Dame i gospodo, poštovani narodni poslanici, izvinjavam vam se svakom ponaosob, a posebno predsednici Narodne skupštine, što sam jutrošnjom diskusijom narušio skupštinsku disciplinu propisanu Poslovnikom. Žalim što je došlo do toga.

Narodni poslaniče, u ime Narodne skupštine iskreno vam zahvaljujem što dajete primer kako se ophodi narodni poslanik kada je u pitanju poštovanje i samo poštovanje ove institucije. Izvolite.

Jutros, u prepodnevnoj raspravi, poslanici Demokratske stranke Srbije, kao i nekih drugih poslaničkih grupa, dokazivali su da ovaj zakon nije prošao javnu raspravu. Ja bih, pošto jutros nisam stigao da razvijem tu tezu, počeo upravo od toga. Zakon je trebalo da ima svoj prednacrt i da posle tog prednacrta dobijemo Predlog zakona, naprosto zato što bi smo sada imali mnogo manje nesporazuma nego što ih imamo.
Recimo da su članovi Odbora za prosvetu saznali nešto detaljnije o zakonu pre dve nedelje, ali većina javnosti, šire javnosti, ne zna ništa o ovom zakonu. Javnost, prosvetna javnost zna da Ministarstvo prosvete vrši reformu, da donosi novi zakon, zna takođe da je reforma, odnosno neke promene u obrazovnom sistemu nužno izvršiti, ali u kom smeru će te promene biti izvršene, na koju osnovu će biti postavljene, to je do dana današnjeg za najširu javnost potpuna nepoznanica.
Najšira javnost kao što sam rekao i jutros morala je da bude uključena u donošenje ovakvog zakona, zato što je ovo zakon koji prevazilazi svojim značajem, prevazilazi značaj jedne vlade i jedne skupštine, prevazili čak i značaj političkog sistema kao takvog. Ovo je zakon koji nama utvrđuje neke civilizacijske puteve kojima će se kretati naše buduće generacije. Recimo da su bile te konsultacije, onda bi ljudi u vrtićima znali da od sada vrtići ne spadaju u sistem socijalne zaštite, nego u obrazovni i vaspitni sistem. Obrazovanje i vaspitanje počinje ranije no što je bilo do sada. Predškolsko, ono što je do sada bilo predškolsko vaspitanje bilo, postaje obavezno. Deca počinju da idu u školu nešto ranije, dakle, od deteta od pet godina do mladića do 19 godina, do punoletstva, mi imamo jedan vaspitni sistem i država se stara da u određenom duhu vaspita tu generaciju, u rasponu od pet do 19 godina. Da li je bilo prirodno da ljudi znaju u kom duhu mi predviđamo da će naše mlade generacije biti vaspitavane, na kojim osnovama će biti vaspitavane, na kojim primerima će biti i uzorima, vaspitavani, koje će ideale taj vaspitni sistem koji je tako ekstenzivan, traje nekih 14 do 15 godina, koja će moralne i nacionalne i kulturne i socijalne ideale da taj sistem projektuje i da decu vaspitava u duhu tih ideala.
Važno je to zato što vaspitni sistem mora u jednoj državi da bude jedinstven, jer ono što građani jedne države bez razlike na veru, naciju, političku, ideološku, socijalnu pripadnost i opredeljenost, povezuje upravo ta civilizacijska i kulturološka vertikala koja se stiče procesom vaspitanja. Isto tako, da je Ministarstvo organizovalo malo širu javnu raspravu, onda bismo mi čuli od ljudi iz lokalne samouprave šta oni misle o predlogu da će od sada iz budžeta lokalne samouprave da se finansira sturčno usavršavanje zaposlenih, što će reći, nastavnika, da se izgrađuju kapitalni objekti, zgrade, da se oni projektuju i da će oni da finansiraju opremanje škola. Možda da je bilo neke javne rasprave na tom planu, možda bismo došli do mogućnosti da izbegnemo jednu opasnost koja je sadržana u ovakvom rešenju. Naime, mi smo i do sada imali situaciju da škole nisu na isti način opremljene, da nisu one po kvalitetu, prosto, prostor školski nije na istom standardu, nisu isti uslovi školovanja, a sada ćemo, bojim se, te razlike još više povećati.
Imaćemo lokalnih samouprava koje će razumeti značaj školskog sistema i lokalnih samouprava koje će to tretirati kao trošak. Razvijenije sredine će to tretirati kao ulaganje u razvoj, a siromašne sredine će to tretirati kao izdatak i gledaće da uštede na tome. Na taj način, nastavnik u jednoj nerazvijenoj opštini i razvijenoj opštini, neće imati iste uslove za stručno usavršavanje, niti će deca imati iste uslove za učenje zato što neće svaka škola biti isto opremljena.
Prirodno bi, čini mi se, bilo, da su standardi školovanja ujednačeni ili da se bar teži da što više uslovi školovanja budu izjednačeni, svejedno iz koje sredine dete dolazi. Naprosto za to što i u nerazvijenim opštinama i u razvijenim opštinama imate ljude, odnosno decu koja su talentovana i koja moraju da dobiju iste mogućnosti za razvoj tog svog intelektualnog kapaciteta, odnosno potencijala.
Da je isto tako, mislim da je bilo potrebno u ovim diskusijama koje su, ruku na srce, to priznati moramo, vođene u školama, trebalo je možda obratiti pažnju na ove razmere između obaveznih predmeta, odnosno obaveznih i zajedničkih poslova za sve škole i fakultativnih. Taj razmak se kreće od 90% obaveznog sadržaja u prvom osnovne, do recimo samo 30% za zanatske profile dvogodišnje.
Razumem da je Ministarstvo htelo da na ovaj način poruči sledeće, mi imamo zajedničke osnove, moramo da uvedemo fakultetivne predmete, pa neka sada lokalna samouprava, zavisno od toga šta njenoj privredi, koji obrazovni profil treba, neka prilagođava svoj program i prosto neka obučava decu da mogu odmah da idu da rade.
Međutim, dve su ovde opasnosti. Prva je opasnost da sa ovako malim procentom zajedničkog programa školski sistem možda neće biti ipak jedinstven. Bojim se da ovakvom dinamizacijom sistema koji je okoštao, on je zaista sada okoštao i obrazovni profili su dosta zastareli, da će unošenjem jedne dinamike i proizvoljnosti u ovu oblast, da može da dođe do haotizacije tog sistema, da ne kažem do njegovog razbijanja.
Možda su ljudi u praksi, možda su ljudi mogli da smisle neku pametnu ideju da se u ovom zakonu otkloni takva jedna opasnost. Isto tako, ovim zakonom, kada smo koristili te članove, nije otklonjena opasnost da će onih 5% đaka o kojima je jutros ministar govorio, koji su vrhunski kapaciteti, koji mogu da budu stručnjaci, ne samo u našoj zemlji, nego u bilo kojoj drugoj zemlji, da će tih 5% imati svoj program, da će oni biti zaštićeni, da će sadašnji vrlo ambiciozni program, ako se posmatra na nivou proseka biti sačuvan za darovite, a da će sami programi biti prilagođavani i nijansirani prema nivoima đačkih sposobnosti. Sigurno bi se pronašla neka rešenja da se otklone ovi problemi i ove realne opasnosti koje postoje u ovom zakonu, a koje će naravno, posebnim zakonom biti reuglisane. Pošto je ovo osnovni zakon, osnovni zakon mora da sve ove dvosmislice i sve ove opasnosti, sve ove podvodne mine koje prete da eksplodiraju u primeni zakona, da se predvidi na koji će način da ih demontira, odnosno da njihovo dejstvo onemogući.
Na kraju, samo sam hteo da kažem još nešto o statusu nastavnika kako je predviđeno ovim zakonom.
Ovaj zakon zaista menja status nastavnika, po mom osećanju, nabolje. Bolji je status zaposlenih, ali u jednom članu, a postoji ceo jedan član i poglavlje koje se zove - autonomija ustanove, kada se garantuje određena stručna autonomija. Bolji je status ako vama kada ste u struci neko garantuje, bilo Ministarstvo, bilo da vam garantuje lokalna samouprava, da ćete vi imati priliku da se usavršavate u struci i da će vam to usavršavanje biti plaćeno. Dobro je kada vam neko, ako ste zaposleni, garantuje da će to vaše usavršavanje biti valorizovano tako što ćete dobiti neko pedagoško zvanje, zajedno sa zvanjem i veću platu.
Međutim i ovde je ostalo malo nedorečenosti. Nastavnici imaju jednu generalnu primedbu da je obuka koja je do sada vršena, da je jednostrana, da je metod i doktrina koja im se demonstrira, da je u kulturnom i pedagoškom smislu monistična. Ako đaci imaju mogućnosti i ako đaci imaju pravo da biraju oblasti koje će izučavati, prirodno bi bilo da zakon predvidi da će ključni uticaj na programe usavršavanja nastavnika imati sami nastavnici. Najbolje svako od nastavnika zna u kojoj je on oblasti manjkav i šta bi njemu za njegovu praksu bilo korisno da usavrši.
Konkurencija ovih programa koji se akredituju mora biti zagarantovana zakonom i Ministarstvo mora zakonom da bude ograničeno, da neće favorizovati jednu vrstu programa na račun drugih. Sve su ovo bile neke nedoumice, tačnije rečeno dvosmislice i mač sa dve oštrice koji je položen u ovaj zakon, koji je mogao da bude prevaziđen bilo da je na vreme vođena javna rasprava, bilo da je prihvaćen stav Demokratske stranke Srbije, da je nužno formirati jedno nacionalno telo od vrhunskih eksperata iz oblasti struke, iz oblasti kulture, ekologije, pa naravno i iz verskih zajednica. Dakle, jedno telo vrhunski kompetentno, koje će sve ove nedoumice da rešava i koje će se baviti planiranjem razvoja, strategijom razvoja.
Bojim se da je Ministarstvo pored toga što je prenelo dosta nadležnosti stručnim savetima i centrima i što je u članu 28. relativno suzilo ili znatno suzilo svoje sadašnje nadležnosti, da je u samim članovima unutar zakona ostavljeno mnogo procesa, mnogo vrlo važnih stručnih odluka, koje donosi ministar.
Naš je predlog bio da ministar po funkciji bude predsednik nacionalnog saveta, i da taj nacionalni savet koji bi izabrala Skupština lepo razmatra strategiju od sada pa nadalje, a Ministarstvo da prati kako se zakon primenjuje, koji se problemi pojavljuju i da tom nacionalnom savetu prosto daje informacije. Ono što je strategija u ovoj izuzetno važnoj oblasti, u oblasti u kojoj ne sme biti i ne može biti razlika između političkih stranaka, u oblasti gde nema razlika u verama i nacijama i ideologijama, da u toj vrhunskoj oblasti društvenog organizovanja imamo jedno telo koje će da preuzme odgovornost. Hvala.

Reč ima ministar u Vladi Republike Srbije, gospodin Gašo Knežević, pa narodni poslanik Pal Šandor.

Biću kratak. Ja molim da budem dobro shvaćen i to molim pre svega profesore. Kada imamo jednu ovako kvalitetnu diskusiju, koju smo sada čuli, onda imam potrebu da kažem da vi i ja možemo da se razlikujemo u hiljadu stvari, ali da postoji nešto što delimo, a to je briga za budućnost podmlatka. Ja ne znam da li će ovo javno priznanje vama da uđe u pozitivnu ili negativnu stranu, ali ono je izrečeno.
Što se tiče vaše javne diskusije, pre svega želim da vam kažem da je postojala knjiga kvalitetno obrazovanje za sve već godinu i nešto dana i oko nje je bilo javnih diskusija. Ja sam hteo i u holu Skupštine da vas pitam - profesore, šta je to javna a šta stručna diskusija? Gde počinje jedno, gde se završava drugo? To je uvek moja dilema i biće i dalje moja dilema.
Zakonom o ministarstvima je preneto u nadležnost prosvete predškolsko obrazovanje. Prema tome, nismo mi ništa sada uradili. Mi smo jednostavno ozakonili, odnosno, u naš zakon odenuli nešto što je puno ranije uradio Zakon o ministarstvima. To nije novost.
Hoću još nešto da vam kažem. U finansiranju, na moju veliku žalost, stvari nisu promenjene. Dakle, ona vaša primedba - da li će razvijena, odnosno nerazvijena opština - ona stoji, ali stoji isto kao što je stajala ranije ta primedba. Nije bilo izmena. Samo da obavestim ovu skupštinu da sam ja u ovoj sali imao sastanak sa svim predsednicima opština i svim zaduženim za prosvetu, na kome smo razgovarali o finansiranju škola. Za taj sastanak ja sam pripremio pregled izvršavanja obaveza opština prema školama i da ne bi denuncirao neke koji su mnogo loše, u mnogo malom procentu finansirali, ja sam prećutao podatke. Rekao sam im samo okvirne podatke.
Profesore, iznenadiće vas, opštine koje su veoma visoko razvijene, manji procenat izdvajaju za prosvetu nego neke manje razvijene opštine. To je fakat i sa tim živimo.
Jedna velika operacija na nivou finansiranja obrazovanja nama predstoji. Prelazak na novi način finansiranja nama predstoji. Dakle, ovde u ovom momentu nismo puno radili. Što se tiče onoga što ste nazvali "monolitnost" ili tako nešto, nastavnici sada imaju katalog kurseva. Oni mogu da biraju, da se opredeljuju za te kurseve. Dakle, prvi put je uveden red u jedan sistem koji je ranije bio haotičan i tačno se zna koji je seminar akreditovan od strane Ministarstva. Ja ne mogu odgovarati za sve seminare koje u ovoj zemlji neko organizuje, ako se taj neko zvao UNESKO i UNICEF itd. Ako nemaju akreditaciju Ministarstva, to nije naš nacionalni program. Naš je onaj koji mi prihvatimo.
Nešto što je pokrenuo neki vaš prethodnik, ali ja ću nastaviti kod njega, pošto ste i vi to pomenuli, to je dve godine zanati, odnosno oni koji spremaju neposredno za rad i 30%. Prvo, želim da vas informišem da će prvi put dvogodišnji zanat, po ovom novom konceptu, ući u sistem 2007. godine. Dotle ćemo posebnim programom, posebnim osnovama, regulisati potpuno te predmete, opšteobrazovne, tako da ćemo imati na celoj teritoriji zemlje to. A tih 70% je ostavljeno zbog naše želje, da upravo bude ovako kako je prethodnik govorio, kada se on školovao pre 20 godina, sa zanata su izlazili majstori. Naš je cilj da sa zanata i posle 2007. godine stvarno izlaze majstori, jer smo sada u jednom vakuum prostoru kad slabo učimo i same majstore. Hvala vam za diskusiju.

Reč ima narodni poslanik Pal Šandor, posle njega narodni poslanik Miloš Lukić.

Poštovane kolege, poštovani ministre, poštovana gospođo Čomić, videli ste iz diskusije koja se upravo razvijala,  da biste morali da opomenete gospođu Mićić što na neprimeren način zaskače narodne poslanike, na primeru gospodina Radulovića, kad prođe peti minut, ne mogu rečenicu da završe. ...

Narodni poslaniče, ja vas molim da se vratite na temu i da koristite skupštinske mehanizme, ako imate primedbe na način vođenja sednice. Molim vas, poštovanje Poslovnika Narodne skupštine. Izvolite.

Sada ću da vam kažem ono što mislim. Moram da kažem da sam se u nedostatku vremena konsultovao sa nekoliko svojih kolega i da imam velike rezerve u odnosu na ovaj predlog zakona. Pokušaću to najkonkretnije da formulišem u dva dela. Jedno je što su opšte primedbe, i drugo je ono što se po prirodi stvari, s obzirom na stranku čiji sam predsednik a i na manjinu kojoj pripadamo , odnosi na pripadnike nacionalnih manjina, pa ćete mi dozvoliti da kažem ono što mislim da,  generalno o nekim mojim mišljenjima i mišljenjima mojih kolega, nije dobro, a nešto iz aspekta manjina nije dobro.
Ja mislim da je ovim zakonom izvršena nepotrebna fragmentacija školskog sistema, fragmentacija koja može da se pravda na razne načine, ima i argumenata za i protiv, ali nije opravdana. Fragmentacija se ogleda u ovome: 3 + 3 + 3 + 2 + 3 + 4. Ono kako ja shvatam školski sistem jeste i ono o čemu smo mi, ja mislim u Srednjoj Evropi, bili poznati jeste dobro opšte obrazovanje sa usmerenjima u kasnijim godinama.
To znači ovo. Kažu mi kolege koje malo bolje poznaju američki sistem, da njihov sistem školstva nije dobar i zato prave koledže. A mi imamo dobar sistem školstva u osnovi, koji sa malo opštih znanja, sa malo pravog usmerenja od nekoliko godina postiže bolju kvalifikaciju i bolje rezultate od tog sistema.
Zašto da rušimo ono što je dobro? Znači, mi smo po svemu, ja mislim, trebali da izvršimo reformu pre svega sadržaja, a ne forme. Ako su nastavni planovi i programi preopterećeni, menjajmo nastavne planove i programe. Učinimo da to bude primerenije, da se svodi na to da se što manje memorišu zadaci, a da se deca usmeravaju na rešavanje problema. Ja se sa tim slažem, ali ovaj sistem školstva, znači sa osnovnom školom od osam razreda i sa nekom srednjom školom od četiri razreda, to je nešto što se u svih ovih 50 godina u našem sistemu pokazalo kao najprimerenije za nas. Sa mnogo specijalističkih struka mala država, sa malim brojem stanovnika, ne može dati dobre rezultate. Doći ćemo u situaciju kao kada smo imali za vreme Šuvara da je jedan pripremao gornji deo cipele, drugi je pripremao donji deo cipele, treći je pripremao petu, a niko nije znao cipelu da napravi.
Znači, ono što ja mislim jeste da smo čak i ove trogodišnje škole mogli produžiti na četvorogodišnje škole da bi se postiglo što više prakse. To bi bio neki put i neka logika kako smo mogli da reformišemo ovo čemu sada težimo.
Drugo, što je za mene velika rezerva, nema potrebnog društvenog konsenzusa za promene u oblasti školstva. Sva društva u tranziciji moraju da postignu neku kvalifikovanu većinu društvenog konsenzusa oko toga da je nešto potrebno menjati u nekoj oblasti. Mi po sili Boga možemo ovde izglasati taj zakon, ali će doći opet neka druga konstalacija vlasti, neki drugi odnos političkih snaga, koji će to da promeni. Društva u tranziciji bi oko osnovnih strateških stvari morala da nađu, bez obzira na stranačka opredeljenja, najmanji zajednički sadržalac. Mi se ovde sporimo i tog najmanjeg zajedničkog sadržaoca među nama nema. Ja po sili Boga onda ne bih rušio i reformisao ono što možda ne mora da se reformiše.
Drugo, mislim da je ovako kako je ovde predviđeno nepotreban
završni ispit u osnovnoj školi. Zato što će kriterijumi završnog ispita o uspešnosti od škole do škole, od sredine do sredine, u zavisnosti od kvaliteta nastavnika, biti različiti. Mnogo je bolje napraviti ovo što imamo sada, prijemni ispit jednak za sve. Mislim da ga jednostavno ne treba uvoditi, da je bolje da polažu prijemni ispit.
Sledeća stvar oko zemljišta i oko zgrada, kaže se da je to državna svojina. To nije tako jednostavno, jer te zgrade nam je uzeo onaj zakon od pre 10 godina, da je sve u vlasništvu Republike, ali mi smo u mom selu školu gradili mesnim samodoprinosom i ja sam tamo vlasnik jednog sedamhiljaditog dela te škole. To će sada opet da bude državno vlasništvo. To nije u redu zbog toga što su školske zgrade nekada nacionalizovane, konfiskovane, pripadaju verskim zajednicama itd. To ne može da bude državno vlasništvo. Može da bude ono za šta je država dala pare. Po onom sistemu pre toga iz samodoprinosa država nije dala. Može pravno da se objašnjava i to ne sporim, ali za moju školu u mom selu država nije dala ni dinara i kako to sada da bude državna škola. Ja jednostavno to ne mogu da prihvatim.
Drugo, ono što je najveći nedostatak ovoga jeste da fali čitav niz zakona koji bi preciznije odredili šta se dalje događa sa sistemom školovanja. Mi imamo sada ram za sliku, a ne znamo kako slika izgleda. Ja bih voleo da znam kako slika izgleda, da li je više plava, zelena, crvena ili neka druga boja. Voleo bih da u ovom setu, kada donosimo ovaj okvirni zakon, a ne bih rekao ni da je temeljni, ni da je krovni, da nema hiljadu formulacija. To će se rešiti nekim specijalnim zakonom, jer ja onda zaista ne znam za šta glasam. Glasam za mačku u džaku, jer ne znam kako će, recimo, izgledati zakon o pravima obrazovanja nacionalnih manjina. Zaista ne znam kako će to izgledati.
Sa druge strane, mislim da bi još jednu stvar, a na to nas teraju Vlada i međunarodne konvencije, bilo dobro rešiti, a to je bar u naznakama problem udžbenika i naročito problem udžbenika iz matične države. Neko je govorio o tome da udžbenici nisu dobri, mislim gospođa Pop-Lazić. Da gospođa Pop-Lazić, nisu dobri iz aspekta onoga što je srpski nacionalni identitet, ali zamislite kada Mađari uče iz udžbenika u kojima se kaže otprilike - mi smo sloveni i došli smo u šestom veku na Balkan.
(Milorad Mirčić: Nego kada?)
Nismo sloveni, Mirčiću, u tome je problem.
Prema tome, to je suština problema. Mislim da bi se moralo reći da se za pripadnike nacionalnih manjina pišu udžbenici na njihovom jeziku. To je nešto drugo od udžbenika koji se prevode. To je zaista nešto što je vrlo važno.
Zaista ne mogu da se složim sa ovim što piše u članu 7. stav 2. da se obrazovno-vaspitni rad ostvaruje na srpskom jeziku, a onda se kaže da se za pripadnike nacionalnih manjina obrazovno-vaspitni rad ostvaruje i na maternjem jeziku, u skladu sa posebnim zakonom. Suprotno je potpuno Zakonu o pravima nacionalnih manjina, gde nema onoga "i", nego se garantuje, to je norma, pravo obrazovanja na maternjem jeziku, a izuzetno može i na srpskom jeziku. Ja, naravno, ne sporim ovde pravo i potrebu, a to piše u međunarodnim konvencijama, da Mađari i pripadnici drugih manjina kvalitetno, dobro i efikasno nauče srpski, ali se mora garantovati njima pravo školovanja na maternjem jeziku, a u izuzetnim slučajevima, zakon može da propiše koji su izuzetni slučajevi, kada ne može to pravo da se ostvari, da se konzumira u potpunosti, onda nastava može da se odvija na nekom drugom jeziku. Ako ostane ovakva formulacija, onda direktori škola se neće truditi da obezbede za pripadnike, neće imati zakonsku obavezu da obezbede nastavu na maternjem jeziku za pripadnike manjina i molio bih vas da prihvatite taj amandman, nego će se ići linijom najmanjeg otpora i nastava će se odvijati na nekom drugom jeziku. Ne daj Bože, za pripadnike Mađara u Kovačici može i na slovačkom, pošto je takva sredina.
Mislim da je to rešenje izuzetno dobro i mislim da bismo trebali onako kako sam ja formulisao, da se obezbeđuje nastava na maternjem jeziku, a izuzetno može i na srpskom, a pravilo je da se nastava izvodi na srpskom jeziku za sve i to je valjda logično, da će ti đaci učiti i srpski u osnovnoj školi.
Samo da podsetim ovde, ako sam vas ubedio, na još neke međunarodne konvencije i međunarodne dokumente. Recimo, međunarodna Konvencija o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije iz 1965. godine, član 4. tačka 3. kaže "imaju pravo na nastavu na maternjem jeziku". Zatim, KEBS iz Ženeve u poglavlju 4, ne znam koja je alineja, ali se kaže da imaju pravo obrazovanja na maternjem jeziku ili Savet Evrope, preporuka 1201, član 8. stav 1 - svako lice koje pripada nacionalnoj manjini ima pravo da se obrazuje na svom maternjem jeziku u odgovarajućem broju škola. Sada smo došli do još jednog problema, koji bi zakonom, takođe, trebalo formulisati, a to je da broj učenika koji se upisuje u srednju školu na jezicima manjina, znači raspoloživih kapaciteta, mora da bude približan onom broju koliko tih učenika završi osnovnu školu na maternjem jeziku. Sada imate slučaj da se oni koji na srpskom završe osnovnu školu, 98% se upisuje dalje na svom maternjem jeziku, a u slučaju mađarske manjine to je svega oko 50%.
Naravno, onda bi u zakonu morali dalje da kažemo i to da taj konkurs mora da bude takav da on zaista privuče one koji žele da se upišu na maternjem jeziku a ne da se raspisuje konkurs za neke struke koje su neatraktivne i neprivlačne i u sredinama gde to ne može da se ostvari. Na primer, Dača Marković je radio tako što je otvorio dva odeljenja gimnazije na mađarskom u Kovinu. Pa, to ne mogu Mađari u Kovinu da ispune, i onda on kaže - evo ovim Mađarima smo dali ovoliko i ovolik procenata, toliko i toliko mesta, a oni Bože neće da idu uškolu na mađarskom.
Prema tome, škole, raspisivanje konkursa sa privlačnim strukama treba da bude tamo gde za to ima materijala a ne u sredinama gde jednostavno to ne može da se ostvari.
Podneo sam i čitav niz drugih amandmana, naročito oko udžbenika iz matične države, jer to ništa nije sporno. Nas čeka spiritualizacija granica. Sutra ćemo biti manje - više svi u ... dobro, dobro, strane države (obraća se ministru čiji se komentar nije čuo). Pa, dobro, ali vidite ovako, ako mogu u Mađarskoj, ja sada znam da ima jedno šest učiteljica koje predaju kao jugoslovenske ili hajde da kažemo srbo-crnogorske državljanke u mađarskim školama, zašto za nedostajuće predmete iz Mađarske, po odobrenju Ministarstva ne bi mogao da dođe odgovarajući kvalifikovan kadar.
Prema tome, to je sve logično i moguće je potpuno urediti i to molim vas to je sve logično i moguće i potpuno je moguće urediti. I to molim vs ne za strane škole nego i za one i možda može da se postigne čak i finansijska pomoć od strane matične države. Prema tome, zakon bi bar u natuknicama morao, iako ja znam da ćete vi reći da će se to rešiti posebnim zakonom, ali on bi morao da kaže ove stvari - ono što pripadnici manjine generalno mogu očekivati kao svoje pravo.
Naravno, ne mislim da oni imaju više prava od pripadnika drugih južnih slovana ali moraju na neki način da budu, hajde da kažemo zaštićeni, da kažemo čak i pozitivno diskriminisani ali njihova perspektiva u ovom procesu mora da bude jasna i mora da bude garantovana. Ako ta fragmentacija zahvati i pripadnike nacionalnih manjina na ovaj način kako je to ovde predviđeno bojim se da će rezultati biti loši. Zato bih vas zaista uputio na to i to nije sada pitanje sujete, da je čitavo Ministarstvo za pitanja nacionalnih manjina, da je čitav Savet Evrope, da je ne znam ko, pa nije video da ovo smeta, pa eto Pal Šandor se setio, pametan pa vidi da to i smeta, nego vas prosto upućujem na to da je to tako jedino logično. Hvala.

Narodni poslanik Gordana Pop-Lazić ima pravo na repliku.