Dame i gospodo narodni poslanici, staroboljševičko pravilo glasi - ako hoćeš da preuzmeš vlast, preuzmi školu. Ovde, u članu 6, gde nam se navodi ko sprovodi obrazovno-vaspitni rad, pojavljuju se nastavnici, vaspitači, stručni saradnici i pomoćni nastavnici i drugo lice. Ovo drugo lice mogu da protumačim u sklopu čitavog zakona, da se odnosi na psihološko pedagošku službu, ali pomoćni nastavnici se više nigde ne pojavljuju, dalje u zakonu, i nema nikakve kvalifikacije, tako da ne znamo o čemu se tu radi. Da li je to neko fakultativno nastavno osoblje, da li su to oni koji u razno-raznim školicama treba da edukuju našu decu po programima koje Soroš donosi u našu zemlju, i ne samo našu.
Za primer imamo Rusiju koja je pre nas doživela sve ono što mi sada doživljavamo u obrazovanju. Jedan ruski ministar prosvete, Eduard Dnjeprov, još početkom devedesetih godina izjavio je da je cilj školske reforme, promena društvenog mentaliteta putem škole. To smo i od ministra Gaše Kneževića čuli danas, u osvrtu na naše diskusije.
Kao rezultat toga u mnoge škole prodrli su sektaški udžbenici, recimo munovski "Moj svet i ja". Smanjen je broj časova maternjeg jezika, a što se istorije tiče, gde bi trebalo da se naročito neguje taj nacionalni kulturni identitet, istorija je zasnovana na mržnji prema sopstvenom narodu, pa istorija Rusije se predstavlja kao istorija primitivnog, nedemokratskog društva, koji ni po čemu ne može da se poredi sa razvijenim i prekrasnim zapadom. Bojimo se da će tako biti i kod nas, jer ovaj zakon nama apsolutno ne daje mogućnost da vidimo kako će ti programi za pojedine predmete izgledati, niti možemo da imamo poverenje u one koji će te programe praviti.
Sa pravom smo, čini mi se, svi mi narodni poslanici, a čitamo u štampi i prosvetni radnici, veoma skeptični po predlogu ovog zakona i bilo bi dobro da nam ministar ovde obrazloži ko je i šta je pomoćni nastavnik, kakva je njegova uloga i kakve kvalifikacije treba da ima u sistemu obrazovanja.
