Uvek imam nesporazum sa predsedavajućima, prema tome to je ovde već opšte poznato. Ne vidim ovde mogućnost osim da mi gospođa pozajmi neki minut jer za pet minuta ne mogu ništa da kažem o ovom zakonu. Ili ako neko drugi može da mi ustupi malo vremena.
Počeću od toga šta je govorio stari, mudri Sokrat u Atini. "Ako Atina nema dobre krojače, Atinjani će ići loše obućeni". "Ako Atina nema dobre obućare, Atinjani će ići bosi". Ali, "Ako Atina nema dobrih škola, Atina će propasti". Prema tome, vrlo je važno da imamo dobre školske zakone jer obrazovanje i stvaranje građana počinje od osnovne škole pa sve do univerziteta, i ako u tom sistemu nešto negde na nekom nivou nije u redu, mi ćemo upropastiti budućnost ove zemlje, ne samo te koje mi obrazujemo i njihovu budućnost.
Imao sam obićaj da kažem, kao recimo na fakultetima u vidu fundamentalne nauke u prve dve godine, pa onda strog profesor Simonović, strog ovaj ili onaj, pa se teško polaže, pa se izgubi i poneka godina, ja sam kolegama govorio ovako više u šali, razume se, hajde da propustimo nekoliko generacija, da damo šestice masovno, da propustimo nekoliko generacija koje će postati mašinski inženjeri bez znanja, pa će onda lepo otići u privredu, pa neće umeti ništa da rade, i onda smo upropastili državu. Pa, ako je to cilj, da se tako ponašamo, molim lepo, onda u redu.
Prema tome, posao i škola, posao nastavnika u školama koji rade na svim nivoima je izuzetno odgovoran posao i ako se taj posao ne radi bez entuzijazma, a ja upotrebljavam i starinsku reč pa kažem - ako se taj posao ne radi bez ljubavi, tu posla nema. Nažalost u našim školama danas naročito u osnovnim i srednjim nema mnogo entuzijazma. Taj se posao vrlo često otaljava kao od bede. Svaka čast mnogim nastavnicima koji to još uvek rade sa entuzijazmom, iako su u lošim materijalnim uslovima, itd, a to isto važi i za univerzitet. Kako da radi profesor univerziteta sa entuzijazmom ako mu je plata npr. 15.000 dinara. On mora da se bavi nekim sporednim stvarima, da obezbedi sebi egzistenciju umesto da se isključivo posveti samo nauci i studentima.
Dakle, ako sad pogledamo redom oko ovog zakona, malo konkretnije, recimo, iako izlazi iz Ministarstva prosvete, ne sviđa mi se jezik kojim je napisan. Više puta sam stavljao primedbe na tekst, na jezik i govorio ministrima - uzmite sa Filološkog fakulteta ljude - lektore da vam čitaju te zakone. Ali, ako sada treba da stavljam primedbu na to - ako taj zakon dolazi iz Ministarstva prosvete, gde valjda sede ljudi koji su završili Filološki fakulet, šta to onda znači. Ima mnogo birokratskog rečnika u ovom zakon. Recimo u članu 2. kaže se maksimalna horizontalna i vertikalna pokretljivost.
Kakva maksimalna pokretljivost? Molim vas, dovoljno je samo reći horizontalna i vertikalna pokretljivost. Ne znam šta je to u članu 3. - razvoj intelektualnih kapciteta. Šta to znači molim vas?
Član 9. tačka 9): "Izgradnja sopstvenog sistema vrednosti i vrednosnih stavova". Da li mi to očekujemo od dece u osnovnoj školi, da stvaraju sebi vrednosne stavove? Preporučio bih ministru, ali je on to verovatno video i morao je da vidi, pošto je i on profesor na Pravnom fakultetu, da uzme zakon koji je doneo Ljuba Davidović 1908. godine, taj se zakon zvao o narodnoj školi, da pročita kako je definisan zadatak osnovne škole, šta da uradi osnovna škola sa decom. "Vrednosne sudove" - dečko u osnovnoj školi!
Ili, kaže: "Poznavanje razvoja prirode i društva". To se ni na univerzitetu ne može izučavati nikada do kraja, da studentima plasiramo sva saznanja o razvoju prirode i društva. Onda, razne fraze: "prijateljstvo, usvajanje vrednosti verskog života" itd. Nije jasno šta je to "pomoćni nastavnik". Ta kategorija nije postojala. Ne znam gde je definisano do kakve škole taj treba da dođe da bi bio pomoćni nastavnik.
Ovde kaže za nastavnike jednu opasnu stvar, član 6. stav 2: "Lice koje je zaposleno u ustanovi dužno je da svojim radom i ukupnim ponašanjem doprinosi ostvarivanju ciljeva obrazovanja i vaspitanja". Jako se plašim da je ovde skrivena moralno-politička podobnost nastavnika. Plašim se da je to u pitanju, jer je tako lepo skriveno - "ukupno ponašanje". To može da bude jako opasno.
- Osnivanje centara. Ko upotrebi prvi put reč: "evaluacija". To je neverovatno. Pazite, u našim sudovima nema više suđenja, sada je procesuiranje. Neko je u prevodu rekao procesuiranje, valjda ministar Batić, pa sada više nema suđenja. "Evoluacija", pored naše tako lepe reči za ovu stvar. To je jedanput upotrebio neko u ministarstvu ili ne znam gde i sada to svi ponavljaju. Onda, ovi centri: za razvoj programa, za obrazovanje. Pravo da vam kažem, malo sam iznenađen da nam kolega Knežević nije ovde predložio jednu agenciju. To je moda u našoj Vladi - uz svaki zakon, agencija. Ovde bi mogle da budu čak i dve, tri agencije.
Član 27, neću da ga citiram, predstavlja karikaturu jezika. Svaka čast onome ko je napisao član 27.
Kakav je to način, u članu 39 - ministar može da zatvori školu ako štrajkuje. Evo, u celoj Francuskoj sada štrajkuju prosvetni radnici. Kako može da zatvori školu zbog obustave rada? Neverovatno je uopšte se usuditi tako nešto napisati.
Pošto ja spadam u one koji hoće da poštuju prava đaka i da đaci budu zaštićeni itd, ali dužnost je đaka da uči i nas da ih naučimo, da im damo konkretna znanja. Moraju da se znaju pravila igre. Ne mogu da imaju deca tolika prava, a da nemaju nikakve obaveze. Znaju se pravila igre, šta mora đak da uradi, kako da se ponaša itd. Ovaj zakon toliko govori o pravima dece, a nigde o pravima profesora.
Reći ću vam jedan drastičan primer koji se dogodio prošle godine u jednoj gimnaziji u Beogradu. Jedan dečko je imao slabu ocenu iz fizike i pao je na popravnom ispitu iz fizike. Radi se o jednom odličnom profesoru fizike, koji mu nije dao pozitivnu ocenu. Dođe razbesnela majka, jer roditelji uvek misle da im deca više vrede nego što ih mi profesori ocenjujemo i udari tu profesorku. Direktor poništi taj ispit, zakaže nov za nedelju dana i taj dečko položi ispit. Ono što je najmanje morao da uradi ministar u tom trenutku, to je da tog đaka premesti iz te škole, da bar ne sreće tu profesorku i dalje. To se nije uradilo.
Onda, oko ponavljanja. Dame i gospodo, srednja škola nije obavezna. Kako možemo da dozvolimo da neko ko ima 10 jedinica može da polaže popravni ispit. Ne, on ne može da se školuje više. Mora kompetentna komisija da zaključi da taj mladić ili devojka nije više za školu. Ili ne želi da uči ili ne može da uči ili, neka pređe u privatne đake, pa neka polaže i neka plaća i neka završi školu, ali ne može da bude u redovnoj školi. Preko cele godine nije dobio ni jednu dvojku, same jedinice, ali će sada polagati u junu, avgustu, u septembru, pa će to da završi. Videćemo kako će to da ide.
Članu 46: "Zaposleni imaju obavezu da svojim radom i ukupnim ponašanjem doprinose razvijanju pozitivne atmosfere". Ako uzmemo izvorno značenje reči "atmosfera", ona ovde nema mesta čak i u mojoj dobronamernoj želji da nekako posredno pokažemo da bi se mogla ovde upotrebiti. Znači da onda postoji i negativna atmosfera, kao što neki govore i o negativnoj energiji, ali je to fizički potpuno besmisleno.
U 51. članu su strukovna udruženja. U redu, nekoliko gimnazija se ujedini u strukovno udruženje. Kakve su njihove mogućnosti? Da li su njihovi predlozi obavezni ili samo mogu da pričaju priče, pa nikom ništa. To je dosta nejasno.
Žao mi je što ovoga puta nije iskorišćen predlog ovog zakona da se konačno vratimo našem ustavu, da smo mi jedna laička zemlja i da veronauci nema mesta u državnim školama. I novi ustav će predvideti da su crkva i država odvojeni, pa će Srbija i dalje biti laička zemlja, pogotovu što imamo iskustvo od godinu - dve dana, sa kojima nisu zadovoljne ni verske zajednice ni škole. To je trebalo da razdvojimo, da svako radi svoj posao, da državne škole rade svoj posao, a crkvene zajednice neka osnivaju versku zajednicu u svojim prostorijama itd. Ja sam čak ranije govorio da ako crkva nema pogodne prostorije u blizini, da direktor škole može da kaže - daću vam jednu učionicu ili jedno popodne u nedelji, pa vi organizujte nastavu, ako nemate svoje prostorije, ali ništa više od toga.
Takođe mi je žao što nije uvedeno što je naša tradicija. Ne to što ministarstvo ima neke inspektore itd, nego je trebalo uvesti ono što je postojalo u Kraljevini Jugoslavije i možda nekoliko godina iza rata - inspektore koje je slao ministar. Oni nisu bili plaćeni, nisu bili službenici ministarstva, nego kada ode da obiđe neku školu, eventualno dobije dnevnicu ili putni trošak. To su najčešće bili profesori univerziteta i vrlo retko neki direktori gimnazije, recimo, poznati direktor neke beogradske gimnazije, pa ga ministar pošalje u inspekciju, recimo, da ode u gimnaziju u Vranju, da je obiđe. Oni provedu po dva, tri dana, idu na časove i gledaju šta se radi, napišu i neku svoju ocenu o toj gimnaziji i to posle saopšte ministru, kakav je njihov nalaz. Obavezno je prisustvovao inspektor kada se polagala matura. Sedeo je tamo nedelju dana, koliko se matura polagala.
Da ne spominjem maturu. Odmah da vam kažem da sam protiv toga da se rade ovi tzv. maturski radovi, kao do sada, jer najveći broj toga, nemojte reći da to nije tačno, rade roditelji ili prijatelji roditelja itd, a neki to čak i plaćaju. Vrlo retko maturski rad ima neki značaj. Ispričao mi je jedan direktor da je grupa od dvoje, troje đaka otišla da ispituje zagađenost topčiderske reke, da opišu, uzmu uzorke vode, provere u laboratoriji i to je na nešto ličilo. Nažalost, najveći deo tih radova je potpuno prepisivanje, a najčešće drugi ljudi rade za to dete. To treba ukinuti. Možda treba ovu drugu maturu pojačati. Jedna dobra beogradska gimnazija ima 430 maturanata ove godine. Kao što znate, svi polažu pismeni iz srpskog jezika, a onda mogu da izaberu iz matematike ili jezika.
Kako se deca ponašaju, kada je racionalno, od tolikih maturanata samo je troje radilo pismeni iz matematike. Znači, lakše je da polažu jezik. Ja sam na stolu video matematiku, i pitam direktora "da li to više nije tajna, da li je to otvoreno", a on kaže "pogledajte". Kada sam video te zadatke, koji su bili preterivanje. Dvanaest zadataka za tri školska časa, to je zaista mnogo. Međutim, ja bih dao svakom detetu u Evropi, osim Francuske, da reši te zadatke za tri školska časa. Ne računam Francusku gimnaziju, jer se matematika jako mnogo izučava. Ove druge, neka pošalju engleskom detetu da uradi te zadatke.