Gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, moram da kažem da nije fer od predlagača da uglavnom ne prisustvuje raspravi o ovim amandmanima, niti sluša obrazloženja predlagača amandmana, a da je ministar, razumeo bih, ima neke obaveze u Vladi itd. Ali kolega poslanik je predložio u ime poslaničke grupe GSS ovaj zakon i zaista ne poštuje niti dostojanstvo ove skupštine, niti nas kao poslanike, a verujem i svoje poslaničke grupe koja je predložila zakon, pošto najveći deo rasprave nije prisutan u sali.
U ime poslaničke grupe SPS predložio sam da se ovaj član, koji reguliše pitanje žalbe, briše. Znači, tri su osnovna razloga za to. Prvo, zato što mislim da čak i da se zakon usvoji, član koji reguliše kako treba da izgleda žalba i koje elemente treba da sadrži je suvišan. Drugo, zato što je tako formulisan da se jako teško može izvući zaključak kakva to treba da izgleda žalba na odluku komisije Ustavnom sudu, a da bude prihvaćena i od koga da bude prihvaćena, bar u formalnom smislu. Treće i osnovno, zato što bi zadržavanje ovog člana samo po sebi bilo kršenje ljudskih prava onih lica na koja se ovaj postupak lustracije odnosi.
Mi na jednoj strani pričamo o tome kako treba da lustriramo i da utvrdimo ko je to kršio ljudska prava, a samim članom propisujemo obavezu da se krši ljudsko pravo. Molim vas, kolege poslanici iz poslaničke većine u Skupštini, pročitajte ovaj član. Pošto verujem da većina nije pročitala ili nema strpljenja, ja ću da pročitam. Kaže se: U žalbi se mogu iznositi samo one činjenice za koje kandidat učini verovatnim da za njih nije znao ili da za njih nije mogao znati, odnosno predlagati samo oni dokazi za koje se učini verovatnim da su pribavljeni ili nastali pošto je Komisija donela odluku o prigovoru iz člana 17. stav 2. ovog zakona.
Dakle, imao sam prigovor na stav komisije, odnosno na njenu odluku. Sada bih se mogao žaliti Ustavnom sudu, pa rečeno mi je šta sve moram da učinim verovatnim i kome verovatnim, i na osnovu čega verovatnim, i sa kojim dokumentima, sa kojom pravnom regulativom treba da učinim verovatnim i kada će to biti verovatno. Sve je otvoreno u ovom članu.
Zapravo tumačim, da onaj ko je od strane komisije jedanput proglašen za lice koje jeste kršilo ljudsko pravo zapravo nema ni jedan formalno-pravni i u suštini prihvatljiv mehanizam da se na tu proceduru žali, sa realnom nadom da može prikupiti dokaze o tome da je nevin i da o tome može uputiti odgovarajuću žalbu Ustavno sudu, koji će to, smatram, ozbiljno razmotriti.
Gospođa Čomić je predložila da sve gde piše - Ustavni sud, zamenimo rečima Vrhovni sud. Dakle, u tom slučaju bi se žalili Vrhovnom sudu. Ako sve tako radimo, onda pogledajte sastav komisije. Do sada je bilo dva člana sudije Vrhovnog suda, dva člana sudije Ustavnog suda, a to znači sada ćemo imati četiri člana Vrhovnog suda, odnosno sudija Vrhovnog suda u komisiji od devet članova. Da li je to u redu?
Zaista je onda neko od kolega poslanika u pravu kada kaže, kadija te tuži, kadija ti sudi. Pogotovo, imamo mogućnost da dva narodna poslanika budu u toj komisiji, s tim da ne mogu da budu iz istih poslaničkih grupa, a što znači da će najmanje jedan biti iz vlasti.
Ne bih želeo da govorim o drugim nelogičnostima. Uzmite, recimo, član 11, u kome je guverner Narodne banke u tački 14. izjednačen kao narodni poslanik u postupku lustracije, kao predsednik Republike, odnosno kandidat za predsednika Republike, kao predsednik opštine, odnosno zamenik predsednika opštine. (Mićović, sa mesta: Svi smo mi isti pred zakonom.) Šta tu ima slično, kolega Mićoviću? Nema ništa slično.
Poslanici se biraju kao kandidati na izbornim listama političkih stranaka, nisam čuo da postoji zemlja u svetu koja bira guvernera tako što će biti kandidati političkih stranaka za guvernera, pa da komisija u prethodnom postupku utvrđuje njegovu moralno-političku podobnost, odnosno je li ili nije prekršio neko ljudsko pravo. Kako guverner Narodne banke uopšte može u vršenju svoje funkcije da prekrši ljudsko pravo, a da pri tom ne bude smenjen od strane onog ko ga je na to mesto postavio.