Završavam. Mi nismo koristili tu političku retoriku. A zašto? Ne mislimo da kao opozicija treba da ličimo na opoziciju koja je bila pre nas, ne mislimo da na taj način treba da se vratimo na vlast, jer ne treba nam takva vrsta pomoći da bismo se vratili. Mislim da sve ovo što je u ovom zakonu napisano i što će se dešavati povodom ovog zakona u političkoj praksi, ta komisija koja će to raditi, neće voditi Srbiju u budućnost, već će je vraćati godinama unazad da se kopa po prljavim stvarima i da se zloupotrebljavaju imena i prezimena ljudi.

Da li se još neko od predstavnika poslaničkih grupa javlja za reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Zoran Ćirković, predsednik poslaničke grupe Nova Srbija.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, u predviđenom dnevnom redu nije stajala ova tačka, ona je naknadno stavljena, a to je razlog što pri ruci nemam Predlog zakona koji sam blagovremeno dostavio skupštinskoj Službi u proceduru, a to je zakon o pravu na raspolaganje dosijeom koji je vođen u Službi državne bezbednosti.
Sa sadržajem tog zakona sam jednom prilikom, uz gnev i protivljenje onda predsedavajuće gospođe Mićić, upoznao sve vas. Žao mi je što sada ne mogu da osvežim sećanje na to. Ne znam koji su motivi rukovodili Građanski savez, mada su oni to gromopucateljno najavljivali, da baš sada ubrzaju ovaj zakon. Pretpostavljam da su oni časni i to ne dovodim u sumnju, ali ne može ovakav zakon da postigne svoj cilj ukoliko nije donet zakon o pravu na raspolaganje dosijeom koji je vođen u Službi državne bezbednosti. Ovde su se čule nepouzdane priče o tim dosijeima, jer su ih pričali ljudi koji nisu čitali dosijee. Dosije se, gospođo Pop-Lazić, vodi na ime i prezime. Recimo, ako biste imali vi dosije, tamo vam je UDBA napisala lepo Gordana Pop-Lazić ili gospođa Nataša Mićić.
A znate šta je nepoznato, šta je misteriozno, šta je tu nejasno? Ono što je nepoznato jesu imena dostavljača, tastera, doušnika, cinkaroša, saradnika, žbirova, špijuna i nesrećnika koji su vam godinama uništavali život, a vi to niste znali. Da, poznato mi je da je Sokrat, nažalost, učestvovao u tome pre nego što je popio onaj otrov, inače posle toga nije mogao, bio je sprečen objektivno, to su ti nesrećnici koji su vas prijavljivali na mesto gde treba. Neki su to činili za pare, neki iz uverenja, a neki u blaženoj nadi da čine patriotsko delo.
Među takvima koji su činili patriotsko delo ima predstavnika u ovoj vlasti. To je, dakle, razlog što se ti dosijei ne otkrivaju i žalosna je činjenica ako utvrdim da je pola ove sale, pola ljudi bilo prisluškivano, bilo pod prismotrom, a polovina su bili dostavljači, ne daj bože da dođemo do tog podatka, to bi bilo strašno, to bi bilo žalosno.
Ali, podsećam, ministar policije u prisustvu šefa UDBE ili BIA-e kako se sada zove, profesora Andreja, kako se već zove, obećao mi je da će taj zakon biti napisan, da će u radnom timu biti sve to, ali se nisam kandidovao, a on je to velikdušno ponudio. Pokazao sam dobru volju da učestvujem u tome i sada zaista ovakav zakon ostaje bez ikakvog uporišta, ukoliko ne znamo ko su ti nesrećnici koji su uništavali živote poštenih ljudi.
Ko su ti ljudi? Mi možemo da slutimo, ne možemo da grešimo dušu. Na primer, znam da moj se zove Bora, taj koji me je pratio, gde god kročim tu je nesrećni Bora, tako je napisano tamo, ne znam ko je to lice, ne znam ko se krije iza tog konspiratornog imena, ne znam, mogu da slutim, to su ljudi iz kolektiva. Žalosna je činjenica ako su nam svi sumnjivi, zato molim vlast neka otvori te dosijee. Ne moramo da sumnjamo u sve, neka samo krivci budu imenovani, neka se otkriju oni koji su nam zagorčavali život, koji su nas prijavljivali, koji su nam to radili i to ne samo od 1976. godine. Neka se oni stave na stub srama, neka se oni ne linčuju, neka se oni obeleže i svrha ovog zakona jeste moralno pročišćenje, jer on neće postići svoj cilj ukoliko ne otvorimo dosijee. Tu su učinjene nepravde, tu su učinjena zlodela, tu su ljudi bili šikanirani. Ono što me je posebno razočaralo jeste da sam ustanovio veliku nepismenost cinkaroša, da su to tasteri i ljudi sumnjivog moralnog habitusa, nije bilo sumnje.
Zamislite, ono zašto sam iznenađen jeste da su to ljudi sumnjive pismenosti, jer prosto su dostavljali lažne podatke, imali su običaj da vic koji bih ispričao oni dostave na mesto koje treba i ne mogu vic da prepoznam, ne znam gde je poenta. Znači, čak i u tim stvarima.
Dalje, naravno gospodo da nisam trpeo zbog tog vica, druge su to stvari. Znate vi u čemu je vic i zato molim predlagača ovog zakona, povucite ga iz procedure, odložite njegovo usvajanje. Nije valjda baš toliko dogorelo. Neka kao vlast, kao odgovorna vlast, a što bi trebalo da budete, prvo donesete zakon o otkrivanju dosijea, pa neka svi ljudi koji su bili cinkareni kod vlasti, kod UDB-e, znaju ko su njihovi cinkaroši, neka konačno znaju to. Mi ćemo se razočarati, naravno, zaista ćemo sresti tu naše moguće bliske srodnike, ali šta da radimo. Jednom moramo pogledati u oči, vreme je. Hvala lepo.

Da li se još neko od predstavnika poslaničkih grupa javlja za reč? (Ne.)
Obaveštavam vas da su saglasno članu 89. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja pretresa, prijave za reč u pismenom obliku sa redosledom narodnih poslanika podnele poslaničke grupe. Po redosledu narodnih poslanika, prema prijavama za reč u načelnom pretresu o Predlogu zakona za odgovornost za kršenje ljudskih prava, prvi prijavljeni je narodni poslanik Ljubiša Kesić, a posle njega narodni poslanik Adam Urošević.

Uvaženi gospodine potpresedniče, dame i gospodo narodni poslanici, opozicija je danas iznela dve osnovne teze napadajući i osporavajući ovaj predlog zakona. Jedna teza je da je došlo do osporavanja i da je u prošlosti, uopšte, bilo kršenja i to grubih kršenja ljudskih prava. Druga teza je briga da će pod lustraciju potpasti pre svega predstavnici današnje vlasti.

Za prvu tezu mislim da ne postoji nikakva podloga. Što se tiče druge teze, nema razloga za brigu, svako ko krši ljudska prava i pre i posle 5. oktobra ima razloga da brine da će biti utvrđeno da je to učinio i da zbog toga neće moći da vrši, ne da radi, nego samo neće moći da vrši najodgovornije državne funkcije.

Dakle, ideja ovog zakona jeste zasnovana na osnovnom obećanju, a to je da će od momenta dolaska ova vlast pokušati i uspeti da izgradi i unapredi demokratske institucije. U tome smo u najvećoj meri uspeli i uspevamo. Ono što svakako čini ustanovu funkcionalnom jeste činjenica ko se nalazi na njenom čelu. Da li su to visoko kvalitetni ljudi, a kada kažem visoko kvalitetni, mislim i na njihovu stručnost, ali mislim i na njihovu etičnost. Ukoliko bi na čelu tih institucija bili ljudi koji nisu kršili ljudska prava, onda bi autoritet tih institucija pred građanima ove Republike zaista bio neuporedivo veći.

Ako se složimo da je cilj koji ovim zakonom treba da se postigne ne represija, ne osveta i ne gledanje u prošlost da bi se prikazivali kršitelji ljudskih prava koji se danas ne nalaze na javnim funkcijama, onda je jasno da je cilj ovog zakona da on gleda u sadašnjost i u budućnost i da najveći broj lustracionog proveravanja ima da prođu nosioci sadašnje vlasti, nosioci pravosudnih funkcija. Što se tiče lica koja su izabrana, a među kojima se nalaze i narodni poslanici, njima se ne može izreći po ovom zakonu mera onemogućavanja vršenja tih funkcija, upravo zato što su izabrani od građana. Dakle, samo se ta mera može izreći onim licima koja su imenovana ili postavljena.

Sada ću pokušati da komentarišem, ne u preteranoj meri da vas zamaram, jednu od teza koju je iznela jedna od stranaka da ovaj zakon ima retroaktivno dejstvo. Predlagači smatraju da nema i upravo je to razlog zašto je datum od koga se vrši provera 23. mart 1976. godine, jer od tog dana stupio je na snagu Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, po kome je bilo predviđeno koja su to ljudska prava i svako ko ih krši za to može da snosi najmanju moguću meru odgovornosti, a to je mera predviđena ovim zakonom.

Takođe želim da potcrtam da ovaj zakon ne predviđa da se ispituju raniji nosioci javnih funkcija, nego sadašnji i budući kandidati za nosioce tih javnih funkcija. Mnoga lica koja su kršila ljudska prava, upravo zato što ovaj zakon gleda u sadašnjost i budućnost, neće biti predmet lustracije, nego će to biti isključivo nosioci javnih funkcija ili kandidati za iste.

Zašto ovaj zakon ne može biti selektivan? Zato što predviđa prethodni postupak, u kome lustraciona komisija može isključivo na bazi pouzdanih, dakle materijalnih dokaza, a to su podaci iz dosijea BIA-e i sudskih spisa, ili iz arhiva državnih organa i ustanova, da dođe do podataka da je neko kršio ljudska prava. Ako do takvih podataka ne bude došla, u tom slučaju postupak lustracije prema licu koje je predmet lustracije ne može ni da započne.

Iskreno se nadam da najveći broj nosilaca javnih funkcija nije kršio ljudska prava. Za bilo koga ko je kršio ljudska prava, pa bilo to i iz moje stranke, u interesu je moje stranke da takvo lice bude onemogućeno da vrši javne funkcije. Dakle, to je dobro i za moju stranku i tako očekujem da ima razloga da gleda svaka stranka koja ozbiljno misli o tome.

Najzad, ovde bih se složio sa gospodinom Pajtićem, stvara se fama da se ovde predviđaju velike odmazde. Ovde se radi samo o dve moguće mere, ukoliko se utvrdi da je neko kršio ljudska prava, a to je javno saopštenje i iznošenje na koji način je kršio ljudska prava, pod uslovom da samo to lice ne prihvati da je to tačno i ne povuče se sa položaja ili ne odustane od kandidature. Ukoliko se radi o imenovanim i postavljenim licima, može se izreći mera onemogućavanja obavljanja samo tih javnih funkcija, koje su pobrojane u ovom zakonu, za period od pet godina. Dakle, ništa se ovde bitno nikome ne ugrožava, osim što se želi da najodgovornije državne funkcije obavljaju lica koja u prošlosti nisu kršila ljudska prava.

Saglasio bih se sa tim da ovaj zakon mora da ima još jedan zakon, pa je potreban još jedan rok do početka funkcionisanja ovog zakona, a to bi bio zakon o otvaranju dosijea, koji bi služio kao podloga lustracionoj komisiji u sprovođenju lustracionog postupka.

Ovde je stiglo niz amandmana na ovaj zakon. Amandmane smo pregledali. Ogroman broj amandmana je zaista na mestu. Te amandmane ćemo prihvatiti i oni će postati sastavni deo Predloga zakona, naravno ukoliko vi to uvažite i izglasate.

Jedan od najvažnijih amandmana, opravdano je stavljena primedba i od strane opozicije, upravo je taj da sudije Ustavnog suda ne mogu da budu drugostepeni organ i istovremeno članovi lustracione komisije.

Pozivam vas da glasate za ovaj zakon, on nije opasan, samo služi za pročišćenje ove države.

Hvala vam.

 

Reč ima narodni poslanik Adam Urošević, a sledeći prijavljeni za reč je narodni poslanik Melank Šandor.

Uvaženo predsedništvo, poštovane dame i gospodo poslanici, Predlog zakona o lustraciji predstavlja dobar pokušaj da se isprave mnoge greške iz prošlosti, ali ostaje samo pokušaj, jer, istovremeno ima mnogo nedostataka i slabih strana, što ukazuje na potrebu izmena u samom zakonskom predlogu.
Član 6. definiše kao kršenje ljudskih prava i slučaj vršenja službene dužnosti u okviru koje lice, po naređenju pretpostavljenog, dostavlja informacije državnoj bezbednosti, danas je to BIA. Ova odredba dovodi u sumnju svakog člana iste službe, jer jedino posao ove službe zadire upravo u materiju ljudskih prava, pa je teško uspostaviti jasnu granicu šta jeste a šta nije dozvoljeno.
Na osnovu iste odredbe moguć je i lični revanšizam prema bivšim pripadnicima Službe, iako ona nikada ništa nije radila bez znanja rukovodećih ličnosti iz vlasti.
Član 9. tretira pitanje primene neustavnih zakona. Ovim članom će se teret odgovornosti sručiti na savest samih sudija, iako je problem mnogo dublji.
Naime, ovim se otvara pitanje odnosa političkog i pravnog uopšte. Zna se da je, u proteklom periodu, politika diktirala sam pravni poredak, a to znači da su i sudijama bile vezane ruke političkim odlukama. Time se ovaj član može označiti, naravno gledano sa moralne tačke gledišta, krajnje nekorektnim, jer pošto nije bilo istinske podele vlasti, koja bi sudstvu garantovala nezavisnost, a time nije bilo ni suštinske nezavisnosti sudstva, ne može se čitava odgovornost prebaciti na Ustavni sud, a stiče se utisak da je tako.
Otvoreno je i pitanje člana 10, koji se odnosi na režirane sudske procese i samu odgovornost sudija. Ovo je još jedno mesto koje pokazuje dominaciju političkog nad pravnim sistemom i nemoć pravnog poretka, kao i svojevrsnu anomiju sistema uopšte.
Rešenje ukazuje na kažnjavanje neposrednih izvršilaca, bez pokušaja da se kazne najodgovorniji, pa se za ovu odredbu, za odredbu člana 10, može reći da je i nedovoljno precizna jer ne sledi duh zakona i želju zakonodavca, a to je da se kazne najodgovorniji za pomenute događaje.
Nesumnjivo je da deo odgovornosti snose i same sudije. Ali ne treba zaboraviti da je dobar broj sudija bio primoran da obavlja svoju službenu dužnost, ma koliko ona bila neopravdana, usled nemogućnosti da sebi i svojoj porodici obezbede egzistenciju na neki drugi način. Prethodno pomenuto treba uzeti kao olakšavajuću okolnost u eventualnom procesu.
U članu 11. predlagač zakona određuje lica na koja se Predlog zakona odnosi. Treba reći da su izostala neka lica, za koja se opravdano može pretpostaviti da imaju, ako ne veću, istu dozu odgovornosti.
Otvoreno je pitanje zašto se nigde ne pominju vojni tužilac i vojne sudije, zatim predsednici i članovi izvršnih odbora lokalnih
samouprava itd.
Neki od prethodno pomenutih su bili akteri nemilih događaja, koji se i te kako odnose na kršenje ljudskih prava, pa bi stoga bilo potrebno da predlagač unese neophodne izmene u postojeći Predlog zakona.
Posebno je zanimljiv član 13. stav (2), koji jasno kaže da pripadnost političkoj stranci nije osnov za sprovođenje postupka lustracije. Taj član treba posebno pohvaliti, jer je u skladu sa načelom pravne jednakosti.
Međutim, postoji velika razlika između pravne teorije, čiji je zakon nepobitni deo sve dok ne počne da se primenjuje, ali i same prakse, primene koja često izvrgne ruglu iskrenu želju zakonodavca.
Poslednjih meseci je i sama javnost svedok političkih trgovina i manipulacija. Ne može se sa sigurnošću tvrditi da jedan od argumenata za disciplinovanje opozicionih poslanika nije bila i pretnja lustracijom.
Član 16. u stavu (2) je u delimičnoj suprotnosti sa članom 6.
Naime, u Predlogu zakona se izričito napominje da će se komisija služiti uvidom u spise Bezbednosno-informativne agencije, dok član 6. čak određuje odgovornost za kršenje ljudskih prava u slučaju prikupljanja podataka koji predstavljaju kršenje privatnosti u vršenju službene dužnosti, što se nepobitno odnosi na aktivnosti BIA, a zatim se ti isti podaci koriste u postupku pred komisijom.
Posebno je zanimljivo rešenje člana 24. stav (4) koji reguliše način izbora članova komisije. Pomenuto rešenje propisuje da se izbor članova komisije vrši većinom glasova prisutnih poslanika, što je loše rešenje, jer se time umanjuje autoritet i sama politička težina koju bi buduća komisija morala da poseduje.
Politički značaj ovakvog tela može biti od presudne važnosti, jer bez dovoljne političke podrške ne može se očekivati uspeh u postupku sprovođenja lustracije.
Bez obzira na pravnu stručnost članova komisije, koja će biti nepobitna, ukoliko se budu poštovale zakonske odredbe, potrebno je ispraviti ovaj nedostatak i zahtevati da se obezbedi apsolutna većina za izbor članova komisije.
Najznačajniji doprinos koji bi Predlog ovog zakona mogao da donese je utvrđivanje odgovornosti najodgovornijih, što znači onih koji su bili na vlasti u trenucima kršenja ljudskih prava. Ovo je istovremeno i najveći izazov za budući zakon. Mera njegovog uspeha biće upravo određivanje odgovornosti do sada nedodirljivih političkih struktura, kao i spremnost na njihovo kažnjavanje, bez obzira da li u novoj vlasti zauzimaju najodgovornije funkcije.
Predlog zakona predstavlja dobar pokušaj da se konačno raščisti sa prošlošću i da se u naš pravni sistem uvedu rešenja koja su proizašla kao produkt dugogodišnje demokratske evolucije, ali samo uz
neophodne promene .
Još značajnije je pitanje političke volje da se zakon sprovede u delo, jer neki broj aktuelnih političkih ličnosti na vlasti može postati predmet lustracije.
Ovo je najznačajniji test za proveru proklamovane pravne jednakosti u okviru koje će se videti da li su svi građani jednaki pred zakonom ili i dalje postoje povlašćene kategorije i dvostruki aršini.
Ukoliko se ne istraje na doslednoj primeni budućeg zakona, doći će do još jedne farse na srpskoj političkoj sceni, u kojoj će se pokazati da ne postoji iskrena namera da se izvesni problemi reše, kao što je bio slučaj i sa najavljenim otvaranjem tajnih dosijea vodećih javnih ličnosti, a što nikada nije realizovano.
Uz uvažavanje eminentnih pravnika koji su pripremili ovaj predlog zakona ili su se samo potpisali, moram da kažem da su mnoge odredbe u ovom zakonskom predlogu konfuzne, tako da se stiče utisak da je ovaj predlog rađen po sistemu "oÄruk".
Poslanici Stranke srpskog jedinstva smatraju da bi ishitreno usvajanje ovakvog predloga zakona izazvalo efekte upravo suprotne od očekivanih i da bi dezavuisalo proklamovanu demokratičnost.
Hvala na pažnji.

 Reč ima narodni poslanik Melank Šandor, sledeći prijavljeni za reč je narodni poslanik Branislav Blažić, a zatim narodni poslanik Velimir Simonović.

Dame i gospodo, koga treba da zabrine ovaj zakonski predlog o lustraciji?
Verovatno je da treba da zabrine one koji su 5. oktobra prešli taj moralni Rubikon i pomislili: "Dobro je, sve se zaboravlja, niko ništa ne zna, a ja ću još odabrati neku novu funkciju, možda, jednoga dana".
Tu su se prevarili zato što se ta istina o prošlosti ne može tek tako izbrisati. To suočavanje, bez te istine iz prošlosti, bilo bi kao gnojenje, a treba sprečiti gnojenje te rane. Ne može se na ranu staviti jedan flaster i pomisliti da će to pomoći toj rani. To zadiranje u prošlost ići će do 1976. godine, kada je Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima ratifikovan. Tada je naša zemlja prihvatila norme Evrope i uvela ih u svoje zakonodavstvo.
Dakle, zalaganje za istinu u zemlji u kojoj je vladala laž 12 godina naravno da ima svoje protivnike i oni su obično bili bliski režimu i čuvali tu istinu od nas. Ovim zakonom pokazujemo da ne želimo da legalizujemo amneziju. Amnezije nema i ne sme biti, a takođe ni amnestije ne sme biti. Ovim ćemo zakonom postići tri cilja, a to je da pokažemo da poštujemo žrtve koje su bile zloupotrebljavane, da uspostavimo vladavinu prava i da odvratimo one nove ljude, koji će držati određene funkcije, od budućih zloupotreba.

Reč ima narodni poslanik Branislav Blažić, a sledeći prijavljeni za reč je narodni poslanik Velimir Simonović.