biti dovoljna, a medijski će ovo biti eksponirano utoliko da, evo, vladajuća većina poslanika i građana, Republička vlada misli toliko o privredi koja se ne pokreće više od dve i po godine; podsećam vas, svi pokazatelji u odnosu na prva tri meseca prošle godine, a isto i u odnosu na bilo koji period od pre dve i po godine, prikazuju pad proizvodnje, porast nezaposlenosti i svi ekonomski i statistički kriterijumi pokazuju da ne dolazi do oživljavanja privrednih aktivnosti, već dolazi do daljeg pada.
Postavlja se pitanje da li ima dna, da li ima kraja propadanju? Mislim da pod ovom vladajućom većinom nema kraja propadanju. Propadanje može ići sve dotle dok je ova vlast koja nema podlogu u želji naroda u izborima.
Osnovna stvar i ono na šta smo ukazivali, odnosno na šta ste i vi ukazivali u kampanji 2000. godine, jeste da ćete privući strani kapital. Toga nema. Bile su samo navodne donacije koje prestaju i koje će doći na naplatu kroz godinu ili dve, a većina od onoga za šta je rečeno da su donacije u stvari bili su krediti. Drugih bitnih pomaka nema. Nema rezultata!
Ovaj zakon ćemo usvojiti bez obzira na sve kritike, jer je on morao biti mnogo ranije donesen. Doduše, mogao je temeljnije i bolje da reguliše tu materiju, ali ovakav zakon dati u ruke ovakvoj vlasti, znači da on neće biti primenjivan. Daj Bože da grešim i da nisam u pravu, ako je tako prvi ću vam se izviniti, ali posmatrajući sve do sada donesene zakone, koji se primenjuju selektivno, znajući dosadašnje načine ponašanja, znajući šta želi vladajuća većina, sumnjam da će i ovaj zakon biti uspešno primenjivan, i sumnjam da će u dogledno vreme biti preduzete adekvatne mere za oživljavanje procesa proizvodnje. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Dragoljub Stamenković, posle njega narodni poslanik Srđan Petrović.

Radi davanja garancija koje će služiti za razvoj malih i srednjih preduzeća, država, odnosno Vlada Republike Srbije osniva Garancijski fond čiji će osnovni zadatak biti izdavanje garancija, odnosno supergarancija na ime obezbeđivanja dela kredita koje banke i druge finansijske organizacije u Republici Srbiji odobravaju malim i srednjim preduzećima, a to sve stoga što kod banaka ne postoji zainteresovanost da se malim i srednjim preduzećima daju krediti, odnosno garancije, s obzirom na malu vrednost koju mogu položiti kao zalog tim kreditima.
I kao nekada u doba realnog komunizma ili socijalizma, u vreme kada je dominantnu ulogu u državi ostvarivala jedna partija, Savez komunista, kada je država brinula o svemu, kada su građani od države očekivali i platu, i penziju, godišnji odmor, i stanove itd, kada su u svemu zavisili od države, i imali strah od te države koja sve to obezbeđuje, vraćamo se na istovetne oblike ponašanja.
Država će biti garant nekome, a ne banka. Kaže se da je stanje u našim bankama i u našem bankarstvu takvo da ne može obezbediti određena sredstva za razvoj malih i srednjih preduzeća, da banke nemaju nameru da u ta preduzeća ulažu, a banke se navodno vode profitom - ako banke nemaju interesa zašto bi država to radila?
Ono što me najviše plaši jeste mogućnost da se garancije daju selektivno. Nedavno smo imali, ovih dana to još traje, štrajk i blokadu autoputa koji su organizovali proizvođači šećerne repe. Ministar Đelić kaže da Vlada nema nikakve obaveze prema njima, ali će ove godine dati izvesnu količinu šećera kako bi se podmirili dugovi proizvođača. A šta ako sutra put budu blokirali proizvođači duvana, pa opet Vlada kaže da nema nikakve obaveze, pa opet pod pritiskom popusti?!
Zar nije moguće da i u ovom i u drugim slučajevima garancije dobiju samo oni koje osnivaju ili vode neki rođaci ili prijatelji članova Vlade ili članovi političkih stranaka?
Na kraju, zašto i postoji Fond za razvoj, zašto se prave paralelne organizacije?
Mislim da ima previše komunističkog duha u Predlogu zakona, kao i u mnogim zakonima koje predlaže ova vlada. Ne možete još uvek da se otarasite toga da mnogi od vas žive u nekom vremenu kada je uloga države bila dominantna. Danas se prelazi na nešto što se zove privatno vlasništvo, nešto gde je zadatak države i zakona da se stvore samo ambijent i uslovi, da se vrši razvoj privrede, pa i malih i srednjih preduzeća, a ne da se utiče, da se deli novac itd.
Nije Vlada Božić-Bata da tako postupa. Mislim da je već krajnje vreme da se naši eksperti, koji u međuvremenu postaju istaknuti članovi stranaka, oslobode tih navika i da donose zakone kakvi su primereni ovoj državi. Šta je loše u tome što je jedan ekspert postao član stranke? Mali li je razlog biti član Demokratske stranke?

Reč ima narodni poslanik Srđan Petrović.

Poštovano predsedništvo, poštovane kolege poslanici, zakon o Garancijskom fondu je jedan od sistemskih zakona, ali manjeg reda značaja. On dolazi u trenutku kada imamo strašno otežanu situaciju u privredi, lošu konjunkturu, u zemlji u kojoj je pad privredne aktivnosti evidentan, pad zaposlenosti, pad industrijske proizvodnje. Ovaj zakon je dobar i DSS će ga podržati, ali je pitanje šta on može nama da donese - u zemlji gde je, kao što sam rekao, pad privredne aktivnosti, gde smo imali, prilikom zamene maraka i ostalih deviza u evro, zamenu od četiri milijarde evra, sigurno da postoji slobodnog kapitala, ali taj kapital nije uložen. U našu zemlju su došle strane banke. Očito je da od tih banaka, nažalost, nema mnogo vajde u smislu kreditiranja domaće privrede.
Domaće investicije su nam neophodne kao i strane investicije i ima prostora, naročito u oblasti malih i srednjih preduzeća, da se one pojačaju. Postavlja se pitanje zašto tih domaćih investicija nema? Da li je ova država, ova vlada garant da će te investicije biti realne, da će moći da se isprate onako kako valja ili ne? Trenutno situacija sa kreditiranjem malih i srednjih preduzeća nije ružičasta. Mi smo početkom 2001. godine imali ulazak nekoliko banaka, kao što je, recimo, Micro finance banka, koje su najavile da će se baviti, pre svega, kreditiranjem malih i srednjih preduzeća i preduzetnika. One su imale neke svoje instrumente garancija koje su delimično bile pokrivene zakonom, delimično nisu.
Pokazalo se da nije bilo previše efekata tog kreditiranja, jer podaci o broju novoosnovanih radnji po pojedinim opštinama, može da se uzme i kao primer Grad Beograd, pokazuju da je bilo povećanja, ali nije bilo velikog povećavanja broja, recimo, samostalnih radnji.
Imali smo još neke kreditne linije Evropske banke za obnovu i razvoj, koja je, koliko se sećam, plasirana preko Eksim i Novosadske banke. Tu su sredstva garancije bili uglavnom biznis planovi. O tome se u početku pričalo, bilo je dosta reklame, a nema nekih podataka o bogzna kakvim efektima.
Vlada i ministarstvo nam govore da je cilj novih milion radnih mesta u ovom sektoru i 400.000 subjekata. To je nešto što je uzeto kao cilj kada se gledala analiza okolnih zemalja, zemalja slične veličine i struktura njihove privrede. To je sigurno nešto što bi bilo dobro da mi imamo u našoj zemlji, samo je pitanje u kom će se periodu to ostvariti. Ovako kako idemo, to se sigurno neće brzo desiti. Pitanje je da li će sam Garancijski fond to potpomognuti. U ovom zakonu je data ta pravna struktura Fonda. Neke stvari će se videti iz samog Statuta Fonda. Najinteresantnije je koje će kriterijume imati Fond za davanje tih supergarancija bankama za kredite koje će one odobravati privatnim preduzetnicima i malim i srednjim preduzećima. To je nešto od čega će najviše i zavisiti efikasnost ovog instituta.
U oblasti privatnog preduzetništva su najavljene neke promene. Sigurno da će doći do neke vrste izjednačavanja statusa malih i srednjih preduzeća, uopšte preduzeća kao pravnih lica i privatnih preduzetnika kao fizičkih lica. To je nešto što je korak ka nekim evropskim normama, evropskim pravilima. Kada uđemo u taj proces, trebalo bi paziti da ne dođe do komplikovanja rada, pre svega, privatnim preduzetnicima, u smislu vođenja knjiga i sličnih stvari.
Naročito je važno nešto što je najavljeno, a to je da Agencija za mala i srednja preduzeća dobije ulogu organizacije koja bi registrovala i privatne preduzetnike i mala i srednja preduzeća. Znači, da se to izmesti iz sudova, odnosno iz organa lokalne samouprave, gde je bilo do sada. Sigurno da to nije dobro ako se u tom vidu ostvari, naročito ako se uzme primer Grada Beograda, gde se sada registracija samostalnih preduzetnika vrši na opštini; to je dobro zato što se u opštini nalazi odeljenje poreske uprave i drugi organi koji su potrebni preduzetnicima, pa mogu sve na jednom mestu da obave. Ukoliko se to centralizuje na nivou Grada Beograda, to sigurno neće biti dobro. Primer sa taksi-prevoznicima koji svoju registraciju obavljaju na nivou Grada, sigurno najviše o tome govori.
Što se tiče Garantnog fonda, za početak je predviđen iznos od nešto manje od deset miliona evra. Taj iznos sigurno nije veliki i to najbolje može da se vidi ako se uporedi u odnosu prema, recimo, osnivačkom kapitalu koji je potreban za osnivanje preduzeća, koji je pet hiljada dolara. Tu se najbolje vidi da je taj iznos od deset miliona evra apsolutno mali. Govorio sam već o bankama, da postoji jedan prostor da banke nerado ulaze u kreditiranje malih i srednjih preduzeća, a naročito privatnih preduzetnika. Neke strane banke su svojevremeno stavile donju granicu kredita koji odobravaju na 100.000 evra, 200.000 maraka. To sigurno nije nešto što bi moglo privatne preduzetnike da zainteresuje, pogotovo na početku njihovog rada.
DSS će ovaj zakon podržati. U svakom slučaju, bolje išta nego ništa. Nadamo se da će taj Garancijski fond prerasti u jednu ozbiljniju instituciju u narednim godinama. Potrebno je da on počne da radi, da se konstituišu njegovi organi, da se izradi statut. Dobro je što se on preko zakona osniva. To sigurno podržavamo. Dalji razvoj ovog instituta, garancije, supergarancije bankama za kredite privatnim preduzetnicima i malim i srednjim preduzećima, dalji razvoj tog vida delatnosti sigurno će biti uslovljen i našom makroekonomskom situacijom, globalnim investicijama u privredu države i jednim delom i efikasnosti samog ovog fonda.

Reč ima narodna poslanica Gordana Pop-Lazić, zamenik predsednika poslaničke grupe SRS.

Dame i gospodo narodni poslanici, zaista izražavam žaljenje što nije ovde ministar Vlahović, jer je posebno zadovoljstvo napadati zakon kada su ministri tu. Naravno, htela sam i da mu čestitam na izboru za člana Glavnog odbora Demokratske stranke. To je za svakog političara, pretpostavljam, najvažnija funkcija, mnogo važnija nego državna funkcija. Sad bar znamo da nije ekspert, nego je političar.
Pošto se radi o ministru za privatizaciju i ministru za privredu, mada smo ga češće viđali i prepoznavali u funkciji ministra za privatizaciju i rasprodaju državne imovine, pretpostavljam da se danas sastaje sa nekima od ovih štrajkača, bilo "Kragujevčanke" iz Kragujevca bilo "Srbijanke" iz Valjeva, i da se malo pozabavio privredom i ako je to razlog što sada nije ovde, ja to opravdavam.
Što se tiče samog zakona o Garancijskom fondu, pre bi to trebalo da bude zakon o osnivanju garancijskog fonda. Ma koliko ovaj zakon bio dobar ili loš ovo praktično i nije neki poseban sistemski zakon, kako to reče moj prethodnik, već zakon o tome da se osniva garancijski fond; gde mu je sedište, kakvo svojstvo ima, ko su organi ovog fonda i apsolutno ništa više.
Prema tome, radi se samo o očekivanju predstavnika vladajuće većine, odnosno Vlade da bi se u javnosti stekao neki utisak da će ovo potpomoći razvoj malih i srednjih preduzeća; a na to kako će mala i srednja preduzeća preživeti ovako tešku privrednu situaciju i pad privredne aktivnosti, neće uticati ovaj zakon, već celokupni privredni milje i ekonomska politika koja se vodi u ovoj zemlji.
Pošto znamo da su uništene domaće banke, da su došle neke strane banke sumnjivog kredibiliteta, sada treba tim bankama garantovati za nešto kredita koji će davati, ali kao hipotekarne kredite, privrednim subjektima koji predstavljaju mala i srednja preduzeća; dakle, ne misli se na velike privredne subjekte i pretpostavljam da se odnosi i na osnivače trgovinskih, zanatskih, ugostiteljskih radnji.
Sredstva koja je za to država izdvojila kao osnivački ulog u ovaj fond iznose, koliko smo videli iz zakona i obrazloženja, 600 miliona dinara. Šeststo miliona dinara otprilike pokriće, koliko bih ja mogla da procenim, vrednost nepokretnosti poslovnog prostora, opreme, sve ono što je potrebno da počne da radi ovaj fond, a od tog kapitala koji bi trebalo da predstavlja garanciju ostaće veoma malo. Sistemski mislimo, mi iz Srpske radikalne stranke, da je pogrešno da se država mnogo meša u privredne tokove.
Ako u obrazloženju stoji da u ovim uslovima tranzicije privredni razvoj Republike Srbije treba da se zasniva na afirmaciji tržišne ekonomije utemeljene na privatnom vlasništvu, liberalizaciji unutrašnjih ekonomskih tokova, uz stvaranje stimulativnijeg ambijenta za direktne strane investicije, kao i razvoj malih i srednjih preduzeća i preduzetništva, onda ne vidimo šta je svrha ovog zakona - jer, on neće stimulisati strane investicije, a na razvoj malih i srednjih preduzeća uticaće utoliko koliko su ta preduzeća sposobna da svojom imovinom garantuju za kredite koje uzimaju. Mali je broj tih koji će to uspeti; a da neki iz armije ljudi koji su ostali bez posla, sa idejom, sa nekim projektom, otpočnu neku delatnost, računajući na neki kredit od bilo koje banke i na garanciju ovog garancijskog fonda za dobijanje kredita, to je prosto nemoguće, jer on jednostavno nema imovinu, onih 50% za koje mora sam da garantuje, sa kojom bi to mogao da obezbedi.
Ovde se postavlja pitanje, zašto se država uošte u to meša? Zašto država da garantuje bankama za njihov poslovni rizik? Neka banka pronađe drugu banku koja će dati supergaranciju. To bi bilo nešto što je, po nama, normalno, a pogotovo ako imamo u vidu da hoćemo da razvijamo tržišni ambijent, odnosno tržišnu ekonomiju.
Nama ministar ovde reče, u svom ekspozeu, da je strategija da od 270.000 preduzeća dođemo do broja od 400.000 privrednih preduzeća, a pošto nije ovde ja ću postaviti pitanje - koliko je tih privrednih preduzeća bilo 2000. godine? Mislim da je bilo više od ove brojke koju je on sebi postavio ili je Vlada sebi postavila za cilj. Sigurno veća od 400.000!
Sredstva banaka su, to nam je svima poznato, prilično ograničena; ograničena i za kredite i to samo po sebi onemogućava konkurenciju. Ovakva politika, koja se vodi po pitanju kamata, dodatno otežava i onemogućava svim zainteresovanim privrednim subjektima da uzimaju kredite, a, iskreno rečeno, sumnjamo u to kako će ovaj garancijski fond i na osnovu kojih kriterijuma odlučivati za koji će kredit dati garanciju, a za koji neće. Pošto će kredite dobijati samo oni koji budu imali mogućnosti da obezbede ovu garanciju, mislimo da tu ima dosta prostora za zloupotrebu, za selektivnu primenu zakona i selektivno davanje garancije.
Istina, nema ni stavke u budžetu od 600 miliona dinara koji garantuju ovaj osnivački ulog, pa ne znamo na osnovu čega će ta sredstva biti prebačena ovom fondu i zašto je ovaj zakon mesecima čekao da uđe u skupštinsku raspravu, očigledno je čamio čekajući u nekom cepter loncu. Samo obrazloženje koje nam daje predlagač - da ovaj garancijiski fond treba da stvori povoljnije uslove za nastanak novih i razvoj postojećih malih i srednjih preduzeća i preduzetnika - jeste spisak lepih želja. Neće sigurno uticati na nastanak novih, a uticaće na razvoj nekih postojećih malih koja budu uspela na osnovu svojih veza i vezica da dođu do garancijskog fonda.
Jedan od najvećih problema malih i srednjih preduzeća, u ovom trenutku, jeste nedostatak finansijskih sredstava i teškoće prilikom njihovog obezbeđenja, pa smo otuda i imali ovaj zakon o finansijskom lizingu sa istim ciljem. Sada bi, praktično, ovaj garancijski fond mogao u paketu da se posmatra sa tim zakonom, jer on treba da obezbedi garanciju za one koji bi uzimali kredite za kupovinu opreme i davanje u finansijski lizing i mislim da će to pre biti sredstva namenjena onima koji će biti davaoci finansijskog lizinga nego malim i srednjim preduzećima za direktne kredite od naših banaka.
Takođe, predlagač trvrdi da su banke okrenute finansiranju velikih preduzeća i da nisu značajno zainteresovane za mala i srednja preduzeća zbog povećanog rizika, usled toga što oni koji žele kredit ne mogu da hipotekom ili zalogom garantuju za deo sredstava kredita.

Da li koristite i sledećih 10 minuta?

Da. Mi ćemo imati, koliko smo čuli, na dnevnom redu, možda već na sledećem zasedanju, i taj zakon o zalogu; ali, iskreno rečeno, sve je nedefinisano, finansijska sredstva, neke pokretne stvari, dragocenosti na koje se zaloga odnosi, na koje država računa, a ne znamo odakle joj projekcija, koliki je iznos tih sredstava, koliko iz toga može da se izvuče kao mogućnost da se neka pokretna dragocena stvar da u zalogu da bi se na osnovu toga dobila finansijska sredstva za kredit.
Neko ima, verovatno, procenu o tome koliko toga kod građana ima i koliko to može da se upotrebi. Nemam utisak da to može značajno da utiče. Možda to u nekim državama i može, ali u našim uslovima to ne može, sigurno, a dukati su davno potrošeni, ne znam koje bi to druge dragocenosti, sem ako malo ne počnemo da rijemo i da tražimo ćupove, možda ih negde ima, možda su dedovi nekome ostavili.
Tvrdi nam se u obrazloženju da je u situaciji, kada postojeći fondovi nisu dovoljni za značajnije investiranje u ovaj sektor, neophodno konstituisati poseban garancijski fond; ne znam na koje fondove misle, ali Fond za razvoj postoji još uvek u državi i ima sredstava. A kako se tim sredstvima raspolaže i kome se daju? Pretpostavljam da i to nije dobar način za tržišnu ekonomiju, jer i u takvoj situaciji kada se država pojavljuje kao kreditor, to je potpuno suprotno tržišnim uslovima poslovanja i tu, takođe, postoji mogućnost da se po nekim merilima, koja nisu samo tržišna, dodeljuju ovom ili onom. Previše mešanje države u ovakve stvari vraća nas u onu plansku privredu, od koje navodno hoćemo da pobegnemo.
Nema šta mnogo i konkretno o ovom zakonu da se kaže. Nešto amandmana smo podneli u cilju poboljšanja teksta zakona, a nekoliko amandmana da se suštinski utiče na sam zakon. Mislimo da je taj zakon suvišan i da neće doneti one rezultate koje Vlada očekuje. A i da je najidealniji zakon, mi svakako ne bismo glasali za zakon koji predlaže Vlada koja je uvela medijski mrak u Srbiju, koja proganja svoje političke protivnike; hapsi političke protivnike, oduzima poslovni prostor političkim strankama, konkurentima u sistemu gde demokratija prelazi u autokratiju, gde ima revanšizma!
Mi ne možemo da podržimo ništa što takva Vlada predlaže. Koliko vidimo, nema potrebe ni da vas više mnogo napadamo, mislim na Vladu Srbije. U Vladi Srbije se sada ministri međusobno dovoljno napadaju i sve što treba da znamo o Vladi, odnosno sve ono što smo do sada mi govorili, potvrdiće sami članovi Vlade u međusobnim optužbama. To nam već govori da je vreme i da ekonomsku politiku, državnu politiku počne da vodi neko drugi i da treba da se raspišu vanredni, odnosno prevremeni republički izbori, kako bi sve institucije u ovoj državi počele da funkcionišu na legitiman i legalan način. Hvala.