Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad sednice Osmog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2003. godini.
Obaveštavam vas da prema službenoj evidenciji današnjoj sednici prisustvuje 105 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja kvoruma za rad Narodne skupštine, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da imamo kvorum za rad Narodne skupštine i nastavljamo rad današnje sednice.
Obaveštavamo vas da su javili da će odsustvovati sledeći narodni poslanici: Dragan Lazić, Marko Jakšić, Dragica Radulović, Sava Popadić, Vladimir Dobrosavljević, Ljubodrag Grbić, Nebojša Leković, Bojan Kostreš, Miroslav Markićević, Ratimir Svirčević, Ištvan Išpanovič, Slavoljub Matić, Jon Čizmaš, Aleksandar Stefanović, Višnja Nežić, Branislav Pomoriški, Dragan Šutanovac, Branimir Trajković, Neda Arnerić, Goran Vesić, Nenad Bogdanović, Milan Marković, Dragiša Marinković i Goran Ćirić, narodni poslanik Predrag Stojanović i narodna poslanica Ružica Veljović biće odsutni u toku prepodnevnog dela današnje sednice.
Prelazimo na 1. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O OSNOVAMA SISTEMA OBRAZOVANjA I VASPITANjA (nastavak u načelu)
Molim vas da Narodna skupština dozvoli da se narodni poslanik Momčilo Trajković obrati Skupštini, kao predsednik Odbora za Kosovo i Metohiju. Izvolite narodni poslaniče.

Predlažem Skupštini da na početku rada ove sednice odamo poštu tragično poginulim od zločinaca albanskih terorista, porodice Stolić u Obiliću. Mislim da je ovo trenutak da na jedan način pretestvujemo protiv neviđenog zločina koji se dešava na Kosovu i Metohiji. Hvala.

Molim narodne poslanike da minutom ćutanja odamo poštu nevino stradaloj porodici Stolić u Obiliću.
(Minut ćutanja.)
Neka im je laka zemlja.
Reč ima narodni poslanik Milutin Prodanović, posle njega narodni poslanik Đuro Popović.

Dame i gospodo narodini izabranici, u zemlji čiju je prosvetu osnovao Sveti Sava i koja je imala velikane kakvi su Dositej Obradović, Vuk Karadžić, Jovan Sterija Popović, Jovan Skerlić, braća Bogdan i Pavle Popović,Slobodan Jovanović i drugi, reformisanje školskog sistema je ozbiljan i zahtevan posao koji traži mnogo odgovornosti i pažnje, a pre svega ljubavi prema deci.
Škola nije svojina ove ili one stranke ma kako se ona zvala, škola je budućnost svih koji žive u Srbiji i zaloga njihove sreće i napretka. Ovaj model koji, moram po malo reći, liči na preuzimanje nekih odavno nefunkcionalnih organa, kao u slučaju dr Frankeštajna, pa malo sklapanih odavde i odande, koji očekuju da kroz njih bude propuštena struja, da bi oživeli, jednostavno nije dorađen do kraja.
Dok mi raspravljamo o zakonu osnovnog obrazovanja i vaspitanja, u Japanu se u ovom trenutku vrši tek treća reforma školstva u poslednjih 100 godina. Kada su Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju i Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj, skupa sa Paktom za stabilnost Jugoslavije radile svoj tematski prikaz nacionalnih obrazovnih politika, one su Ministarstvu prosvete Srbije poručile sledeće: uspostavljanje partnerstva između škole, saveta škole i društvene zajednice na lokalnom nivou, koje funkcionišu puštajući koncept demokratski uobličenih institucija koje neguju demokratsko obrazovanje i atmosferu, zahteva psebnu pažnju u planiranju reformi.
Ukoliko reforme na ovom nivou nisu svesrdno i sa puno entuzijazma prihvaćene među direktorima, nastavnicima i roditeljima, i ukoliko reformski proces ne omogući nastavnicima da budu aktivni kreatori reforme, međunarodno iskustvo pokazuje da će proces reforme imati slab efekat na rad škola i rezultate obrazovanja. Svakog dana učitelji, koji se obućavaju na psiho kursevima, žale nam se za novu školu, kako se sa njima postupa kao sa ljudima iz ustanova za osobe narušenog društvenog zdravlja. Svakog dana roditelji, uprkos pričama gospodina ministra prosvete, da će prvi dan osnovne škole biti igra, šala, pesma i da će deca učiti samo u školi i da roditelji neće plačati privatne časove, pitaju nas - šta hoće da urade sa školom.
Njima ne treba škola igrica nego pravo mesto za sticanje znanja, oslobođeni suvišnih sadržaja, ali koji još uvek predstavlja znanje. OEBS i OECD su preporučili da se u dobrovoljno prijavljenim školama primeni trogodišnji probni model reforme na osnovu strategijski i operativno razgrađenog plana.
Međutim, gospodin ministar je u Prosvetnom pregledu od 20. marta rekao da je prospekta eksperiment uživo i da se dešava u realnom vremenu. Nije teško promeniti direktora nekog javnog preduzeća ili poslovnu politiku, međutim, promeniti glave ljudi, to je nešto drugo. Umesto objasniti kako će u škol-igricama deca postati mnogo obrazovanija nego što su sada.
Gospodine ministre, vi ste u Nedeljnom telegrafu objavili drugo vanredno stanje u kome će biti sve škole, nastavnici, roditelji, tvrdeći da dosadašnje škole su krive za stnje u društvu, izgovarajući rečenicu - "Pogledajte danas pune zatvore, to su bivši đaci". To ste rekli za Nedeljni telegraf od 14. maja 2003. godine. Nisu ti prosvetni radnici, koji su učili te ljude koji su u zatvorima, nisu ih učili da kradu, da ubijaju, da diluju drogu i da se sastaju sa mafijaškim bosovima u ulici koja nosi ime po velikom nemačkom pesniku i Geteovom prijatelju, a nalazi se u Zemunu.
Protiv uvođenja zakona bez prethodne javne rasprave su svi, pre svega, stručna udruženja, ali i sindikati i Srpska pravoslavna crkva. Čak je i Žička eparhija, u kojoj moj grad pripada, je izdala 2002. godine blagovesnik, koji je posvećen reformama u školstvu.
Na poslednjem arhijerejskom saboru je traženo da se o reformi državnog školstva povede široka javna rasprava. Posle Drugog svetskog rata naše školstvo je pretrpelo niz značajnih reformi. Od 1945. do 1958. godine vršeno je idejno preusmeravanje, a od 1970. godine, posle Rezolucije Savezne skupštine o razvoju vaspitanja na socijalističkoj samoupravnoj osnovi, krenulo se u tzv. usmereno obrazovanje, koje je konačno uvedeno 1974. godine.
Ciljevi reformi su uvek bili državni, proglašavani za društvene, odnosili su se na ideološke, a ne istinske potrebe i interese. Njihovi nosioci su bili politički i partijski organi, a ne stručnjaci. Reformom su rukovodili ideolozi Saveza komunista Jugoslavije, a setimo se samo Stipe Šuvara.
Ovo je četvrta reforma našeg školstva u poslednjih 20 godina i ponovo se dešava isto, da jedna grupa ideološki srodnih duša je rešila da potuno izmeni školstvo, bez ikakvih uvida u činjenicu da se to ne sme raditi preko noći i da niko nema prava da se igra sa budućnošću naroda i dece, a pogotovo ako nema opšteg društvenog konseznusa.
Pre nego što se krene u reformu škole treba imati jasnu viziju o tome kakvo društvo želimo da izgradimo i kakva nam je privreda potrebna. Naravno da nam je dosta činovnika i neproizvodnih zanimanja. Naravno da nam nedostaju zanatlije i školovani poljoprivrednici, ali hoćemo li mi zanatlijsko poljoprivredno društvo ili ćemo da budemo nosioci, vodeća sila kompjuteristike na Balkanu. Šta ćemo, između ostalog, sa činjenicom da smo posle Japanaca najstarija nacija na svetu i da uskoro neće ni biti dece koja će ići u školu, ako se ovako nastavi. Srba, po najnovijem popisu, uprkos ogromnom prilivu izbeglica ima čak 173.500 manje nego u popisu iz 1991. godine.
U vidu treba imati i činjenicu da je ovako naša škola ipak bila relativno očuvana institucija u apokaliptičnom košmaru Srbije 90-tih godina. Rušila se ekonomija, kultura, pravni poredak, ali je škola kako tako opstajala i uprkos svemu njen učiteljko-profesorski kadar je još uvek sposoban da iznese ozbiljnije reformske zahvate, bez oktroisanih reformi. Iako zagovornici nove škole tvrde da je dosadašnja škola bila samo pamtionica podataka, ceo zapad je uzeo pola miliona naših mladih stručnjaka i u do sada neviđenom odlivu mozgova ne bi oni valjali zapadu da su samo bili tupavi pamtioci, već su bili dobro školovani i veoma obdareni. Većina njih su sada vodeći stručnjaci u svojim oblastima i upravo u zemljama razvijenog zapada i upravo sa onim znanjem koje su poneli iz škole i sa fakulteta u Srbiji.
Još bih rekao samo da je u ovoj raspravi, koja nije sprovedena, mnogi su se ponudili da učestvuju u njoj i da pomognu u izradi jednog ovakvog zakona. Vi ste gospodine ministre dobili na uvid sadržaj saopštenja katedre za srpski jezik i književnost svih univerziteta u Srbiji. Oni su na svom sastanku održanom 10. marta 2003. godine obavestili javnost da katedre za srpski jezik i književnost univerziteta u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Kosovskoj Mitrovici i Kragujevcu, nisu uključene u rad na promenama nastavnih planova i programa za predmet srpski jezik, književnost i komunikacija, već da tu delatnost obavljaju arbitrarno izabrani profesori i psiholozi. Ukazano je da planovi, koje ekipe ministarstva spremaju, sadrže puno propusta, pri čemu se prenaglašavaju komunikacijski aspekti jezika uz nedopustivo potiskivanje književnosti.
Srbisti jesu za reforme, ali ne za onakve kakve im se nameću, već se ignorišu najstručnije institucije za proučavanje srpskog jezika i književnosti u ovoj zemlji. Matematičari su se oglasili u Nišu 14. februarar 2002. godine na okruglom stolu, da li je 9+3 jednako 8+4, gde predlažu da se uvede možda čak i devetorazredna škola, što uopšte nije sporno, ali da bar srednja škola traje četiri godine, pa da bude 9+4.
Još bih dodao samo da učitelji se obučavaju za nastavu u školama u radionicama i igraonicama i da im se daju knjige iz kojih treba da uče. Jedna od takvih knjiga "Igrom do spoznaje", objavljena 1995. godine, koju je napisala prisutna pomoćnica ministra. Kaže se da ta knjiga služi za oslobađanje dece od straha koji mogu imati pred profesorima, roditeljima i životinjama. Radionica se zove "Nastavnik sa mašnom u kosi koji svira gitaru".
U drugoj radionici deca glumeći organe za varenje mogu da dobiju i ulogu anusa, pa čak nus produkta varenja, koji se zove "prtko". Ne mislim da će deci biti lakše u ovim radionicama i igraonicama. Kaže se da ih neće ocenjivati, ali ocena i ocenjivanje je vrlo bitno, pogotovo kada se zna da od ljudi koji su predložili sve ovo i koji rade, timovi sastavljeni uglavnom od psihologa i pedagoga i da je ova reforma već dobila naziv "Pepsi reforma".
Ja vas molim sve kao poslanik ne jedne partije, nego kao čovek, kao građanin, kao roditelj, koji poput vas želi dobro ne samo svom detetu, nego i celoj deci Srbije, da povučete ovaj zakon, da se setite svoje dece i svojih bližnjih, ali da se setite i svojih učitelja koji su vam ostali u lepoj uspomeni zbog svega onoga čemu su vas naučili od prvog osnovnog do univerziteta i da ne eksperimentišete, i u njihovo ime, na desetinama hiljada naših đaka i nad našom budućnošću.

Narodni poslanik Đuro Popović nije prisutan.
Reč ima narodni poslanik Zlatan Jovanović, a posle njega narodni poslanik Sreten Mitrović.

Dame i gospodo, juče je ministar ovde pokazao jednu kolekciju knjiga koje je ministarstvo izdalo, sa ciljem da srpsku javnost upozna  sa predstojećim reformama i ja sam došao do jedne od knjiga, koju ministar juče nije ovde prikazao. To je knjiga sa ambicioznim naslovom "Reforma srednjeg stručnog obrazovanja od razgovora ka realizaciji". Pregledao sam ovo pažljivo i shvatio da ovde nema ništa od reforme. Ovde su samo podaci kojima ministarstvo raspolaže o trenutnom stanju u našem srednjem stručnom obrazovanju i na kraju ove knjige, koja je verovatno naplaćena solidno, je nekoliko samo stranica o ciljevima reforme srednjeg stručnog obrazovanja. Tu su demokratizacija, decentralizacija, demonopolizacija, diversifikacija itd. Ja sam pokušao da nađem nešto što je novo, u odnosu na dosadašnje stanje i evo pod a) u demokratizaciji stoji da je cilj reforme demokratizacija dostupnosti obrazovanja, da navodno do sada obrazovanje nije bilo dostupno svima pod jednakim uslovima, sa čime se ne slažem.
Zatim, demokratizacija odnosa učenik - nastavnik. Ne znam da li je ikada taj odnos bio demokratičniji nego sada i ne znam šta bi trebalo dozvoliti još deci u toku nastave da bi se postigli ovakvi ciljevi. Zatim, demokratizacija realizacije programa, demokratizacija odnosa nastavnik - roditelj, a ne znam šta to znači, demokratizacija odnosa škole i okruženja itd. Znači, ništa bukvalno ovde novo nema, prepisano je ono sa čime ministarstvo raspolaže, podaci po službenoj dužnosti, postojeći, neko je za to uzeo pare i to je to.
Što se tiče samog zakona pokušaću ukratko, obzirom da je vreme ograničeno, da ukažem na neke stvari sa kojima se lično ne slažem, a i Srpska radikalna stranka, kojoj pripadam. U članu 3. gde je naslov "Ciljevi obrazovanja i vaspitanja" u tački 5. stoji da je jedan od ciljeva razvijanje svesti o državnoj pripadnosti i negovanje tradicije i kulture. Sa ovim se slažem, ali nedostaje nacionalna pripadnost. Mislim da treba da stoji razvijanje svesti o nacionalnoj i državnoj pripadnosti. Nisam obavešten da je prihvaćeno.
Dalje, član 53. "Organi upravljanja ustanove". Ovde stoji da su organi upravljanja ustanove, mislim na škole, da je to školski odbor i do sada je tako bilo. Znači, to nije ništa novo i po Zakonu o srednjoj školi iz prošle godine je bilo tako, što znači da je školski odbor uspostavljen na jednom novom principu, tj. nov je način izbora članova odbora, podjednaka zastupljenost i kolektiva i roditelja i društvene zajednice, tj. sredine u kojoj se škola nalazi.
Meni lično ovde smeta ono što se kaže "organ ustanove čine po tri istaknuta predstavnika zaposlenih roditelja i jedinice lokalne samouprave". Ne znam šta znači "istaknuta predstavnika". Te predstavnike bira ili nastavničko veće, ako su iz reda zaposlenih, tamo nema istaknutih, to se radi tajnim ili javnim glasanjem, svejedno je. Koji su to istaknuti roditelji? Ko određuje istaknute roditelje? Roditelji to sami biraju i istaknuti pripadnici lokalne samouprave - to je već politička stvar i tu se verovatno slažemo da to određuje politika, odnosno nosioci vlasti na nivou lokalne samouprave.
Kada se radi o ovim predstavnicima lokalne samouprave, zamolio bih vas, pošto imamo jedno loše iskustvo u poslednjih godinu dana, da se uglavnom tu biraju ljudi koji su politički podobni, znači predstavnici onih partija koji su nosioci vlasti na lokalnom nivou, da iz mog ličnog iskustva tvrdim da se radi o ljudima, odnosno da se biraju ljudi koji nemaju ni srednju školu. Zakonom je, ministre, trebalo propisati bar da neko od njih ima visoku stručnu spremu ili višu stručnu spremu, jer odlučuju o sudbini ljudi koji su visoko obrazovani.
Sledeća stvar - direktor ustanove, odnosno jedan stav iz ovog člana 59. gde stoji da direktoru licenca miruje za vreme vršenja mandata direktora, odnosno funkcije direktora. Lično mislim da je licenca, bez obzira koliko se ne slažemo sa uvođenjem licence, vremenska kategorija, da mora biti vremenski ograničena, kao što i jeste, i da ne može direktoru da miruje za tih četiri godine, koliko on direktoruje, ili za dva mandata, i da posle uživa tih pet godina kao da ima licencu. Licenca mora biti vremenski definisana, potpunije, da ne može nikome mirovati. Ona je ipak ograničena na neko vreme i čovek vremenom neko znanje gubi ili treba da ga obnovi, kao što je to ovde u pitanju.
Zatim, kod člana 70. gde se kaže - školski program donosi škola, u skladu sa opštim osnovama školskog programa i posebnim osnovama školskog programa. Ovde je najbitnije donošenje podzakonskih akata, znači pravilnika o nastavnom planu i programu, kako se to ranije zvalo, a sada će to biti školski program, pa mene interesuje, s obzirom na to da je za mene sve ovo okvirno, dok se ovi pravilnici ne donesu, šta onda.
Najbitnije je, a suština reforme je, u stvari, sadržaj programa. Ako se sadržaj programa ne promeni, onda od reforme nema ništa. Nas interesuje šta će biti sa sadržajem programa. Da li će se, govorim o srednjim školama, pošto radim u srednjoj školi, programi u ovim školama skratiti, pojednostaviti, smanjiti obim. Nelogično je da, recimo, bravar sluša tri časa istorije sedmično, da sluša muzičko, da sluša likovno. Smatram da tu ima dosta nepotrebnog i da tu mora biti suština reforme. Znači, da se ti programi pojednostave.
E, sad, sa čim se ovde ne slažem? U članu 72. stoji da posebne osnove školskog programa srednjeg obrazovanja i vaspitanja po vrstama i obrazovnim profilima, sadržaja itd, kaže - obavezne i proporučene sadržaje predmeta, tema i modula. Šta su moduli? Da li će biti sposobna škola da donosi programe za modularni princip nastave? U članu 73. je rečeno da će škole biti obavezne da 30% za srednje stručno obrazovanje, za zanatske profile, dok za ove druge 40% su u obavezi, prihvate ovo što propiše Ministarstvo. Da li su škole sposobne da ostalih 67% programa popune i da li će ovaj član biti zloupotrebljen od strane škola?
Imamo male sredine u kojima škole kubure sa brojem učenika. Imaju želju da opstanu. Da li će škole propisivanjem programa, koji će biti redukovani u odnosu na druge škole, koji će biti lakši za učenike, da li će škole na taj način pokušati da pridobiju učenike iz drugih sredina i da na taj način opstanu.
Mislim da ovo nije dobro rešenje i da je taj procenat trebalo da bude bar veći od ovoga koji je ovde naznačen u ovom predlogu zakona.
Kada se radi o članu 101. i ocenjivanju, vrlo je bitno ovde da znate da deca trenutno nisu motivisana za učenje i da je to opšti trend u Srbiji, da je vrlo mali broj i procenat dece koja imaju motiv da uče škole. Imam lično iskustvo. Kada deca na času kažu - profesore mi nemamo uopšte razloga da učimo. Zbog čega učimo? Da bi se sprovela reforma obrazovanja trebalo je prvo sprovesti reformu privrede, trebalo je pokrenuti privredu. Deca su svesna da nemaju nikakvu budućnost ovde i da, bez obzira na to šta završila, nemaju posla posle toga. Imamo vrlo tešku situaciju da deca koja dođu iz osnovne škole sa odličnim uspehom upisuju trgovinu, ugostiteljske delatnosti, zanate, ne idu u tehničarska zanimanja, ne idu u gimnazije. Gubimo najkvalitetniju decu upravo zbog toga što privreda stagnira ili privreda pada, tj. privredne aktivnosti su sve manje i manje i u Srbiji je sve teže i teže.
Takođe, vrlo je teško po članu 102. ta obaveza da se učenici ocene četiri puta u toku polugodišta. Gospodo, da li znate, valjda ste išli u škole, imamo 40 učenika u odeljenju. Ko će to da oceni? Da li se nekim pravilnikom ili nekim podzakonskim aktom predviđa da se broj učenika smanji? Da li znate da je i 30 previše, ako je 30. Mislim da je 24 neki optimalan broj i da bi trebalo ići ka tom cilju da se smanji i broj učenika u odeljenju da bi se mogla nastava konkretnije i kvalitetnije izvoditi.
Izvinjavam se, pošto više vremena nema, kada bude rasprava o amandmanima onda ću detaljnije obrazložiti neke stvari.

 Reč ima narodni poslanik Sreten Mitrović,  a posle narodni poslanik Bojana Aleksić.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, važnost obrazovanja i vaspitanja je jedan od ključnih segmenata svakog društva, pa i našeg, pa zato treba sa velikom odgovornošću pristupiti svakoj promeni u njemu, a naročito velikim reformskim promenama koje se u predlogu ovog zakona predlažu.
Ovaj zakon, s obzirom na javnost, pripreman je u strogoj tajnosti, u najužem krugu, sa posebnim službama. U reformu obrazovanja se ušlo uprkos činjenici da za njeno sprovođenje nije obezbeđen ni minimum konsenzusa najšireg dela javnosti. Neshvatljivo je da javnost i prosvetni radnici ne budu u dobrom delu obavešteni i ne učestvuju u raspravi o nacrtu zakona koji je u pripremi.
Smatram da je u procesu reformi potpuno ignorisana struka, a da zakon predlažu i oni koji nikada neposredno nisu učestvovali u nastavi. Evo, danas, rasprava o ovom predlogu zakona sprovodi se bez TV prenosa. Jasno je - predlagaču nije stalo da javnost upozna i da želi da se ovaj zakon što pre usvoji. Ovaj zakon je tako usklađen da nije ni nalik zakonima razvijenih zemalja, a najmanje predstavlja koncepciju novog obrazovanja, koja korespondira sa zahtevima demokratskog društva.
Predlogom ovog zakona očekivali smo veći stepen demokratije. Eksperimenti u obrazovanju ostavljaju dalekosežne posledice kod mnogih generacija koje se obrazuju po nekakvom eksperimentalnom zakonu. Znamo kakve nam je posledice doneo Šuvarov zakon, na koga se predlagač u predlogu ovog zakona u značajnom delu vraća.
Predlog zakona je rađen prema uputstvu i prema zakonima Evropske unije, ne vodeći računa o minimumu nacionalnih interesa, jer u njemu nisu dovoljno istaknuti i zaštićeni državni interesi u ovoj oblasti. Restriktivnost je diskriminatorskog karaktera i vrlo je daleko od proklamovanih ciljeva demokratizacije, decentralizacije i profesionalizacije, jer su sva ovlašćenja usmerena na ministra koji veliki broj članova upotpunjuje nekim svojim podzakonskim aktima.
Suviše je malo vremena, a mnogo toga se još može reći, da ovaj zakon ne treba prihvatiti, a treba ga odbaciti u načelnoj raspravi, jer se ni predloženim amandmanima ne može bitno promeniti.
Ja ću kroz neke članove, mada ćemo kroz amandmane koje smo podneli, da ukažem na neke nepravilnosti, odnosno onoga što sam u obrazloženju izneo. U članu 2. se odmah spominje centralizacija ministra - delatnost obrazovanja i vaspitanja: način obrazovanja, delatnosti obrazovanja i vaspitanja, propisan je ovim zakonom i posebnim zakonima u oblasti obrazovanja i vaspitanja, u daljem tekstu poseban zakon ili podzakonski akt koji će ministar da donese.
Član 10. je kod svih diskutanata koji ne podržavaju Predlog zakona obrazlagan i napadan, s obzirom da imamo više saveta. Uvođenjem saveta koji mogu da formiraju razne komisije, stručne timove i druga radna tela, uvodi se ogroman administrativni aparat, pa će se sredstva dodatno izdvajati iz budžeta, iako su plate prosvetnih radnika na najnižem nivou. Ili će, kako se u zakonu navodi, putem donacija koje će neko drugi kasnije da vraća.
Nadležnosti Ministarstva su pokušane da se zamagljuju u članu 28, gde su date neke, navodno, ingerencije koje ministar ima. U članu 69. mi ne možemo našoj deci da odredimo poseban program bez, navodno, u predškolskom obrazovanju. Ako hoćemo neki program, moramo da dobijemo odobrenje od međunarodnih udruženja.
U članu 48. se pominje početak i kraj školske godine. Ne vidi se kada su školski raspusti. Sigurno će to ministar u nekim svojim podzakonskim aktima da donese.
Član 96. - prava deteta i učenika. U tački 8) daje se sloboda udruženja u različite grupe, klubove, organizovanje učeničkih parlamenata. Ne uvodi li se politike u osnovne i srednje obrazovanje na mala vrata? Kakve se grupe mogu formirati, ne smemo ni da pomislimo.
Član 132. je uglavnom obrazlagan od svih. Neozbiljnost ovog zakona je član 132. - teže povrede radnih obaveza. Neću o tome, jer ćemo ga kroz amandman detaljnije obrazložiti.
S obzirom da sam poslanik sa područja Kosova i Metohije, osim onoga što možemo da damo pohvalu Minsitarstvu i ministru da je obrazovanje na Kosovu i Metohiji zadržano i da funkcioniše u skladu sa našim Ministarstvom, ništa od Ministarstva nije dalje učinjeno. Škole na Kosovu i Metohiji ne dobijaju materijalne troškove. To sam, prilikom mog boravka, u pauzi Skupštine i proverio. Ne dobijaju se materijalni troškovi, mada su sada dati zahtevi Ministarstvu za svoje potrebe i obećano je iz Ministarstva da će da im nadoknade materijalne troškove. Ministre, ako ne pričam istinu, vi kažite da nije tačno.
Drugo, ništa nije urađeno u cilju poboljšanja kvaliteta nastave na Kosovu i Metohiji, s obzirom da znamo da se nastava, posebno u centralnom delu gde ja živim, u školama odvija u veoma skučenim prostorima, jer su mnoge škole iz gradova preseljene u seoske škole i pokušava se da se nastava odvija u više smena. Pitam ministra, a i sam se pitam kako će ovaj zakon da se sprovede na Kosovu i Metohiji, ukoliko se usvoji, nadam se da neće.
Na kraju, jutros smo dobili list - Reforma škole, novi pokušaj obez... naše dece. Pročitaću jedan pasus, s obzirom da smo imali Odbor za Kosovo i Metohiji, na kome sam ja prisustvovao. Ne znam zašto je ovo dostavljeno samo poslanicima SPS-a, ne znam da li su predstavnici DOS-a ovo dobili.
"Pogled na reforme škole u svetu - naši đaci koji su odlazili na razmenu učenika u SAD uvek su bili zapanjeni nivoom neznanja tamošnje dece i činjenicom da u Americi, osim privatnih škola, ne služe za učenje, nego za zglupljivanje putem raznih radionica i igraonica. Živeli bismo u zabludi ako bismo verovali da su naša deca u Americi postizala tako sjajne rezultate zato što su mnogo pametnija od američke dece. Ne, nego su naša deca učila klasičnu školu koja je u SAD, u državnom sistemu obrazovanja davno ukinuta".

Reč ima ministar Vlade Republike Srbije, gospodin Gašo Knežević.

Možda je dobro što ću kolegi iz SRS odgovarati istovremeno kada i predstavniku SPS-a. Što se tiče zanatskih škola, to jeste problem, ali mi smo zanatske škole, odnosno njihov program podelili na određene procente, tako da opšte osnove, ono što predstavlja onaj broj časova istorije koji je nužan, to je samo 30%. Dakle, 70% programa smo ostavili za fleksibilan program koji se prilagođava zanatu u pitanju, i to 40% je zajedničko stručno i 30% je program škole.
Hteo sam da vam kažem da sve to ulazi 2007. godine. Dakle, dotle će škole da se prilagode novom načinu rada, jer tek 2007. godine se oni susreću sa tim, a posebne osnove programa se donose u saradnji sa savetima. To nije stavljeno u ruke Ministarstvu, mada je tačno da podzakonske akte ministar po definiciji donosi, ali ovo na predlog saveta, što znači da nacionalni savet ili neki savet učestvuje u tome.
Što se tiče Kosova, istine radi, u jako teškim uslovima, vi znate da mi nemamo pristup tamo i nisam ja potpisnik ničega što je vezano za Kosovo. Ja sam zatekao stanje, kao i vi svi sada. Prosvetni radnici i dalje dobijaju dve plate odavde za mesec dana. 80% dobijaju oni koji su ovde došli. Prevoz im plaćamo mi. Dakle, apsolutno sve plaća ova država. Molim vas, nemojte to sporiti. Osim toga, napravili smo plan i sve škole, pošto je Kosovo, a vi to znate pošto ste vezani za Kosovo, donelo prošle godine Zakon o osnovnim i srednjim školama, koji se primenjuje za Kosovo. Da naša deca ne bi bila prikraćena, mi ćemo izvršiti obuku nastavnika sa Kosova, srpskog etničkog porekla i oni ulaze 2003. godine, zajedno sa ovom generacijom, u novu školu. To je naša obaveza i to je napravljen plan.