Molim narodne poslanike da utvrdimo da li postoji kvorum potreban za rad. Izvolite.
Konstatujem da imamo kvorum potreban za rad. Reč ima narodni poslanik Marina Stamenković, a posle nje narodni poslanik Miodrag Jaćimović.

Poštovano predsedništvo, poštovani narodni poslanici, poštovani ministre, sistem obrazovanja i vaspitanja je veoma važna oblast svakog društva. Situacija u društvu kakvo je kod nas u Srbiji je alarmantna. Kada ovaj sistemski zakon nije donet mnogo ranije, u sistemu reforme Vlade, i kad već nije donet njegovo donošenje treba odložiti za godinu dana, da bi se kroz javnu raspravu utemeljio ovaj veoma važan zakon. Do 2000. godine sve oblasti društvenog života su devalvirale. To se najviše odrazilo na sistem obrazovanja i vaspitanja.

Društvo je dospelo u krizu. Nakon demokratskih promena došlo je do produbljivanja lošeg stanja u oblasti vaspitanja i obrazovanja. Obrazovanje i vaspitanje je baza svake ozbiljne države, društva i nacije. Stanje u obrazovanju i vaspitanju je odraz celokupnih društvenih odnosa.

Predlog ovog zakona nije za jednokratnu upotrebu već se donosi za duži period. Zato Demokratska stranka Srbije smatra da treba odložiti donošenje zakona, jer će se naići na velike probleme. Pedagoška priprema nastavnog programa i planova, prilagođavanje udžbenika i njihova izrada, edukacija nastavnika i profesora, dakle sve to iziskuje vreme.

Pedagoška javnost je odbila predlog zakona i svi relevantni činioci odreagovali su protiv, a Ministarstvo se oglušilo na to i bez javne rasprave, a Skupština je, po hitnom postupku, stavila u skupštinsku proceduru ovaj zakon.

U Predlogu zakona školski program obuhvata i zahteva dodatnu edukaciju profesora i nastavnika, naročito u onom delu gde,zavisno o kom se razredu radi, povećava procenat kreativnosti. Postavlja se pitanje da li je dovoljno vremena i stručnosti, naročito za prve generacije edukacije koja je trajala tri dana ili da je trajala nedelju dana, kakva je sprovedena do sada, kao neka predradnja donošenja ovog zakona ili kada uopšte nije sprovedena. Članom 111. određuju se standardi znanja, veština, sposobnosti koje su potrebne za profesore, nastavnike i vaspitače. Dakle, radi se o licenci. Ovu licencu daje ministar.

Kod ove licence otvara se pitanje podobnosti za davanje licence. Predlog zakona reguliše i oblast ocenjivanja učenika iz predmeta iz kojeg ima nedovoljnu ocenu. Polaže se popravni ispit u junskom i avgustovskom roku, kako predviđa Predlog zakona. Sada se postavlja pitanje da li je izvodljivo da se za pet dana, dakle u junskom roku, polaže, na primer, četiri predmeta iz kojih đak ima nedovoljne ocene. Dakle, avgustovski ispitni rok je realan rok za učenike koji po zakonu imaju pravo da polažu četiri ispita, jer preko četiri ponavljaju razred.

Odredba člana 109. stav 9. predviđa plaćanje stvarnih troškova koje utvrđuje škola kod polaganja popravnog ispita završnog razreda. Dakle, ovo izaziva jednu demotivizaciju za učenje, mislim na procesu učenja tokom godine, a istovremeno se otvara mogućnost zloupotreba koje su prisutne i danas. I pored činjenice da licenca može biti oduzeta.

Pošto se ovim predlogom zakona zasniva jedan novi sistem obrazovanja i vaspitanja u Srbiji, neophodno je obrazovati najširu nacionalnu saglasnost u oblasti vaspitanja i obrazovanja koje je jedini ostao kao nacionalni državni prostor, a istovremeno taj prostor se pokušava na jedan način da razbija. Poslednje uporište ovog nacionalnog identiteta.

Demokratska stranka Srbije je predložila amandmanima uvođenje nacionalnog prosvetnog saveta, dakle, pored prosvetnog saveta, saveta za stručno obrazovanje i saveta za usaglašavanje, koje je sadržano u Predlogu zakona, koga predlaže Vlada. Stručna podrška svemu ovome može se ostvariti ukoliko Skupština, na predlog Odbora za prosvetu, izabere telo, dakle savet, koje je sastavljeno od stručnjaka iz oblasti koje su neposredno ili posredno povezane sa obrazovnim procesom.

Značaj ovog nacionalnog prosvetnog saveta iziskuje profesionalno angažovanje izabranih članova, bez ikakve političke selekcije. Nacionalni prosvetni savet bira Skupština da bi bio nezavisan u svom radu i bio transparentan, što znači podložan kontroli od strane Skupštine.

Skrenula bih pažnju na situaciju u ovoj oblasti obrazovanja i vaspitanja, koja je specifična, možda i nije. Naime, u opštini Vranje, u Pčinjskom okrugu, u velikom broju osnovnih i srednjih škola nije rešen status direktora. Dakle, direktori imaju zvanje v.d. Specifičnost Pčinjskog okruga i opština u njemu, konkretno opštine Bujanovac i Preševo, koje zbog većinskog albanskog stanovništva i latentne migracije Srba iz tih opština, da li sistem obrazovanja i vaspitanja treba staviti u okvire političko-bezbednosne situacije i prisutnosti velikog broja nevladinih organizacija koje su iz humanitarnog razloga prisutne, sa ciljem da finansiraju izgradnju, popravku škola, opreme i eudkacije koja ide uz tu opremu.

Kroz ovaj vid pomoći se ogleda namera da se albanska populacija, koja je u većem broju nepismena, integriše u društvo. Da li ovo spada u bezbednosnu sferu, jer albanska populacija i de facto i de jure živi u Srbiji. Da li je Ministarstvo upoznato sa programima ovih nevladinih organizacija i da oni, eventualno, ne zadiru u oblast vaspitanja i obrazovanja i edukaciju nastave. Desi se da ta njihova pomoć dospe i do opštine Vranje, koja dobije milostinju u vidu popravka krova škole, kompjutera.

Nevladina organizacija "Kabak" prisutna je u osnovnoj školi "Dositej Obradović" u Vranju, pa tako ta škola ima bolje uslove i opremu i nastavnici u njoj imaju veće plate.

Na kraju, da završim, buduće generacije će kao rezultat ovog zakona biti podložne, kroz sistem obrazovanja i vaspitanja, za svaku vrstu mentalne manipulacije, pa čak i političke, a izgubiće postojanje nacionalnog bića.

 

Za reč se javio ministar prosvete, gospodin Gašo Knežević.

Znam da je koleginica iz opštine Vranje i hoću da joj skrenem pažnju na jednu stvar koja se tamo desila. Naime, opštinski organi su doneli odluku o smeni školskih odbora u svim školama, potpuno kontra lege, jer su smenjivali i one ljude koje je Vlada postavljala. Tako ne možemo da funkcionišemo, ni do čega nećemo dovesti.

Reč ima narodni poslanik Miodrag Jaćimović. Preostalo vreme poslaničke grupe DSS je pet minuta.

Poštovani narodni poslanici, govorim vam kao lice koje je sav svoj radni vek provelo u razredu. Nikada nisam bio ni direktor škole, ni njegov zamenik. Četiri godine sam radio u osmogodišnjoj školi, kako se to onda zvalo, a ostalo u srednjoj školi, tako da mogu da govorim o školskim stvarima s punim pravom, jer je moje iskustvo zaista veliko.
Koliko sam upoznat iz štampe, ovaj zakon su pravili ljudi koji nisu radili u razredu osnovne ili srednje škole, pa ne mogu praviti ni zakon o školstvu. U toj komisiji su morali biti i profesori osnovne i srednje škole koji znaju šta je čas, šta je nastava i sa čim se sve profesor suočava u razredu i šta može da učini.
Prvo, nije u redu, prema članu 59, da direktoru miruje licenca za nastavnika ako je četiri godine direktor. Ako je još četiri godine, ne može se vratiti u razred. Direktor za sad ima 20% veću platu za tu funkciju, a posle, praktično ostaje bez posla. Ko će onda biti direktor škole.
U članu 60. se kaže: "Ako ministar u roku od 30 dana ne donese odluku o izboru direktora, smatra se da direktor nije izabran". Valjda je onda izabran, pobogu.
U članu 64. - kad direktoru škole prestaje mandat: "Ako nema mesta u svojoj školi, posle šest meseci čekanja gubi posao". Opet kažem, ko će prihvatiti mesto direktora?
U članu 84. piše: "Republika obezbeđuje besplatno školovanje za učenike osnovnih i redovne učenike srednjih škola." Znači li to da učenici imaju besplatne udžbenike, kao u nekim državama Evrope, recimo, u Nemačkoj ili će to biti isto kao i do sada, da učenik, odnosno roditelj plaća sve školske obaveze. Ovo zaista nije jasno. Zna se šta je besplatno školovanje, šta nije besplatno školovanje.
U članu 102. stoji da se svaki učenik u polugođu ocenjuje najmanje četiri puta. Ovo se može postići ako u odeljenju ima od 18 do 20 đaka, a sa sadašnjim stanjem od preko 30 učenika, nemoguće je. Da li to znaju priređivači ovog zakona.
Što se tiče pripravničkog staža profesora, u članu 114. je predviđeno da pripravnički staž traje najduže dve godine. Do sada je, a to već 100 godina unazad, trajao do pet godina. Ovaj rok do dve godine je isuviše kratak i ne može se prihvatiti. Suviše je drastično da se pripravniku ili, nekad se zvalo suplentu, posle druge godine daje otkaz.
Najčudnije je da se predviđa nedeljna norma časova od 24, što je neprihvatljivo. Do sada je bilo da suplent koji predaje maternji jezik ili matematiku, kao i strani jezik, zbog pismenih zadataka, ima 18 časova, a najviše, kad položi stručni ispit, 20 časova. Ovo povećanje je isuviše veliko. Da li predlagčai zakona znaju šta znači svakog radnog dana držati po pet časova nastave? Treba li pripremiti časove i pregledati pismene zadatke i pismene vežbe? Sigurno bi radno vreme jednom profesoru bilo 50 časova nedeljno. Ko radi toliko? To bi isto bilo kao kad bismo radnicima u proizvodnji i drugima sa osam sati povećali na 11 sati radno vreme. Zamislite, sa 18 na 24. To je trećina.
Treba da vas podsetim da je norma časova između dva svetska rata, ako niste znali, bila od 12 do 15, pogledajte u dokumentima, pogledajte u školskim izveštajima, a da su samo oni koji su predavali gimnastiku i crtanje imali 22, 24 časa. Sad mi ovde idemo na duplo radno vreme. Mi kažemo da je ono vreme bilo izrabljivačko itd, a sada dupliramo radno vreme profesorima. Profesor stvarno ne može da drži nastavu 24 časa, plus čas razrednog starešine, to je 25. To je pet časova dnevno. Da li ko zna, ko je držao časove, šta to znači?

Upozoravam vas na prekoračenje dozvoljenog vremena.
Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pitam da li predstavnici, odnosno predsednici poslaničkih grupa, koji to pravo nisu iskoristili iz člana 89. Poslovnika, žele reč?
Za reč se javio narodni poslanik Bojan Pajtić, predsednik poslaničke grupe DOS - Reforma Srbije.

Poštovano predsedništvo, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, sam način donošenja ovog zakona može da bude paradigma onoga što pokušavamo da u ovom parlamentu i u Vladi postignemo u ove protekle dve godine, prilikom donošenja zakona i prilikom definisanja novih normativnih akata kojima se regulišu naročito važne oblasti društvenog života.
Dakle, konsultovanje, kako eksperata Svetske banke, OECD-a, UNICEF-a, tako i oko 9.000 što prosvetnih radnika, što predstavnika roditelja, što naučnika, prilikom izrade ovog zakona, govori u prilog tome da je predlagač nastojao da postigne što širi konsenzus stručne i naučne javnosti po ovom pitanju. Prilikom donošenja zakona je to neobično važno. Zato sam ubeđen da će ovaj zakon naići na odgovarajuću podršku u ovom parlamentu. Ovim zakonom podiže se relevantnost onoga što naša deca u osnovnim i srednjim školama uče.
Mi imamo problem horničnog, našeg obrazovanja onoga što je školska materija, prosta reprodukcija bez mnogo zaključivanja, bez učenja da đaci razmišljaju na logičan način, bez korišćenja onoga što su elementarna znanja koja će biti potrebna prilikom daljeg školovanja, dakle, upotrebljiva znanja, ne znanja koja će biti isključivo mehanička i koja će veoma brzo biti zaboravljena. Obrazovanje nastavnika jeste jedan od ključnih preduslova da bi se ovakav didaktički proces mogao razvijati, obrazovanje nastavnika, ne samo na nivou završenih visokih škola, nego i nanivou polaganja dodatnih ispita, na nivou dodatnih kurseva i na nivou stalnog obnavljanja onoga što prosvetni radnici moraju da poseduju, dakle poznavanja materije sa stanovišta onoga što je trenutni trend u svetu, sa stanovišta onoga što su najnovija dostignuća nauke u oblasti za koje on odgovara.
Standardi i evaluacija, znanje nakon toga biće sasvim drugačije. Primenom ovog zakona imamo đake koji će izaći iz srednjih škola i koji će biti spremni za univerzitet, đake koji će nakon završenog univerziteta moći da se pohvale i poznavanjem kategorija koje se vezuju za opštu kulturu, ne iskuljučivo za struku i ne isključivo za ono što je vezano za njihovo zvanje. Tržište, profesionalizacija jesu takođe pojmovi koje možemo da susretnemo u ovom zakonu. Nešto što je neobično važno. Definisanje onoga što je potrebno u širem društvenom kontekstu. Onaj stepen obrazovanja u kvantitativnom i kvalitativnom smislu, koji zadovoljava potrebe našeg društva. I profesionalizacija, menadžerskog kadra u školama, niti je nastavnik niti je direktor škole, niti obavlja jedan niti obavlja drugi posao na zadovoljavajući način, nego profesionalizacija ljudi koji će se tim menadžerskim poslom ubuduće baviti.
I praktično stvaranje nove strukture ljudi koji će biti specijalizovani upravo za to da vode prosvetne ustanove na odgovarajući način. Naši đaci ne poseduju dovoljna znanja. Ni iz informatike, ni iz ekologije, ni iz poznavanja ljudskih prava. Dakle, nešto što su danas osnovni preduslov da se možete nazvati građanima Evrope. I ovaj zakon takođe stvara uslove da se ta saznanja steknu na odgovarajući način i da se đaci obrazuju tako da komunikacija preko interneta bude uobičajeni način komunikacije onako kako je to inače u zemljama potpuno uobičajeno, koliko je uobičajen telefon ili neki drugi način komunikacije.
Devet godina obaveznog obrazovanja, takođe, ima svoje dobre strane. Donosi ono što zadovoljavaju, kako sa stanovišta opšte obrazovanosti stanovništva. Povećava se opšta obrazovanost, povećava se obrazovanost kvalifikovanih radnika, broj kvalifikovanih radnika, a uvažavaju se evropski standardi. Čini mi se da je Srbija jedna od izuzetno retkih zemalja koje ove standarde na ovaj način nije još primenila, i smanjuje se socijalna patologija koja je uvek obrnuto srazmerna u odnosu stepen obrazovanja stanovništva.
Dakle, devet godina koji su podeljeni u tri ciklusa, koji manje traumativno prelamaju period između prelaska koji danas imamo iz osnovne škole u srednje škole, i funkcionisanje nastave i ocenjivanja i obrazovanja, manje traumativno, više postepeno i sa više kontinuiteta nego što je to do sada bio slučaj. Profesionalna podrška koja se pruža kroz razvoj obrazovanja neće biti kada usvojimo ovaj zakon svedena na podršku administracije ili birokratizovana na način koji smo imali ranije slučaj. Dakle, da se na nivou ministarstva definiše sve ono što je kriterijum i sve ono što je potrebno da se zanovi u procesu obrazovanja, da bi proces obrazovanja bio kvalitetniji, nego se stvara mreža institucija, saveti i centri koji depolitizovani omogućavaju da edukativni proces bude što kvalitetniji.
Sam sastav saveta za usaglašavanje stavova po pitanju obrazovanja demantuje one koji govore u prilog tome da je sve skoncentrisano na nivou ministarstva i još uže da su sva ta ovlašćenja koja se odnose na odvijanje procesa obrazovanja vezana za ministra. Dakle, predstavnici kako ministarstva tako i lokalnih samouprava, nacionalnih manjina, crkvenih crkava, stručnih udruženja i asocijacija govore u prilog tome da se stavlja jasan akcenat na to da je oblast obrazovanja od šireg društvenog intresa i da na takav način moraju biti definisana i tela od kojih zavisi koliko će kvalitetan taj proces biti.
Takođe novi tip školskog programa koji se po logici stvari nadovezuje i na novi način funkcionisanja i ustanovljavanja standarda u ovoj oblasti, jeste nešto što u kontinuitetu prati zakon od prvog do poslednjeg člana. Ustanovljavanje licenci kao standarda za obrazovanje takođe je nešto što je potpuno ustaljena praksa u svetu. To je nešto što će doprineti da obrazovanje bude aktuelno, da bude aktuelizovano na način na koji će profesori sticati ta znanja i morati da prate tu oblast koju pokrivaju kao nastavnici, i da ta nova znanja, nova dostignuća primenjuju u nastavi i da ih prenose neposredno na svoje učenike.
Institucija učeničkog parlamenta, više kao markantan momenat, nego kao nešto što bi bila jedna od ključnih tačaka ovog zakona, jeste sigurno dobar pokušaj i dobar put, i nakon toga imamo instituciju studentskog parlamenta koji neposredno sledi nakon završavanja srednje škole, dobar put za razvijanje parlamentarnosti kod mlađih generacija, za ustanovljavanje standarda, ponašanja, uvažavanja drugog mišljenja, i sigurno sa druge strane uključivanja učenika u proces edukacije na način na koji oni mogu svojim sugestijama, svojim ukazivanjem razvojnog mišljenja sa nastavnim kadrovima da ukažu na ono što je neophodno. Zbog svega ovoga poslanički klub DOS - Reforma Srbije smatra da je ovaj predlog zakona preduslov za ustanovljavanje modernijeg, kvalitetnijeg i uspešnijeg obrazovanja i zbog toga ćemo glasati za ovaj zakon. Hvala lepo.

Za reč se javio narodni poslanik Nenad Lemajić, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe Demokratske stranke Srbije.

Ova skupštinska rasprava je pokazala da su razlike u modelima reforme obrazovanja i vaspitanja Demokratske stranke Srbije i Vlade Srbije zaista minimalne. Te razlike nisu velike, a DSS ih je formulisala u dve grupe amandmana.
Prva grupa amandmana vezana je za prosvetnu normu, koja se mora formirati kao izraz podređenog pedagoškog iskustva u Srbiji. To se može učiniti formiranjem od Vlade nezavisnog nacionalnog prosvetnog saveta, čiji bi prvobitni zadatak bio da se brine o toj prosvetnoj normi. Zašto je to nama važno i zašto je uopšte važno?
Pre svega zbog toga što je prosvetna javnost, pa i javnost podeljena i uzburkana. Ima mnogo onih koji ovu reformu odbijaju generalno. Ima onih koji stavljaju niz zamerki, a ima i onih koji reformukao takvu prihvataju. Šta je sasvim izvesno? Izvesno je da jedinstvo oko reforme ne postoji. Reforma obrazovanja je zaista veoma važna. Tu se jedinstvo mora postići.
Druga grupa amandmana vezana je za vreme. Vreme je dimenzija koja na sve bitno utiče i često predstavlja onu malu razliku između uspeha i neuspeha. Ne kaže se u nažem narodu uzalud "stići na vreme, doći u pravo vreme, nije još vreme ili vreme je". U Ruminiji su mislili da je pravo vreme za reformu obrazovanja odmah. I stigli su do propasta reforme. U Sloveniji su vreme početka reforme pomerili. Čini se da će se to pokazati kao pravo rešenje. Zašto verujemo da početak reformi treba odložiti?
Upravo zbog niza dobrih rešenja u zakonu, jer zakon predviđa decentralizaciju mnogo čega, mnogo toga se prebacuje na škole. Da li su škole realno sposobne da u ovom momentu podnesu takav teret. Po mišljenju Ministarstva, jesu.
Mi mislimo da još uvek nisu, da treba raditi na tome. Model novog formiranja nastvnih planova i programa je izuzetno dobro rešenje, ali takođe predviđa u značajnoj meri da škole utiču na njega, da imaju mnogo veći uticaj. Mi mislimo da škole još uvek za to nisu dovoljno sposobne. Šta uraditi u ovoj situaciji? Usvojite amandmane DSS-a kojima bi se formirao nacionalni prosvetni savet i čime bi se rok realizacije odgodio za godinu dana. Tu godinu iskoristiti da se dođe do daha, postići mnogo viši nivo pripremljenosti dokumenata, uraditi planove i programe, kvalitetniju edukaciju nastavnog kadra, izradu udžbenika i pridobiti prosvetnu javnost, jer ne zaboravite, reformu treba da izvodi prosvetna javnost, reformu treba da izvode nastavnici u školi, a ako to uradimo, Vlada bi imala potpunu podršku DSS-a. Bez toga, na žalost, ulazimo na teren gde će se kompromitovati i ono što je u zakonu dobro, a u njemu ima veoma dobrih rešenja, ali koja su sama po sebi izolovana i neće doneti promene na bolje. Ne igrajmo se sa 70.000 učenika, čitavom jednom generacijom, nemamo pravo na to. Već su se sa učenicima, kao i sa čitavom zemljom, mnogi na tragičan način igrali. Zahvaljujem.