Za reč se javila narodna poslanica Nataša Milojević, predsednica poslaničke grupe Socijaldemokratske partije.

Gospođo predsedavajuća, poštovane kolege poslanici i poslanice, svaka prilika za raspravu o određenoj tački dnevnog reda je očigledno prilika da se govori i o nečem drugom, što manje-više nije tema. Ne zameram, samo konstatujem da svakoj raspravi o određenom predlogu, bilo da je reč o zakonskom predlogu ili o predlogu, kao što je u ovom slučaju za izmenu Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, prethodi neki proces informisanja ili obaveštavanja, a zatim i proces razumevanja.
Dozvolićete mi da konstatujem da je proces informisanja ili obaveštavanja u velikom broju slučajeva završen, ali razumevanje očigledno traje. Svako ima pravo da nešto ne razume, ali nikako nema pravo da kaže da nije informisan, pogotovu ako je član poslaničke grupe koja učestvuje u radu, recimo, projekta OEBS-a, koji je pomenut više puta, o unapređenju rada skupštinskih odbora i Skupštine kao najviše zakonodavne institucije u celini. Čime ću ovo potkrepiti. Konkretno govorim o predlozima za formiranje četiri nova odbora i predlogu za formiranje odbora za smanjenje siromaštva.
Ovoj skupštini je u više navrata i u pisanoj formi, a i u formi konferencije i okruglog stola, ponuđena detaljna informacija i predstavljanje čitave ideje projekta za smanjenje siromaštva. Neke kolege klimaju glavom, koji jesu bili tu i obavešteni, a moje kolege iz DSS-a obaveštavam da su u toj raspravi učestvovali Dragoljub Vojinović i Dušan Ilić, a bili prisutni i drugi poslanici DSS-a.
Prema tome, ako je reč o razmeni informacija, molim da se one prvo razmenjuju unutar poslaničkog kluba, da bi argumentacija za ovom skupštinskom govornicom bila argumentacija, a ne prosto insinuacije.
Formiranje četiri nova odbora ne isključuju raspravu o tome da neki odbori koji postoje nisu višak ili da su besmisleni, kao i sugestiju da treba formirati još neke odbore.
Slažem se sa idejom da odbori koji nisu radili ili koji nisu nijednom zasedali možda, svakako treba da preispitaju svoj rad, a možda ne treba ni da postoje. Ali, hajde da ponudimo argumentaciju za i protiv, pa da onda to razmotrimo i u nekoj sledećoj izmeni poslovnika zauzmemo stav.
Činjenica je da je Skupština tokom protekle dve godine svoga rada preživela i pretrpela mnoge izmene, po mom shvatanju, u kvalitetnom pravcu, naročito one koje se tiču unapređenja rada narodnih poslanika i insistiranja na pozicioniranju skupštinskih odbora kao odbora ili organa u kojima istinski treba raditi i donositi odluke koje su obavezujuće, u krajnjem slučaju i za plenarno zasedanje odnosno Narodnu skupštinu u celini. U tom pravcu idu izmene odnosno inovacije koje, uz pomoć OEBS-a, unosimo u rad Skupštine.
Odbor za evropske integracije, u najužem smislu reči, kao odbor koji će se baviti članstvom ili neučlanjenjem u Evropsku uniju, naravno, neće ispuniti svoju misiju. Evropske integracije su ogroman proces koji u pet osnovnih segmenata u prostoru zakonodavstva i državnog uređenja - ekonomije i finansija, ljudskih prava, bezbednosti i stabilnosti zemlje i u prostoru koji prevazilazi sve to, zove se kultura i informisanje - mora da uredi i harmonizuje zakonodavstvo, ceo sistem, sa zakonima Evropske unije.
Mi smo se, to su mnogi ponovili više puta, složili oko toga da je nacionalni interes članstvo u Evropskoj uniji. Mislim da je to minimalna tačka oko koje se svi koji ovde sede, a i oni koji trenutno nisu tu, slažu, a i šire od toga. Ako to jeste nekakav nacionalni konsenzus oko minimuma, zašto se onda uopšte postavlja pitanje svrhe formiranja ili neformiranja jednog odbora ili nekog drugog, sledećeg.
Ukoliko taj odbor ne bude imao šta da radi, on neće raditi, biće rasformiran. Ne vidim da se iko bog zna kako naprezao da ukine odbor za pritužbe i žalbe ili kako god da se zove, koji niti zaseda, niti prima pritužbe, niti odgovara na te žalbe. To je primer. Veoma poštujem kolegu koji nije ovde i koji je predsednik tog odbora, ali to je jedan primer, što ne znači da taj odbor ne treba da postoji.
Ovde je bilo čak i lascivnih primedbi, svojevremeno, o insistiranju da se tretman rodne ravnopravnosti ili ravnopravnosti polova, kako je do juče bilo uobičajeno da se kaže, lascivnih primedbi na to i čak velikog, previše dugog procesa oko, prvo, formiranja saveta pri Vladi Srbije za ovo pitanje, a zatim i odbora u Skupštini.
Ne samo kao pripadnica većina u ovom društvu - 52% žena, već i kao jedna od onih koja ovu inicijativu ne samo podržava nego i kreira od samog početka, opravdavam nerazumevanje teme i sebe i sve svoje koleginice i kolege koji su najavili da su zainteresovani da budu članovi ovog odbora, stavljam na raspolaganje onima koji temu ne razumeju, pa da malo o tome raspravimo i da kažemo šta će, po našem viđenju, sve biti tema tog odbora. Samo da vas nekim podacima podsetim na ključne stvari.
Istraživanjima je pokazano da se u ovom našem društvu vlasništvo nad pokretnostima i nepokretnostima vodi na 6,8% žena, samo. To znači da većina u društvu, koju čine žene, ima pre svega ugrožen ekonomsko-imovinski status. To je samo jedan primer o tome čime će se odbor baviti, pre svega analizirajući zakone sa stanovišta rodne ravnopravnosti i zastupljenosti.
Bila je zanimljiva primedba i to me je inspirisalo da kažem da su, naravno, moja stranka - Socijaldemokratska partija i poslanička grupa - odavno tražili da se na temeljniji način raspravlja o ekonomskim, odnosno privrednim reformama, s obzirom da je drugi nacionalni konsenzus postignut oko toga da su reforme neophodne. Neophodnost reformi je, s jedne strane, bila osporavana činjenicom da su prebrze, a s druge strane, da su prespore.
U svakom slučaju, mislim da ćemo i oko ovoga postići saglasnost, da niko od nas nije do kraja zadovoljan učinkom reformi, a to znači da njih treba nastaviti, a ne prekinuti. Ko bi bio pozvaniji da o ekonomskim reformama raspravlja i inicira zakonsku regulativu, ako ne mi, narodni poslanici u adekvatnom odboru. Ne vidim nikoga pozvanijeg, ako još uvek doživljavamo Skupštinu kao najvišu instituciju parlamentarnog sistema kakav jesmo.
Odbor za smanjenje siromaštva; strategija, koju je Organizacija Ujedinjenih nacija donela 1999. godine, zove se Milenijumska strategija razvoja i odnosi se na period do 2015. godine i, pre svega, orijentisana je na nešto što se zove kolokvijalno smanjenje siromaštva, a zapravo znači sveobuhvatan, temeljan, suštinski program o redukciji siromaštva izazvanog svim razlozima, počev od toga da je ekonomska slabost velika, kriza hrane u nekim drugim područjima u kojima mi ne živimo, pre svega mislim na afričke i dalekoazijske zemlje, da je uzrok siromaštva i činjenica da neka sredina ima ili nema dostupnost javnih usluga, servisa zdravstva i sličnih, da uzrok siromaštva u mnogim slučajevima jeste upravo i ta rodna neravnopravnost, odnosno različitost itd.
Tu sveobuhvatnost teme ili problema je projektom inicirala Svetska banka, projekat je započet u zemlji prošle godine juna meseca, odlukom Vlade Republike Srbije da se formira nacionalni tim za vođenje projekta za kreiranje strategije za smanjenje siromaštva, direktno je nadležno ministarstvo ministarke Gordane Matković, ali taj nacionalni tim, kao takav, postoji i radi godinu dana.
Šta radi? U konsultativnom procesu je angažovao ne samo stručnjake, nego i pripadnike svih slojeva društva. Da vam kažem, u taj tzv. konsultativni proces, jer mi se izraz ne dopada i zato kažem tzv, uključeni su predstavnici civilnog društva, sindikata, stručnjaka i eksperata iz svih nivoa vlasti, od lokalne samouprave, do republičke i federalne.
Šta je sada taj tim uradio? Posle istraživanja predstavljenog Skupštini Srbije 31. januara ove godine, gledam neke koji su bili na tome, a 54 mojih kolega i vaših kolega je prisustvovalo kada je predstavljen nacrt i rezultati istraživanja i najaveno da će nacrt strategije biti urađen do kraja aprila i da će ići, kako se i nalaže u čitavom projektu, na Vladu, a da bi mi, kao zakonodavno telo koje odlučuje, između ostalog i o nacionalnim strategijama, o tome uopšte odlučivali, moramo imati nadležni odbor koji neće biti odbor samo za strategiju, jer je to veoma sužen mandat, nego za smanjenje siromaštva.
(Predsedavajuća: Da li koristite i sledećih deset minuta?)
Završavam. To istraživanje je pokazalo da je neophodnost formiranja ne samo ovog odbora, nego i ostalih koji su pandan tome, neizbežna. Mislim da će ne samo poslanici pozicije, nego i poslanici opozicije veoma podržati ovu inicijativu.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, a posle njega Dušan Cvetković.

Šteta što za ovu tačku dnevnog reda nije predviđeno duže vreme za raspravu, jer napokon imamo prilike da čujemo i lepe govore od predstavnika vlasti, odnosno stranaka koje podržavaju vlast. Tema je interesantna, ali stičem utisak da su dosadašnje diskusije bile poprilično pogrešne, odnosno - rad dobar, nedovoljan jedan. To bi bila neka profesorska ocena, iz jednog prostog razloga što se očigledno ne poznaje problem koji je pred nama.
Na osnovu Ustava, i to jedne odredbe, Narodna skupština je dužna da uredi svoju organizaciju, način rada i određena statusna pitanja narodnih poslanika. Opet moram da kažem da u našem Ustavu postoji jedna odredba koja kaže da se garantuje višestranački život, politički pluralizam. Moram da kažem da je zaživeo taj parlamentarni sistem od 1990. godine, da je suštinski bačen pod noge, da nema više tog jedinstva vlasti kao iz vremena socijalističkog samoupravljanja, već surove podele vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, sa tačno propisanim nadležnostima i dimenzijama ko dokle može da ide i ko se za šta pita.
Ovo pominjem zbog toga što i u aktu o našoj organizaciji i načinu rada treba da uredimo ono što je u nadležnosti Narodne skupštine, a to je kako da vršimo zakonodavne poslove, kako da kontrolišemo Vladu i na koji način da dolazimo do one naše funkcije da biramo određene državne funkcionere.
Te priče o siromaštvu, o ekonomskim integracijama, o ravnopravnosti polova, pa mogao bih da podnesem amandman, ako idemo po katalogu ljudskih prava, da nam treba i odbor za zaštitu privatnosti i ličnosti. Mogao bih da idem dalje na formiranje odbora za sprečavanje narušavanja slobode političkog organizovanja i delovanja. Otprilike, ta logika je rukovodila predlagača Pajtića, koji je opravdano odsutan, kao i svi predlagači akata koje mi donosimo, praktično, oni nikada nisu ovde, svaka čast gospodinu Pitiću i Đeliću. Mi to treba da rešimo.
Mi treba da rešimo problem, zar je moguće da predsednik Izvršnog odbora Skupštine grada Beograda mora da sedi ovde da bi bio kvorum, da bi moglo da se radi. To je problem ove skupštine. Problem ove skupštine je kako se donose zakoni, ko je od 22. maja poslanik u ovoj skupštini. Problem ove skupštine je što neki ne čuju pored ušiju, što ne vide, što su zaboravili jednu stvar, da sve što se ovde izglasa i izađe nije Vladino, nego Narodne skupštine.
Poslanici snose odgovornost, i oni koju čuju, koji ne čuju, koji vide, koji ne vide. Savest radi uvek, da znate, i kada ste na vlasti i kada ste u opoziciji.
Nekada je neko rekao, prvo, drugo čitanje zakona, pa je dao neku dimenziju, neki značaj odborima pre nego što dođe do Skupštine, pa na neki način je uredio taj rad. Nemamo mi potrebe da prepisujemo nešto što postoji u nekim zemljama Evropske unije, dovoljno je da se vratimo na naše propise, na naše poslovnike od 1905. pa nadalje.
Od 1881. godine u Srbiji postoji parlamentarizam, kada su radikali napokon uspeli da suzbiju tog Milana Obrenovića i njegovu diktaturu. Zbog te borbe za parlamentarizam, preko koje su se borili za ljudska prava, ginuli su ljidu u Srbiji, i poletarci, Timočka buna itd. Mi danas nemamo parlament. Bolje da smo danas pričali kako da stavimo van snage sve one odredbe Poslovnika i da vratimo onaj poslovnik koji je bio na početku 2001. godine.
Nije ni on dobar, ali je zlatan u odnosu na ovaj. Mi kod ovog imamo problem diskrecionih ovlašćenja. Vode se krivični postupci ad hok ovde za govornicom ukoliko čovek priča pet minuta i jednu sekundu, izgubi 3.000 dinara, ukoliko upotrebi reč nesuvislo, dobije opomenu.
Prošle godine 21. maja isterani su poslanici koji nisu ni bili prisutni u sali, izrečena im je mera udaljenja. O čemu mi pričamo, je li to parlament, je li to pričaonica narodnih predstavnika, u čemu se ogleda ta razlika - prvi među jednakima, gde to postoji. Neću da vas upozoravam na te primedbe vaših savetodavaca, verovatno su imali razloge, ali ono što sam siguran, i oni su vas otpisali.

Reč ima narodni poslanik Dušan Cvetković, a posle njega narodni poslanik Zoran M. Nikolić.

Gospođo Čomić, uvažene kolege poslanici, evo ovde, dva metra i nešto ispod zemlje, ove beogradske, mi iz poslaničke grupe SPS - Slobodan Milošević uzaludno pokušavamo da razbijemo i ovaj višemesečni informativni mrak kojim je obavijen ovaj skupštinski dom.
Raspravljamo, moji Leskovčani, o izmenama Poslovnika o radu Narodne skupštine i od petočasovne rasprave samo u načelu do vas će u najboljem slučaju doći samo informacija da se predlaže formiranje četiri nova odbora. Sigurno će vam se servirati u prvom redu preko TV Jasenovca, tj. Beograda i onih još DOS-ovskih televizija, PINK-a i BK, da se privredne reforme ne mogu sprovesti bez odgovarajućeg odbora, da se pridruživanje Evropskoj uniji ne može ostvariti bez takvog odbora, te da će skupštinski odobr za borbu protiv siromaštva učiniti čuda, pa će čak i učestvovati u sprovođenju nacionalne strategije siromaštva.
Mi koji znamo podelu vlasti, pitamo se samo kako je to moguće očekivati od zakonodavnog tela? Za onaj četvrti odbor koji će vas sigurno, poštovani birači, nezavisni "novinari" pokušati da ubede da će on čak i preporoditi deo člana 13. Ustava Srbije kada je u pitanju ravnopravnost i neravnopravnost u ostvarivanju prava čoveka na osnovu polne pripadnosti.
Siguran sam, uvaženi građani, da vam ti isti novinari neće reći da ova četiri odbora treba da se osnuju u četvrtoj četvrtini mandata ove skupštine, neće vam reći ni to da će do njihovog popunjavanja članovima i početka rada, ako se samo delimično primene pravila oko formiranja Odbora za Kosovo i Metohiju i Odbora za privatizaciju, ovi odbori faktički profunkcionisati početkom 2004. godine.
Zar i vama, kolege poslanici, nije jasno da su ove dopune Poslovnika samo politički marketing vladajućih?
Voljom ovih iza mojih leđa, voljom ovih prvih pet redova, onih pet-šest Banetovih i ovih iza radikala, i po naređenju Vlade Srbije i jednoglasnom odlukom RTS-a - nema više TV prenosa, nema mogućnosti da vi obični ljudi vidite kako se i uz čiju pomoć, uz kakve rasprave kroji zakonodavna današnjica i budućnost Srbije i Poslovnik Skupštine.
Poštovani gospodine Crkvenjakov, budite sigurni - ko mrak Srbiji nameće, srećan biti neće. Ako crkvu u svom imenu imate, setite se bar onih Hristovih reči - nema ništa tajno, što neće biti javno, ni skriveno, što se jednom neće otkriti.
Ne pokazuje li, poštovani sugrađani, i ovim potezom - Srbija bez skupštinskih prenosa - ova vlast da je samo ona večita i da za njene vladavine nema dijaloga, jer se i silom može vladati medijima. Višekratnim prekrajanjem ovog poslovnika, velike demokrate iz DOS-a su nam omogućili da za skupštinskom govornicom možemo da provedemo minut i 10 sekundi, dakle, 10 do 20 puta manje nego što riba može da živi na suvom, pa i toga se ova vlast plaši i ova nenarodna televizija takođe.
To što iza mene stoji 20.000 birača, od kojih najmanje 5.000 želi da vidi kako se ponašam na poslu za koji su me izabrali, ova vlast i TV Jasenovac se brinu taman toliko kao i za lanjski sneg.
Neka tužna Lekićka, još tužniji Crkvenjakov, svim silama se trude da nas ubede kako oni smeju i mogu Vladu, kao aktuelnog gazdu, i Skupštinu koja im usvaja davanje iz budžeta, da ne slušaju i da pare troše.
Gospodine Crkvenjakov i gospođo Lekić, uvaženi članovi DOS-ovskog orkestriranog Upravnog odbora RTS-a, mi iz SPS-a, a i gledaoci priznaćemo vam da je ova odluka oko TV prenosa vaš lični čin i vaša hrabrost samo onda kada vidimo da na vašem programu sednici Glavnog odbora DS-a posvetite samo jedan minut, što bi ipak bilo tri-četiri puta više nego što posvećujete ostalim glavnim odborima.
Zato je istina, Poslovnik je takav da ste ugradili u njega da možete kazniti koga god hoćete iz opozicije, a da samo uz izvinjenje zamolite jednu damu koja je po enti put dobacivala da ućuti, ali to je autonomno pravo onoga ko vodi sednicu Skupštine i mi tu ništa ne možemo.
Poslanike ste jednog momenta i u obične službenike želeli da pretvorite, da se kao đačići sa dva prsta podignuta jave kada treba da izađu radi nekih potreba, ali ste ipak odustali od toga, jer to i vama ne odgovara.
Ovako sređen Poslovnik, evo i dalje "unapređujete", ali da vidimo kako. Predlog da se po hitnom postupku pristupi ne znam već kojoj izmeni Poslovnika o radu Skupštine je ipak nešto najčudnije što sam doživeo u ovom parlamentu. Da su naši gledaoci u prilici da gledaju ovu raspravu, morali bi da protresu glavom, da se uštinu i zapitaju da li gledaju prenos iz Skupštine Srbije i Crne Gore ili iz Skupštine Srbije,
jer je normalno da se Poslovnik usvaja na početku rada. Mi, evo, u zadnjoj četvrtini mandata ponovo o Poslovniku i to ne da rešimo neka sitna i tehnička pitanja, nego da donesemo odluku o formiranju četiri odbora.
Naša zapanjenost hitnošću kojom je ova tačka stavljena na dnevni red polazi od toga da su za neke odbore predlozi još iz 2002. godine, za neke kada smo dobili novog potpredsednika Vlade za evropske integracije, a onaj prvi predloženi odbor, on mora da objasni zašto za ove, evo skoro tri godine vladavine DOS-a, u privredi nikako da procvetaju ruže, nego je sve potpuno zakorovilo i raste samo trnje.
Mora ovaj odbor i da prihvati odgovornost zašto je proizvodnja manja nego prošle godine. Zašto i one privatizovane firme ne rade, zašto penzije i dalje kasne i još hiljadu drugih zašto.
Ako jednostavno postavim pitanje, zašto sada novi odbori, odgovor će biti jednostavan - treba narodu i biračima baciti još malo prašine u oči da se uzaludno ponadaju da će u privredi početi nešto više da se radi.
Ovim aktom i osnivanjem novih odbora treba da se prebaci odgovornost Vlade na Skupštinu, jer što u privredi nisu do sada mogli da urade odbori za industriju, saobraćaj, urbanizam, poljoprivredu, trgovinu i privatizaciju, moći će da uradi odbor za privredne reforme; to sigurno nigde ne stoji, sigurno ništa, jer se sve reforme sprovode po segmentima privrede koji već imaju svoje odbore.
Još manje će, čini mi se, moći da uradi ovaj odbor, a kada u sebi ima 12 delegiranih članova iz drugih matičnih odbora. Kada se na gotovo nikakvim rezultatima Ministarstva za privredu i privatizaciju - loša privatizacija, veliko otpuštanje radnika, zahuktala aukcijska prodaja gde kupci ne znaju šta će i tako dalje - predlaže novi odbor, očigledno je da se želi samo da opere Ministarstvo za privredu i privatizaciju za loše rezultate.
Opet o hitnosti postupka; poštovana gospodo poslanici, deo ovoga što danas razmatramo po hitnom postupku predloženo je pre godinu i po dana. Recite mi, nije li ovo za Ginisa. Verujem da sada predate ovaj predlog Komisiji za ginisove rekorde, ubedljivo bi bili prvi i sigurno nas ni jedna zemlja dugo, dugo ne bi prevazišla u hitnosti koja traje 467 dana. Jedan predlog je za obrazovanje odbora, a potiče iz februara 2002. i iz oktobra.
Zato vas, predlagače, na samom kraju molim da odgovorite jer moram da vas pitam, zar stvarno ima suvislog obrazloženja da za 460 dana niste uspeli da uvrstite u dnevni red, uz redovan postupak od nedelju dana, ovaj poslovnik, nego je to moralo da ide po hitnom postupku. Da narod gleda ovo, sigurno bi i gospođi Lekić i svima vama rekao kakvu im prevaru poslanička grupa DOS-a baca u oči. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Zoran M. Nikolić, a posle njega narodni poslanik Goran Cvetanović.

Poštovane kolege narodni poslanici, gledajući rad parlamenta do 2000. godine, kada naravno nisam bio poslanik, čvrsto sam verovao da ćemo, kada dođe do promene skupštinske većine, promeniti i način rada.

Takođe, imao sam prilike da gledam rad parlamenata nekih drugih zemalja, recimo u okruženju, s obzirom da imam prilike da hvatam te TV stanice. Verujte mi, rad tih parlamenata je mnogo bolji, kvalitetniji i na jednom značajno višem civilizacijskom nivo, nego što je to ovde.

Zapravo želim da kažem i da konstatujem je da se malo toga, hajde da ne kažem nimalo, ali malo toga i svakako nedovoljno promenilo u odnosu na rad parlamenta u 90-tim godinama.

Zašto je to tako? To je pitanje za skupštinsku većinu i za one ljude koji se smatraju demokratama. Ne bih bio tako ravnodušan, kao što je šef poslaničke grupe DOS - Reforma Srbije, kada o ovim promenama govori na način kako govori i kada kaže da je naša obaveza da budućim generacijama u nasleđe ostavimo jedan evropski parlament. Ovo nije ni blizu evropskog parlamenta. On očigledno ima problem: ne zna šta je evropski parlament i ne zna šta je evropska politička tradicija, a čini mi se da ne zna ni šta je ona naša domaća, jer nije se uvek ovako radilo u parlamentima. Imali smo mi svoje svetle trenutke, kada se u parlamentima poštovala demokratska procedura, a što sada nije slučaj.

Kao što su i reforme u privredi, u pravosuđu sa našeg stanovišta samo kozmetičke, koje ne zadiru u suštinu, tako i ove reforme u obliku formiranja nova četiri odbora takođe samo kozmetički. Dakle, nije ovde sporno i ne treba mi ovde da pričamo da li su ovi odbori potrebni ili nisu. Na stranu argumentacija da su ovi odbori potrebni, to stoji i nije sporno, to nije suštinsko pitanje.

Suštinsko pitanje je kako ovaj parlament radi. Da li poslanici mogu da ostvare svoju funkciju, a da podsetim, njihova osnovna funkcija jeste da učestvuju u zakonodavnoj aktivnosti. To podrazumeva da za to imaju i vremena, pa da kroz poslaničke klubove, kao pojedinci, imaju mogućnost da kontrolišu rad vladine administracije. Da li je to slučaj u ovom parlamentu, da li Vlada ima obavezu da podnosti izveštaje poslanicima i ovoj skupštini?

Mislim da nema, odnosno činjenice govore da Vlada od svog formiranja ni jednom nije podnela izveštaj o svom radu, već je pronađena forma da to ide kroz neke nadležne odbore, o kojima se, takođe, jako malo raspravlja. Ti izveštaji nam dođu na 48 sati pre tih sednica odbora. Eto kako se o tim izveštajima izjašnjavamo.

Svakako da na ovaj način i ovim promenama nećemo izgraditi evropski parlament. To sigurno ostaje jednoj budućoj, odnosno narednoj skupštinskoj većini da pokuša da uradi, što pre tim bolje. Dakle, ono što je nama zaista potrebno jeste prava reforma rada parlamenta i u okviru toga odbora, koji bi trebalo da budu najvažniji segment, odnosno filter kroz koji prolaze zakoni i zakonske inicijative Vlade i drugih ovlašćenih predlagača.

Odbori moraju da analiziraju predloge zakona. Nemoguća je situacija kada dobijete 24 ili 48 sati pre sednice važne zakone i da date o tome relevantno mišljenje. Zbog čega se to tako radi? Zbog čega ovde skoro 60% zakona prolazi i ide po hitnom postupku, kada ste zapravo onemogućeni da se kvalitetno posvetite tim zakonima. Tu dolazimo do one argumentacije predsednika, odnosno šefa poslaničke grupe da se ovde ne radi o broju odbora koje ova skupština ima, nego o kvalitetu rada.

Sigurno je i voleo bih da vidim poslanike ispred vladajuće većine koji će ustvrditi za ovom govornicom da ovaj parlament i ovi odbori rade kvalitetno, odnosno da imaju priliku da u kvalitetnoj argumentaciji sučeljavaju mišljenja i analiziraju zakone. Ako neko to smatra, neka izađe i neka da argumentaciju.

Drugo, odbori, a samim tim i Skupština, imaju ovlašćenja, ali mala i zapravo su onemogućeni da nadziru rad vladajuće administracije, odnosno Vlade. Vlada se odnosi prema parlamentu kako se verovatno ni u jednoj državi u Evropi Vlada ne odnosi. Vlada je ta centralna institucija kojoj se pokorava ova skupština, to svakako nije dobro i ne ide u pravcu da zakonska rešenja za koja smo odgovorni budu kvalitetnija.

Kada je moj kolega iz DSS-a Dušan Ilić govorio o broju odbora koliko ovde imamo, i to je izazvalo i polemiku, odnosno repliku gospodina Pajtića, zapravo je mislio na sledeće: mi bismo sa ova nova četiri odbora i sa odborima koje su predložili DSS i SPS imali recimo 31 odbor, a to je svakako mnogo odbora, a malo vremena da poslanici u njemu kvalitetno rade.

Treba napraviti opštu, sveukupnu analizu koji su to odbori kvalitetno radili, a koji nisu. Koleginica Nataša Milojević je ovde prozvala Odbor za predstavke i žalbe i nije bila u pravu. Odbor za predstavke i žalbe je ipak zasedao i raspravljao o mnogim stvarima. Pozivala se da je dobro informisana i prozivala je one koji nisu informisani.

Sada za njenu informaciju samo želim da saopštim da se Odbor za saobraćaj i veze nije sastajao u 2002. godini, Odbor za trgovinu i turizam se samo jednom sastao, Odbor za omladinu i sport se nije sastajao u 2002. godini, Odbor za nauku i tehnološki razvoj se samo jedanput sastao u 2000. godini. To jasno ukazuje da se u tim odborima i nije radilo, a slažem se, ne znam ko je rekao od kolega, pre nego što je ovo došlo po hitnom postupku u proceduru, trebalo je da sednemo i da vidimo koji su to odbori nužni, koji nisu i da li možemo neke odbore da spojimo i da ti odbori pokrivaju ne jedno ministarstvo, već možda dva ili tri ministarstva.

Ulazimo u fazu da imamo preko 30 odbora. To će biti veliko preopterećenje za pojedine funkcije. Vrlo važno je da je, u svoj ovoj raspravi, trebalo da sagledamo resurse koje imamo ovde, u Skupštini: da li službenici, da li stručni kadar zaposlen u Skupštini, to može da isprati. Evidentna je činjenica da pojedini službenici prate po četiri-pet odbora. Razumljivo je da ni oni to ne mogu da rade na kvalitetan način.

Otvara se pitanje da li Skupština ima pravo da angažuje eksperte sa strane, na primer, nevladine organizacije, da li ima pravo konsultacija, da li to košta, da li Skupština ima pravo i na svoj budžet, a naravno onda i poslaničke grupe u okviru Skupštine, a sve u cilju kvalitetnijeg rada?

Jedan od bitnih segmenata je komunikacija, odnosno popravljanje komunikacije između Skupštine i javnosti.

Slika o Skupštini je onakva kakva je, dakle nepromenjena je, ista je kao ona koju smo imali 1993. i 1995. godine, samo se skupštinska većina promenila. Zapravo, maniri poslanika, govori, netolerancija, koja je bila prisutna i koja je okarakterisala devedesete godine, prenela se i na ovo vreme kada je skupštinska većina u drugim rukama. Način na koji je taj, uslovno rečeno, problem razrešen - nema televizijskih prenosa. To nije dobar način.

Ne možete prikrivati problem i stavljati ga pod tepih tako što ćete ukinuti televizijske prenose, a što nije preporuka OEBS-a. Preporuka OEBS-a je da se uspostavi kvalitetniji odnos Skupštine i javnosti. Javnost ima pravo da zna šta se u Skupštini događa, ali ne samo u Skupštini nego i u skupštinskim odborima, u kojima bi najviše trebalo raditi. To se ne dešava. Ukinuli smo televizijske prenose, tj. direktne prenose sednica Skupštine, nema izveštaja, bar ne onih kvalitetnih, iz Skupštine. Opozicija nema ni prava ni mogućnosti da iznese svoja mišljenja.

To su sve mane. Zaista sam iznenađen zašto se ovako, po hitnom postupku, išlo sa ovom kozmetičkom promenom, zašto se nije dogovorilo kako da svi skupa popravimo kvalitet rada, naravno, uvažavajući i mišljenje opozicije.

Kao što znate, Demokratska stranka Srbije je amandmanom predložila formiranje još jednog skupštinskog odbora. Opet smo iznenađeni kako to da skupštinska većina, koja teži evropskim integracijama, nije formirala odbor za javne finansije. Mi smo taj odbor nazvali odborom za javni račun. Smatramo da je taj odbor izuzetno važan. Smatramo da, preko tog odbora, možemo da promenimo ulogu Skupštine, da Skupština zaista bude kontrolni organ Vlade, da će Skupština imati mogućnost da traži izveštaje o trošenju novca, da li se troše u skladu sa zakonom i na osnovu predviđenog budžeta ili ne.

Verujem, i to zaista, da će predlog za formiranje tog odbora biti podržan od skupštinske većine. Ukoliko taj naš predlog ne bude podržan, to govori o tome da skupštinska većina ima veliki problem, da je veoma servilna prema Vladi i da je demokratska procedura uopšte ne zanima.

Ne postoji parlament u Evropi koji nema ovakav odbor. Tradicija ovih odbora počinje još iz 19. veka. U Velikoj Britaniji je još 1862. godine formiran Odbor za javne finansije. Od tada taj odbror funkcioniše.

Sada na vama ostaje da odlučite da li ćete podržati predlog da se takav odbor - odbor za javne finansije - formira.

U svakom slučaju, ništa ne rešavamo formiranjem ovih odbora. Suštinski se tu ništa ne menja, jer ne postoje garancije da će ovi odbori raditi kvalitetno i da će biti u funkciji građana. Bolje bi bilo da smo seli i da smo svi skupa dobro razmislili i napravili novu šemu, novu organizaciju kvalitetnijeg rada parlamenta. Hvala.

(Aplauz u sali.)

 

Reč ima narodni poslanik Goran Cvetanović, a sledeći prijavljeni govornik je narodni poslanik Jovan Todorović.

Dame i gospodo narodni poslanici, nisam imao sreću da gospođa Gordana Čomić predsedava i ovim delom sednice Skupštine, jer je došla gospođa Nataša Mićić.
Zaista sam zbunjen, što se tiče ovog dnevnog reda. Imam dva različita papira, naravno, vezana za dnevni red. Na jednom papiru je 4. tačka - izmena i dopuna Poslovnika, a na drugom papiru je pod istom tom 4. tačkom - Predlog zakona o odgovornosti za kršenje ljudskih prava. Očigledno je da ni sama predsedavajuća nije sigurna šta je na dnevnom redu i šta i kada treba da stavimo u proceduru i zastupamo.
U narodu se kaže da se pametni ljudi uče na tuđim greškama. Očekivao sam da će gospođa Nataša Mićić, poučena grešakama predsedavajućeg Dragana Maršićanina - u ono vreme kada je on bio predsedavajući, onda kada je tražio da bude nedemokratski i rigidan poslovnik, pre svega uperen protiv poslanika opozicije, uglavnom protiv poslanika Srpske radikalne stranke, a posle iskustava kada su poslanici Srpske radikalne stranke imali dosta problema, maltretirani su i moralno, pa čak i fizički - shvatiti da nešto treba pozitivnije da uradi, da će smoći više intelektualne snage i da će početi drugačije da se ponaša.
Očigledno je, ipak, da je bilo potrebno da se ovaj poslovnik menja četiri-pet puta, što opet nije bilo dovoljno.
Očekivali smo da će greške, koje su se već u ovoj skupštini manifestovale, biti prevaziđene i da će se krenuti nekim drugačijim, pametnijim putem.
Očigledno je da nismo imali sreće. Urađene su samo neke kozmetičke promene Poslovnika.
Odbor za privredne reforme, na primer, suvišan je, bespotreban je i neprimeren je odborima koje već imamo u Skupštini.
U okviru Odbora za privatizaciju potrebno je predvideti, u vezi sa ovim što je predloženo, a to je odbor za privredne reforme, njegovu nadležnost, a znamo da takvu nadležnost ima i određeno ministarstvo. To ima veze sa čitavom politikom i ekonomskim sistemom Srbije.
Sigurno je da znamo da nema ekonomske reforme koja će postići privredni razvoj. Donacije ne bi trebalo da usmeravamo u potrošnju, već u kreiranje novih radnih mesta.
Zašto se vlast ponaša ovako, naročito u protekle tri godine?
Odgovor je: to čini zarad uskih interesa i omogućavanja partijskog, dosovskog rukovođenja privrednim životom, a koji za posledicu ima enormno bogaćenje kontroverznih biznismena.
Sebični interesi Vlade su uveliko preovladali interese građana, preduzetnika i privrednika.
U obrazloženju donošenja ovakve odluke, formiranja ovakvih odbora, kaže se da ceo sistem prebrzo prolazi kroz skupštinsku proceduru, a bez dovoljno analiza i razmatranja.
Moram da vam kažem da nije poslanika Srpske radikalne stranke to bi išlo mnogo, mnogo brže, zahvaljujući nama, omogućeno je da i drugi poslanici, koji nisu čitali predloženi dnevni red, imaju uvid u to šta se i kako se dešava.
Takođe, kaže se da je od suštinskog značaja da se formira odbor za privredne reforme, a da bi on predstavnicima drugih odbora pomogao u radu, posebno matičnih odbora. Očigledno je da na taj način, indirektno, priznaju da mnogi matični odbori ne funkcionišu na pravi i jedini mogući način.
Ko vam je kriv što svojevremeno, pre tri godine, kada je formirana Narodna skupština niste, proporcionalno snazi Srpske radikalne stranke, omogućili da i radikali učestvuju u radu tih odbora, pa bi ti matični odbori fukcionisali mnogo bolje. Ali, tada sve to niste imali u glavi, pa će i to, kasnije, opet, imati svoje konsekvence. Verovatno je da ćemo i u drugom kvartalu, ponovo, imati promenu Poslovnika.
Odbor za smanjenje siromaštva je takođe predložen kao telo koje bi trebalo formirati. On bi trebalo da bude intencija svih odbora. Očigledno je da to nije, jer stanje pokazuje da Vlada ne radi svoj posao. Svaki deseti građanin nema dovoljno ni za stan ni za hranu. Znači, svaki deseti građanin nema za osnovnu materijalnu egzistenciju. Jedna četvrtina čitave populacije jedva sastavlja kraj s krajem.
Za vreme DOS-a je nastalo ekonomsko raslojavanje i formiranje širokog sloja veoma siromašnog stanovništva.
Srbija je krenula ubrzano silaznom linijom ka daljem osiromašavanju i još većem socijalnom raslojavanju. Građani su zbog toga nezadovoljni Vladom i traže izbore. Siromasi su oni koji rade, a o onima koji ne rade i koji su ostali bez posla, zahvaljujući trogodišnjoj vladavini DOS-a, očigledno niti se priča, niti ima nameru da se nešto dešava.
Na kraju, odbor za ravnopravnost polova; Srpska radikalna stranka je više puta govorila o superiornosti žena u intelektualnom, u skoro svakom pogledu, osim u fizičkoj snazi, ali DOS očigledno pokušava da menja neke ingerencije. Pretpostavljam da je DOS-ovska ženska mreža u pitanju. U Jablaničkom okrugu su bila već dva izbora, u Medveđi, u Leskovcu, gde je moralo 30% žena da bude.
Srpska radikalna stranka ima dovoljan broj lepih, pametnih, inteligentnih i sposobnih žena i samo svojim radom svaka žena treba da uzme svoju poziciju. Mi imamo dovoljno žena, a to smo pokazali i na ovim izborima koji su prošli, a DOS pokušava da silom, nekim zakonom, unese neke promene i da žene, koje možda svojim radom ne zaslužuju, a eto jednostavno samo zbog zakona moraju da budu na nekoj listi.
Ovde je očigledno potrebna ravnopravnost muškaraca prema ženama. Kao što vidim, za predsedavajućim stolom su žene, da li po zaslugama ili po nekim drugim kriterijumima, to one najbolje znaju, ali
zaista nema razloga da muškarci traže ravnopravnost prema ženama, ali ako nastavite sa ovakvim vašim ponašanjem verovatno će i do toga doći.