Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je predlog novog zakona kojim bi se na krovni način imala regulisati materija osnovnog i srednjeg obrazovanja. Ovo moje izlaganje bi voleo bih da počnem sa tri primera, da vidite probleme sa kojima se naše škole susreću i naš obrazovni sistem susreće.
Prvi primer tiče se vremenske skale, odnosno vremenskih problema. Uzmimo da prosečni nastavnik ima 20 godina radnog staža, što faktički znači da je upisao fakultet 25 godina pre ovog momenta sa koga mi posmatramo stvari. Položio je državni ispit pre 18 godina. Znači da, u svakom slučaju, između 20 i 25 godina je momenat kada je on akumiliorao znanje, kada mu je znanje najpotrebnije i ovog trenutnog momenta u kome on drži čas.
Uzmite da drži čas detetu koje ima 10, 11, 12 godina, koje će školu završiti za pet godina, plus fakultet pet godina, za 10 godina i koji će zaposlenje dobiti za 12 godina. Ako saberete te proste brojeve - 25 + 12, 25 godina prošlosti i 12 budućnosti, dođete do cifre od 37. Vi znanje koje je akumulirano 37 godina ranije obrazujete čoveka budućnosti. Da li je to normalno? To je prvo pitanje. Da li je za 37 godina nauka napredovala, da li su se znanja promenila, da li je metodologija, pedagogija uznapredovala, da li mi učimo decu za budućnost sredstvima prošlosti?
Drugi primer, uzmimo nastavnika koji želi da napreduje, koji želi da se doobrazuje, koji želi da se obarazuje i edukuje u toku trajanja svoj radnog staža. Takav nastavnik, zapravo, u dosadašnjem sistemu nema kome da se obrati. 1992. godine zakonom jednim je ova skupština, odnosno Skupština u drugom sastavu ukinula poslednji organ koji je postojao između Ministarstva i škole. To je bio Prosvetni savet.
Kada je ukinula taj Prosvetni savet, nastao je vakuum prostor u kome ne postoji telo, ne postoji institucija, ne postoji organ koji može doneti odluku osim Ministarstva. Škola je podređena u odnosu na Ministarstvo. Ona je izgubila svaku kreativnost, agilnost, svaku inicijativnost i na taj način postala pasivni subjekt u sistemu. Ako 37 godina vakuma dodate i institucionalni vakum ispada da se mi nalazimo u ozbiljnom vakumu. Najzad, imamo nastavnika, i to je treći primer, koji je uspeo uprkos sistemu da inovinara znanje, da uznapreduje sam, i on je sada u situaciji da mora svoje znanje da prenese na đake.
Da li mu postojeći programi dozvoljavaju to? Moj odgovor je ne. Dakle, ako ništa drugo institucionalni, vremenski vakum i nedostatak oruđa za uvođenje novih načina rada su dovoljan razlog da pokušamo jednim novim zakonskim rešenjem da dovedemo stvar na normalu, odnosno da deci omogućimo apsorpciju, odnosno primanje znanja kojem će biti zadovoljni, i biti zadovoljena državna zajednica za ostvarivanje sopstvenih funkcija. Dakle, za zapošljavanje mladih ljudi.
Oko ovog zakona, postoji jedna dimenzija koja se sada poteže po javnim diskusijama. Ta dimenzija je vreme. Zapravo, postoje i ozbiljne organizacije i ozbiljne političke stranke koje nemaju ništa protiv koncepcije. Protiv ove koncepcije, u principu, ne postoji kontra koncepcija, ali imaju jedna problem, a to je vremensku dimenziju. Pre godinu i mesec dana, kada smo mi išli sa izmenama zakona o osnovnim i srednjim školama, bili smo izvrgnuti pomalo ruglu, s argumentom: "Pa vi, zapravo zakon Danila Ž. Markovića, produžavate mu vek". Naš odogovor je bio: "U tom momentu to je bilo jedino moguće. U tom momentu nismo mogli više. Danas, dve i po godine kasnije, mi možemo više". Ja vas sve uveravam da je obuka 8.000 nastavnika završena ili pri kraju za preuzimanje prvog razreda.
Ja vas sve uveravam da je u pravljenju koncepcije zakona koji je sada pred vama u širim diskusijama učestvovalo 25.000 ljudi. Da nikada, ni u jednoj zemlji, nije toliki broj individua prošao saslušan, i ukoliko je bilo mesta, i ukoliko je bilo dobro, uvaženo njihovo mišljenje. U izradi samog, konačnog teksta zakona, 250 ljudi je radilo. Dakle, radi se o jednom velikom mehanizmu koji je pokrenut, a pokrenut je u jačoj meri ili u većoj meri od januara 2002. godine. Dakle, radi pudnim pogonom već godinu i tri-četiri meseca.
Šta su osnovne vrednosti ovog zakona, odnosno koja je ta reč kojom bih ja pokušao, i eventualno uspeo da pokrijem čitav tekst zakona. Sve se da sažeti u reči profesionalizacija. Ključ ovog zakona je profesionalizacija sistema, a istovremeno naravno to znači i demokratizaciju, i decentralizaciju, i depolitizaciju sistema, jer se iza reči profesionalizacija kriju sve ove osobine sistema.
Profesionalizacija je vidljiva na različitim nivoima. Prvi nivo od koga ćemo poći je individualni nivo. U kojoj meri i u kojim vidovima, i na koji način je vidljiva profesionalizacija na individualnom nivou. Pre svega, uveli smo jedan novi institut, koji će biti prisutan, uveren sam, i u drugim segmentima društva, naročito kod onih koji su na budžetskim sredstvima, a to je licenciranje.
Licenciranje je zapravo garancija da će nam nastavnici, odnosno učitelji i profesori, u toku između dva licenciranja, a to je period po predlogu od pet godina, pohađati kurseve inovacije znanja. I to je sve. Ništa drugo. Nema formalnog ispita, nema nikakvih teških uslova. Dakle, naša želja je da organizujemo sistem tako da oni svake godine određeni broj dana posvete inoviranju sopstvenog znanja, kako bi deci bolje, odnosno savremeno znanje mogli da prenose.
Istovremeno, profesionalizacija se ogleda i kroz veliki broj kurseva u kojima ćemo da obučimo druge zaposlene u školama. Pre svega direktore i sekretare škola. I, posebno dodatne stručne zahteve postavili smo pred savetnike, i nadzorničku službu koja je već reorganizovana izmenama od prošle godine. Na nacionalnom nivou, profesionalizacija se ogleda u osnivanju sedam centara. Sedam centara će biti u krajnjoj liniji, potpuno profesionalnim, obrazovni centri, koji će imati zadatke, svako svoj, da doprinose razvoju obrazovne politike zemlje.
Ljudi koji će biti zaposleni u njima, prvo njih nije veliki broj, ne opterećujemo budžet u velikoj meri, njih je mali broj, biće projektno angažovani da pod delom, po nalogu Ministarstva odrade stručnu analizu jednog problema koji će biti materijal za donošenje zaključka samog Ministarstva. U tom domenu oni, zapravo korz svoj rad, vrše profesionalizaciju i kuće koju mi nazivamo Ministarstvo.
Na nivou ustanove, dakle, ne nacionalnom, nego na nivou ustanove, a pod ustanovom podrazumevam škole iznad svega, uveli smo nove kategorije, razvojno planiranje, planiranje razvoja same škole i stvorili smo nova tela kakva su pedagoški kolegijum. Tela koja se sastoje od jednog broja ljudi zaposlenih u školi. Dakle, vrhunskih nastavnika i čiji je cilj da pomognu direktoru u vođenju škole sa pedagoškog aspekta. Hoćemo direktora više da oslobodimo za posao koji se sastoji u prikupljanju novca. Dakle, delimično je menadžerske prirode.
Na programskom nivou, i to je poslednji nivo u kome profesionalizacija dolazi do izražaja, ona se vidi kroz produžetak školovanja sa osam na devet godina. Kada govorim školovanja, onda govorim o obaveznom školovanju. Sem, čini mi se, nemojte me držati za reč, ali sem dve zemlje, nema zemalja koje više imaju obavezno obrazovanje manje od devet godina. Broj godina koji je obaveznim obrazovanjem obuhvaćen u pojedinim zemljama penje se i do 13. Mi sada nemamo sredstava, ali je značajno da jedan broj naših đaka zadržimo u klupi plus godinu dana.
Taj broj je negde oko 7,5 do 8.000 đaka. Imaćemo naciju koja je više obrazovana. Zato što će biti godinu dana duže u klupi, računica je prosta. Osim toga, kod izbora daljeg obrazovanja bolje je da se to čini godinu dana kasnije, u koju situaciju mi sada dovodimo svršene đake osnovnih škola, dovodićemo ih godinu dana kasnije.
Dakle, godinu dana zreliji će biti kada donose odluku o svojoj daljoj profesionalnoj orijentaciji. Zakon koji je pred vama, osim produžetka obrazovanja, osnovnog obrazovanja, na programskom nivou, omogućava i uvođenje novog školskog programa. Novi školski program se bazira na dva prethodna akta. To su opšti i posebni osnovi programa. U opštim osnovama programa je normirano celokupno školovanje u jednoj zemlji, primarno i sekundarno, dakle, određeni su osnovni predmeti, dakle kostur, izborni predmeti i to je složeno po godinama. U posebnim programima koji se donose za svaku školsku godinu, sada je donet poseban program za prvi razred, to je konkretizovano na prvi razred.
Školski program ima osnovu na ta dva akta, a predstavlja delo ili rad svake škole posebno, što školama dozvoljava da školski program bude bolji i specifičnom lokalnom sadržinom. Ta specifična lokalna sadržina za prvi razred predstavlja, za prvi ciklus, za prve tri godine, predstavlja 10%, za drugi ciklus 20% i za treći ciklus 30% slobode.
Dakle, školama se dozvoljava da kreativno i slobodno formiraju školski program koji će onda primenjivati u obuci svojih đaka, dakle, dece koji idu u konkretnu školu.
Pri tome, pošto je i strah od slobode jedan opravdani strah, Ministarstvo se potrduklo i kroz ovu obuku đaka i učitelja i nastavnika za prvi razred škole, pripremilo je jedan broj modela koji će ponuditi školama kao školski program za prvu godinu i prvu generaciju, jer se nadamo da ćemo u narednih godinu dana edukovati apsolutno sve da mogu učestvovati u tom programu.
Najzad, na političkom nivou donošenje odluka je podeljeno između Minsitarstva i tri saveta. To su tri jako značajna tela, institucije koje ovaj zakon predlaže i kroz koji ćemo, nadam se, podeliti odgovornost sa visokim profesionalcima u smislu donošenja odluka koje spadaju u domen zakonodavne politike svake zemlje.
Saveti, mandat saveta traje duže i ne poklapa se sa mandatom Vlade. Sa time smo hteli i simbolično da kažemo da Vlada ili politika nemaju presudni uticaj na školsku politiku. Zbog toga smo mandat produžili na šest godina, s tim što se na tri godine vrši izbor pola članova tog saveta i na taj način vi imate konstinuitet u razmišljanju samog saveta.
Čitav udar promena, jer su promene brojne i mnogo ih je, nismo skoncetrisali u jednu godinu, jer bi to bilo pogubno. Napravili smo jednu disperziju i naredne tri godine će biti godine implementacije ovog programa. Tek posle tri godine biće konstituisana sva tela i ceo sistem će biti na svom mestu. Takođe to važi za budžetsko opterećenje, ono je raspoređeno na veći broj godina. Na taj način ćemo se truditi da posebno u prvoj godini primene sistema, to je samo prvi razred, uz jako posmatranje promena, to je monitoring, u hodu menjamo sistem.
Zaključiću sa sledećim, Ministarstvo prosvete i sporta i Vlada Republike Srbije je potpuno svesna da je 18 reformi preuzeto od 1945. godine na ovamo. Neke imaju i pogrdna imena, ta pogrdna imena su nastala zbog toga što je prosveta jako osetljiv teren, teren u kome se vreme vidi realno, teče realno i u kome je svaki eksperiment, eksperiment uživo na živim ljudima, što je još gore na deci.
Zbog toga će svaki naš pokret biti jako obazriv. Zbog toga sam ja imao za dve godine koliko sam sarađivao sa prethodnom srpskom Vladom, jako mnogo diskusije, upravo na terenu vremena. Nestrpljenje je bilo prisutno, jer smo svi želeli promene, jer je sistem bio zreo za promene, a mi ih nismo dopustili do ovog momenta. U ovom momentu smatramo da smo sistem spremili. U takvom momentu ja vas molim da krajnje profesionalno, dobronamerno, jer ovo je tekst koji se odnosi na našu mladež, na našu decu, posmatrajte ovaj tekst i želeo bih zaista u konstruktivnoj diskusiji i uz široku saglasnost da ovaj tekst bude ubuduće osnov našeg ponašanja u prosveti. Hvala vam.
