Narodna poslanica Gordana Pop-Lazić, zamenik predsednika poslaničke grupe Srpske radikalne stranke, pravo na repliku, komentar ministru.

Uzimam sebi za pravo da protumačim ono što sam već rekla u načelnoj raspravi, po pitanju centralizacije ili navodno neke decentralizacije. To je očigledno veoma moderno, kad je naša vlada u pitanju, da sve što prenosi na nekog drugog naziva decentralizacijom. Ovde nije u pitanju decentralizacija, jer sve te programe, praktično sve ono što je u nadležnosti ovih saveta koje ste predložili, a mi se zalažemo da ostane samo taj jedan, prosvetni savet sa ovim nadležnostima koje ste i predvideli, jer ova dva su potpuno izlišna i samo birokratizuju čitav posao oko obrazovanja. Taj prosveti savet, ako je kadar da donese opšte osnove predškolskog obrazovanja, a vi kažete da ste već uradili osnove školskog programa i predškolskog i školskog, onda ne vidimo šta će ubuduće da rade, ali pretpostavljam da će to da se prati. Međutim, ne možemo da se složimo sa tim da školske programe spustite na nivo lokalne samouprave, jer se zalažemo za jedinstven sistem. Mora da postoji neki minimum, nešto na nivou države određeno što mora da postoji. Ne može sada da se pusti lokalnoj samoupravi da ona odlučuje o tome šta će i kako da se planira u oblasti školskog programa za bilo koji nivo osnovnog ili srednjeg ili predškolskog obrazovanja.
To je ono protiv čega jesmo, i jesmo protiv toga da fizička lica ili strana fizička lica osnivaju škole na teritoriji naše države po stranim programima. Nemam ništa protiv, neka Albanija ako je zainteresovana osnuje školu u Preševu ili Bujanovcu, neka plati tu školu, ali mora da se izučava program koji se u ovoj državi izučava. Mi to nećemo da dozvolimo. Ne samo u Preševu i Bujanovcu, oni to mogu da urade i usred Beograda. To ne vodi ničemu. Nismo ni protiv toga da dođu Englezi da osnuju svoju školu ovde na engleskom jeziku. Doduše, to znači pojeftinjenje troškova onim roditeljima koji imaju nameru da svoju decu školuju u inostranstvu, pa zašto da ih od tako malih nogu šalju u inostranstvo, neka ovde uče a engleskom jeziku po programu Engleske, pa će posle tamo završavati fakultete.
Ne može to baš tako da se uradi, kao što ste vi zamislili. To je veoma opasno. Imali smo primer na Kosovu i Metohiji po pitanju obrazovanja po stranim programima i videli smo do čega je to dovelo. Dakle, mogu i privatne škole u Srbiji da budu osnovane od strane fizičkih lica. Ko hoće da plati neka izvoli, neka školuje svoju decu tako, a ko neće, ne može ili nema poverenja, kao što mnogi danas nemaju poverenja u raznorazne privatne univerzitete, pa svoju decu školuju isključivo na državnom univerzitetu, bez obzira koliko to košta, jer treba prohodnost da se obezbedi za viši nivo obrazovanja, jer treba neko posle tog stručnjaka i da zaposli.

 Reč ima ministar Gašo Knežević, a posle njega narodni poslanik Žarko Obradović, drugo javljanje kao predsednik poslaničke grupe SPS.

Ja bih rekao da se radi o jednom nerazumevanju gospođe Pop-Lazić kada se radi o osnivanju, ali o tome ću u drugom koraku.
Školski programi su u određenom procentu apsolutno centralizovani, ako mogu da se vratim na terminologiju koju ste vi koristili. Za prvi ciklus 90%. Dakle, 10% mi prebacujemo, što vi kažete, na lokalni teren. Za drugi ciklus 20%, za treći ciklus 30%. Sve ostalo je centralizovano. Dakle, država propisuje da srpski jezik moraju svi da izučavaju tokom celog školovanja, da matematiku moraju svi tokom celog školovanja, da fizičko i zdravstveno moraju svi tokom celog školovanja. Dakle, postoje interesi od kojih država neće odustati i mislim da mi te vrednosti i interese delimo. To nije problem. Problem je što smo mi kreativnost dozvolili u jednom malom procentu i to kako deca rastu procenat se povećava, jer se povećavaju i menjaju potrebe dece.
Što se tiče osnivanja osnovnih škola, pošto je moguće da će tu biti problema, nikada više cenzure nije stavljeno za osnivanje škole nego ovim zakonom. Mi smo, zapravo, načelno otvorili vrata osnivanja i to nije sporno. Mislim da je to demokratski, ali osnovne škole, bilo ko da je osnivač, rade po našim programima. Dajte, ljudi, nemojmo da mešamo babe i žabe. Dakle, osnovne škole rade po našim programima. Srednje škole mogu raditi i po stranom programu, ako ga mi akreditujemo, dakle ako Ministarstvo da saglasnost na to. Neće ova ekipa biti doživotno u Ministarstvu i to svi znamo. Menjaće se, dolaziće drugi ljudi, drugi profili. Neću da kažem da smo mi rezervisali stvar za sebe. Mi smo upravo pustili u demokratsku proceduru tu stvar.
Ako neka strana škola radi sa neakreditovanim našim programom, što je takođe jedna od mogućnosti, u tom slučaju mora da prođe postupak nostrifikacije, kao da joj je sedište u inostranstvu. Tu, dakle, nema nikakve razlike. Ono što je puno oštrije nego do sada i sa čime mi dokazujemo da se borimo protiv hazardnog prosvetnog kapitala koji hoće brzo da dođe ovde, osnuje neku školu i ode, to je da svaki osnivač mora da nam da trogodišnju bankarsku garanciju za obezbeđena sredstva. Niko nije postavio taj uslov. Mi smo ga postavili i, dakle, mi želimo ozbiljan ulaz, ozbiljan pristup prosveti. Nije lako naći banku partnera koji će vas pratiti i garantovati kapital sledeće tri godine. Dakle, mi smo puno zatvorili vrata kapitalu i ako pitate međunarodne stručnjake i ljude koji prate komparativno obrazovanje koja zemlja je malo otvorila vrata privatnom školstvu, odgovor će biti Srbija, jer to je objektivna stvar. Mi smo skoro dve godine držali zatvorena vrata. Sada smo ih malo otvorili, ali sa puno cenzure i uz puno ispunjavanja dodatnih uslova. Nadam se, gospođo, da smo i ovo raščistili.

 Reč ima narodni poslanik Žarko Obradović.

 Nisam mislio da se javljam, ali ministar je povukao nogu sa ovim prvim javljanjem, pa bih želeo, dok je on tu, da još jednom, u ime poslaničke grupe SPS, dam ocenu ovog zakona.
Naime, mi smo rekli da SPS neće glasati za ovaj zakon, jer, po našem mišljenju, u ovom predlogu zakona gotovo da nema reči o sistemu obrazovanja i vaspitanja. Naprotiv, mislimo da je zakon haotičan, da je nekonzistentan, da je preuzeo različita rešenja iz više zakona i verovatno iz više različitih zemalja. U njemu nisu dovoljno istaknuti i zaštićeni državni interesi u ovoj oblasti. Restriktivnog je i diskriminatorskog karaktera, vrlo daleko od proklamovanih ciljeva demokratizacije, decentralizacije i profesionalizacije, jer su bukvalno sva ovlašćenja koncentrisana kod ministra prosvete. Zakon disciplinuje zaposlene, od direktora do nastavnika. Preterano je, po našem mišljenju, birokratizovan i strašno će skupo koštati Srbiju i njene građane. Koštaće skupo, jer se prvo ruši postojeći sistem obrazovanja i vaspitanja, a ne nudi novi bolji, kvalitetniji. Drugo, za rušenje postojećeg sistema jedan broj ljudi će dobiti dobre novce.
Sada je jasno zašto se ovaj zakon donosi praktično u tišini, bez direktnog TV prenosa Skupštine. Bilo je zahteva da se zakon skine sa skupštinske procedure, da se otvori prava javna rasprava, jer je činjenica da je u jednom uskom krugu ljudi o njemu razgovarano. Naravno, javnost predlagaču ne treba. On to ne želi, jer on jednostavno želi da ovaj zakon što pre i bez velikih potresa bude usvojen. Smatramo da su mnoga pitanja u ovom zakonu preskočena, mnoga tek načeta, ali odgovora u zakonu svesno nema.
Na sednici skupštinskog odbora se videlo da pojedina rešenja Predloga zakona predstavljaju politički kompromis stranaka DOS-a i predlagač, koliko god rešenja bila loša i kontradiktorna, drugim odredbama zakona nije imao hrabrosti političke, a da ne ulazim u ovu drugu, da se tome suprotstavi. Juče sam bio na sednici Odbora zajedno sa profesorom Borom Stanimirovićem, moram reći da je profesor Bora Stanimirović, kao član Odbora, videvši da politika i voluntarizam dominiraju nad činjenicama i strukom, podneo ostavku na članstvo u Odboru, jer, i to je javno rekao, ne želi da, i mi kao Socijalistička partija, učestvujemo u nečemu što smatramo, po našem mišljenju, da je jako loše i od čega će generacije mladih imati sigurnu štetu, a time i Republika Srbija.
Ovaj zakon predstavlja klasičan primer supremacije birokratije nad profesorskim i stručnim kadrom. Tako zakon predviđa osnivanje tri saveta - prosvetnog saveta, saveta za stručno obrazovanje i saveta za usaglašavanje stavova u obrazovanju. Ti saveti treba međusobno da sarađuju i usklađuju svoje stavove. Predvidljivo je da će saveti u sastavu imati više manjih podsaveta za predškolsko, osnovno, srednje obrazovanje i vaspitanje, obrazovanje odraslih, čiji će rad pratiti ogroman administrativni aparat. To nije sve, jer zakon predviđa da saveti mogu da obrazuju i komisije, stručne timove i druga radna tela. Pored saveta predviđeno je osnivanje sedam novih centara, da ih ne pominjem zbog kratkoće vremena.
Naravno, kako je ovde, kao i kod saveta, potrebno da neko radi, predviđeno je da centri obrazuju posebne stručne timove. Znači, i centri posebne stručne timove za pojedina pitanja. Na ovaj način 10 hiljada ljudi će da analizira, priča, koncipira, prima zarade, nadoknade, jednom rečju troše pare, a odluke će donositi resorni ministar.
Da ovaj zakon apsolutno nema veze sa proklamovanom decentralizacijom i demokratizacijom sistema obrazovanja i vaspitanja, najbolje potvrđuju ovlašćenja ministra. Izvršena je potpuna centralizacija. Ministar poseduje apsolutnu vlast. O svemu se pita, o svemu odlučuje.
Evo i dokaza za ovu tvrdnju. Ministar, shodno odredbama ovog zakona, donosi podzakonske akte koje pripremaju i predlažu saveti ili centri. Član 27 - propisuje bliže uslove za osnivanje, početak rada i obavljanje delatnosti ustanova za obrazovanje i vaspitanje. Član 34 - propisuje standarde znanja, veština i sposobnosti za akreditaciju programa stručnog osposobljavanja i obuke. Član 42 - propisuje bliže uslove za izbor direktora, vrstu obrazovanja, standarde znanja, veštine i sposobnosti za direktore, način i postupak provere savladanosti programa obuke za direktore i organ uprave pred kojim se utvrđuje njegova savladanost, kao i obrazac uverenja o savladanom programu. Član 59 - postavlja vršioca dužnosti direktora.
Član 63. donosi akte kojim se utvrđuje obavezni godišnji fond časova, član 73. propisuje standarde znanja, veštine i sposobnosti z akreditaciju programa stručnog osposobljavanja i obuke, član 76. propisuje obrazovne profile u srednjem stručnom obrazovanju i vaspitanju na predlog nadležnog saveta, član 77. propisuje školski kalendar, član 81. odobrava korišćenje više udžbenika za isti predmet u istom razredu, kao i korišćenje stranog udžbenika, član 95. propisuje ostvarenosti ishoda u obrazovanju i cenjivanje učenika kao i kriterijume, način i postupak procenjivanja uspeha iz pojedinih predmeta i radnji i druga pitanja od značaja za ocenjivanje na predlog nadležnog centra, član 102. propisuje program završnog ispita u osnovnoj školi, član 104. propisuje program opšte mature, član 105. propisuje program stručne i umetničke mature, član 106. propisuje program srednjeg stručnog obrazovanja u dvogodišnjem trajanju, stručnog usavršavanja, program završnog specijalističkog majstorskog ispita, član 107. propisuje više elemenata od značaja za obrazovanje nastavnika vaspitača i stručnog saradnika, član 111. propisuje način i bliže uslove izdavanja i produžavanja suspenzije, oduzimanja licence, sadržaj i način vođenja registra kao i obrazac licence, član 115. propisuje program i način organizovanja stalnog stručnog usavršavanja i uslove sticanja zvanja nastavnika, saradnika i stručnog saradnika, član 121. i tako dalje i tako dalje.
Ima ih još, a nabrojao sam preko 25. A, to je decentralizacija. Kada se pored pomenutih ovlašćenja ministra pomenu i poslovi Ministarstva, obaveza donošenja brojnih posebnih zakona, tek se onda mogu videti i razumeti razmere decentralizacije odlučivanja u obrazovanju i vaspitanju kod ministra tj. Ministarstva i raskoraka sa proklamovanim ciljevima demokratizacije i decentralizacije u ovoj oblasti.
Ovo ne bih ni pominjao da u zakonu ovo nije i posebno naglašeno. Ali, toliko o onome što piše u zakonu i onome što su ciljevi.
Zakon je loš jer predviđa disciplinovanje zaposlenih u obrazovanju i vaspitanju direktnom i posrednom primenom kaznenih mera prema direktoru ustanove i nastavnicima, vaspitačima i stručnim saradnicima. Ako je ustanova u štrajku, bez obzira na razloge, Ministarstvo može zabraniti rad ustanove ili prethodno smeniti direktora.
Aktuelna vlast će na ovaj način najviše kazniti ljude koji su joj pomogli 1994, 1995. i 1996. jer je onda bilo popularno pozivati ljude na štrajk u prosveti, jer je to tada bilo u funkciji rušenja sistema i SPS-a. Sada se očigledno želi postići drugi cilj.
Diskriminatorski duh zakona je prisutan i kroz davanje licence, što je po našem mišljenju samo drugo ime za lustraciju u obrazovanju i eliminaciju sa posla nepodobnih kadrova. Direktor pak može da ima apsolutnu kontrolu nad zaposlenima kroz pravo koje mu zakon daje da se rešenjem koje on izdaje utvrđuje status u pogledu rada sa punim i nepunim radnim vremenom. Da ne pominjem godišnje odmore i sadašnji predviđeni status.
Nedoslednost, logična nekonzistentnost, dvostruki aršini, voluntarizam, predlagača vidljivi su i kroz odredbe zakona koje imaju kazneni karakter. Tako roditelj ili staratelj deteta koji ne upiše dete, to je pomenuo profesor Bora Stanimirović, u vrtić radi pohađanja pripremnog predškolskog programa, ili ako dete neredovno pohađa tu ustanovu, može biti novčano kažnjen ili kažnjen zatvorom do 30 dana.
U isto vreme direktor škole koga je organ upravljanja razrešio dužnosti jer je počinio 13 različitih prekršaja čl. 63. zakona u koje spada i fizičko kažnjavanje ili vređanje ličnosti deteta može voljom ministra, to smo juče na Odboru čuli, ne samo da bude amnestiran od svega, već i dalje da nastavi da radi posao kao da ništa nije bilo.
Ili, kod teže povrede radnih obaveza u isti rang su stavljeni ugrožavanje ili povređivanje fizičkog ili psihičkog integriteta deteta, odnosno učenika, fizičko kažnjavanje, moralno, seksualno ili na drugi način učinjeno zlostavljanje i povreda odbijanja davanja na uvid rezultata pismene provere znanja učenicima, odnosno roditeljima tj. starateljima, što je besmisleno.
U kategoriju smešnog i neozbiljnog za ovaj sistem obrazovanja i vaspitanja koji se predlaže, a i same škole, spadaju odredbe zakona koje daju mogućnost učeniku koji ima 10 ili 12 jedinica iz svih predmeta da može da polaže popravni ispit i sigurno uspešno završi razred. Jednom rečju, predloženi zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja je jedan loš zakon sa čak brojnim nepredvidivim lošim posledicama po mlade generacije.
Ovaj zakon se ne može izmeniti. On je takav kakav jeste. Najbolje bi bilo kada bi predlagač želeo da ga povuče, ali je očigledno da on to nema nameru da uradi, jer je i učinio sve da on bude usvojen na medijski i na najlakši način blago rečeno. Skupština, po našem mišljenju, ovakav zakon ne bi trebala da usvoji. U svakom slučaju mi socijalisti nećemo glasati za njegovo usvajanje. Hvala.

Prelazimo na raspravu po redosledu narodnih poslanika. Po prijavama za reč u načelnom pretresu prvi prijavljeni govornik je narodni poslanik Velimir Simonović na osnovu člana 89. stav 3. Poslovnika.

Molim vas da ostavimo ovo za posle pauze.

Ja vas molim da konsultujete Poslovnik Narodne skupštine član 89. stav 3. koji propisuje da narodni poslanik koji ima prava da koristi odredbe ovog člana vreme rasprave u načelu je pet minuta. Sada je 13 časova i 54 minuta i pet minuta je 13 i 59.

Uvek imam nesporazum sa predsedavajućima, prema tome to je ovde već opšte poznato. Ne vidim ovde mogućnost osim da mi gospođa pozajmi neki minut jer za pet minuta ne mogu ništa da kažem o ovom zakonu. Ili ako neko drugi može da mi ustupi malo vremena.
Počeću od toga šta je govorio stari, mudri Sokrat u Atini. "Ako Atina nema dobre krojače, Atinjani će ići loše obućeni". "Ako Atina nema dobre obućare, Atinjani će ići bosi". Ali, "Ako Atina nema dobrih škola, Atina će propasti". Prema tome, vrlo je važno da imamo dobre školske zakone jer obrazovanje i stvaranje građana počinje od osnovne škole pa sve do univerziteta, i ako u tom sistemu nešto negde na nekom nivou nije u redu, mi ćemo upropastiti budućnost ove zemlje, ne samo te koje mi obrazujemo i njihovu budućnost.
Imao sam obićaj da kažem, kao recimo na fakultetima u vidu fundamentalne nauke u prve dve godine, pa onda strog profesor Simonović, strog ovaj ili onaj, pa se teško polaže, pa se izgubi i poneka godina, ja sam kolegama govorio ovako više u šali, razume se, hajde da propustimo nekoliko generacija, da damo šestice masovno, da propustimo nekoliko generacija koje će postati mašinski inženjeri bez znanja, pa će onda lepo otići u privredu, pa neće umeti ništa da rade, i onda smo upropastili državu. Pa, ako je to cilj, da se tako ponašamo, molim lepo, onda u redu.
Prema tome, posao i škola, posao nastavnika u školama koji rade na svim nivoima je izuzetno odgovoran posao i ako se taj posao ne radi bez entuzijazma, a ja upotrebljavam i starinsku reč pa kažem - ako se taj posao ne radi bez ljubavi, tu posla nema. Nažalost u našim školama danas naročito u osnovnim i srednjim nema mnogo entuzijazma. Taj se posao vrlo često otaljava kao od bede. Svaka čast mnogim nastavnicima koji to još uvek rade sa entuzijazmom, iako su u lošim materijalnim uslovima, itd, a to isto važi i za univerzitet. Kako da radi profesor univerziteta sa entuzijazmom ako mu je plata npr. 15.000 dinara. On mora da se bavi nekim sporednim stvarima, da obezbedi sebi egzistenciju umesto da se isključivo posveti samo nauci i studentima.
Dakle, ako sad pogledamo redom oko ovog zakona, malo konkretnije, recimo, iako izlazi iz Ministarstva prosvete, ne sviđa mi se jezik kojim je napisan. Više puta sam stavljao primedbe na tekst, na jezik i govorio ministrima - uzmite sa Filološkog fakulteta ljude - lektore da vam čitaju te zakone. Ali, ako sada treba da stavljam primedbu na to - ako taj zakon dolazi iz Ministarstva prosvete, gde valjda sede ljudi koji su završili Filološki fakulet, šta to onda znači. Ima mnogo birokratskog rečnika u ovom zakon. Recimo u članu 2. kaže se maksimalna horizontalna i vertikalna pokretljivost.
Kakva maksimalna pokretljivost? Molim vas, dovoljno je samo reći horizontalna i vertikalna pokretljivost. Ne znam šta je to u članu 3. - razvoj intelektualnih kapciteta. Šta to znači molim vas?
Član 9. tačka 9): "Izgradnja sopstvenog sistema vrednosti i vrednosnih stavova". Da li mi to očekujemo od dece u osnovnoj školi, da stvaraju sebi vrednosne stavove? Preporučio bih ministru, ali je on to verovatno video i morao je da vidi, pošto je i on profesor na Pravnom fakultetu, da uzme zakon koji je doneo Ljuba Davidović 1908. godine, taj se zakon zvao o narodnoj školi, da pročita kako je definisan zadatak osnovne škole, šta da uradi osnovna škola sa decom. "Vrednosne sudove" - dečko u osnovnoj školi!
Ili, kaže: "Poznavanje razvoja prirode i društva". To se ni na univerzitetu ne može izučavati nikada do kraja, da studentima plasiramo sva saznanja o razvoju prirode i društva. Onda, razne fraze: "prijateljstvo, usvajanje vrednosti verskog života" itd. Nije jasno šta je to "pomoćni nastavnik". Ta kategorija nije postojala. Ne znam gde je definisano do kakve škole taj treba da dođe da bi bio pomoćni nastavnik.
Ovde kaže za nastavnike jednu opasnu stvar, član 6. stav 2: "Lice koje je zaposleno u ustanovi dužno je da svojim radom i ukupnim ponašanjem doprinosi ostvarivanju ciljeva obrazovanja i vaspitanja". Jako se plašim da je ovde skrivena moralno-politička podobnost nastavnika. Plašim se da je to u pitanju, jer je tako lepo skriveno - "ukupno ponašanje". To može da bude jako opasno.
- Osnivanje centara. Ko upotrebi prvi put reč: "evaluacija". To je neverovatno. Pazite, u našim sudovima nema više suđenja, sada je procesuiranje. Neko je u prevodu rekao procesuiranje, valjda ministar Batić, pa sada više nema suđenja. "Evoluacija", pored naše tako lepe reči za ovu stvar. To je jedanput upotrebio neko u ministarstvu ili ne znam gde i sada to svi ponavljaju. Onda, ovi centri: za razvoj programa, za obrazovanje. Pravo da vam kažem, malo sam iznenađen da nam kolega Knežević nije ovde predložio jednu agenciju. To je moda u našoj Vladi - uz svaki zakon, agencija. Ovde bi mogle da budu čak i dve, tri agencije.
Član 27, neću da ga citiram, predstavlja karikaturu jezika. Svaka čast onome ko je napisao član 27.
Kakav je to način, u članu 39 - ministar može da zatvori školu ako štrajkuje. Evo, u celoj Francuskoj sada štrajkuju prosvetni radnici. Kako može da zatvori školu zbog obustave rada? Neverovatno je uopšte se usuditi tako nešto napisati.
Pošto ja spadam u one koji hoće da poštuju prava đaka i da đaci budu zaštićeni itd, ali dužnost je đaka da uči i nas da ih naučimo, da im damo konkretna znanja. Moraju da se znaju pravila igre. Ne mogu da imaju deca tolika prava, a da nemaju nikakve obaveze. Znaju se pravila igre, šta mora đak da uradi, kako da se ponaša itd. Ovaj zakon toliko govori o pravima dece, a nigde o pravima profesora.
Reći ću vam jedan drastičan primer koji se dogodio prošle godine u jednoj gimnaziji u Beogradu. Jedan dečko je imao slabu ocenu iz fizike i pao je na popravnom ispitu iz fizike. Radi se o jednom odličnom profesoru fizike, koji mu nije dao pozitivnu ocenu. Dođe razbesnela majka, jer roditelji uvek misle da im deca više vrede nego što ih mi profesori ocenjujemo i udari tu profesorku. Direktor poništi taj ispit, zakaže nov za nedelju dana i taj dečko položi ispit. Ono što je najmanje morao da uradi ministar u tom trenutku, to je da tog đaka premesti iz te škole, da bar ne sreće tu profesorku i dalje. To se nije uradilo.
Onda, oko ponavljanja. Dame i gospodo, srednja škola nije obavezna. Kako možemo da dozvolimo da neko ko ima 10 jedinica može da polaže popravni ispit. Ne, on ne može da se školuje više. Mora kompetentna komisija da zaključi da taj mladić ili devojka nije više za školu. Ili ne želi da uči ili ne može da uči ili, neka pređe u privatne đake, pa neka polaže i neka plaća i neka završi školu, ali ne može da bude u redovnoj školi. Preko cele godine nije dobio ni jednu dvojku, same jedinice, ali će sada polagati u junu, avgustu, u septembru, pa će to da završi. Videćemo kako će to da ide.
Članu 46: "Zaposleni imaju obavezu da svojim radom i ukupnim ponašanjem doprinose razvijanju pozitivne atmosfere". Ako uzmemo izvorno značenje reči "atmosfera", ona ovde nema mesta čak i u mojoj dobronamernoj želji da nekako posredno pokažemo da bi se mogla ovde upotrebiti. Znači da onda postoji i negativna atmosfera, kao što neki govore i o negativnoj energiji, ali je to fizički potpuno besmisleno.
U 51. članu su strukovna udruženja. U redu, nekoliko gimnazija se ujedini u strukovno udruženje. Kakve su njihove mogućnosti? Da li su njihovi predlozi obavezni ili samo mogu da pričaju priče, pa nikom ništa. To je dosta nejasno.
Žao mi je što ovoga puta nije iskorišćen predlog ovog zakona da se konačno vratimo našem ustavu, da smo mi jedna laička zemlja i da veronauci nema mesta u državnim školama. I novi ustav će predvideti da su crkva i država odvojeni, pa će Srbija i dalje biti laička zemlja, pogotovu što imamo iskustvo od godinu - dve dana, sa kojima nisu zadovoljne ni verske zajednice ni škole. To je trebalo da razdvojimo, da svako radi svoj posao, da državne škole rade svoj posao, a crkvene zajednice neka osnivaju versku zajednicu u svojim prostorijama itd. Ja sam čak ranije govorio da ako crkva nema pogodne prostorije u blizini, da direktor škole može da kaže - daću vam jednu učionicu ili jedno popodne u nedelji, pa vi organizujte nastavu, ako nemate svoje prostorije, ali ništa više od toga.
Takođe mi je žao što nije uvedeno što je naša tradicija. Ne to što ministarstvo ima neke inspektore itd, nego je trebalo uvesti ono što je postojalo u Kraljevini Jugoslavije i možda nekoliko godina iza rata - inspektore koje je slao ministar. Oni nisu bili plaćeni, nisu bili službenici ministarstva, nego kada ode da obiđe neku školu, eventualno dobije dnevnicu ili putni trošak. To su najčešće bili profesori univerziteta i vrlo retko neki direktori gimnazije, recimo, poznati direktor neke beogradske gimnazije, pa ga ministar pošalje u inspekciju, recimo, da ode u gimnaziju u Vranju, da je obiđe. Oni provedu po dva, tri dana, idu na časove i gledaju šta se radi, napišu i neku svoju ocenu o toj gimnaziji i to posle saopšte ministru, kakav je njihov nalaz. Obavezno je prisustvovao inspektor kada se polagala matura. Sedeo je tamo nedelju dana, koliko se matura polagala.
Da ne spominjem maturu. Odmah da vam kažem da sam protiv toga da se rade ovi tzv. maturski radovi, kao do sada, jer najveći broj toga, nemojte reći da to nije tačno, rade roditelji ili prijatelji roditelja itd, a neki to čak i plaćaju. Vrlo retko maturski rad ima neki značaj. Ispričao mi je jedan direktor da je grupa od dvoje, troje đaka otišla da ispituje zagađenost topčiderske reke, da opišu, uzmu uzorke vode, provere u laboratoriji i to je na nešto ličilo. Nažalost, najveći deo tih radova je potpuno prepisivanje, a najčešće drugi ljudi rade za to dete. To treba ukinuti. Možda treba ovu drugu maturu pojačati. Jedna dobra beogradska gimnazija ima 430 maturanata ove godine. Kao što znate, svi polažu pismeni iz srpskog jezika, a onda mogu da izaberu iz matematike ili jezika.
Kako se deca ponašaju, kada je racionalno, od tolikih maturanata samo je troje radilo pismeni iz matematike. Znači, lakše je da polažu jezik. Ja sam na stolu video matematiku, i pitam direktora "da li to više nije tajna, da li je to otvoreno", a on kaže "pogledajte". Kada sam video te zadatke, koji su bili preterivanje. Dvanaest zadataka za tri školska časa, to je zaista mnogo. Međutim, ja bih dao svakom detetu u Evropi, osim Francuske, da reši te zadatke za tri školska časa. Ne računam Francusku gimnaziju, jer se matematika jako mnogo izučava. Ove druge, neka pošalju engleskom detetu da uradi te zadatke.