Reč ima narodni poslanik Bora Stanimirović, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS a narodni poslanici Nenad Lemajić i Zoran Ćirković su po dogovoru zamenili redosled.

Kada se radi o licenci novina koja se predlaže ovim zakonom najviše iritira prosvetne radnike jer se sumnja u iskrenost ovog predloga da se svake pete godine prosvetni radnici na neki način ocenjuju, odnosno da dobiju neke licence, odnosno diplome, jer su to praktično diplome. To govorim zbog jednog praktičnog razloga.
Zadnjih desetak godina zbog veoma lošeg materijalnog položaja obrazovanja mi u osnovnim i srednjim školama imamo tzv. negativnu selekciju kadrova. To znači da oni najbolji ne žele da studiraju nastavničke fakultete ili bolje rečeno fakultete koji pripremaju kadrove za nastavu. Kako će biti sada, posle usvajanja ovog zakona, kojim se predviđa licenca, gde će on morati stalno da prati to obrazovanje, permanentno, moram vam reći da je toga bilo i do sada. Ali, ne treba postizati sve kaznama. Nešto se može, bar u pedagogiji je poznato, postići i nagradama.
Mi smo posle rata imali jedan oblik nagrađivanja i to su bili tzv. platni razredi. Tamo je svaki nastavnik, svaki profesor, koji prati, koji se permanentno obrazuje, koji prati sve mogućnsoti edukacije koje mu nauka pruža, koji postiže dobre rezultate a to ptovrđuju savetnici i inspektori koji su to odlučivali, dobijao je unapređenje tj. išao je za jedan platni razred napred. To je istovremeno bio i veći lični dohodak.
Mislim da je to vreme bilo i najbolje vreme. To nije vreme socijalista nego vreme posle rata, negde 50-tih godina pa nadalje. Period samoupravljanja je to ukinuo i onda su počele sve one svađe i slično.
Mislim da će upravo i ovaj zakon polazeći od lustracije dovesti do toga da ćemo uglavnom imati negativnu selekciju, a to znači da će fakultete koji pripremaju kadrove za osnovnu i srednju školu, upisivati slabiji učenici. To će praksa vrlo brzo pokazati.
Drugo, ova centralizacija o kojoj sam malo pre govorio prilikom izlaganja koje nisam mogao da završim zbog vremenskog ograničenja, sada bih završio. Centralizacija je do te mere daleko veća nego što je bil u prethodnom zakonu, odnosno u ovom zakonu koji je sada na snazi, ili u onom koji je bio do pre dve godine, kada je preživeo izmene i dopune, pa imam utisak da ministar ima prevelika ovlašćenja, do te mere da se malte ne od ministra neće videti ni učenici ni nastavnici ni škola, a ni roditelji.
Doduše, učenika ćemo možda videti u one prve dve godine kada nema ocenjivanja i videćemo ga u toj devetogodišnjoj školi o kojoj ja nemam negativno mišljenje, kada se radi o roditelju videćemo ga verovatno u zatvoru zbog toga što nije dete upisao u vrtić.
Ne znam zbog čega je to i predlagano. Pazite, predviđamo zatvor za roditelja koji dete nije upisao u predškolsko kao da sm omi Švedska. To je u Švedskoj normalno. Ali, mi teramo roditelja koji praktično i nema materijalnih mogućnosti, jednostavno nema uslova da upiše dete, da ide u zatvor. Pa, to ne možemo. Zbog toga se i bojim da i ovaj predlog, da i ova reforma, koja možda čak i ima određenih pozitivnih rešenja i svakako i ima neće uspeti upravo zbog veoma lošeg materijalnog položaja ljudi.
Ne možemo mi u potpunosti prihvatati modele nekih razvijenijih zemalja Norveške ili nekih drugih zemalja sa našim materijalnim uslovima. Mislim da će tu biti problem. I na Odboru sam jednom prilikom o tome govorio, kada je trebalo rešavati pitanje devetogodišnjeg obrazovanja, pitanje celodnevnog boravka, jer to nije rešeno u ovom zakonu.
Ako već to hoćemo, ako hoćemo takvu reformu, ako hoćemo da nam učenik bude oslobođen nekih predmeta, nekih sadržaja, a slažem se da je naš vaspitno-obrazovni sistem dosta zastareo, da mi radimo kao i pre sto godina, ali se ne nudi rešenje, ne nudi se ono što je bitno, a to su promene u sferi načina rada, metoda rada, pre svega, nove metode koje će to omogućiti, materijalni uslovi koji će to omogućiti. To je pod broj jedan - obezbediti celodnevni boravak dece u školi, od 9,00 do 14,00 časova; nema domaćih zadataka, dete radi sve u školi; obezbediti udžbenike koji će, na neki način, staviti u prvi plan učenika, ne nastavnika. Nastavnik bi u tom slučaju bio pravi nastavnik, bio bi samo koordinator, ne bi bilo predavanje eks katedre, kao što danas čine fakulteti.
Sada govorimo o osnovnoj i srenjoj školi, ali nas sada čeka zakon o univerzitetu. Mi dolazimo u neke apsurdne situacije, da ne možemo poznati ni studenta, ni učenika, zato što imamo veliki broj đaka ili veliki broj studenata u slušaonama. Recimo, kako će nastavnik moći da oceni, a to zakon traži, četiri ocene u jednom polugođu, ako ima 35 učenika u odeljenju. Znate li koliko čas traje - 45 minuta, a svaki čas ima svoju tehnologiju. Ne može se preskakati. Zna se kada su časovi utvrđivanja, kada su obnavljanja, koliko traje uvodni deo časa itd. Prema tome, veoma teško. Neko će reći da to na Zapadu rade. Jeste, rade, ali oni drugačije rade, oni imaju drugačiji pristup, imaju drugačije uslove, drugačije udžbenike. Na jednom mestu sam u zakonu pročitao da ministar daje saglasnost na udžbenike. Ministar će pročitati sve udžbenike? Ne znam ko to može, ko je to ekspert koji može da poznaje sve oblasti i da daje svoje mišljenje o udžbeniku.
Drugo, kada se radi o centrima, o savetima, stvarno je mnogo tri saveta za ovako malu državu i sedam republičkih centara. Kada smo sve to izračunali, ispada između 3.000 i 4.000 novih ljudi koji bi radili u tim centrima, u ovim savetima itd. To izlazi oko 350.000 za jedno tromesečje, ali će za godinu dana to biti preko milijardu dinara, ako se zna da je škola i ovako u teškim materijalnim uslovima, a u ovome, praktično, mi ne vidimo školu, nego vidimo te centre, vidimo ministra koji po svim pitanjima odlučuje.
U članu 28. piše - nadležnost ministarstva. Prema ovim kompetencijama ispada da ima nekih pet nadležnosti. To je skoro ništa i svako bi rekao - ministarstvo bi mogli da ukinemo. Međutim, ako pogledate zakon, onda skoro nema člana gde ministar ne odlučuje ili nema neka svoja prava. Primera radi, član 43. poslednji stav glasi: "Sadržaj i način vođenja registra propisuje ministar". Nema ni jednog stručnog lica u zemlji koje bi to radilo, nego registrom mora da se bavi ministar. Recimo, član 59. govori o direktoru ustanove, a poslednji stav kaže: "Bliže uslove za izbor direktora, vrstu obrazovanja, standarde znanja, veština itd, propisuje ministar". Da vam ne čitam dalje, mogu više od pola sata, ali nemam vremena, jer ću dobiti dve opomene i jedno isključenje. Da se to ne bi desilo, ja ću to skratiti, ali ćete vi sami pročitati. Videćete da ministarstvo ne radi ove poslove koji su predviđeni članom 28, nego je tolika centralizacija da se, rekao sam malopre, od ministra ne vidi škola.
Mi smo i na odboru i kroz naše amandmane, SPS je u nekoliko navrata i kod ranijih zakona i kod svih zakona polazila od toga da treba predlagati takve amandmane kojima bi se popravili pojedini zakoni. To smo uradili i sada, iako to nije stvar opozicije. Smatramo da je ovo veoma važan zakon, da je to toliko sistemski zakon, toliko bitan za buduća pokolenja, da od ovoga kako mi odlučimo danas, odnosno sutra u ovom parlamentu, zavisi kakva će nam biti škola i zavisi kakve će nam biti generacije koje dolaze. Nismo mi protiv promena koje treba izvršiti.
(Predsedavajuća: Da li koristite i sledećih deset minuta?)
Ne. Ovo ministarstvo je imalo istorijsku šansu da iskoristi raspolaženje svih i da postigne jedan konsenzus, da izvrši takvu reformu obrazovanja gde bi svi prihvatili i koja bi zbog toga imala uspeha. Ovako, bojim se da se to neće desiti.

 Reč ima narodni poslanik Nenad Lemajić, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe DSS-a.

Reforma obrazovanja predstavlja ako ne najvažniji, a ono jedan od najvažnijih segmenata celokupnih tranzicionih procesa u Srbiji. Upravo zbog toga je izuzetno značajno da se ona pravilno usmeri i da bude uspešna.
Pred nama je danas zakon o osnovama sistema obrazovanja, uz koga bi uskoro trebalo da usledi još nekoliko zakona vezanih za ovu oblast. Zakon predviđa veoma značajne promene u sferi obrazovanja, koje imaju direktne posledice i na pedagošku komponentu obrazovnog sistema. Da li su promene u tom pravcu zaista bile potrebne? Po mišljenju DSS-a, jesu. Analiza sadašnjeg obrazovnog sistema ukazuje bar na dva razloga za ove promene.
Prvi su organizacione prirode i vezani su kompatibilnost našeg sistema sa obrazovnim sistemima evropskih zemalja. Većina evropskih zemalja danas prihvata model devetogodišnje škole ili se priprema da na njega pređe. Kao primer zemalja sa devetogodišnjim sistemom osnovne škole navešću Dansku, Grčku, Irsku, Portugaliju, Finsku, Švedsku, Italiju, Luksemburg itd. Jedine zemlje, pored naše, u kojima još uvek važi ovaj osmogodišnji sistem, po modelu četiri plus četiri, su BiH, Hrvatska, Makedonija, s tim što i ove zemlje planiraju prelazak na devetogodišnji model obaveznog obrazovanja.
Druga grupa razloga za ove promene je čisto pedagoške prirode. Zaista, taj period između 12 i 15 godine je izuzetno važan u odrastanju. To su neke granice koje treba uvažiti. Devetogodišnji model ih u mnogo čemu uvažava. Očito da je Ministarstvo prosvete razumelo tendenciju u evropskom obrazovanju ponudivši nam predlog ovog zakona. To je dobro.
Da podsetim da je upravo DSS prva izašla sa konceptom devetogodišnje škole, smatrajući ga najoptimalnijom okvirom budućeg obrazovnog sistema u Srbiji. To je ono u čemu se DSS slaže sa Ministarstvom obrazovanja. Nažalost, tu počinju i naše suštinske razlike koje smo iskazali kroz 23 amandmana ne prihvaćena na prosvetnom odboru.
Naši amandmani izražavaju suštinske i praktične razlike u posmatranju procesa reforme obrazovanja. Suštinske razlike su vezane za formiranje nacionalno-prosvetnog saveta, tela koje bi trebalo da kreira pedagoški okvir reforme. U vladinom predlogu zakona, takođe je predviđeno formiranje određenih saveta. U čemu je razlika? Po našem predlogu, nacionalni savet treba formirati kao telo, nezavisno od Vlade, zaduženo za pedagoški okvir reformi. Mora ga formirati Skupština, kako bi mu se obezbedila nezavisnost u odnosu na često dnevno - političke potrebe Vlade i podložnost Vlade, bilo koje vlade, takvim potrebama.
Sadašnja praksa u radu ministarstva daje nam za pravo. Nesumnjivo je da je ministarstvo počelo da se bavi i pedagoškim okvirom reformi. Za tu svrhu ono je angažovalo jednu grupu stručnjaka, o čijoj vrednosti neću da sudim, niti ima potrebe da u njihov kvalitet sumnjam.
Ali ta grupa pedagoških stručnjaka ne sublinira stavove naše pedagoške javnosti, pedagoških i drugih institucija vezanih za obrazovanje. Ona nameće jedan koncept pedagoške doktrine koja je u mnogo čemu ekskluzivan iza koga ne stoji veoma značajn deo naše pedagoške javnosti. Upravo zbog toga da ne bi ova, ili već sutra druga grupa pedagoga nametala preko pozicije u Ministarstvu sopstveni koncept pedagoške doktrine, potrebno je usvojiti nacionalni pedagoški savet koji će naći pedagoški okvir, primeren potrebama društva i obrazovanja. Naslonjen na tradiciju i kompatibilan sa evropskim modelima, i što je najvažnije široko prihvaćen od pedagoške javnosti.
S druge strane, Ministrstvo bi moralo da se bavi pitanjima vezanim za organizacine i materijalnu problematiku, uz pružanje sve potrebne logistike Nacionalnom pedagoškom savetu. Gospodin ministar je, govoreći na Odboru o Predlogu zakona rekao sasvim tačno da on ne bi rekao istinu ako bi tvrdio da po Predlogu zakona saveti mogu donositi odluke, ali da mogu veoma značajno uticati na njih. Tu jeste razlika u konceptima. Mi smatramo da upravo saveti, odnosno nacionalni saveti po našem predlogu, mogu i moraju donositi odluke vezane za pedagošku doktrinu.
Pored ovih suštinskih postoje i praktični razlozi zašto smo izrazili rezerve prema zakonu. Vezani su za naše sumnje oko celokupnog koncepta reformi. To naše viđenje izrazili smo kroz drugu grupu amandmana, kojima smo tražili odloženo delovanje onih članova zakona koji su vezani za reformu strukture nastavnih planova i programa, odnosno reorganizaciju škola u devetogodišnju, i uslovljavaju start reforme učionici, uslovno rečeno od prvog septembra 2003. godine.
Mi smatramo da taj start treba odložiti za jednu godinu. Zašto to smatramo? Verujemo da bi prebrz ulazak u reformu za koju je stvoren tek zakonski, odnosno biće eventualno usvajanje ovog zakona stvoren zakonski okvir, ali bez zaokruženog pedagoškog okvira loš. Tu pre svega mislimo na nastavne planove i programe koji nisu jasno definisani, obuku nastavnog kadra, koje bez obzira na evidentne napore Ministarstva da nešto na brzinu učini je sasvim nedovoljan. I na reformu udžbenika, koja zapravo treba da počne teko ovih dana. Ako smo dobro razumeli ministra u izjavi datoj na Prosvetnom odboru.
Uz činjenicu da finansijski okvir reforme nije jasno definisan, preti nam opasnost da veoma brzo uđemo u rizičan prostor. Značajan broj zemalja, tranzicionih zemalja, je ušao u reforme, i to dosta brzo. Ali, bilo je i onih koji su se opredelili za jedan laganiji tempo u reformama obrazovanja. Praksa je pokazala da su se zemlje koje su se odlučile za dugotrajniji pripremni period da su te zemlje postigle i bolje rezultate. Najdrastičniji primer brze i neuspešne reforme svakako je Rumunija, koja je posle krilatice "reforma" odmah, pod kojom su ovi procesi sprovođeni, danas spremna da učini neke korake unazad.
Za razliku od Rumunije, Slovenija predstavlja sasvim drukčiji primer reforme obrazovanja. Slovenija je 1991. godine započela javnu raspravu o reformi obrazovanja, da bi 1995. godine počela sa usvajanjem strateškog dokumenta. Te su izneta načela, teorijska polazišta i svi elementi obrazovne strukture. Sa reformom se krenulo postepeno, i to samo u nekim školama 1999. godine, da bi tek 2003. godine na novi sistem školovanja prešle sve škole. Kompromitacija reforme obrazovanja kod nas bila bi porazna.
Setimo se kakve je traume na generacije đaka i na prosvetni kadar ostavila reforma obrazovanja iz sredine 1970. godine, koja kao model i nije bila loše zamišljena, ali je u praksi predstavljala obrazovnu katastrofu. Loše podsećanje na to vreme, sigurno nije dobra osnova za pridobijanje podrške sadašnjoj reformi. Za loše mišljenje o reformi u značajnom delu pedagoške javnosti, pa i šire javnosti, krivicu delom snosi i Ministarstvo. Ono je u momentu kada je naišlo na otpor njenom konceptu, ne ulazim u to da li su ti otpori bili opravdani ili ne, da li su bili argumentovani ili posledica predrasuda, umesto da nađe novu metodologiju, i pridobije prosvetnu javnost, zažmurilo i išlo dalje, ostajući u velikoj meri nedostupno za primedbe na koje je trebalo kvalitetnije odgovoriti, čak i kada su te primedbe bile neutemeljene.
Rekao bih, još nešto o jednoj razlici u koncpetima aktuelnog ministarstva i Demokratske stranke Srbije vezano za reformu obrazovanja. Demokratska stranka Srbije se zalaže za koncept osnovne škole šest plus tri. U meču je razlika našeg koncepta u odnosu na koncept predložen ovim zakonom, jer je takođe reč o devetogodišnjem ciklusu. Mi smatramo da će se kroz ovaj koncept jasno izraziti naša obrazovna realnost. Srednji ciklus u devetogodišnjoj školi, koju je predložilo Ministarstvo, nije u pedagoškom smislu jednako udaljen od prvog i trećeg ciklusa.
Mislimo da će se veoma brzo pokazati da je on mnogo bliže prvom nego trećem ciklusu, i da ga zbog toga treba sa njim spojiti kako zbog pedagoških razloga, najvećim delom razredna nastava unutar zatvorene grupe, tako i zbog praktičnih razloga vezanih za samu organizaciju nastave.

Da li koristite sledećih 10 minuta?

Završavam za tri sekunde. Još više argumenata za to daje najavljeni koncept izborne nastave modula i unutrašnja diferencijacija učenika koja će se vršiti u poslednja tri razreda. Zato mislimo da u ovom momentu  još uvek postoji mogućnost da zbog Srbije Ministarstvo prihvati ove, rekao bih krajnje odmerene i dobronamerne primedbe DSS-a, čijim bi usvajanjem reforma obrazovanja mogla da se vrati upravi tok sa koga je u jednom momentu skrenula. Zahvaljujem.

Da  li još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi reč?       
Narodni poslanik Živko Selaković kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe Srbija.

Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, do sada smo čuli one negativne strane ovog zakona. Viđenje poslaničke grupe Srbije i moje lično je da tu ima i ona svetlija strana, pa ću se ja osvrnuti na svetliju stranu.
Ponuđeni zakonski predlog po opštoj oceni predstavlja pokušaj uvođenja evropskih standarda u sistem našeg školstva, i ovaj pokušaj treba da svakako pozdraviti. Verujući da zakon bitnije popravlja stanje u našem školstvu, i samim tim svrstati Srbiju u red evropskih zemalja a uređenim školskim sistemom. Jedno od novih rešenja jeste i uvođenje Saveta, i to Prosvetnog saveta, Saveta za stručno obrazovanje i Saveta za usaglašavanje stavova u obrazovanju.
Značajno pitanje je finansiranje ovih tela koje će u celini biti obavljeno iz budžeta, kada se imaju u vidu problemi vezani za obim budžetskih rashoda. Treba izdvojiti formiranje Centra za obrazovanje lica kojima je potrebna posebna društvena podrška, jer se na taj način usmerava društvena briga prema onima kojima je najpotrebnija, i samim tim ukidaju različitosti. U članu 37. Predlog zakona posebno obrazuje van nastavnu aktivnost učenika, proširena delatnost, koja se odnosi u većini slučajeva na srednje stručne škole koje osposobljavaju učenike za praktičan rad u raznim oblastima.
Članom 45. posebno se uređuje obaveza ustanove da omogući bezbednost dece u toku vaspitno obrazovnog procesa, čime se pojačava odgovornost samih ustanova. Jasnim određivanjem odgovornosti utiče se na poboljšanja bezbednosne situacije.
Član 47. uvodi jednu značajnu novinu koja do sada nije bila deo zakona, oni su tretirali prosvetu, a to je zaštita prava dece.
Pogotovu se ističe zabrana fizičkog zlostavljanja, kao i zabrana vređanja ličnosti dece, zabrana pravljenja razlike na osnvu vere, nacije itd. Posebno zanimljivo rešenje nudi član 51, a to je povezivanje srednjih stručnih škola u strukovna udruženja čime se omogućava bolja koordinacija između stručnih škola, razmena iskustva, kao i zajednička istupanja u svom delokrugu rada. Time se obezbeđuje i dvosmerna komunikacija Ministarstva i škola čime se omogućava školama da utiču na donošenje odluka u svojoj struci. Jedno od značajnih proširenja prava koje donosi ovaj zakonski projekat jesu ovlašćenja saveta roditelja koji između ostalog imaju uticaj na određivanje izbornog predmeta, učešće u pravljenju, odnosno u upravljanju školom, utisak na vaspitno obrazovni program. Ovim ovlašćenjima jasno je izvršena šira demokratizacija školskog sistema i na taj način je omogućeno učešće u procesu donošenja odluka najzainteresovanijoj strani, a to su roditelji dece. jedno od dobrih rešenja je i obavezno usvajanje školskog i predškolskog programa, čime se dodatno uređuje oblast obrazovanja. U okviru istih obaveza određuje se i uvođenje izbornog predmeta, a to je član 71. Na taj način se prepušta inicijativa učenicima da eventualno utiču na sopstveno obrazovanje, usmeravajući ga na one oblasti koje su najinteresantnije. Kako se podstiče inicijativa kod mladih ljudi, kao i svest da sami odlučuju o svojoj sudbini što je bitno za izgradnju stabilne ličnosti svakog pojedinca. Najznačajnija novina koju uvodi ovaj zakon, jeste povećanje trajanja školovanja na devet godina za osnovno obrazovanje. Na prvi pogled ovo rešenje predstavlja bespotreban produžetak školovanja, ali treba naglasiti da je ovo pravo rešenje za naše školstvo.
Na ovaj način omogućava se deci duže sazrevanje, što znači, najbolji mogući izbor zanimanja.
Treba naglasiti da pomeranje odluke za jednu godinu i te kako daje vremena budućem srednjoškolcu da donese pravu odluku i tako spreči potencijalnu grešku prilikom izbora budućeg zanimanja.
U okviru istih promena, predviđeno je učenje stranog jezika od prvog razreda osnovne škole. Ovo je revolucionarna promena koja će omogućiti preko potrebno obrazovanje koje se može primeniti u raznim oblastima života, kao što je na primer internet.
Član 90. obavezuje roditelje, ali i predškolske ustanove na obezbeđivanje adekvatne predškolske nastave u trajanju od šeset meseci, pred polazak deteta u školu od četiri sata dnevno. Ovo rešenje treba pozdraviti, jer se na taj način obezbeđuje period potrebne adaptacije deteta na nivou, na novu sredinu. Tako se sprečava negativna reakcija deteta na novine koje u njegov život unosi škola.
Član 96. odnosi se na uvođenje prava učenika koje treba podržati. Predvieđena je mogućnost osnivanja učeničkog parlamenta, pravo na žalbu, na ocenu, pravo na uvid ocene i drugo.
Treba pomenuti posebno osnivanje učeničkog parlamenta. Ovo rešenje je novina u našem školstvu i predstavlja pozitivan napredak i približavanje evropskim vrednostima i standardima. Ovim putem obezbediće se i presudan izvor ideja, što se svakako očekuje od samih učenika, a to može samo unaprediti sistem školstva.
Uvođenjem učeničkog parlamenta podstiče se i učenje o demokratiji u najranijem dobu sazrevanja i na taj način omogućava učenicima da na praktičan način otkriju šta demokratija jeste u praksi.
Zakonski predlog uvodi niz novih obaveza za same nastavnike, poput obavezne licence, jasnog definisanja povrede radnih obaveza, jasnog propisanog neophodnog obrzaovanja nastavnika i vaspitača.
Na kraju, možemo konstatovati da ovaj zakonski projekat samo vraća stanje u normalni garant, odnosno projekat, garantujući učenicima onaj sistem prava koji im je prethodnim zakonom, zakonskim rešenjem oduzet.
Treba istaći da ovaj predlog zakona treba podržati u celini, jer bi se njegovim usvajanjem obezbedila moderna organizacija našeg školstva, pa i omogućilo približavanje Srbije svetskim procesima u oblasti obrazovanja.
Da zaključim, na osnovu iznetog komentara, na Predlog zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, poslanička grupa Srbije, ja lično i Seljačka stranka Srbije podržaće ovaj predlog zakona i glasaće za njegovo usvajanje. Hvala.

Reč ima ministar u Vladi Republike Srbije, gospodin Gašo Knežević.

Ja vam se izvinjavam što ponovo uzimam reč, trudiću se da vam vremena potrošim što manje, iskoristio sam ovu priliku kada su svoje izlaganje završili šefovi poslaničkih grupa da nešto raščistimo, da nas sve ne bude haotično, nego da vidimo zapravo gde smo mi sada iz ovih diskusija.
Postoje stari sa kojima, čini mi se da možemo reći da se svi slažemo. Dakle, iz ovih govora koji su prethodili mome, proizilazi iz svih govora da su reforme potrebne. To je ono o čemu se svi slažemo, da te reforme moraju da obuhvate u sebi rasterećenje programa koje je za sve ovde koji su govorili, jedan od problema društva, dakle, preopterećeni fakultetski program, da moraju omogućiti kvalitetniji nastavnički kadar i da takva reforma ima podršku i roditelja i dece. Dakle, političke strukture koje vi predstavljate, a i šira javnost, govorim o roditeljima i o deci, imaju sličan stav.
Čini mi se da postoji saglasnost, sem u malom broju izuzetaka, zatim da škola ipak traje devet godina, da to nije van pameti, to je ono, čini mi se što bi imalo većinsku podršku ovde. Još neke podteme nisu sporne. Te podteme su stručno usavršavanje. Znači, želite svi da bi povećali kvalitetet nastavnog kadra, svi shvataju da Ministarstvo bi moralo izgubiti deo svoje moći, odnosno da bi se trebalo decentralizovati i kao paralela tome, institucije su nove potrebne.
E, sada, oko decentralizacije, tu imamo male dileme, jer poslanička grupa SRS, čini mi se da insistira na zapravo još nekoj, odnosno da se ne vrši decentralizacija u ovoj meri u kojoj je to predviđeno, dok ostali uglavnom idu ka toj decentralizaciji.
Moj odgovor na to je, ako pogledate, jedna je stvar opšte odredbe zakona, dakle, prvi deo. Druga stvar je tranzitorna odredba. U tranzitornim odredbama naći ćete odgovore na mnoga pitanja. Kada ministar donese odluku, on donosi na nečiji predlog. Dakle, decentralizuje se sistem na taj način što se neko javlja kao predlagač, a taj neko je identifikovan u sistemu. Dakle, već se zna i određeno je koja je to osoba. Čini mi se da na nivou decentralizacije ne bi postojala potreba za velikim razlikama. Sa tim se završava zapravo onaj teren slaganja, neslaganje je zapravo oko, da kažem, jedne stvari koja je organizacione prirode.
To je, da li i u kojoj meri je stručna javnost bila uključena u ovaj projekat i jedna ozbiljnija, koju je pokrenuo, Demokratska stranka Srbije najkonkretnije, mada imamo i predlog Socijaldemokratske partije, dakle od političkog dela, to je prosvetni savet i njegova uloga. Dakle, ko bira prosvetni savet.
Što se tiče ovog uključivanja javnosti, ja moram da vam kažem da smo mi na javnoj raspravi od januara 2002. godine, da je ovo što ja držim u ruci, sve došlo u sve škole. Dakle, sve škole koje imaju to, to nije sada nastalo, to je poslato i to je slato sukcesivno. Evo i osnove školskog programa. Nisam hteo da ih iznesem jer nisu došle pre mnogo vremena, nego su veoma sveže otišle. Dakle, oni su informisani.
Osim toga, u saglasnošću sa dve izdavačke kuće mi ćemo u 250 hiljada primeraka poslati informatore po principu - pitanja i odgovori, pitanja i odgovorni nastavnika, pitanja i odgovori roditelja. To će dobiti besplatno, u besplatnom vidu, svi nastavnici škola u Srbiji i svi roditelji čija deca polaze u prvi razred i 80.000 nastavnika. To će oni dobiti do kraja juna, odnosno rezultat će biti zavisan od toga kako prođe ovaj zakon na Skupštini, da li ćemo štampati ili ne.
Dakle, informisanje koje može biti problem, mislim da ćemo uspeti da predupredimo. Drugi je problem oko koga se očigledno, bar na prvi pogled, ne slažemo, to je problem prosvetnog saveta. Naime, pitanje je veoma prosto. Ko garantuje nezavisnost prosvetnog saveta? Da li ga garantuje Vlada, ako ga ona imenuje, ili Skupština, ako ga ona imenuje?
Ja mislim da u suštini nezavisnost garantuje sam sastav, to je načelni odgovor. Prema tome, da li ćete ga vi ili mi, ako smo mi Vlada a vi Skupština, imenovati, to je izvedeno. Ako su oni nezavisne ličnosti, onda će on biti nezavistan. Dozvolimo da postoji spor u tome i dozvolimo da poslanici u Skupštini imaju više poverenja u Skupštinu, a ministri iz Vlade, više poverenja u Vladu. O tome jedva čekam priliku da raspravljamo, kada govorimo o amandmanima. Mislim da je to pogodno tle i da se tu može naći izlaz na obostrano zadovoljstvo.
Naravno, kada sumiram, pošto sam ispisivao primedbe svih onih koji su govorili, postoje primedbe koje na prvi pogled stoje, ali zapravo ne stoje. Gospodin Bane Ivković je rekao, on je prvi govorio i posle su neki ponovili, da mi imamo izvanredne škole. Gospodo, ja ću vam odgovoriti na to. Mi imamo izvanredne škole za tri do pet posto populacije. Mi imamo škole koje mogu da isškoluju kadar za ceo svet. To jeste tačno, ali mi zbog jedne stolice sečemo šumu. Mi loše školujemo 95 ili 97%, imamo loš sistem za njih, a dobar u elitnom smislu za perfektne đake. Ti đaci, verujte mi na iskustvo, pedagog sam, profesor sam, ti đaci bi bili odlični i uprkos sistemu, jer su oni takva mentalna struktura, da njima obuka zapravo treba, ali jako sporadično.
To je odgovor na te primedbe da je naša škola dobra. Ja cenim tradicije naše škole. Još jedno da raščistimo. Ni "A" od Amerike nema u ovim papirima. Ako smo nečega svesni, svesni smo da njihova osnovna i srednja škola je jednostavno loša. Toga ne da smo samo mi svesni, toga su i oni sami svesni, pa pokušavaju da izmene. Dakle, ako nekoga ima u ovim papirima, to je originalni papir, ali ugleda ima, ugledi su eventualno Švedska, Slovenija, Finska, Engleska. To su zemlje koje su nam bile najbliži ugledi. Obavljene su konsultacije iako niko nije nametao. Mi smo osećali potrebu da vidimo da li nam je sistem kompatibilan sa Evropom, sa Evropskom unijom i Savetom Evrope. Dali su zeleno svetlo konceptu, ali smo samo neke zemlje odatle i uzimali uopšte u razmatranje, jer znamo koji je najbolji sistem. Ova ekipa koja sedi u Ministarstvu ima iskustva i zna kakvi su sistemi.
Profesor Radulović, Ministarstvo vera, odnosno uticaj crkve, Akademija nauka nije konsultovana. Jesu pojedinci koji su ušli u timove, ali kao kuća ne. Sud naš je bio da se radi o naučnoj ustanovi, a da je ovde osnovna i srednja škola u pitanju. Za Zakon o univerzitetu verovatno u većoj meri. Same crkve su sve imale, i to puno pre poslanika, naše materijale cirkulisane preko Ministarstva vera i imamo njihove odgovore. Oni u načelu nisu negativni. Vi znate da crkvene zajednice, odnosno verske zajednice, nisu jedinstvene, pa prema tome u okviru pravoslavne, katoličke ili neke druge verske zajednice, verovatno postoje osobe kojima se više ili manje sviđa, to dozvoljavam, ali načelno imamo relativnu podršku i sa njihove strane.
Ono što bih na kraju hteo da kažem, kolika je bila participativnost sindikata, pošto je to Socijaldemokratska partija istakla kao prigovor. Ja njima odgovaram - mi smo u organizaciji sindikata obilazili Srbiju. U organizaciji sindikata je 125 hiljada ljudi slušalo priču o reformi Ministarstva prosvete. Trudili smo se da sve obuhvatimo.
Postoji jedna objektivna okolnost, meni je žao što ću sa time završiti. Pred dan ubistva gospodina Đinđića, on i ja smo se čuli, dogovorili smo se da sledećeg dana, na dan ubistva, organizujemo konferenciju za štampu i da ja saopštim da ulazimo u reformu i da od tada počne akcija Ministarstva prosvete. To je nažalost bilo ometeno, razlozima koji su van naše kontrole, nazovimo ih višom silom, ali zato je Ministarstvo pre 10 dana ušlo u novu akciju. Ja sam već počeo da obilazim Srbiju i moje kolege će takođe da se rastrče po Srbiji. Puno vam hvala.