Reč ima narodna poslanica Bojana Aleksić, a posle nje narodni poslanik Dragan Pavlović.

Kada govorimo o ovom zakonu, mi ustvari govorimo o reformi školstva. To je ono što je prava tema. Ne može se govoriti samo o ovom zakonu, a ne govoriti o reformi u celini. Upravo zbog toga želim da kažem da mi u DSS-u posmatramo reformu obrazovanja u tri ravni.
Prva ravan je, svakako, ova zakonodavna. Druga je pedagoška ili stručno pedagoška ili strategijska. U krajnjoj liniji, najbolje da je nazovemo strategija našeg sistema obrazovanja i vaspitavanja naše dece. Treća bi bila finansijska ravan.
Što se samog zakona tiče, on je u odnosu na celu reformu samo okvir. On je forma, a svaka forma je za nas manje važna od suštine i od sadržaja.
Zakon kao forma, u velikoj meri za nas, u Demokratskoj stranci Srbije, bi mogao da bude prihvatljiv, i ono što jeste model koji se nudi, model devetogodišnjeg školovanja, licenciranje nastave i tako dalje. O tome je govorio i moj kolega Lemajić. Ima puno podudarnosti sa predlogom reforme koji je javnosti ponudila Demokratska stranka Srbije. Gde se mi razlikujemo? Razlikujemo se upravo u suštini, odnosno u sadržaju.
Naš je predlog da Skupština izabere nacionalni prosvetni savet, koji se bavi strategijom obrazovanja, i koji će se baviti suštinom, koji će donositi planove i programe, koji će propisivati na koji će način i kako biti vaspitavana naša deca. To jeste ono što nas najviše zanima. Naša deca su u poslednjih 10 do 15 godina, pa i više, a u krajnjoj liniji i mi se nismo školovali onako kao što je trebalo, a naša deca nažalost još gore i u još gorim uslovima. Naša deca su u poslednjih desetak godina odrasla u jednom okruženju koji je bio strašan.
U ratnim uslovima, u uslovima bede i siromaštva, u uslovima kada je u njihovom vaspitanju više brinula jedna nakazna tvorevina koja se zove Televizija "Pink", nego sama škola. Našoj deci su nuđeni sve sami negativni primeri. Naša deca su bila u situaciji da gledaju neke momke mlade, sa obrijanim glavama, debelim zlatnim lancima oko vrata, koji su vozili jako dobre i brze automobile, imaju jako puno para. Nametali su se samim tim, kao i njihovi idoli, dok su s druge strane ta naša deca gledala svoje roditelje, prosvetne radnike, sudije, lekare, advokate koji su mukotrpno radili. A o radnicima naravno i da ne govorim. To se podrazumeva.
Znači, neke ljude koji su mukotrpno radili, i sa svim svojim školama koje su završili i sa svim tim silnim ulaganjem u svoj posao nisu bili u stanju da im obezbede najčešće ni nove patike, i to one najjeftinije, a kamoli one kakve bi deca volela i kakvih je barem jedan ili dva učenika u njihovom razredu nosila. To je osnovni problem naše dece. Naša deca su učila jedan potpuno pogrešan sistem vrednosti, sa potpuno pogrešnim idolima, i to je nešto što moramo svi zajedno da popravimo. Naravno, to je osnovni zadatak nas koji smo roditelji, ali i škola, jer barem onoliki uticaj koliki imaju roditelji na decu, isti toliki uticaj imaju i škole i društevena sredina ili naše okruženje.
Nacionalni prosvetni savet je taj koji treba da propiše takve planove i programe, i takav način obrazovanja i vaspitanja, jer je vaspitanje čak važnije od obrazovanja naše dece. Da našu decu vratimo u onaj pravi sistem vrednosti, da ih naučimo da razlikuju dobro i zlo, da ih naučimo šta je to čemu treba da teže, šta je to što su neki pravi ciljevi u životu, da ih naučimo da novac i sjaj i skupe patike nisu najvažnija stvar na svetu, da ima i nekih duhovnih vrednosti koje su mnogo, mnogo važnije i od kojih se živi.
Sve ostalo jesu samo prolazna stvar. Treba ih naučiti da budu srećni, da žive i kada imaju malo, i kada imaju dosta, i da teže da budu pre svega dobri i čestiti ljudi koji čestito raditi svoj posao koji god to bio, da taj posao koji rade rade iz ljubavi. To je nešto zašta treba da ih spremamo. To o čemu sada govorim svakako je najteži zadatak svih nas. I nas koji sedimo u Skupštini, i koji brinemo o svojoj deci, i kao roditelji i kao poslanici, i zadatak ministarstva, i svakako najteži zadatak koji želimo da postavimo kao nacionalni prosvetni savet. U njega treba da uđe nešto što bi mogli da definišemo kao plus mozgova. Znači, ljudi, ne samo stručni, nego pre svega ljudi izuzetno moralni, nepotkupljivi, izuzetno dobronamerni prema našoj deci, ljudi koji dolaze iz svega onoga što predstavlja naš ponos i diku i naše kulture i tradicije.
Ono što naša deca svakako moraju da uče, to je naša kulturna i nacionalna tradicija, i na koji način ta naša nacionalna i kulturna tradicija može, treba i mora da se uklopi u evropsku tradiciju, koja je isto toliko važna, jer naša kultura i tradicija jesu deo evropske nacionalne i kulturne tradicije i civilizacije uopšte. To je ono što je naš osnovni zadatak. Da li je moguće, ako mi osnujemo taj nacionalni prosvetni savet, da li je moguće da se sve to spremi u narednih godinu dana. I da li je moguće napraviti planove i programe koji su mnogo važniji od zakona. Zakon sam po sebi ne bi bio toliko sporan, da li je moguće sve to osmisliti i uraditi za tri meseca letnjeg raspusta.
Po našem mišljenju to nije moguće. Po našem mišljenju moraju se prvo formirati tela. Ta tela koja su predviđena da se formiraju, mora da se obave konsultacije, moraju da obave nešto što je od široke javne rasprave, i onda da prionu na taj temeljan i ozbiljan posao, kako bi sledeće školske godine 2004, 2005. startovala reforma. Ove godine mislimo da bi bilo dovoljno da reforma krene u jednom manjem broju škola, u većim centrima u Srbiji, u većim gradovima, škole koje su spremne koje su jake, koje bi se same dobrovoljno javile da su u stanju da počnu sa reformom, i kod kojih bismo istovremeno mogli da vidimo šta je to što je dobro u reformi, šta je to što je loše, da li je dobro zamišljeno, da li nije zamišljeno, i imali bi vremena do 2004, 2005. godine to da ispravimo.
Postoji još jedna stvar, ona treća ravan koja se zove finansije. Ovim zakonom je predviđeno da se reforma finansira delimično iz budžeta Republike Srbije, delimično iz donacija. Uvek kada su u pitanju donacije, moramo da izrazimo svoju skepsu, jer po onoj staroj narodnoj "ruka koja daje je uvek iznad ruke koja prima". Zbog čega bi neko davao donacije za našu prosvetu? Razumljivo iz ekonomskih razloga da će stranci ulagati u naše puteve, fabrike, i sve ono iz čega mogu da izvuku sutra profit. Kakav profit mogu da izvuku iz našeg sistema školstva? Koji je pravi razlog ako se daju donacije za naše školstvo? To je nešto o čemu svi treba dobro da razmislimo.
Ja neću unapred da kažem da neko ima loše namere. Ja to ne znam, želim da verujem da su ljudi dobronamerni, dobri, ali ipak po prirodi sam malo sumnjičava i o tome treba svi zajedno da razmislimo, i sve što danas radimo radimo zbog naše dece. To je fraza koju svi koristimo iz dana u dan, a koliko je to fraza, koliko zaista tako osećamo i mislimo, pokazaćemo upravo danas.

Reč ima narodni poslanik Dragan Pavlović, a posle njega narodni poslanik Dušan Cvetković.
Izvinjavam se poslaniče, ministar Vlade Republike Srbije, gospodin Gašo Knežević.

Mnoge stvari sam ja već razgovarao sa Bojanom, i da kažem samo jedno. Tačno je da će reforma delimično iz donacija. Mi smo već zaključili takve ugovore i mi imamo obezbeđena sredstva. Međutim, da li je u pitanju altroizam ili nešto drugo. Ja bih rekao nešto drugo. I ovako i onako, oni isisavaju mozgove iz ove zemlje. To se svakog dana vidi.
Pošto 2007. ili 2010. hoćemo u Evropsku uniju, oni su potpuno svesni da slobodni protok ljudi, radne snage, pretpostavlja da imate radnu snagu. Prema tome, oni imaju interes da ove ulažu.

Reč ima narodni poslanik Dragan Pavlović, a posle njega narodni poslanik Dušan Cvetković.

Dame i gospodo narodni poslanici, obrazovanje je jedno od glavnih poluga društva  i države gde se obrazuje kulturni, ekonomski, tehnološki, ukupni društveni razvoj. Mi danas, pred nama imamo Predlog zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Po predlagaču, novi sistem obrazovanja i vaspitanja ima za cilj stvaranje fleksibilnog i modernog sistema u obrazovanju i vaspitanju kojim će se obezbediti mogućnost razvoja svakog pojedinca, bez obzira na pol, rasu, nacionanu, jezičku i versku pripadnost. Taj naš obrazovni sistem korespondira sa zahtevima demokraskog društva, evropske integracije, kao i mnogim tržišnim zakonima i počiva na rezultatima analize stanja i obrazovanja koje su sprovele svetske banke, UNICEF i ostali.

Treba se vratiti nedelju dana unazad i podsetiti se na jedan zakon koji je izglasala ova skupština, to je Zakon o lustraciji. Kada neka politička stranka želi da zadrži vlast, odna lustriraju političke stranke, pogotovu one sa jakom nacionanom idejom, po nalogu svojih političkih mentora zarad nekog novog modernizma. To je rak rana jednoj nacionalnoj državi, kakva Srbija treba da bude. Kada se pojave misari sa Zapada, Svetska banka, OCD, Soroš, nevladine organizacije, uvek nađu malu političku stranku koja će učestvovati u razbijanju države ali iznutra. Zakon o lustraciji, pa sada i zakon o obrazovanju, ako želite nekoga da dokrajčite na duži vremenski period, onda to nećete učiniti ratom ili ekonomskim sankcijama, a obrazovanju hoćete.

Srbi su kroz mnogo vekova bili u ropskom položaju, ali ih je čuvalo znanje i obrazovanje u jakom nacionalnom identitetu, a to se početkom razvoja srpske države počelo prenositi i na manastire, preko sveštenih lica, kasnije preko prvih učitelja, pa do današnjeg vremena preko dosadašnjeg obrazovanja, za koga podnosilac zakona, o ovim osnovnim osnovama sistema, kaže da je zastareo i da je rigidan, da nije prilagođen prirodi dečijeg učenja. Mi smo se do sada ponosili svojim obrazovanjem i znanjem svojih učenika, studenata, koji su na mnogim takmičenjima to demonstrirali i osvajali nagrade.

Ovim zakonom uništava se jedno lepo zvanje, zvanje učitelja. Po vašem sadašnjem predlogu zakona koji sada u tri faze, naime, traje devet godina, devet godina samo iz prostog razloga da pokažemo da smo deo Evropske zajednice, mogli bi da pripremimo jednu staru našu izreku: "videla žaba da se konj potkiva, pa i ona digla noge", ali ona ima svoj nastavak, da žaba nastrada, jer je konji pregaze, jer se nalazi na pogrešnom mestu.

Poslovi zvanja učitelja koje treba da prenese učitelj ili nastavnik razreda, sveden je na tri godine i ovako kako vi zamišljate, to je pre više posao vaspitača, ili predškolskog obrazovanja. Za učitelje tražite da imaju visoku stručnu spremu, a da ćete im na određeno vreme izdavati licence za svakoga kao da sumnjate da su oni to dobro uradili pri završetku svog školovanja, a time udarili šamar njima i svim onim profesorima na fakultetu koji su im to znanje preneli, pa ćete to proveravati na određenim vremenskim intervalima.

Govorite o nekoj slobodi prosvetnih radnika i njhovoj kreativnosti ili aktivnosti, a najveću centralizaciju imamo u ovom zakonu. Edukaciju koju vršite sa učiteljima koji treba da preuzmu prvi razred bi bila komična, da nije tragična, jedan učitelj koji drži do svog znanja i obrazovanja, neće vam dati prelaznu ocenu i šta vam to znači - savremena zvanja? Zar sva znanja nisu savremena i primenljivana u datom trenutku od postojanja čovečanstva pa do sada. Sa ovakvim zakonom, ne da ćemo se nalaziti u vakumu, nego nas neće biti nigde. Šuvarica koja je bila katastrofa, za naš školski sistem, a sada imamo Gašovicu, kataklizmu za obrazovanje i vaspitanje. Hvala lepo.

 

Reč ima narodni poslanik Dušan Cvetković, a posle njega narodni poslanik Vladimir Andrić.

        Poštovano predsedništvo, uvažene kolege poslanici, gospodine ministre, način na koji je, na današnju sednicu Skupštine ovaj zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, kao još jedan iz seta, nazovi reformskih zakona ove vlade, pokazuje da je ovaj zakonski predlog podmetnut Skupštini kao kukavičje jaje. Iako je Vlada zaključila da ovaj zakon treba da ide u skupštinsku proceduru po hitnom postupku, onako kako je to Građanski savet umeo, a ne znam da li i ministar, to je izbegnuto.
Osnovna želja vladajućih da se ovaj zakon donese i usvoji sa što manje buke i bez većeg učešća najeminentnijih naučnih i obrazovnih krugova ove zemlje, uključujući tu i Akademiju nauka, kao najvažniji deo srpstva, ovaj zakonski predlog je uključen u redovnu proceduru, pa je tako poslaničkim grupama i poslanicima ostavljeno manje od jednog dana, odnosno samo subota za podnošenje amandmana. Kada se zna da ni mi kao poslanici nismo imlai priliku, na žalost, kao i nastavnici i profesori koji će ga primenjivati, da vidimo ni prednacrt, ni nacr ovog zakona, jasno je u kakvim uslovima govorimo o njemu.
Moje kolege poslanici iz poslaničke grupe SPS- Slobodan Milošević i ja lično bili smo u ozbiljnoj dilemi, da li uopšte učestvovati u amandmanskoj popravci ovog zakona. Bili smo svesni da je nemoguće amandmanima popraviti ono što je nepopravljivo, a takvih delova u ovom zakonu ima mnogo, da pomenem samo članove 21. do 26. koji su potpuno neprihvatljivi. Ipak smo podneli 20 amandmana sa nadom da ćemo gospodi iz Građanskog saveta koji su idejni tvorci ove nove srpske katastrofe u obrazovanju, makar skrenuti pažnju na to da je jedino rešenje da se ovaj zakon povuče iz procedure.
Ministru, na žalost, nije ništa značilo ni napuštanje sednice Odbora za prosvetu od strane uvaženog profesora Bore Stanimirovića, višegodišnjeg dekana Učiteljskog fakulteta u Vrnju, da još jednom razmisli o povlačenju iz procedure ovog zakona.
Međutim, kada je postalo jasno da od povlačenja nema ništa i kada sam posle prekjučerašnje sednice, u stvari to je bio matični odbor, kada sam video kakve ustupke je spreman da čini gospodin Gašo Knežević strnkama iz vlasti i vladajućeg DOS-a da bi mu ovo čudo od zakona prošlo, moram da kažem samo par načelnih i suštinskih primedbi.
Moram najpre reći uvažene kolege poslanici da je ovaj zakon problematičan dokument čije će usvajanje imati nesagledive posledice po mlade naraštaje ove zemlje. Ako je rađenu nekim elementima po globalističkim i evropskim standardima, mora se posebno istaći da ovaj zakon uopšte ne vodi računa o polaznoj osnovi iz koje on nastaje. Običnim ljudima, on je potpuno nerazumljiv i čini se kada ga čitate da srpski jezik i nije naš materijalni jezik, nego da je to rekao bih neko, možda upravo čak i engleski.
Koje će pismo biti glavno i obavezno, o tome nema ni reči, da li se podrazumeva ćirilica ili se izbacuje, moram reći da nije jasno. U ovaj zakon su inkorporirani bez mere i pravih razloga zakoni iz oblasti obrazovanja koje su socijalisti ukinuli odavno, kao što je primera radi ono famozno usmereno obrazovanje. Da nije bilo amandmanske intervencije, i to poslaničke grupe SPS-a, u ciljeve obrazovanja i vaspitanja, čak ne bi bilo uključeno ni razvijanje svesti o nacinalnoj pripadnosti. Na sednici Odbora, gospodin Knežević je rekao da je prihvaćeno da se taj deo prihvati, taj amandman i unese taj deo. Ako bi tražili šta je osnovni motiv Vlade i Građanskog sveza za donošenje ovakvog zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, onda se jednom rečenicom može reći - to je želja da se potpuno razbije sistem obrazovanja u našoj školi. Suština je, reklo bi se, dovođenje nas u Srbiji u jedan položaj prema delu razvijenog sveta i naše uvođenje u kolonijalni položaj prema svetu. Kada ozbiljnije pogledate ovaj zakon, neodoljivo se nameće činjenica i osećaj da kod nas u Srbiji do dana današnjeg, do gospodina Gaše Kneževića, izgleda nije bilo niti škole, a izgleda ni učenika.
Na osnovu toga koliko podzakonski akata koji treba da odrede suštinu obrazovnog i vaspitnog procesa prema ovom zakonu, treba doneti u narednih šest meseci do godinu dana, očigledno je da ovde nema pravne države. Kada je maltene u svakom bitnom članu, na samom kraju člana prisutno ime ministra koji propisuje ili odlučuje, jasno je da se gotovo ništa iz ovog zakona ne može primeniti bez njegovog posebnog potpisa. Ministar je, da samo budem malo precizniji, gotovo u svakom 8. članu ovog zakona prisutan. Činjenica je da su nadležnosti ministarstva za vaspitanje i obrazovanje, u toj meri marginalizovana po mišljenju poslaničke grupe SPS-a, čak ne mora ni da postoji kao Ministarstvo.
Činjenica da se iza njega samo sakriva apsolutnom vladavina ministra, jasno ukazuje na to da se ovakvim zakonskim formulacijama samo želi da sakrije prava istina.
Iako me nedostatak vremena pritiska, iako ću se ponoviti sa svojim kolegama poslanicima, moram i ja da pomenem član 132. ovog zakona, koji navodi šta sve spada u teže povrede radnih obaveza. Nisam siguran da je u pitanju samo nedobronamernost predlagača u kvalifikaciji težih povreda radnih obaveza, dovoljno jaka reč za ono što su nam oni ponudili u ovom članu.
Ako predlagač pod isto po težini svodi ugrožavanje ili povređivanje fizičkog ili psihičkog integriteta deteta, odnosno učenika, fizičko kažnjavanje, moralno, seksualno ili na drugi način učinjeno zlostavljanje u broju 2. ovog člana, kao i odbijanje davanja na uvid rezultata pismene provere znanja učenicima, roditeljima odnosno starateljima, pre bih rekao da izjednačavanje ovakvih odredbi ukazuje upravo na moralni lik predlagača, koji se usudio da ovako dijametralno različite povrede radnih obaveza podvede pod isti član.
Poštovani ministre, kolege poslanici, pa zar istu težinu ima podstrekivanje na upotrebu alkoholnih pića ili još gore, podstrekivanje na upotrebu narkotičkih sredstava, sa jedne strane definisano brojem 6 i nepotpuno i neblagovremeno i nesavesno vođenje evidencije. Stvarno, ko pročita ovaj član 132, mora da ostane jedino zabrinut.
Na kraju, samo da kažem još neku reč o finansiranju. Finansiranje onih koji će predstavljati, rekao bih neku poštapalicu nekim profesorima i nastavnicima. Ako znamo da će u 2003. godini za finansiranje tih raznoraznih saveta i čuda, koja su predviđena u ovom zakonu, biti neophodno izdvojiti 369 miliona, što znači milijardu dinara ako se to sračuna na godinu dana. Neverovatno je da ta sredstva treba da se uzimaju, praktično kako piše u obrazloženju, iz kredita Svetske banke, u trenutku kada po svim onim što tvrde najumniji i najrealniji ekonomisti, naša zemlja ulazi u nesagledivu dužničku krizu, pa mislim da za finansiranje ovih poštapalica našem obrazovanju, stvarno je previše toliko izdvajanja.
Iz svih ovih razloga i zbog onoga što su moje kolege unapred govorili, Socijalistička partija Srbije, Slobodan Milošević, neće glasati za ovaj zakon. Hvala.

Reč ima narodni  poslanik Vladimir Andrić, posle njega narodni poslanik Milorad Mirčić.

Poštovano predsedništvo, poštovani ministre, uvaženi narodni poslanici, Predlog zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, u svom obrazloženju navodi sledeće ciljeve reformskih promena: povećanje relevantnosti školskog programa, povećanje obuhvata dece obrazovanjem kroz produženje trajanja obaveznog obrazovanja na devet godina, povećanje efikasnosti sistema kroz bolju upotrebu postojećih ulaganja i profesionalizacijom.
U skladu sa svojim programom, Demokratska stranka Srbije se zalaže za ove promene, za temeljnu reformu sistema obrazovanja. Sigurno je da cela stručna javnost stoji iza stava da je reforma obrazovanja u Srbiji neophodna. Dobro je da je Ministarstvo prosvete i sporta pristupilo reformi obrazovanja i vaspitanja, ali se ono mora prethodno temeljnije sagledati i bolje pripremiti.
Obrazovanje je stub svake ozbiljne države i društva i njegov reforma se mora pripremiti, planirati i sprovoditi u dugom vremenskom periodu, zasnovana, naravno, na sopstvenoj pedagoškoj kulturnoj tradiciji i globalnim tendencijama u obrazovanju. U protekle dve ipo godine mi smo ukazivali na značaj reformi obrazovanja i na veliko kašnjenje u ovoj oblasti. Sistem obrazovanja zanimarivan je više decenija predimenzioniran je u odnosu na mogućnosti oslabljene privrede, i na kraju, naglo je počeo da propada.
Reforma obrazovanja mora biti zasnovana na celovitom pristupu sa jasnom strategijom i konceptom, koja je podržana od pedagoške i šire javnosti. Za reformu obrazovanja, neophodan je minimalni konsenzus najšireg dela javnosti, ali njega nema, jer šira javna rasprava nikad nije ni pokrenuta.
Ministrstvo prosvete ignoriše deo stručnih institucija, nastavničke fakultete i stručna društva, koja svesno nisu uključena na rad u promenama obrazovnog sistema. Značaj reforme obrazovanja je morao biti naglašen i kroz veće angažovanje Skupštine, na njenoj neposrednoj realizaciji, što je Vlada odbila na Odboru za prosvetu, neprihvatanje naših amandmana. Naime, Demokratska stranka Srbije je predložila da Skupština formira vrhovno telo zaduženo za postavljanje, realizaciju i praćenje reforme.
Formiranjem nacionalnog prosvetnog saveta, od strane Skupštine Srbije, mogao bi reformi obrazovanja doneti opšti politički pedagoški konsenzus. On bi obezbedio vraćanje reformi u institucionalne okvire, kao neposredni nosilac odgovornosti za njeno projektovanje, postavljanje i realizaciju. Nacionalni prosvetni savet, kao telo pri Ministarstvu prosvete, odgovorno Skupštini Srbije, treba da sačinjavaju predstavnici predškolskog obrazovanja, osnovnih škola, gimnazija, srednjih stručnih škola, umetničkih akademija i univerziteta u Srbiji, kao i drugih institucija i tela, neposredno povezanih sa obrazovanjem.
Nacionalni prosvetni savet mora biti jedinstveno telo i ne može se parcelisati prema nivoima obrazovanja. Obrazovanje je integralan proces sastavljen iz segmenata koji se međusobno prožimaju i dopunjuju.
Svi segmenti obrazovanja počivaju na istim i nerzdvojivim interesima društva i istim principima. Nacionalni prosvetni savet treba da, u zajednici sa Ministarstvom prosvete, osmisli program reforme obrazovanja i vaspitanja. Na kraju, nacionalni prosvetni savet predlaže Skupštini Srbije konačan tekst programa reforme obrazovanja i vaspitanja, na usvajanje.
U ovom trenutku nisu ispunjeni svi potrebni preduslovi za celovitu i ozbiljnu reformu, kao i jednog zaokruženog i efikasnog projekta. Nekritički se predlažu tuđa rešenja, koja su nesprovodiva u tako kratkim rokovima. Primer je obuka nastavnika za ovladavanje novim pedagoškim metodima rada. Zastareli način obavljanja nastave, gde se učenicima saopštava mnoštvo gotovih znanja, uz zahtev da ih što potpunije i bukvalnije reprodukuju, treba promeniti sa novim načinom nastavnog rada, u kojem se znanja stiču što samostalnijom vlastitom misaonom aktivnošću.
Nemoguće je nastavnike informisati, osposobiti i uvežbati za 12 dana, da primenjuju nove savremene didaktičke metode. Ovaj zahtev za kvalitetnijim i kompleksnijim načinom rada nastavnika u kontradikciji je sa članom 126. Predloga zakona kojim se pedagoška norma nastavnika povećava na 24 sata, u okviru nedeljnog punog radnog vremena. Odbor za prosvetu Skupštine Srbije predložio je amandman na ovaj član zakona, kojim se pedagoška norma nastavnika utvrđuje na 20 časova nedeljno.
Nadamo se da će ovaj amandman biti usvojen, jer se svi slažemo da je najbitnije za obrazovni sistem - kvalitet. On pretpostavlja određena finansijska sredstva usmerena ka smanjenju broja učenika u odeljenju, smanjenja fonda časova nastavnicima, jednosmenska nastava, dodatna edukacija nastavnog kadra itd.
U savremenim obrazovnim sistemima, ocenjivanje učenika je veoma važna faza nastavnog procesa. Predlogom zakona, na nov način, uređuje se ocenjivanje učenika i polaganje popravnih ispita. Učenik sada ima mogućnost polaganja popravnog ispita iz svih predmeta iz kojih ima nedovoljnu zaključenenu brojčanu ocenu, što će imati odraza na shvatanje i motivaciju za rad, jednog dela učenika, u toku godine.
Kad se krenulo u realizaciju reforme, pojavile su se praznine u sistemu, nedostatak nastavnika, malo je vremena za obuku, za kvalitetne programe i udžbenike. Imajući u vidu negativno iskustvo zemalja, gde su reforme obrazovanja urađene na brzinu, Demokratska stranka Srbije se zalaže za bolju pripremljenost početka reforme obrazovanja. Zatečeno stanje i prilike u društvu ukazuju nam na evolutivnost, kao jedini mogući način promene sistema obrazovanja i vaspitanja. U slučaju prihvatanja bržeg i rizčnijeg metoda, promene bi se mogle pretvoriti u svoju suprotnost. Kritičke stavove o reformi izneli su mnogi eminentni stručaci, stručna društva, Univezitet i što je najbitnije nastavnici.
Mnogi činioci ukazuju da sa reformom, ili njenim sprovođenjem, nešto nije u radu, jer u najširoj stručnoj i pedagoškoj javnosti gotovo postignuto saglasje, da je reforma brza i nepripremljena, da je sama koncepcija u mnogo čemu nejasna, da je u sadašnjoj opštoj situaciji realno nesprovodiva, i da je materijalno neutemeljena. Zahvaljujem.