Dame i gospodo narodni poslanici, Predlog ovog zakona je još jedno dodvoravanje određenim krugovima u međunarodnoj zajednici. Sve po onoj narodnoj - što propusti Karla del Ponte, to dočeka Batić i Mihajlović. Zašto se, uostalom, donosi poseban zakon? Očigledno je da nisu posredi nikakvi pravni razlozi, već politički razlozi. Donošenjem ovog zakona ima se za cilj otvaranje još jednog isturenog odeljenja Haškog tribunala u Beogradu, formiranje specijalnih sudova, tužilaštava. Bilo bi opravdano samo u uslovima da niko do sada nije izručen Hagu. Međutim, danas se u Hagu nalaze najviđeniji Srbi, počev od Slobodana Miloševića, a zaključno sa pukovnikom Šljivančaninom. Ko je od Hrvata, Muslimana ili Šiptara danas u Hagu zbog zločina počinjenih nad srpskim narodom? Niko.
U bivšoj Jugoslaviji desio se građanski rat, koji su započeli i nametnuli neki drugi, pre svega spoljni faktori, a zatim Hrvati, Muslimani i šiptari. Šta je naš greh u svemu tome? Greh je što smo rekli da svi Srbi treba da budu u istoj državi, jer su i bili u istoj državi. Tamo gde su bili narod morali su da budu u istoj državi, da je bilo pravde, a mislim pre svega na Bosnu i na Hrvatsku. Kada je reč o Kosovu i Metohiji, valjda ste svi svesni ovde, u sali, da je bombardovanje izvršeno znate zbog čega, zbog ugroženih ljudskih prava Šiptara. Da li su bila ugrožena ljudska prava Šiptara?
Kada je reč o samom zakonu, u članovima 2. i 3. određuje se šta se smatra ratnim zločinom, koja je to teritorija, pa se pre svega osvrće na bivšu SFRJ, a ne SRJ. Zašto se ova vlast odriče nadležnost za one zločine koji su stvarno počinjeni u našoj zemlji, a to su zločini pre svega NATO pakta. Nijedna suverena država ne bi ovo uradila, ali očigledno je da ova naša zemlja danas, pod ovom vlašću, nije suverena država.
Kako to odjednom naši sudovi postadoše sposobni da sude, ovde u zemlji? Kako to odjednom mi imamo primat nad Haškim tribunalom? Ova vlast će reći - Hag je neminovnost, to je nužnost, moramo da sarađujemo sa svetom, odnosno moramo da budemo poslušni.
Pre nekoliko dana predsednik Vlade reče - posle izručenja Šljivančanina ovo je zadnje ili biće možda još nekoliko, ali završavamo do kraja ove godine, da bi pola sata kasnije (ili jedan dan) portparol Florens Artman rekla još 18, a naravno biće još dosta ljudi. Ministar u Vladi Božidar Đelić reče, isto posle izručenja Šljivančanina - neće više biti uslovljavanja od Zapada; da bi ovaj portparol Ričard Baučer odmah rekao - kako da neće, i dalje zahtevamo apsolutnu i potpunu saradnju sa Hagom.
Naravno, pitam se, šta će se poboljšati ovim zakonom? Da li će Srbi sada moći da se vrate u Hrvatsku? Neće. Ko se vrati, ili bude uhapšen ili bude ubijen. Da li će se u Bosni decidirano sprovoditi Dejtonski sporazum? Neće. Međunarodni predstavnik samo Srbe smenjuje, i Ešdaun i Vestendorp i onaj Petrič. Danas Čović kaže, posle tri godine, da je na Kosmetu, maltene, fašizam. Mi smo govorili odavno da je tako i problem Kosova i Metohije smo rešili 1998. godine, ali je došao NATO pakt.
U samom zakonu posebno se potenciraju neka pitanja, kao što je formiranje službe za otkrivanje ratnih zločina. Zašto poseban akcenat na ovu službu? Zar nemamo dovoljno policajaca? Ranije je ova vlast govorila da je 100.000 policajaca, toliko specijalnih jedinica, a sada imamo i žandarmeriju i razne specijalne jedinice. Zašto posebna služba? Očigledno da je ovo najvažniji zadatak ovoj vlasti.
S druge strane, zašto posebno tužilaštvo, zašto posebni sudovi? Kako bi se, očigledno, sudilo po nahođenju ove vlasti.
Kada govorimo o članu 14, vezano za saslušanje putem video konferencijskih veza, to je samo dobra prilika za razne montirane procese; ili ovo ponovo, kao što je u Hagu, uvođenje zaštićenih svedoka. Znači, u Srbiji ćemo imati kao i u Hagu mnoštvo tih lažnih svedoka, ljudskih gnjida koje se danas protiv Miloševića ređaju, a on svojom briljantnom odbranom sve njihove izjave razbija u paramparčad.
Predviđaju se, naravno, i posebne plate i za tužilaštvo i za sudije, jer se računa da će na taj način biti mnogo efikasniji. Da li su ove plate nužne za ove nečasne zadatke ili te pare treba usmeriti, a radi se o 250 miliona dinara, i za penzionere i za prosvetu i nezaposlene, jer svuda je situacija veoma teška.
Na kraju, ono što treba reći, ovaj zakon je u duhu izjava najviših državnih funkcionera kako Srbije, tako i ove državne zajednice Srbije i Crne Gore. Uostalom, pre nekoliko dana, Džefri Najs, ovaj zamenik Karle del Ponte, citirao je Marovića i Đukanovića, šta je rekao Marović devedesetih godina (a hoću da kažem šta znači kada imamo ucenjene političare). Marović je rekao - Srbi su u građanskom ratu prošli devedesetih godina gore nego Jevreji u Nemačkoj. Đukanović je rekao - moramo da razgovaramo i sa ustašama, tim krvopijama koji su nam razbili zemlju. To su oni govorili 1991, 1992, 1993, a danas se najodlučnije zalažu za Hag i impresioniran je Kolin Pauel njihovom saradnjom i njihovim stavom. Muka je narodu od ucenjenih političara, a i od onih koji su odavno u potpunoj vlasti stranih mentora. Naravno, nećemo glasati za ovaj zakon.

Reč ima narodni poslanik Petar Cvetković, a posle njega narodni poslanik Miloš Lukić.

Dame i gospodo narodni poslanici, za proteklih 20-tak meseci novi predlog zakona iz domena pravosuđa, a preciznije iz domena krivičnog prava, najpreciznije rečeno. Podsetimo se da smo za ovaj vremenski period nekoliko puta menjali krivične zakone, odnosno materijalno krivično pravo, da smo nekoliko puta menjali procesne zakone, kako Zakon o krivičnom postupku, tako i Zakon o postupanju protiv organizovanog kriminala, da smo nekoliko puta menjali onaj set zakona iz domena pravosuđa o sudijama, Zakon o javnim tužilaštvima. Otprilike, na svakoj sednici je na dnevnom redu neki od ovih zakona.
Šta to govori? Da li to govori o savesnom, stručnom radu ove skupštine ili istom takvom radu Republičke vlade ili, naprotiv, govori o tome da Republička vlada kao predlagač ovih zakona nema strategiju?
Ne samo da nema strategiju, nema ni viziju, ni nekoliko koraka, dva koraka napred ne vidi, odnosno nema rešenja za situaciju u kojoj se nalazi u ovom trenutku Srbija. Menjanje zakona radi samih izmena je učestala praksa u ovom parlamentu, pri čemu se ne čuje ni glas onih koji to kritikuju, ne ulazeći u to da li osnovano ili neosnovano, ali Republička vlada, odnosno predstavnik Vlade je u svakom trenutku, u obavezi da sedi u ovom parlamentu i da čuje primedbe koje konstantno iznosimo, naročito na ovaj domen pravosuđa, odnosno krivičnog prava, a da uključimo tu slobodno i građansko pravo.
Znači, dokaz o tome je i to što je Republička vlada, odnosno ovlašćeni predstavnik propustio u ogromnom broju slučajeva da čuje primedbe i ispuni ono obećanje od decembra 2001. godine, kada je gospodin Batić obećao kodifikaciju krivičnog prava vrlo hitno i vrlo brzo. Od toga do danas nema ništa. Danas nema ni najave da će bilo šta biti učinjeno, ali imamo novi predlog zakona gde se osnivaju novi tužioci, nova sudska veća, nove pritvorske jedinice, sve specijalno u odnosu na opšte.
Ovo može biti u dobroj nameri, međutim, ne možemo govoriti o dobroj nameri, kada se za sve i svašta posebnim zakonima u odnosu na opšte principe zavode neki posebni principi, odnosno specijalni sudovi ili postupci. Specijalni sudovi, specijalni postupci, specijalni zatvori, specijalni tužioci su primereniji nekim drugim državnim uređenjima i nekim drugačijim društvenim ustrojstvima od onog kojem teži Srbija. Naš cilj je bio, odnosno taj cilj je propagirala Republička vlada, da što pre stignemo, odnosno barem budemo blizu razvijenih demokratskih država. Ovakvim načinom ponašanja mi idemo sve dublje i sve dalje, odnosno ne mi dalje, ali demokratske i razvijene države nam sve više beže.
Ovaj predlog zakona je dat sa obrazloženjem u dva stava ili tri rečenice. Kaže - s obzirom na specifičnosti krivičnog postupka protiv učinilaca ratnih zločina, potrebno je omogućiti saslušanje svedoka ili oštećenog putem video konferencijske veze i tako dalje. Novi slučaj u predlaganju zakona. Usmeni obrazloženi predlozi su vrlo kratki. Pismena obrazloženja su identična u pogledu svakog od zakona. Rešenja su sve specijalnija, čime, gospodo, učestvujemo, možda je prejako rečeno, ali u rušenju umesto u usavršavanju pravnog sistema (kada kažem pravni sistem, mislim upravo na krivično i manje na građansko pravo), koji je koliko - toliko funkcionisao i podsetio bih vas da je i u proteklo vreme ova zemlja imala izuzetne stručnjake iz krivičnog kao i iz građanskog prava.
Umesto da pravimo nadgradnju procesnih zakona, isto kao i materijalnih zakona, iz ovog domena, mi uvodimo nova rešenja bez ikakvih analiza. I ovaj zakon, kao i prethodni, nema analizu. Da li je Vlada ili da li su nadležna ministarstva vršila neke analize zbog čega, kako to popularno žele da kažu, nisu procesuirana krivična dela iz ovog domena ratnih zločina. Zašto nije suđeno, da li je bilo prvo, i zašto nije bilo suđeno? Ukoliko ih je bilo, konkretno krivičnih dela ratnog zločina, da li je krivac sudstvo, kada znamo da sudovi sude na osnovu zahteva javnog tužioca i da sud ne može pokretati proces. Da li ima takvih pokrenutih procesa koji nisu završeni pravosnažnom presudom, u kom slučaju bi bilo krivo sudstvo? Da li su javni tužioci podizali optužnice, odnosno da li su gonili za ova krivična dela?
Ako nisu, zašto nisu kada znamo da je nastavljena tendencija prethodnih 10, 15 godina, a naročito za ove dve godine, da se za javne tužioce upravo traže poslušnici režima, u ovom slučaju poslušnici Republičke vlade i krnjeg DOS-a, odnosno ostatka DOS-a. Zašto ti tužioci nisu preduzimali gonjenje? Ko nam garantuje i gde su te analize da bi specijalni tužilac uradio upravo ono što je potrebno i da bi on tek počeo preduzimati gonjenje za ovu vrstu krivičnih dela.
Da li osnivanjem ovog specijalnog tužioca ima kraja osnivanju specijalizovanih tužilaštava, sudova, veća, specijalnih zatvora, i gde je tu kraj? Pitam kao pravnik, šta će ostati od osnovnih principa utvrđenih Zakonom o krivičnom postupku, ukoliko za svaki domen, za svaku vrstu krivičnog dela osnivamo posebne tužioce, posebne postupke, posebne pritvorske jedinice, posebna veća?
U ovom slučaju nije bilo obrazloženja i očigledno Republička vlada, odnosno Ministarstvo nije bilo na visini da da obrazloženje ovog zakona. Ovaj predlog zakona je samo jedan od više zakona, kao što sam rekao, predloga izmena zakona iz ovog domena krivičnog prava, samo jedan od tih zakona koji najmanje može trpeti kritike, bez obzira što sam uputio ove kritike sada. U odnosu na zakon, moguće ga je prihvatiti i mi znamo zašto ga je potrebno prihvatiti, ali ukoliko je bila malo vidovita ta republička vlada trebalo je da zna i pre godinu ili dve da treba da dođe ovakav zakon i da će postojati zahtev za donošenje ovakvog zakona. Podsetiću vas, kada smo ukazivali da je potreban zakon o saradnji sa Haškim tribunalom, kada je to govorila Demokratska stranka Srbije, ti čuveni pravni eksperti su govorili da nije potreban zakon i da može saradnja i bez zakona.
Nakon toga, insistiranje da se donese taj zakon, a opet prozivaju Demokratsku stranku Srbije kao kočničare donošenja, navodno, bez obzira što je ona to inicirala i čak više puta je opstruisan bio taj predlog, nakon toga preuzimaju ulogu da su oni ti koji predlažu upravo donošenje zakona za saradnju sa Hagom. Ovde je drugačiji slučaj. Ovde su u pitanju ratni zločini i nije bilo nikakvih smetnji. Vlast nije ni od kog sprečavana da pokreće postupak preko tužilaštava. Oni su ostvarili za ovo vreme kompletnu kontrolu kako nad tužilaštvom, tako i nad sudstvom.
Ja bih rekao da nije krivica zbog dosadašnjeg nesuđenja za ratne zločine ili suđenja u malom broju ni tužilaca niti sudova, niti sudija, jer, možda se nećete složiti sa mnom, ova zemlja ima većinu dobrih sudija i većinu dobrih pravnih stručnjaka od onih koji rade u pravosuđu. Oni su stavljeni u ovom trenutku (nije tema, ali samo u jednoj rečenici) u položaj da su pod stalnom kontrolom, pod stalnim pritiskom Ministarstva i aktuelne republičke vlasti, tako da bukvalno ne smeju ništa da preduzimaju bez direktne naredbe ili intervencije.
Stoga ne može biti njihova krivica zbog nevođenja postupka, odnosno, popularno rečeno, neprocesuiranja ovih krivičnih dela ratnih zločina. Nema nikakve njihove krivice i nikako se neće moći naći neki tužilac, kad smo već kod njega, koji će uzgred, a na to su moji prethodnici iz DSS-a lepo ukazali, da su rešenja u zakonu u najmanju ruku problematična oko izbora specijalnog tužioca, oko tužioca za ratne zločine. Taj tužilac za ratne zločine se mora naći iz okvira onih stručnjaka koji su već radili u tužilaštvu i zašto bi on sada samim tim što je imenovan tužiocem za ratne zločince bio stručniji, ne sa iskustvom, kao što reče gospodin Mamula, jer iskustvo nema nikakve veze sa znanjem, samo zbog toga što bi dobio drugi naziv, odnosno nov naziv svog radnog mesta.
Ta rešenja su problematična u tom smislu, baš kada smo kod javnog tužioca, gde kaže - za tužioca može biti izabrano. Zašto - može biti, valjda kažu i lepo treba da stoji - biće izabran. Znači, "može biti izabrano, a za njegovog zamenika postavljeno, lice koje ispunjava uslove za izbor za okružnog javnog tužioca i poseduje visok moralni ugled i nepristrasnost i značajno iskustvo u oblasti krivičnog prava. Prednost u izboru odnosno postavljenju imaju lica koja poseduju znanje i iskustvo u oblasti međunarodnog humanitarnog prava i ljudskih prava." Mislim da je ovde gotovo sve jasno, samo je falila fotografija.
Međutim, u članu 5. stav 5. se označuje da se po prestanku funkcije u tužilaštvu za ratne zločine javni tužilac, odnosno zamenik, vraća na dužnost koju je vršio u javnom tužilaštvu. Potkrala se neka greška predlagaču zakona, jer ovaj peti stav podrazumeva da ne može biti izabran van javnog tužilaštva, a ovaj treći stav je pravljen opisno, samo što nije dostavio i fotografiju kandidata.
Takvih nelogičnosti ima više. Pored toga ono što je istaknuto je da se po Predlogu zakona, po članu 2. kaže da se ovaj zakon primenjuje na krivična dela određena u Glavi DžVI Osnovnog krivičnog zakona. S tim ću završiti. Međutim, u Glavi DžVI Osnovnog krivičnog zakona se ne nalaze sva krivična dela koja poznaje Statut Tribunala, niti statut Međunarodnog krivičnog suda. Nedostaje kompletna grupa krivičnih dela zločin protiv čovečnosti iz člana 5. Statuta Tribunala. Takođe nedostaju i kršenje zakona i običaja ratovanja iz člana 3. Statuta Tribunala. Glava DžVI Opšteg krivičnog zakona ih delimično poznaje u članovima 146. - 151, ali je to daleko manje od člana 3. Statuta Tribunala pa je i s toga veoma bitan amandman koji je na ovaj član podnela DSS.
Bez amandmana DSS-a, mada ne znam da li će ga Vlada usvojiti, potpuno je drugačija suština ovog predloga zakona i on će se pokazati, ukoliko se ne usvoji amandman DSS-a, samo dnevno - političkom željom vlasti da osvoji neke poene, bilo inostrane bilo u domaćoj političkoj javnosti. Hvala.

Narodni poslanik Miloš Lukić nije prisutan. Reč ima narodni poslanik Bojana Aleksić.

Juče smo na zajedničkoj sednici dva odbora, za bezbednost i pravosuđe, prvi put čuli da u ovoj zemlji postoji haški i antihaški lobi. Moram priznati da mi iz DSS-a nismo znali za takvu stranačku podelu i da smo na neki način bili iznenađeni, tim pre što ne znamo da li su nas ti koji su tu podelu izmislili svrstali u haški ili u antihaški lobi.
Mi sebe ne smatramo ni jednima ni drugima. Još kada je predsednik Koštunica postao predsednik SRJ jasno smo definisali svoj odnos prema Haškom tribunalu i prema ljudima koji su počinili ratne zločine. Bili smo svesni da se sa Hagom mora sarađivati ako hoćemo da se vratimo u međunarodnu zajednicu i da uđemo u evropske institucije, ali isto tako smo stalno pokušavali da ukažemo pre svega na potrebu donošenja Zakona o saradnji sa Haškim tribunalom u vreme kada za to nije postojala spremnost kod ostalih članica DOS-a.
Nešto kasnije one su ipak na to pristale i sa zakašnjenjem je takav zakon donet. No, moramo pomenuti i neke slučajeve nekih naših državljana i državljana Republike Srpske koji su ipak izručeni tom tribunalu na jedan pomalo divlji način, bez zakona i s pravne strane samim tim prilično sporan, čime su pre svega povređena njihova ljudska prava. Jer, ako hoćemo da se zaklinjemo u ta ljudska prava onda treba svi da ih poštujemo, i onda ta ljudska prava imaju čak i optuženi i okrivljeni.
Od početka smo ukazivali na to da bi bilo najbolje da se našim državljanima sudi u našoj zemlji i u svim onim slučajevima u kojima je to moguće, znači u svim onim slučajevima gde ne postoje izričiti zahtevi i izričit interes Haškog tribunala bolje je da ljudima koji su osumnjičeni za ratne zločine sudimo u ovoj zemlji. I to svim građanima bivše SRJ, svih nacionalnosti, jer smo svesni da je u ovoj zemlji postojao građanski rat, da je građanski rat po pravilu suroviji od svakog drugog rata, da u građanskom ratu udari obično komšija na komšiju, da se tu svašta dešava, da se izmiruju i neki računi iz prošlosti koji nemaju mnogo veze sa politikom, i samim tim dolazi vrlo često do činjenja zaista strašnih zločina.
Nismo za to da se amnestiraju zločinci sa koje god strane dolazili, ali isto tako nismo ni za to da se samo Srbima sudi i da priznamo da smo mi zločinački narod, kako nažalost neki u ovoj zemlji često žele da predstave.
Ono što mene posebno brine kada govorimo o ovom zakonu, koji je svakako trebalo da bude donet ranije, i koji je svakako mogao da spase odlaska u Hag neke ljude, to je ovaj član 5. gde se definiše kako treba da izgleda specijalni tužilac. Već su moje kolege iz DSS-a govorile pre mene da tu ima vrlo nepreciznih tumačenja, a ja lično zaista ne razumem šta znači visok moralni ugled, da ne govorimo o jezičkoj rogobatnosti ovakvog dela rečenice, visok moralni ugled i nepristrasnost i značajno iskustvo u oblasti krivičnog prava.
Pa, zar se za svakog tužioca i za svakog sudiju, za svakog službenika koji radi u pravosuđu ne podrazumeva da mora biti nepristrasan? Zar je to nešto što trebna posebno naglasiti? To je u koliziji sa samom rečju pravda i rečju pravosuđe. Šta znači visok moralni ugled? Svi znamo šta znači visok moral, odakle ta reč ugled, valjda neko ko je ugledan u svojoj profesiji, pa i to je relativno, znate. Svako može da ima svog favorita.
Što se tiče ovakve formulacije da prednost u izboru, odnosno postavljenju imaju lica koja poseduju znanje i iskustvo u oblasti međunarodnog humanitarnog prava i ljudskih prava, tu su, takođe, moje kolege već izrazile neku rezervu i pomenule neka imena koja, nažalost, poslednjih godinu, godinu i po dana ne silaze sa naših televizija. To su neki ljudi koji se predstavljaju kao članovi nevladinih organizacija, a u stvari su blisko povezani sa Vladom, a govore kao da nisu pripadnici ovog naroda, nego kao da mrze ovaj narod.
Ako će se po ovom zakonu suditi pravično, ako je svrha ovog zakona da se osude ljudi koji su zaista činili ratne zločine, bez obzira na njihovu nacionalnu pripadnost, onda je za nas ovaj zakon prihvatljiv. Ako pak ovaj zakon treba da posluži novopečenim srbomrscima, povampirenim srbomrscima iz Titovog vremena, kada je svako u ovoj zemlji mogao da bude i Hrvat i Slovenac i Makedonac i šta god treba, samo Srbin nije mogao da bude Srbin, i kada je na neki način bilo sramota da Srbin bude Srbin, to su forsirali Tito i Kardelj, nažalost, ima dosta njihovih učenika i sledbenika upravo Srba koji se ponašaju u skladu sa njihovom doktrinom, i ako će takvi doći da sude po ovom zakonu, onda se ovom našem narodu ne piše dobro. Bojim se da u tom slučaju ovaj zakon neće ispuniti svoju svrhu.
Najzad, da kažem još nešto. Kada govorimo, a o tome se juče mnogo govorilo, a ima veze i direktno sa donošenjem ovog zakona, i o Slobodanu Miloševiću i o čelnicima bivšeg režima, treba reći da je tim ljudima, a mi iz DSS-a smo na to ukazivali svojevremeno, pre svega trebalo suditi ovde i pre svega je trebalo da im sudi srpski narod.
Nisu oni počinili nikakve zločine prema Muslimanima i Hrvatima. Oni su ovaj narod doveli u bedu, oni su naše živote uništili, oni su naše sinove odveli u rat u kome Srbija nije učestvovala. Iz tog rata su se naša deca vraćala osakaćena. Oni su poslali tamo neke ljude koji jesu naša bruka i sramota i koji su oslobađali srpske kuće od frižidera, televizora i ušteđevine koja je ostala za njima. Tim ljudima je, pre svega, trebalo suditi ovde i trebalo je da im sudi ovaj narod. Dokazi protiv njih i njihovih nedela se nalaze pre svega u ovoj zemlji.

Reč ima narodni poslanik Milovan Radovanović, a posle njega narodni poslanik Milan Radulović.

Dame i gospodo narodni poslanici, podsećanja radi, sve što je u vezi sa saradnjom sa Haškim tribunalom, a tiče se izručenja lica, u suprotnosti je sa članom 47. stav 2. Ustava Republike Srbije, koji kaže: "Građanin Republike Srbije ne može biti lišen državljanstva, prognan ili ekstradiran". Takođe, da vas podsetim da je Nemačka, da bi izručila državljane drugih država, a nalaze se na njenoj teritoriji, morala da menja ustav kako bi ih isporučila Haškom tribunalu.
Drugo, sa Amerikancima i Haškim tribunalom vi ste već završili posao osude srpskog naroda i države za sve ono što se događalo od 1991. godine nadalje. Potvrda vam je to što se veliki broj Srba nalazi u Haškom tribunalu: Šešelj, Krajišnik, Milošević i drugi. Sada biste mogli komotno da odredite jednu mesnu zajednicu za dalje suđenje ljudima za koje kažete da su ratni zločinci.
Kako možete u članu 3. Predloga zakona da odredite nadležnost suda u Srbiji za ono što se dešavalo na prostorima bivše SFRJ? Recimo, desilo se neko krivično delo ratnog zločina u Sloveniji, izvršilac je državljanin Slovenije i kako može veće za ratne zločine Okružnog suda da sudi po tom predmetu?
Članom 15. uvodite institut zaštićenog svedoka. Da li je to po principu vašeg kontroverznog biznismena Ljubiše Buhe Čumeta, koji je u nekim postupcima naznačen kao zaštićen svedok ili neki zaštićeni svedok koga pokušavate da nametnete Haškom tribunalu i već mu sada plaćate enormne račune za struju - 80, 90 i više hiljada dinara samo da biste ga lobirali.
Kažete u Predlogu zakona da je potrebno saslušanje svedoka. Saslušanje svedoka, samo da bi potvrdili eventualnu krivicu lica, a kada je u pitanju traženje svedoka za odbranu određenih lica koja ste optužili za ratne zločine, onda tu odbranu otežavate i sakupljanje dokaza, suđenje i hapšenje. Već drugi mesec je u pritvoru srpski radikal Momir Marković, samo zbog sličnih radnji koje je preduzeo na sakupljanju dokaza.
Govorite o efikasnom otkrivanju lica. Vi govorite sve u prilog onome što ne treba da se radi, a sprečavate efikasno otkrivanje lica za odbranu osuđenika, bez obzira da li su oni osuđeni pred Haškim tribunalom ili će sutradan biti optuženi i osuđeni po ovom zakonu.
Vi znate šta mi srpski radikali mislimo o većini hrvatskog naroda. Jednostavno, oni nas genetski ne podnose, da ne kažem mrze, ali bi trebalo, vi pogotovo, da imate u vidu i da se stidite kada Stjepan Mesić, predsednik Hrvatske, novine su prenele, 16. juna ove godine, kaže: "Susreo bih se sa generalom Antom Gotovinom i učiniću sve što je potrebno da mu se osigura kvalitetna i dobra odbrana". Vi ovde u Srbiji radite sasvim nešto suprotno.
Dalje, ova materija o krivično-pravnoj odgovornosti se već nalazi u Glavi DžVI u 19 krivičnih dela, tako da nije potrebno predlagati novi zakon u vezi sa ovim ili sličnim krivičnim delima. Važeći Zakon o saradnji sa Haškim tribunalom, koji je protivustavan, postoji samo pro forme. On vam služi i on postoji samo da bi se sprovela procedura i izručenje lica Haškom tribunalu. Takav je slučaj sa Veselinom Šljivančaninom i takav će biti slučaj i sa ovim zakonom.
Na koga vam Amerikanci ukažu, vi ćete ga unapred osuditi, a formalno sprovesti postupak. Neće biti stvarnog utvrđivanja krivice i odgovornosti lica.
Zašto u nazivu zakona stoji - protiv učinilaca ratnih zločina? Pa, vi unapred lica protiv kojih se podnese optužnica proglašavate ratnim zločincima. Kako je to moguće? Možda bi bilo bolje da stoji - u postupku utvrđivanja ratnih zločina. Vi po onom sistemu Sonje Brkić, da je lice protiv koga je podneta krivična prijava kriminalac. Odakle to? Ili, kada kaže da će se nekako regulisati primena važenja pritvora retroaktivno itd.
Govorite da je cilj ovog predloga zakona efikasnije sprovođenje postupka. Pa, već i ovim predlogom zakona imamo tri postupka. Zakon o krivičnom postupku, Zakon o saradnji sa Haškim tribunalom i ovaj predlog zakona, koji će biti zakon o istim krivičnim delima, onda će postojati tri i više postupaka.
Dalje, plate, beneficije itd. Nemam vremena više.

Reč ima narodni poslanik Milan Radulović (nije prisutan). Sledeći prijavljeni govornik je narodni poslanik Sreten Mitrović, a posle njega narodni poslanik Dragan Jočić. U sali nije ni narodni poslanik Dragan Jočić. Posle narodnog poslanika Dragana Jočića reč ima narodni poslanik Branislav Vakić.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, postavlja se pitanje zašto se donosi poseban zakon o ratnim zločinima, kada već imamo zakone koji regulišu istu pravnu materiju. Imamo Zakon o krivičnom postupku, imamo Krivični zakon, imamo specijalne zakone. Sve ovo što se predlaže kao rešenje u ovom zakonu o postupcima za ratne zločine moglo se izvršiti kroz normalne izmene postojećih zakona.
Stvaranje jednog ad hok suda predstavlja kršenje svih osnovnih pravnih principa svakog pravnog poretka. Predlog zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa protiv učinilaca ratnih zločina je sud koji je ustanovljen da prati jednu grupaciju zbog počinjenih akata i prvenstveno, ako ne i potpuno, jednu određenu grupu ljudi i programiran je da progoni one kojima je uskraćeno pravo na ravnopravnost.
Sud koji se formira samo po jednoj osnovi po definiciji je diskriminatoran, nesposoban da podjednako sa ostalim prekršajima primeni pravdu. Takav sud predstavlja oružje protiv izabranih neprijatelja radi suzbijanja suprotnih interesa i gonjenja na osnovu političkih optužbi, i Predlog ovog zakona o ratnim zločinima stvara prinudu donošenja osude.
Smatraće se da istražitelj, tužioci i administrativno osoblje koje će se naći u ovom privremenom, nazovimo, tribunalu, da bi ispitivali optužbe o zločinima koji su činjeni, nisu ispunili svoje obaveze ako ne bude presude. Malo ko će od sudija imenovanih da služe takvom sudu osećati da ima slobodu da oslobodi bilo koga, osim onih najnevažnijih ili onih koji su pogrešno optuženi. Nalogodavci, ili kako ministar Batić reče da je ovaj predlog zakona prihvaćen od strane OEBS-a i Saveta Evropske unije, jesu isti oni koji su formirali Haški tribunal u cilju nanošenja štete i satanizacije svoga neprijatelja, a sebe potpuno zaštitili propagandnom lavinom koja se vodi protiv optuženih.
Hoće li se ovako formiran sud ili koji će se sud usuditi da postavi pitanje kriminalnih bombardovanja, koja su avioni NATO agresora izveli protiv nezaštićenih civila, njihovih domova, škola, bolnica, energetskih postrojenja i drugo; bombardovanja koja su direktno oduzela živote hiljada ljudi, koja su prouzrokovala materijalnu štetu merenu milijardama dolara. Koga treba smatrati odgovornim za razaranje gradova u Srbiji, ko je odgovoran za napade na kolonu izbeglica na Kosovu i Metohiji i zar ne predstavlja zločin to kada su kasetne bombe padale na bolnice u Nišu, Aleksincu i drugim gradovima širom Jugoslavije?
Hoće li odgovarati NATO i Amerika za stradanja nastala posle potpisivanja mirovnog sporazuma 1999. godine, kada su na Kosovu i Metohiju ušli kao snage bezbednosti? Umesto da obezbede sigurnost svih građana i kulturnih baština mi imamo progon oko 250.000 Srba i nealbanaca, kidnapovanja, ubijanja i ruševine. Baš kao što su i počeli uz pomoć albanskih neprijateljskih bandi koje su podstrekivali i kuražili pre agresije i sada im pomažu u ostvarivanju njihovih ciljeva. Da je situacija na Kosovu i danas katastrofalna potvrdio je potpredsednik Vlade i šef Koordinacionog centra Nebojša Čović, koji je tek sada uvideo da je situacija na Kosovu i Metohiji na rubu fašizma.
Nadam se da je svima jasno da prilagođavanje ili, kako se to u narodu kaže, udvaranje međunarodnoj zajednici nije doprinelo poboljšanju stanja na Kosovu, a sigurno neće ni donošenje ovog zakona po njihovom nalogu doprineti boljoj saradnji u celini, pa na osnovu toga mi socijalisti nećemo glasati za ovaj zakon.

Reč ima narodni poslanik Dragan Jočić. Nije prisutan.
Reč ima narodni poslanik Branislav Vakić, a posle njega narodni poslanik Dragiša Đoković.