S obzirom da je Poslovnikom predviđeno dva puta po deset minuta za šefove poslaničkih grupa ne bi bilo tako predviđeno da mora odjednom da se koristi, tako da očigledno možemo da se javimo još nekada u toku rasprave, a ne samo na početku. To je nešto što je za nas potpuno prihvatljivo i normalno, ali da se vratimo na Predlog zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku protiv učinilaca ratnih zločina.
S obzirom da je Demokratska stranka Srbije uvek insistirala na tome da Zakon o saradnji sa Haškim tribunalom mora da bude nešto što bi bilo prihvaćeno da bi se ta saradnja odvijala zakonito, smatramo da suđenje za ratne zločine treba pre svega početi u našoj državi, jer mi sami treba da raskrstimo sa onim našim državljanima koji su u svoje ime, a ne u naše, činili ratne zločine. Mi smo smatrali uvek da oni koji su kršili norme međunarodnog prava, ratnog prava, moraju da odgovaraju, i to ne u Hagu nego ovde kod nas, u Srbiji. Smatramo da oni koji su protiv ovog zakona u stvari podržavaju Haški tribunal i to da našim državljanima bude suđeno tamo.
Smatramo da između dva loša rešenja treba izabrati ono koje je manje loše i koje je više u korist ne samo građana već i države Srbije, a to je da se učiniocima ratnih zločina sudi ovde, jer će naši sudovi svakako biti pažljiviji i bolje će ispitati sve okolnosti, sa jedne strane, a sa druge strane, kazne pred našim sudovima su daleko blaže nego kazne pred Haškim tribunalom. Ako se uzme da su kazne pred našim sudovima one koje su postojale u vreme izvršenja krivičnog dela, a to je maksimalna kazna zatvora od 20 godina kao zamena za smrtnu kaznu, nešto što je daleko blaže nego što postoji pred Haškim sudom i što je dobro za državu i bolje za građane kojima će eventualno biti suđeno za ratne zločine.
Zato je Demokratska stranka Srbije smatrala da je još ranije trebalo doneti ovakav zakon, pokazati dobru volju da se sarađuje sa Hagom, ali dvosmerno, ne samo tako što će da se isporučuju građani od braće Banović pa do svih ostalih, već da jednostavno saradnja sa Haškim tribunalom bude dvosmerna u razmeni dokaza, u razmeni svih stvari koje mogu da doprinesu da se svi koji su optuženi za ratne zločine izvedu pred lice pravde i odgovaraju zato što su činili ratne zločine.
Demokratska stranka Srbije je na tome uvek insistirala i smatrala da je bolje nekome suditi u našoj državi i da će tada imati mnogo pravičnije suđenje nego u Haškom tribunalu, i da se na taj način može zaštititi država. To kažem jer smo neretko svedoci da u Haškom tribunalu neko pokušava da optuži celu državu, ceo narod da je bio genocidan, da je država bila genocidna, tako da je ovo upravo način da se to izbegne i da zaštitimo građane i državu i da našim građanima, koji će odgovarati i koji moraju da odgovaraju za zločine koje su činili, ako su ih činili, sudimo ovde.
Ovaj zakon sam po sebi je jedan tehnički zakon koji reguliše najopštije postupak nadležnih državnih organa protiv učinilaca ratnih zločina, ali tu se mogu staviti primedbe. U članu 2, gde se reguliše nadležnost ovog suda ne podrazumevaju se zločini protiv čovečnosti, zločini predviđeni članovima 3. i 5. Statuta Haškog tribunala, i ako bi ovo ostalo ovako mi bismo najteža krivična dela protiv čovečnosti jednostavno izuzeli iz naše odgovornosti i direktno prepustili Haškom tribunalu. Možda je namera predlagača ovog zakona da provuče da se za najteža krivična dela ne sudi ovde, već da tu ostane i dalje isključivo nadležan Haški tribunal.
Mi smo podneli jedan upozoravajući amandman da mora da se ostavi mogućnost da se za najteža krivična dela sudi upravo u Srbiji i da se ne izuzme nadležnost srpskih sudova u ovim stvarima, jer je to suprotno, i ako govorimo o saradnji sa Haškim tribunalom onda treba svakako i ovo uvrstiti. Mi se za to zalažemo, takav amandman imamo i mislimo da se ovo mora prihvatiti, jednostavno da bi kroz jednu punu, stvarnu nadležnost ovog suda učinili to da on bude nadležan za sve zločine i na taj način da učinimo još jedan korak da našim državljanima mi sudimo.
U članu 3. krajnje je nedefinisano na koga se ovaj predlog zakona odnosi. Mi smo predložili da se ovaj predlog zakona odnosi na državljane ne samo sa teritorije Srbije i Crne Gore, već na sve državljane sa teritorije bivše SFRJ. Ovo pre svega mora da se odnosi i država mora da ima mogućnost da sudi i za ratne zločine nad Srbima u Hrvatskoj, Bosni i naravno nad Srbima na Kosovu. Onaj ko pokušava da napravi sud koji bi sudio samo Srbima i koji bi izuzeo nadležnost ovog suda za teritoriju bivše SFRJ, pokušava da jednostavno napravi neki truli kompromis sa nekim okolnim državama kako bi jednostavno izuzeo njihove državljane koji su se ogrešili prema našim državljanima i prema Srbima koji su živeli u Hrvatskoj i Bosni.
Našim predlogom amandmana otvaramo mogućnost za krivično gonjenje svih počinilaca sa teritorije bivše Jugoslavije, kako bi jednostavno svi ostali koji su činili ratne zločine nad Srbima, a naročito u Krajini i u Bosni, bili izvedeni pred lice pravde. To je ono što je naš interes i čime moramo da se bavimo u narednom periodu. Pored toga što moramo da one koji su navodno u naše ime činili zločine izvedemo pred lice pravde, moramo to da uradimo i sa onima koji su to radili našim sugrađanima, koji su to radili Srbima u Krajini, Bosni i na Kosovu. Njih niko ne sme da amnestira od odgovornosti. Ako će ih amnestirati od te odgovornosti neko u Hagu zato što nema dovoljno mesta, ako će kao u Hrvatskoj za zločine u Splitu ili na drugim mestima ti ljudi biti amnestirani od odgovornosti, mi to ne smemo da učinimo, niti smemo to da zaboravimo.
Zato mora da se otvori nadležnost ovog suda za državljane sa teritorije bivše SFRJ kako bi Srbi mogli sebe da zaštite i kako zločini protiv Srba ne bi bili zaboravljeni. Ovo jednostavno mora ovako da se uradi. Oni koji budu protiv ovoga pokazaće očiglednu nameru da se ovaj tribunal iskoristi za suđenje samo za naše zločine, što mislim da nije dobro, jer nisu samo naši činili zločine, već je toga bilo na svim stranama i o tome se mora voditi računa.
Naročito se mora voditi računa da se Albanci koji su činili i dalje čine ratne zločine prema Srbima na Kosovu izvedu pred lice pravde, da se otvori mogućnost, kroz saradnju sa UNMIK-om, da oni budu isporučeni Srbiji i da se njima sudi u Srbiji. To je nešto što bi moralo da bude prioritet ovog suda i ovog tužioca kada bude počeo da radi.
Ovim zakonom, što je pomalo sporno i uopšte u teoriji prava, formira se nešto posebno.
Smatramo da postojeće tužilaštvo, postojeći sudovi i postojeća policija mogu u ovom postupku da postupaju i da nije potrebno do kraja osnivati sve posebno. Ako se predlagač zakona, Vlada Republike Srbije odlučila da formira posebno tužilaštvo, u redu, videćemo koliko će biti efikasno.
Nije moralo, moglo je da se radi i sa postojećim organima i jednostavno da se postojeća procedura primenjuje.
Ima puno nejasnih odredbi koje možda govore da se sužava krug ljudi koji treba da budu izabrani za tužioca; to vidite u članu 5. gde se kaže - za tužioca za ratne zločine može biti izabrano, a za njegovog zamenika postavljeno, lice koje ispunjava uslove za izbor za okružnog javnog tužioca i poseduje visok moralni ugled, nepristrasnost i značajno iskustvo u oblasti krivičnog prava.
Visok moralni ugled je krajnje relativna kategorija i nešto što je za vas visok moralni ugled ne mora da bude za njih. Za nekog je odlazak u Šilerovu visok moralni ugled, kada to radi da bi radio nešto drugo. Kada to uradi neko drugi, onda je to krivično delo. Znači, to su relativne kategorije, visok moralni ugled. Zato ova odredba, po meni, nije najsrećnije rešenje i ona će tu služiti, verovatno, da bi se neki potencijalni kandidati diskreditovali, kao i nepristrasnost i značajno iskustvo u oblasti krivičnog prava, i dalje nastavlja - prednost u izboru, odnosno postavljenju imaju lica koja poseduju znanje i iskustvo u oblasti međunarodnog humanitarnog prava i ljudskih prava.
(Predsedavajuća: Da li koristite i sledećih deset minuta? )
Da. Ovakvo iskustvo, nažalost, poseduju samo oni koji su bili u nevladinim organizacijama i koji su pohađali razne kurseve koje su organizovale međunarodne organizacije. Tu se dalje sužava krug ljudi, pa da li će to biti Sonja Biserko ili Nataša Kandić, možda, pošto su one najbolji poznavaoci humanitarnog prava, ili neko drugi.
Mislim da su ove odredbe, ove kvalifikacije - visok moralni ugled, nepristrasnost i značajno iskustvo u oblasti krivičnog prava, međunarodnog humanitarnog prava - kategorije koje jednostavno ne treba da budu prisutne kada se biraju ovako značajni tužioci. Ako postoje opšti uslovi, to je nešto što je opšte za sve. Ovi posebni kriterijumi, koji su relativni i podložni oceni onih koji treba da odlučuju ko će biti postavljen, jesu nešto što će se koristiti da bi se neko diskvalifikovao, verovatno i zbog političke ili neke druge pripadnosti i da bi se miljenici, kao u slučaju nekih drugih, postavljali na važna mesta, da li je to kao Sonja Brkić ili neko drugi, ali jednostavno da bi se ljudi sa krajnje spornim kvalifikacijama, ali sa "iskustvom" u oblasti humanitarnog prava, postavljali na ovo mesto.
Od ovog tužioca će mnogo zavisiti i uopšte zavisiće način rada ovog tribunala, da li će da sudi samo Srbima ili će se ovo posebno odeljenje pri Okružnom sudu ili ovaj sud ili ovo tužilaštvo pozabaviti i zločinima koje su drugi činili.
Plašim se da mi kao Srbi, i mi kao država Srbija i mi kao Narodna skupština Republike Srbije to ne smemo da zaboravimo, preko toga ne smemo da pređemo. Naravno, ima i onih koji su spremni da to zaborave, pređu preko toga, naročito one države koje su počele da sude, recimo Hrvatska, svojim građanima za ratne zločine nad Srbima, pa se sve to pretvori u jednu sprdnju, kao što je bilo poznato suđenje za ratne zločine u luci "Lora" u Splitu, gde su maltene beznačajne kazne izricane Hrvatima koji su na najmonstruozniji način mučili i ubijali crnogorske rezerviste. To je nešto što ne sme da ostane zaboravljeno i preko čega mi ne smemo da pređemo i zato će ovaj sud i ovo tužilaštvo imati posebnu ulogu u narednom periodu.
Ono što se opet uvodi, uvodi se posebno odeljenje MUP-a koje će se baviti samo ovim poslovima. Pri Okružnom sudu se obrazuje veće za ratne zločine. Uvodi se posebna pritvorska jedinica. Neko očigledno ima nameru da napravi neki srpski Ševeningen i na taj način možda da žigoše neke ljude. Mislim da jednostavno ove posebnosti koje uvodite treba da posluže da bi se nova finansijska sredstva, kroz stvaranje tih posebnosti, oprala. Predviđeno je 212 miliona dinara za ovo, obezbeđene su pare iz donacija za ovo i plašim se da će upravo te posebnosti omogućiti mnogima da kroz privilegovane firme te pare kanališu ka svojim stranačkim ili nekim drugim prijateljima, i to nije dobro. Jednostavno, ne treba koristiti ovaj način za zloupotrebu donacija i budžetskih para, već treba u redovnim zatvorima bez posebnog odvajanja i kroz redovne organe, koji bi se bavili možda ovim poslovima, rešiti ova pitanja.
Treća ozbiljna primedba poslanika Demokratske stranke Srbije na ovaj zakon, odnosi se na članove 14. i 15, gde se kaže - ako nije moguće obezbediti prisustvo svedoka ili oštećenog na glavnom pretresu, njihovo saslušanje može se vršiti putem videokonferencijske veze. Od ovoga se odustalo čak i u Hagu. Čak i u Haškom tribunalu su odustali od ovakvog rešenja video konferencijske veze. Oni imaju program zaštićenih svedoka, ali video konferencijske veze više ni tamo nema. To se pokazalo kao loše i kao sredstvo za nameštene svedoke.
Zašto nekom u Srbiji treba video konferencijska veza? Zašto država Srbija ne može da obezbedi sigurnost čoveka koji treba da svedoči pred našim sudom? Da li je ova država toliko slaba, loša i neodgovorna da ne može da zaštiti jednog svedoka, ili je možda namera da razne žrtve zločina iz Bosne svedoče protiv naših državljana ovde, putem video konferencijske veze, ili šta drugo? Da se opet pojavljuju silovane, ove i one, kako bi se ovde vodili montirani postupci, kao što ih ima u Hagu.
Mislim da ne bi smelo da bude namera zakonodavca, s obzirom da ovakvo rešenje ne postoji u međunarodnom zakonodavstvu. Postoji putem međunarodne krivično pravne pomoći, konferencijska veza u nacionalnim zakonodavstvima ne postoji. Član 15. galsi - na obrazloženi predlog zainteresovanog lica, sud može odlučiti o zaštiti ličnih podataka svedoka ili oštećenog. Ako se video konferencijska veza dovede u vezu sa članom 15, gde se mogu zaštititi podaci oštećenog ili svedoka, znači, putem video konferencijske veze će vam svedočiti neko ko će biti skremblovan, još tamo gde svedoči... Uzmimo na primer da neka žrtva iz Hrvatske svedoči skremblovano putem video konferencijske veze, tako da optuženi neće moći ni putem video konferencijske veze da vidi svedoka ili oštećenog, jer će biti skremblovan, a on neće biti u mogućnosti da sazna njegovo ime.
Ovo je sa pozicije krivičnog procesnog prava i opšte rimskog prava, koje je uvelo svedočenje i ističe posebni značaj vizuelnog kontakta svedoka i optuženog, nešto što je potpuno neprihvatljivo i nešto što nigde ne postoji. Doći ćemo u situaciju da nam svedoči neko skremblovan, stotinama ili hiljadama kilometara daleko, a da ne znamo identitet tog lica. Šta je ovo drugo nego nameštanje svedoka ili montirani procesi? Ovo jednostavno ne sme ovako da stoji.
U zakonodavstvu Bosne i Hercegovine jesu posebno regulisani statusi svedoka, odnosno postupak zaštite svedoka i tačno se kaže kako i kome su dostupni podaci zaštićenih svedoka. Oni su dostupni oštećenom, oni su dostupni i optuženom, jer taj mora da zna ko ga tuži, da bi mogao da se odbrani od onoga što ovaj svedoči i da pruži kontraargumente, a ne da on ne zna niti identitet, niti da može da ga vidi, s obzirom da će to lice biti zaštićeno, odnosno neće biti i još da svedoči putem video konferencijske veze. Od toga se odustalo i ovoga nema ni u jednom zakonodavstvu, niti nacionalnom niti međunarodnom. Haški tribunal je od ovoga odustao.
Ne znam koja je namera zakonodavca da ovo stavlja kod nas. Mi smo predložili amandman da će se o načinu zaštite svedoka doneti poseban zakon u određenom roku, kako bi ovo moglo da funkcioniše. Ovako mi otvaramo mogućnost za montirane procese. Zaštićeni svedoci iz Hrvatske i Bosne ne uvode se da bi neko od građana Srbije svedočio za ratne zločine nad Srbima. To mora da nam bude jasno. Zato je važno da se ovde posebna pažnja posveti ovom delu i da se isključi ova mogućnost.
Ovim zakonom predviđene su posebne zarade i sve ostalo, što zbog ozbiljnosti i odgovornosti posla može da bude prihvatljivo. S obzirom da je ovde predviđen takođe veliki budžet i planiraju se sredstva iz donacija i neko na zapadu će biti vrlo raspoložen da opremi posebne zatvorske jedinice, posebna odeljenja i posebna tužilaštva, s obzirom da su donacije koje su stizale u Ministarstvo pravde išle nekim sumnjivim tokovima, da je sindikat zaposlenih u sudskoj upravi više puta isticao da se ne zna gde su pare od grčkih donacija, milion i po dolara i neke druge donacije. otvara se mogućnost za nove zloupotrebe, za nova nameštanja poslova. Treba voditi posebno računa o tome kako će se trošiti ova sredstva.
Ovaj zakon jeste prihvatljiv i on mora da bude donet, s obzirom da bi se tada država Srbija tačno odredila i prema Haškom tribunalu i prema našim državljanima, jer sigurno će ona bolje u postupcima za ratne zločine postupati prema našim državljanima nego Haški tribunal. Ovo je mogućnost da mi zaštitimo državu od optužbi kojih je bilo - da je ceo srpski narod genocidan i da je cela država učestvovala u ratovima.
Jednostavno, DSS će podržati ovaj zakon u načelu. Podneli smo amandmane koji popravljaju tekst zakona i čine ovaj zakon mnogo boljim za državu. Očekujem da ovaj zakon bude usvojen i da se Srbija odredi prema suđenju za ratne zločine u svojoj državi i na taj način najbolje pokaže da je zrela da kao država odgovorno gradi institucije i da na taj način bude jedan ravnopravan član međunarodne zajednice.

Reč ima narodna poslanica Gordana Pop-Lazić, zamenik predsednika poslaničke grupe SRS.

Dame i gospodo narodni poslanici, iz razloga za donošenje zakona po hitnom postupku, mi, srpski radikali, videli smo razlog za donošenje ovog zakona. U obrazloženju predlagač, Vlada Srbije, kaže da nam predlaže donošenje ovog zakona po hitnom postupku radi poboljšanja saradnje sa Međunarodnim tribunalom za gonjenje lica odgovornih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava, počinjena na teritoriji bivše Jugoslavije od 1991. godine. Pa, da počnemo hronološki.
Doneli ste, prvo, Zakon o saradnji sa Haškim tribunalom, za koji je ovde ministar rekao da je realnost i da, jednostavno, šut sa rogatim ne može i da smo morali da ga donesemo. Pre toga, isporučen je Milošević, bez zakona. Juče smo čuli da je ključnu ulogu u tome imao Čedomir Jovanović, ali smo čuli od ministra Batića da je Koštunica o svemu bio i te kako dobro upoznat. Mislimo da su juče i jedni i drugi bili u pravu.
Posle toga, izmenjen je onaj ključni član 39. Zakona o saradnji sa Haškim tribunalom, koji je prvobitno garantovao da će se isporučivati samo oni koji se nalaze na haškoj optužnici, a protiv kojih je već podignuta optužnica. Nakon izmene tog člana 39. videli smo da je moguće isporučivati bezbroj ljudi, onoliko koliko Haški tribunal bude potraživao. Nakon toga, iskukali ste i izmolili hašku optužnicu protiv Vojislava Šešelja. Vojislav Šešelj je otišao u Hag da se suprotstavi tom tribunalu.
Sada, Karla del Ponte ne zna šta će sa Miloševićem, a još manje zna šta će sa Šešeljem i traži od vas da ovde osnujete, u zemlji, sud koji će suditi nekim ratnim zločincima i time ostaviti nama samima da dokažemo pred svetom da smo mi Srbi zločinci i da smo genocidan narod. Ako je neko i počinio ratni zločin, ne sporim da je to moguće, to je individualni čin. Sigurna sam u to da niko ni u vojsci, ni u policiji nije izdavao naredbe da se zločini čine.
Dakle, moguće je da takvi slučajevi postoje i do sada, po važećem Krivičnom zakonu moglo je da se sudi za ratne zločine za sva dela iz glave DžVI Osnovnog krivičnog zakonika. Imate do sada dvojicu koji su osuđeni za ratne zločine u Prokuplju. Viši sud im je čak i pooštrio kaznu. Imate, koliko smo upoznati, u akciji "Sablja" uhapšenu dvojicu koja se nalaze u Novom Sadu, a koji se terete da su počinili neke ratne zločine u Ovčari.
Postavlja se pitanje, koliko još mislite da ima ratnih zločinaca kada predlažete donošenje ovog zakona, kada tražite da se osnuje sud za počinioce ratnih zločina, specijalni javni tužilac za ratne zločine i sve ono što je u zakonu još predviđeno od organa i organzazcija koji će učestvovati u istražnim radnjama i u samom suđenju. Ne verujem da biste to učinili ukoliko ima dvoje, troje, petoro ljudi. Verovatno znate koliko ljudi morate da osudite za ratne zločine. Karla del Ponte sama kaže da ima još 17 optužnica, a da se nijedan od tih 17 ne nalazi na teritoriji Republike Srbije, mada za Mladića često sumnjiči državne organe u Srbiji da ne žele ili nisu u mogućnosti da ga uhapse. Očigledno, on se ovde ne nalazi.
Dakle, ko su ti ljudi kojima ćete vi suditi i ko su ti ljudi koji će teretiti neke naše borce ili pripadnike policije da su učinili ratne zločine? Postavlja se pitanje, hoće li po ovom zakonu odgovarati i Hašim Tači, Haradina, Bajram Redžepi? Vi sada sa Redžepijem hoćete da razgovarate o budućnosti Kosova, sa Redžepijem koga je Nebojša Čović optužio da je skalpelom kao hirurg odrubio glavu, odsekao glavu jednom Srbinu, koji je inače bio član SRS i koji se zove Ivan Milošević. Da li ćete sa takvim čovekom da razgovarate o budućnosti Kosova i Metohije ili ćete takvog čoveka da privedete sudu, ovom ili onom, koji već postoji, a koji i sada može da sudi za ratne zločine?
Šta, u stvari, stoji iza ovog zakona? Pored toga da je potrebno da se srpski narod proglasi za zločinački i genocidni, da se izvrši zamena teza, jer Srbi su bili ti koji su bili predmet genocida, koji su rastrzani, sakaćeni, ubijani, klani i tome slično. Pored toga, to treba da posluži kao dobra potpora za uspeh tužbe za naknadu ratne štete Bosne i Hercegovine i Hrvatske protiv naše države. Vrlo dobro znamo da ste od protivtužbe odustali i da smo propustili sve rokove za protivtužbu, pa sada samo možemo da očekujemo kako će međunarodni sud pravde o tome odlučiti. Ovo bi bio još jedan dokaz više da mi tu ratnu štetu moramo da platimo.
Međunarodni sud pravde u Hagu, htela sam da podsetim ministra, a nije trenutno tu, takođe je osnovan od strane UN, pa evo Amerikanci traže od nas da potpišemo bilateralni sporazum po kome njihovi državljani neće biti odgovorni za ratne zločine. Štite ljudi svoje državljane, ništa normalnije od toga, ali zato mi treba sami sebe da optužimo, sami sebi još jedan krst da nametnemo i da potpuno iskrivimo istoriju.
To bi trebalo, pored toga, da predstavlja ovaj zakon kao i posebnu poruku mladim generacijama da se više nikada ne odazovu, ako ne daj bože bude trebalo, na vojni poziv na mobilizaciju i da stanu u odbranu otadžbine, jer jednoga dana mogu da budu predmet ovakvih improvizovanih i nameštenih procesa samo zbog toga što su učestvovali u odbrani svoje domovine, a kako - putem ovih izmišljenih i zaštićenih svedoka, kako ste to već samim zakonom predvideli.
Ako ste mislili da sudite svima, bez obzira na nacionalnu pripadnost, postavlja se pitanje što ste do sada pustili one Albance, onih 1.900 Šiptara koje ste držali u našim zatvorima, i zašto im niste po važećem zakonu sudili. Njih ste pustili, a sada ćete da izmišljate neke zločince u Srbiji, i sada se samo postavlja pitanje koliko koja glava košta. Mali zločin, veliki zločin, srednji, koliko će para Amerikanci za to da daju i kome će da daju.
Mi znamo da je Miloševićeva glava imala jednu cenu, da Šljivančaninova ima drugu cenu. Ovde će očigledno biti velika trgovina srpskim glavama. Zaista bih htela da postavim pitanje, da li je moguće da niste svesni da preuzimamo krivicu na sebe i na srpski narod uopšte, za sve što se dešavalo na prostorima bivše SFRJ i koliko će nas to, ne samo materijalno, koštati? Imamo član 2. Zakonika o krivičnom postupku, u kome se kaže da krivičnu sankciju učiniocu krivičnog dela može izreći samo nadležni sud u postupku koji je pokrenut i sproveden po ovom zakonu.
(Predsedavajuća: Da li koristite sledećih 10 minuta?)
Da, znači, samo po ovom zakonu. Već taj član 2. govori o tome da mi ne možemo da imamo nikakav drugi poseban zakon. Cilj zakona je, kako nam predlagač kaže, efikasnije sprovođenje postupka protiv lica okrivljenih za ratne zločine. Postavlja se pitanje da li naši sudovi zaista nisu sposobni i dovoljno efikasni da mogu da sude za sva krivična dela koja su predviđena Krivičnim zakonikom. Postavlja se i pitanje - ako nisu sposobni, zašto ih ne osposobite?
Naslov samog zakona, koji kaže da će se suditi učiniocima ratnih zločina nešto je što nam prvo smeta, jer niko nije kriv dok se to pravosnažnom presudom ne dokaže, i valjda bi trebalo da stoji barem - osumnjičenih da su vršili krivična dela. Mnogo u ovom zakonu ima sličnosti sa Haškim tribunalom, pre svega pritvorska jedinica, neka nova terminologija. To je još jedan dokaz da vas oni teraju na donošenje ovog zakona, kako bi nam postalo sve normalno što se tamo u Haškom tribunalu dešava, pa još samo da se ad hoc pravila donose u zavisnosti od toga ko je na optuženičkoj klupi, i ne treba onda više da postoji Haški tribunal. Smanjili su troškove Ujedinjenim nacijama i Amerikancima, i neka sad sve ide o našem trošku.
Zatim, imate zaštićenog svedoka, neko vas optuži da ste učinili ratni zločin, bilo koji od ovih 19 krivičnih dela predviđenih u glavi DžVI Osnovnog krivičnog zakonika, a vi ne znate ko je taj koji vas optužuje i nemate čak ni mogućnosti da se, u skladu sa Zakonom o krivičnom postupku, suočite sa njim, što naši propisi naravno dozvoljavaju. Dakle, zaštićeni svedok, saslušanje putem video konferencijske veze, samo će vam još perike i ona inkvizitorska odora faliti, pa da to bude u potpunosti Haški tribunal, jer ja sam ubeđena da će se gospodin Batić potruditi da neki pravilnik i o tome donese i da ćemo onda imati Haški tribunal u Beogradu. Zakonik o krivičnom postupku se primenjuje, kako to u zakonu piše, i zaista ne znam šta je onda u pitanju, da ne možemo po važećim propisima da sudimo za individualna krivična dela, makar to bili i ratni zločini. Zašto nam je potreban poseban zakon?
Sudimo po Osnovnom krivičnom zakoniku, imamo Zakonik o krivičnom postupku, ovaj zakon nas upućuje na to, a onda imamo poseban zakon. Potpuna ludost, sem što imate taj politički cilj, odnosno što vam nameću taj cilj da sami sebe proglasimo zločincima i genocidnim narodom. Onih milion izbeglica zaboraviće za sva vremena.
Zašto se ovde traži posebno veće okružnog suda za suđenje osumnjičenima koji su vršili navodno ratne zločine? Zato što ste ubeđeni da neće svaki sudija pristati da sudi onako kako vi želite, neće pristati da na osnovu lažnih i izmišljenih svedoka ljude osuđuje na kaznu zatvora i do 40 godina. Onda morate da izaberete najgori ološ i najgori šljam, koji ćete dodatno tri puta više da platite i da mu još date beneficirani radni staž, kako bi radio ono što od njega očekujete. To je nečuveno.
To je nečuveno, i pored onog specijalnog tužioca koga smo izabrali za suđenja i za gonjenje učinilaca krivičnih dela koja se smatraju organizovanim kriminalom, sada ovog tužioca za ratne zločince, moraćemo da izaberemo još jednog specijalnog tužioca za izdajnike. Onog koji će goniti one koji su izdali srpske nacionalne interese. Da izaberemo još tog jednog, pa da zaokružimo celokupnu priču, i da vidimo koji će od njih trojice imati najviše posla.
Onaj prvi gotovo da više uopšte nema posla, jer ministar Mihajlović je izašao u javnost i rekao da više organizovanog kriminala u zemlji nema, samo su još neki koji su pucali na premijera Đinđića na slobodi. Ne znam koliko ih je pucalo. Očigledno je to bio vatromet. Njih još uvek nije uspeo da uhpsi, ali drugog organizovanog kriminala u zemlji nema. Ovaj neće imati šta da radi, jer sumnjam da ćete imati vremena da ovaj zakon sprovodite, a za ovog trećeg ćemo još da razmislimo nakon sledećih izbora, da li će to biti najpogodniji način za one koji su ovoliko upropaštavali ovu državu, da li će im se suditi po nekom specijalnom zakonu ili će to moći da se nekako uglavi u ove postojeće odredbe Krivičnog zakona.
Moram da kažem da nisam iznenađena da Demokratska stranka Srbije ovo smatra tehničkim zakonom i da je očigledno spremna da ga podrži, uz neke amandmane, pa sam se pitala, iz klupe sam pitala gospodina Panajotovića koja je razlika između DSS-a i DS-a, a on kaže - u jednom slovu. Ja zaista mislim da je razlika samo u jednom slovu. Ciljevi su vam isti. U metodama se malo razlikujete i mi ćemo učiniti sve što je u našoj moći da javnosti Srbije to, na sebi svojstven način, dokažemo i pokažemo.
Mi, poslanici SRS, smatramo da po važećim propisima može da se sudi za individualnu krivicu onima koji su učinili neki ratni zločin, ne sporeći da je moguće da tako nešto postoji. Protiv smo donošenja ovakvog zakona čiji nam je cilj apsolutno jasan kao i šteta koju će od ovakvog zakona i primenjivanja ovakvog zakona imati srpski narod, i ne bismo podigli ruku za izglasavanje ovog zakona makar nam to bilo poslednje.

Reč ima narodni poslanik Žarko Obradović, pošto Ljubodrag Grbić nije prisutan.

Poštovano predsedništvo, kolege narodni poslanici, SPS neće glasati za ovaj zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku protiv učinilaca ratnih zločina iz nekoliko razloga, a pre svega zbog toga što smatramo da je ovaj zakon apsolutno političkog karaktera, da za Vladu ima marketinški značaj, da je napravljen zbog međunarodne zajednice i da kroz rešenja koja nudi predstavlja jednu supremaciju, izvršne vlasti nad pravosuđem.
Jako je loše po Srbiju i pravosuđe, državu, da se zakon pravi ne u saradnji nego očigledno uz diktat međunarodne zajednice i takav odnos je sigurno uslovio i rešenja koja su sadržana u ovom zakonu.
To s druge strane pokazuje da naša Vlada nema samostalnost, a i ukazuje na prave motive donošenja ovog zakona.
Razlozi za donošenje ovakvog zakona su politički i predstavljaju potrebu da se kroz neke odvojene, separatne pravne institute obezbedi veći uticaj izvršne vlasti na pravosuđe, tužilaštvo i sudove. Sve ovo što se predlaže kao rešenje u ovom zakonu o postupcima za ratne zločine moglo se izvršiti kroz normalne izmene postojećih zakona. Ovaj se zakon donosi i da bi se obezbedio veći uticaj izvršne vlasti, konkretno Ministarstva pravde, na neka organizaciona i druga rešenja koja se ostvaruju u okviru ovako postavljenih državnih organa, dakle, sudova i tužilaštava.
Tužilaštvo se ovim zakonom dalje razgrađuje. Sada u praksi imamo tri tužioca, pored glavnog tužioca imamo i tužioca za organizovani kriminal i imamo tužioca za ratne zločine. Uvodi se i specijalna kontrola Ministarstva pravde, kroz davanje saglasnosti na unutrašnja normativna akta tih organa, koji su vezani za unutrašnju organizaciju. Naime, u članu 6. i članu 11. ovog predloga zakona traži se saglasnost Ministarstva pravde u pogledu unutrašnje organizacije i unutrašnjih odnosa.
Dozvolite, član 6. kaže: "Tužilac za ratne zločine donosi akt o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta u tužilaštvu za ratne zločine, uz saglasnost ministra nadležnog za pravosuđe."
Član 11. kaže: " U Okružnom sudu u Beogradu obrazuje se posebno odeljenje za obavljanje administrativno - tehničkih poslova, poslova vezanih za zaštitu svedoka i oštećenih i obezbeđenje uslova za primenu procesnih odredaba ovog zakona. Rad posebnog odeljenja uređuje se aktom koji donosi predsednik Okružnog suda u Beogradu, uz saglasnost ministarstva nadležnog za poslove pravosuđa". Ministarstvo pravde ovim se praktično postavlja kao neko ko je nadležan i za jedno i za drugo, što je apsolutno suprotno principima podele vlasti, kako je to i postavljeno u važećem Ustavu Republike Srbije.
Postupanje za ratne zločine se izuzima iz nadležnosti redovnih sudskih organa i tužilaštava i prenosi se na specijalne organe. Zakon propisuje šta se smatra ratnim zločinom. Sa stanovišta suvereniteta jedne zemlje to je nedopustivo. Član 2. je propisao da se ovim zakonom obezbeđuje primena Glave DžVI Krivičnog zakona koja govori o krivičnim delima protiv čovečnosti i međunarodnog prava. U toj Glavi DžVI Osnovnog krivičnog zakona pobrojano je ravno 19 krivičnih dela protiv čovečnosti i međunarodnog prava: od genocida, ratnog zločina protiv civilnog stanovništva, ratnih zločina protiv ranjenika i bolesnika i, da ne čitam dalje, do međunarodnog terorizma, ugrožavanja lica pod međunarodnom zaštitom i uzimanja talaca.
Član 3. ovog zakona govori da se to odnosi samo na dela izvršena na području bivše SFRJ. Šta to znači? To znači da se jedna zemlja koja je bila žrtva agresije NATO-a odriče da sudi za ratne zločine učinjene od strane čelnika NATO-a prema narodu ove zemlje i ovoj državi. To ne bi uradila nijedna suverena zemlja koja drži do svog ugleda. Doduše, možemo razumeti ali ne prihvatiti ovo ponašanje ako se uzme u obzir zahtev SAD da se njihovi građani - vojnici izuzmu iz nadležnosti međunarodnog suda u Rimu, novoosnovanog, i njihov zahtev da naša zemlja potpiše jedan ugovor kojim neće izručivati državljane te zemlje stalnom krivičnom sudu.
Ovim se čini i negativan korak dalje, da se zemlja odriče prava da sudi tim ljudima, na jedan, doduše, skriven način. Kako to da naši sudovi sada mogu da sude ono što nisu mogli pre nekog vremena? Kako to da su naši sudovi sada sposobni, pravosuđe takođe, nema više govora o suprematiji međunarodnog prava i suda u Hagu?
Potpuno smo ubeđeni da ovaj zakon predstavlja i jedan izraz dogovora ovog tzv. Haškog suda i naših vlasti da se sada kada je prestalo interesovanje Haškog suda za one ljude koji su optuženi za ratne zločine u našoj zemlji time kao daje domaćim sudovima pravo da sude, posle izručenja, odnosno kidnapovanja Slobodana Miloševića, posle hvatanja Šljivančanina, izručenja Simatovića i Stanišića i drugih koji su bili interesantni za Haški sud, sada više tog interesovanja nema, e sada kao domaće pravosuđe može da sudi ljudima koji su optuženi.
Naravno, mi smo svedoci da to neće biti kraj. Postoji još jedno 17-18 optužnica koje će sigurno biti realizovane, o njima se priča, one će sigurno biti predmet rada Haškog suda i verovatno će se naći neka pravna forma da se i taj posao završi. Ovu moju tezu potvrđuje i član 21. Predloga zakona gde stoji da oni procesi koji su za početi treba i da se završe, znači procesi koji su započeti i u Šapcu i u Prokuplju treba da se završe i naravno Hag će da završi svoje, a posle ćemo da vidimo kako kome bude odgovaralo.
Ovo pokazuje i nešto drugo - da je naša zemlja u prethodno vreme vodila procese protiv učinilaca ratnih zločina. Manje se zna, gotovo se i ne govori, da je Vojni sud imao preko 120 pokrenutih procesa prema onim ljudima koji su počinili ratne zločine, bili su optuženi, ali je suština cele priče naravno politička. Nisu bili optuženi oni za koje je međunarodna zajednica želela da budu optuženi, očigledno samo u našoj zemlji je bio primenjen princip komandne odgovornosti.
Naravno, ovaj zakon pokazuje da smo mi, SPS, bili potpuno u pravu kada smo govorili da je domaće pravosuđe moglo da sudi onim ljudima koji su optuženi da su počinili ratne zločine.
Mislimo da je ovaj zakon loš, da u sebi ima mnogo marketinga, jer nekad nudi i neka rešenja koja se proglašavaju velikim delom a u stvari su vrlo malog značaja. Takva su i organizaciona pitanja, kojima se daje jako velik značaj, a ona to nisu. Pitanje organizacije Okružnog suda i drugde, pitanje formiranja posebnog dela u Okružnom sudu je organizaciono pitanje i stvarno nije bilo razloga da bude predmet suda. Na kraju krajeva, i ranije su se primenjivala posebna rešenja i tu nije bilo nikakvih problema.
Zbog kratkoće vremena nisam u situaciji da konkretno i neke druge primedbe na ovaj zakon kažem, pa mi dozvolite da se koncentrišem samo na još dva pitanja.
Pominje se da će tužilaštvo za ratne zločine shodno primenjivati odredbe Zakona o javnom tužilaštvu. Međutim, kod ovakve formulacije je neophodno ukazati na jedan krajnje opasan pravni presedan, da se u ovako važnim pitanjima decidno ne primenjuju odredbe zakona, već je predviđena njihova shodna primena, što daje veliku slobodu ovom organu, pa i prostor za nezakonito postupanje. Ovakvo rešenje je predlagač ponudio verovatno iz želje da bi ovaj organ što više ličio na ad hok tužilaštvo.
U članu 5. je zadržana očigledna farsa i vidi se koliko je to ponuđeno za javnost. Naime, tamo se kaže: "Tužioca za ratne zločine bira Narodna skupština", s tim što to lice, kao i njegovi zamenici, treba da ispunjava određene uslove za izbor za okružnog tužioca: da poseduje visoki moralni ugled i nepristrasnost i značajno iskustvo u oblasti međunarodnog krivičnog prava i da ima znanje i iskustvo u oblasti međunarodnog humanitarnog prava i ljudskih prava. Kada bi čovek gledao ovaj deo zakona, nevezano sa drugim, onda bi mogao reći da tužilac u našoj zemlji može da bude jedino Nataša Kandić, Sonja Biserko ili neko drugi iz nevladinih organizacija, koji se već dobro pročuo kao stručnjak za humanitarno pravo. Međutim, već sledeći stav pokazuje da je ovo primarno marketinškog karaktera, jer se kaže da će biti biran iz reda postojećeg tužilaštva.
(Predsedavajuća: Da li koristite i sledećih 10 minuta?)
Ne. Da završim ovaj prvi deo izlaganja - SPS nije za ovaj zakon zato što smatra da je primarno političkog karaktera, zato što nudi rešenja koja stvaraju osnov da izvršna vlast radi šta želi, zato što se moglo po postojećem zakonu suditi onima koji su optuženi za ratne zločine. Nije bilo nijednog razloga, do čistog marketinga i zahteva međunarodne zajednice da se ovaj zakon donese.

Reč ima narodni poslanik Đorđe Mamula. Ima pravo na reč, pošto je razlog njegove odsutnosti iz sale Skupštine Srbije bilo prisustvo na sednici Ustavne komisije.

O nacrtu ovog zakona, prema pisanju štampe, prvo je pozitivno mišljenje dala gospođa Karla del Ponte, onda Organizacija o evropskoj bezbednosti i saradnji, pa je nacrt došao pred Vladu Srbije i tada je nastao kao predlog, pa se i Vlada izjasnila pozitivno i posle tog redosleda je došao u skupštinsku proceduru.
Razlozi donošenja ovog zakona, prema tekstu koji smo dobili, nisu jasni, a ni obrazloženje. To je, u stvari, onako napisano, da se kaže da ima nekih razloga, a ima i nekog obrazloženja. Pre svega, moram da kažem da se nameće pitanje da do sada ratni zločini koji su vršeni ovde izgleda nisu istraživani zato što nije bilo zakona. Pošto sad imamo Predlog zakona, to će da olakša akciju u otkrivanju ratnih zločina koji su ovde vršeni. Ni ovaj zakon neće vredeti pet para ako ne bude volje da se zaista otkriju ratni zločini.
U članu 3. se kaže: "Državni organi Republike Srbije određeni ovim zakonom nadležni su za vođenje postupka protiv učinilaca krivičnih dela iz člana 2. ovog zakona, koja su izvršena na teritoriji bivše SFRJ". Nameće se pitanje šta je sa ratnim zločinima koji su vršeni na teritoriji SRJ, odnosno teritoriji Srbije ili na Kosovu? Da li se to Vlada unapred odriče svojih nadležnosti i za one zločine koji su učinjeni na teritoriji Srbije i koji su činjeni do donošenja Rezolucije 1244, pa nam na taj način sugeriše da ne računamo na državne nadležnosti u tom pogledu ili je ovo propust? Nadam se da je ipak propust. Ne bih želeo da budem zlonameran, ali mislim da bi ovo trebalo da se ispravi i da one nadležnosti koje su nam međunarodno priznate ne bi trebalo da u ovoj proceduri kroz zakone odbijamo.
Pored toga, moram da kažem da u članu 5. postoje neverovatna rešenja. Ovde se kaže, između ostalog; da kandidat za tužioca za ratne zločine, pored moralnog ugleda i nepristrasnosti, treba da ima i značajno iskustvo u oblasti krivičnog prava. On mora da ima znanje, nema tu iskustva. Tu se ne može steći iskustvo, mora se znati šta su ratni zločini, mora se znati procedura. Dakle, iskustvo ovde ne dolazi do izražaja.
Interesantno je da prednost u izboru, odnosno postavljenju imaju ona lica koja poseduju znanje i iskustvo u oblasti međunarodnog humanitarnog prava i ljudskih prava. Ovo je jedna protivrečnost. Prosto je neverovatno da se ne traži znanje u oblasti krivičnog prava, a da se traži znanje u oblasti humanitarnog prava i ljudskih prava. To jeste neophodno, ali je i ovo drugo znanje neophodno.
Između ostalog, predviđa se i služba za otkrivanje ratnih zločina. Ako do sada nadležno Ministarstvo unutrašnjih poslova, sa svom svojom opremom, znanjima, kadrovima, organizacijom, nije moglo ništa ozbiljnije da učini, nameće se pitanje otkud sad služba za otkrivanje ratnih zločina kao posebna nada da će ti zločini zaista biti istraženi.
Međutim, ako se pogleda nastavak i sredstva za rad, vidi se da je predviđeno 220 miliona dinara, za tužilaštvo i sud 50 miliona. Iz toga zaključujem da će biti potreban rebalans budžeta, obzirom da je, prema nekim istraživanjima, deficit budžeta oko milijardu evra. Voleo bih da su ti ekonomisti pogrešili, ali izgleda da nisu.
Ovo je posebno zanimljivo zbog obrazloženja gospodina Batića, koje je ovde dao usmeno. Naime, on je pre neki dan rekao da je gospodin Đelić, ministar finansija, izjavio da je bankrotirala Narodna banka Srbije. Onda ga je demantovao gospodin Đelić. Ako tako govori, onda nije jasno zašto stoji iza Predloga zakona u kome se, kada je reč o sredstvima govori o 220 miliona dinara. Ne znam od koje će banke ili od kojih finansijskih institucija dobiti sredstva, ako ministar tako neodgovorno citira ministra finansija Đelića.
Pravila postupka su prilično jasna. Postupak je i do sada postojao, kakav-takav. Ako je bilo volje da se zaista ti zločini gone i postojeći zakon je bio dovoljan.
U članu 14. predviđena je video konferencijska veza. To je apsolutno neprihvatljivo. Hag više ne prihvata takav način svedočenja. Država mora da garantuje sigurnost svedocima. Oni moraju da budu prisutni ili u sudnici, pa da budu zaštićeni, a ne da iz nekih dalekih prostorija ili gradova svedoče. Tu mora da se poštuje procedura i tu ne može država da se drži principa "daj šta daš".
Mi smo ovde predložili više amandmana, smatrajući da bi ovaj predlog trebalo poboljšati. U duhu onog što sam govorio, mi smo predložili da ovaj zakon bude primenjen, kad bude izglasan i ako bude izglasan, i radi otkrivanja i krivičnog gonjenja učinilaca krivičnih dela predviđenih članom 5. Statuta Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju. Dakle, da ovaj sud bude nadležan i za ona dela koja goni Tribunal. Ako se ovoj državi priznaje kredibilitet, onda mora da se prizna i u toj oblasti. Više ne bi mogli da se prihvate argumenti starateljstva i u tom pogledu. Država mora tu da položi ispit.
Zato smo taj amandman predložili. Predložili smo da se nadležnost ovog suda odnosi i na one osobe koje imaju drugačije državljanstvo, dakle bez obzira na državljanstvo učinioca ili žrtve, jer mislimo da je interes pravde bitan; a u vezi ovog člana 14. pomenuo sam da smatramo da video konferencija ne dolazi u obzir, i te naše amandmane preporučujemo vašoj pažnji. Toliko za sada u ovom govoru u načelu.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, a posle njega narodni poslanik Dušan Budišin.

 Na početku bih hteo da skrenem pažnju narodnim poslanicima da niko nije u naše ime činio ratne zločine i to je jedna pogrešna teza koja je ovde izneta od predstavnika vlasti, jer niko od nas pojedinačno nikoga nije ovlastio da čini bilo koje krivično delo, a pogotovo krivična dela iz Glave DžVI Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije.
Druga pogrešna teza koja se ovde nameće jeste da se pravi podela na one koji su za i koji su protiv ovog zakona. Srpska radikalna stranka je protiv ovog zakona, ali je takođe i za to da se izvede pred krivičnu odgovornost svako ko je učinio jedno od ovih krivičnih dela koja postoje u našem krivičnom zakonu, a to je 19 krivičnih dela iz Glave DžVI Krivičnog zakona SRJ, koji se primenjuje, i tu nema nikakvog spora.
Srpska radikalna stranka je protiv ovog predloga zakona iz nekoliko vrlo važnih razloga. Skrećem pažnju da Narodna skupština nema ustavni osnov da donese ovakav zakon. Ustavni osnov postoji samo onoliko koliko postoje i navijači koji bi glasali i rekli da postoji ustavni osnov, ali to već nije stvar prava i Ustava nego emocija i izvršavanja tuđih zadataka, ostvarivanja tuđih interesa.
Pre nekoliko dana u načelnoj raspravi sam skrenuo pažnju da bilo kakva sličnost između krivičnih dela koje pogrešno nazivate ratnim zločinima i krivičnih dela koja se vrše po osnovu organizovanog kriminala ne postoji, već da postoji ogromna razlika, a ovaj zakon upućuje na posebnu primenu odredaba Zakonika o krivičnom postupku koje se tiču progona lica iz organizovanog kriminala. Kod organizovanog kriminala disciplina grupe stvara krivična dela, a kod ratnih zločina samo nedisciplina može da dovede do krivičnog dela iz Glave DžVI Krivičnog zakona SRJ.
Dolazimo do centralne stvari. Predlog ovog zakona usvojio je OEBS, usvojio je Savet Evrope, usvojila je Karla Del Ponte i ko zna ko sve drugi i ako su usvojili zašto nam donosite taj zakon i zašto dajete nama. Zašto mi moramo da budemo naknadni? Valjda treba prvi da odlučujemo o tome da li nam je potreban zakon ili ne.
Treća pogrešna teza - ko je za ovaj zakon on je za to da pratimo Evropu. Pogrešna teza. Evropa i Amerika su se podelile oko Stalnog suda za ratne zločine. Već mesec dana DOS-manlijska vlast neće da se izjasni i da kaže da li je za bilateralni sporazum sa Amerikom ili ne, već navodno mudro ćute. Ćutali su dok nije došlo 120 miliona dolara, koje je sertifikovao Kolin Pauel, i sada može da ide ovaj zakon.
Ovo je uvredljiv zakon za svakog građanina ove zemlje. Zašto? Prvo zato što ima pogrešan naziv, prejudicira se stvar. Ne postoji ustavni osnov. Treće, mi imamo nadležne državne organe i imamo činjenicu da su se vodili krivični postupci zbog krivičnih dela koja su iz Glave DžVI.
Pre nekoliko dana u Vrhovnom vojnom sudu je okončan taj drugostepeni postupak, izrečena je presuda. Čak je nekoliko puta rigoroznija kazna od one prvostepene. Zašto formiramo posebne organe? Zar i posebnim organima treba da dokažemo da vršimo denacifikaciju? Da li na ovaj način treba da formiramo sud koji će da sudi još 2.000 predmeta koji se pripremaju protiv policije i vojske, koje su učestvovale u nekim oružanim sukobima? Neko zaboravlja da su oružani sukobi i rat način rešavanja jednog konflikta koji se nije mogao rešiti politikom i mirnim putem. Rat na ovim prostorima je došao sa strane. Bilo je protivrečnosti u bivšoj SFRJ, ali rat je direktno posledica mešanja sa strane, podsticanja secesije i podsticanja i gaženja ljudskih prava čitavih grupa stanovnika bivše SFRJ.
Nama ovaj zakon nije potreban. Dokaz za to je ono što se desilo pre nekoliko dana. Šljivančanin je osoba koje je prva optužena pred Haškim tribunalom 1995. godine. Da je bilo te efikasnosti na kojoj se insistira u razlozima za donošenje ovog zakona on bi već 1996. godine bio osuđen, a pre nekoliko dana ova vlast je rekla da imamo dokaze da Šljivančanin nema nikakvog uticaja i nikakvog udela u tom delu koji mu se stavlja na teret. Pravda i treba da bude spora. Problem istine je obrađen u pravu, ali nama ne treba niti sud, niti tužilac koji će da simuluje Haški tribunal na srpskom prostoru. Mi smo sposobni da izađemo na kraj sa tim, ukoliko je bilo nekih zloupotreba, ali niko nije učinio nijedno krivično delo u ime svih nas i oni koji plasiraju tu tezu neka se malo prisete čija je to teza. To je teza onih koji žele da nas pregaze, porobe, skrate i naprave od nas beogradski pašaluk. Sada se vraćam na početak: ko je za ovaj zakon, on je za to da Srbija bude beogradski pašaluk.

Reč ima narodni poslanik Dušan Budišin, a posle njega narodni poslanik Toma Bušetić.