Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, rečeno je da će Demokratska stranka Srbije podržati ovaj zakon. Podržaće ga, ali ne deleći pri tom tako veliki entuzijazam, kako je to izneo za ovom govornicom gospodin Batić, ministar pravde Republike Srbije.
Sa druge strane, ne delim konstataciju gospodina Krasića koju je izrekao u svojoj poslednjoj rečenici, jer neke stvari treba raščlaniti. Prvo, u našim amandmanima, koje će obrazložiti gospoda Jočić i Mamula, ukazali smo na neke nedostatke, a čak lično mislim da ukoliko se ovi amandmani ne usvoje ovaj zakon neće imati potrebnu i odgovarajuću težinu. U celini ga podržavamo, ali sa sledećim napomenama. Donošenje ovog zakona po hitnom postupku, kako to zahteva Vlada Republike Srbije, nesumnjivo ukazuje na ono što je Demokratska stranka Srbije ukazivala još ranije. Ako je ovo nužnost, a na neki način jeste, ali ponavljam ne na onakav način kako to kaže gospodin Batić, onda je sasvim sigurno da je ovaj zakon morao biti donet ranije. Da je ovaj zakon donet ranije ne bismo bili u situaciji da menjamo savezni Zakon o saradnji sa Haškim tribunalom, i to član 39. koji dopušta jako široka tumačenja i koji može izazvati dodatna gibanja i neprijatne situacije za građane Srbije.
Ne bih prihvatio konstataciju da se donošenjem ovog zakona, kako to kaže gospodin Batić, prihvataju pravila ponašanja, jer pravila ponašanja, uz sva uvažavanja velikih i jačih, jednostavno nisu ista. Upravo je u tome naša tragedija, što mi nikada do sada nismo odredili jedan minimum nacionalnog interesa. Da smo to odredili, mnoge od ovih posledica bile bi otklonjene. Decenijama to nisu uradili bojovnici samoupravljanja i doktoranti Kumrovačke škole i to su jednostavno naši recidivi koje ćemo vući još dugo.
Kada smo već u ovoj situaciji, ja ne vidim da je slepo pokoravanje i Haškom tribunalu i pravilima međunarodne zajednice tolika nužnost, ali nešto se od toga mora uraditi i upravo se u tome ogledaju velikani malih naroda, koji su preko raznih Scila i Haribdi u istoriji uspeli da za svoj narod izvuku minimum od onoga što je željeno.
Upravo i to je naš nedostatak. Rečeno je ovde da moramo prihvatiti evropske standarde, ali pri tome treba imati još nešto u vidu: i sam Haški tribunal, a delom i odredbe ovog zakona koji nam se predlaže ipak ukazuju na nešto što je ukazivala Demokratska stranka Srbije i što najviše smeta. To su različiti aršini i selektivna pravda. Svaki pravnik zna kolika je težina toga i koliko mogu biti pogođeni građani, ukoliko se ova maksima prihvati.
Govorio je ministar Batić i o tome kako će kad se donese ovaj zakon onda biti bolja situacija da se gone i zločini drugih, a ne samo nas Srba, pre svega, i Albanaca; međutim, i do sada sam Haški tribunal nije prihvatio jedno takvo pravilno tumačenje i sve optužbe svele su se samo na pripadnike srpskog naroda, govorim samo za teritoriju Savezne Republike Jugoslavije, i najveći zločinci albanske nacionalnosti jednostavno ne da nisu procesuirani, nego tako nešto nije ni u izgledu.
To treba reći javno i gospođi Del Ponte koja tako revnosno vodi računa o pravdi na teritoriji Savezne Republike Jugoslavije, sada, naravno, Srbije i Crne Gore.
Ja ću podsetiti, glavni razlog zbog koga će Demokratska stranka Srbije glasati za ovaj zakon, nije naravno u onim sladunjavim rečima koje je izneo gospodin Batić; po nama, jedini pravi razlog može da bude samo naše propuštanje, ako hoćete i sramota koja nas obuzima saznanjem da naši sudovi nisu sudili one slučajeve koje smo zaista imali, toga je bilo i kod drugih više, ali i kod nas; to je trebalo jednostavno uzeti u postupak i onda ne bi moglo danas da nam se stavlja na dušu i da nam se prigovara ono što nam se prigovara.
Ja ću vas samo podsetiti, dame i gospodo, još 1877. godine Srbija je, tada četvrta u svetu, donela Ratna pravila po međunarodnom pravu, rukovođena upravo tradicijom srpskog naroda i tradicijom, kako se to u narodu kaže, čojstva i junaštva. To je jednostavno tako, to je činjenica.
Prema tome, zato ovaj zakon treba da se podrži, ali, naravno, Demokratska stranka Srbije ima rezervi kod načina ustrojenja organa koji će voditi ovaj postupak. Ja bih se složio da je potrebno posebno tužilaštvo. Mislim da bi svi praktičari delili moje mišljenje, međutim, nisam siguran da li je potrebno osnivati poseban sud, jer naše pravosuđe, ukoliko dobije potrebnu podršku, kadro je i može da iznese teret i ovoga dela krivičnog prava, odnosno ovih krivičnih dela. Ja ću morati da kažem da i u vreme kada pravni sistem još nije funkcionisao, u totalitarnoj državi on teško može da funkcioniše, jedina institucija kojoj se koliko-toliko moglo verovati bio je sud. To je jednostavno tako.
Naši amandmani, dame i gospodo, upereni su pre svega na ono što direktno bode oči u ovom predlogu zakona, a to je član 2. i član 3. Biće dalje detaljnije obrazloženi, ali se jednostavno moraju usvojiti, jer bez toga nećemo imati logičku celinu, niti mogućnost da shvatimo šta se u stvari hoće. Naime, zakon se primenjuje radi otkrivanja i krivičnog gonjenja učinilaca krivičnih dela predviđenih članom 5. Statuta Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju, a ukoliko se naš amandman prenebregne, onda ćemo prepustiti nepotrebno mnoga krivična dela zločine protiv čovečnosti, pustićemo i dalje da se sudi onako kako se sudi u Haškom tribunalu, a ne u ovoj zemlji pred našim sudovima.
Drugi amandman se odnosi na sasvim pravilno tumačenje da se mora reći, da bude svima jasno, da se dodaju pojmovi - bez obzira na državljanstvo učinioca ili žrtve. Šta to znači? To znači da neće biti mogućnosti za različito tumačenje, nego će jednostavno to biti otklonjeno jer će morati da se shvati na onaj način kako je napisano.
Sa druge strane, imali smo i ostale su prilično velike primedbe na član 14. i član 15, jer mislim da je saslušanje preko video konferencijske veze zalogaj koji naša sudska praksa neće progutati. Tu će biti jako mnogo zloupotrebe i od toga će stradati oni građani koji budu, da upotrebim popularnu reč, procesuirani.
Najzad, članom 15. nama se uvodi nešto što je u pravu apsurd, a to je da sudovi, sudska vlast, budu izvor prava, što jednostavno nije moguće, nego je zato i naš amandman uperen u tom pravcu da se, ukoliko se i predvidi, a treba da se predvidi da se lični podaci svedoka i oštećenih zaštite, to mora rešiti posebnim zakonom gde bi se to reklo kako i na koji način. Ako se ostavi sudovima, onda ćemo opet doći u sitauciju da imamo proizvoljno tumačenje i tu ponovo mogu da imaju štete samo naši građani. Hvala.

 Pravo na repliku, narodni poslanik Zoran Krasić, osnov za repliku direktno pominjanje u izlaganju prethodnog govornika.

Radi se o običnom nesporazumu. Ako bi prihvatili ovu pravnu logiku koja postoji u ovom predlogu zakona, onda to znači da bi za pet dana ovde došao predlagač sa novim zakonom, gde bi predviđao specijalnog tužioca i specijalni sud za suđenje za krivična dela protiv časti i ugleda, a kroz 15 dana sa novim predlogom zakona o formiranju specijalnog tužioca i specijalnog suda za suđenje povodom krivičnih dela protiv života i dela čoveka i građanina. To je ta logika koja je prisutna u ovom predlogu zakona.
Glava DžVI Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije ne sme da se izvlači iz krivično-pravne materije. Za nju su nadležni svi nadležni sudovi i svi tužioci. I sada u tužilaštvu postoji uža specijalizacija, pa se zna i u opštinskom i u okružnom javnom tužilaštvu ako je u pitanju razbojništvo ide kod tog i tog zamenika javnog tužioca, ako je u pitanju falsifikat ide kod ovog drugog.
Nijedan drugi razlog ne postoji osim onaj centralni, a to je denacifikacija. Ona se svodi na sledeće. To je ono što vi mene niste razumeli. Ovde se stvara jedna lažna dilema: ili ovaj zakon, ili svi u Hag. Hag ne želi 2.000 ljudi. Hag je pokušao u Sofiji da formira istureno odeljenje Haškog tribunala pa Bugari nisu dozvolili. To je istina. I ta lažna dilema se zasniva na sledećem - ako idete u Hag, onda međunarodna zajednica po nekim pravilima osuđuje, ali ako to vi formirate u Srbiji, onda sami bacate pepeo na sebe, priznajete, još ste morali poseban sud da formirate, jer je neko u naše ime činio. Niko u naše ime nije činio. Niko. Verovatno su u pitanju neki događaji izazvani činjenicom oružanog sukoba, a verovatno i neki revanšizam. To treba da se osudi.
Molim vas, svako ko izađe da priča o ratnim zločinima, neka pogleda malo dokumentaciju. Državna komisija je od 1945. do 1953. godine sakupljala dokumentaciju o delima genocida i ratnim zločinima. Formirana je dokumentacija. Redovni sudovi su tada završavali posao, krivična odgovornost. Zašto formiramo posebno? Skrećemo pažnju, mi se kajemo. Zašto se kajemo? Jer smo branili svoju kuću i svoj prag.
Molim vas, nemojte to da radimo. Imamo naše sudove, imamo naše tužilaštvo, kakvo je takvo je, izvolite. Ubacimo odredbe, u krajnjem slučaju, o unakrsnom ispitivanju i o obaveznom vođenju stenograma i kraj priče. Može da se radi. Zašto niste to radili kada ste već tri godine na vlasti, zašto niste to radili...
(Predsedavajuća: Tri minuta.)
Ko vas je sprečavao? Hag? Obaveznom saradnjom, trgovinom, pet miliona dolara za Miloševića, za ovoga ovoliko, za onoga onoliko. To je jedini izvozni posao koji radimo. Kamo sreće da su ove pare uložene za poljoprivredu. One se ulažu za pritvorsku jedinicu, za sudije. Koje sudije? Decu nekih advokata i neke pripravnike koji pojma nemaju.

Narodni poslaniče, tri minuta i 30 sekundi.
Reč ima narodni poslanik Toma Bušetić, a posle njega narodni poslanik Petar Cvetković.

Dame i gospodo narodni poslanici, Predlog ovog zakona je još jedno dodvoravanje određenim krugovima u međunarodnoj zajednici. Sve po onoj narodnoj - što propusti Karla del Ponte, to dočeka Batić i Mihajlović. Zašto se, uostalom, donosi poseban zakon? Očigledno je da nisu posredi nikakvi pravni razlozi, već politički razlozi. Donošenjem ovog zakona ima se za cilj otvaranje još jednog isturenog odeljenja Haškog tribunala u Beogradu, formiranje specijalnih sudova, tužilaštava. Bilo bi opravdano samo u uslovima da niko do sada nije izručen Hagu. Međutim, danas se u Hagu nalaze najviđeniji Srbi, počev od Slobodana Miloševića, a zaključno sa pukovnikom Šljivančaninom. Ko je od Hrvata, Muslimana ili Šiptara danas u Hagu zbog zločina počinjenih nad srpskim narodom? Niko.
U bivšoj Jugoslaviji desio se građanski rat, koji su započeli i nametnuli neki drugi, pre svega spoljni faktori, a zatim Hrvati, Muslimani i šiptari. Šta je naš greh u svemu tome? Greh je što smo rekli da svi Srbi treba da budu u istoj državi, jer su i bili u istoj državi. Tamo gde su bili narod morali su da budu u istoj državi, da je bilo pravde, a mislim pre svega na Bosnu i na Hrvatsku. Kada je reč o Kosovu i Metohiji, valjda ste svi svesni ovde, u sali, da je bombardovanje izvršeno znate zbog čega, zbog ugroženih ljudskih prava Šiptara. Da li su bila ugrožena ljudska prava Šiptara?
Kada je reč o samom zakonu, u članovima 2. i 3. određuje se šta se smatra ratnim zločinom, koja je to teritorija, pa se pre svega osvrće na bivšu SFRJ, a ne SRJ. Zašto se ova vlast odriče nadležnost za one zločine koji su stvarno počinjeni u našoj zemlji, a to su zločini pre svega NATO pakta. Nijedna suverena država ne bi ovo uradila, ali očigledno je da ova naša zemlja danas, pod ovom vlašću, nije suverena država.
Kako to odjednom naši sudovi postadoše sposobni da sude, ovde u zemlji? Kako to odjednom mi imamo primat nad Haškim tribunalom? Ova vlast će reći - Hag je neminovnost, to je nužnost, moramo da sarađujemo sa svetom, odnosno moramo da budemo poslušni.
Pre nekoliko dana predsednik Vlade reče - posle izručenja Šljivančanina ovo je zadnje ili biće možda još nekoliko, ali završavamo do kraja ove godine, da bi pola sata kasnije (ili jedan dan) portparol Florens Artman rekla još 18, a naravno biće još dosta ljudi. Ministar u Vladi Božidar Đelić reče, isto posle izručenja Šljivančanina - neće više biti uslovljavanja od Zapada; da bi ovaj portparol Ričard Baučer odmah rekao - kako da neće, i dalje zahtevamo apsolutnu i potpunu saradnju sa Hagom.
Naravno, pitam se, šta će se poboljšati ovim zakonom? Da li će Srbi sada moći da se vrate u Hrvatsku? Neće. Ko se vrati, ili bude uhapšen ili bude ubijen. Da li će se u Bosni decidirano sprovoditi Dejtonski sporazum? Neće. Međunarodni predstavnik samo Srbe smenjuje, i Ešdaun i Vestendorp i onaj Petrič. Danas Čović kaže, posle tri godine, da je na Kosmetu, maltene, fašizam. Mi smo govorili odavno da je tako i problem Kosova i Metohije smo rešili 1998. godine, ali je došao NATO pakt.
U samom zakonu posebno se potenciraju neka pitanja, kao što je formiranje službe za otkrivanje ratnih zločina. Zašto poseban akcenat na ovu službu? Zar nemamo dovoljno policajaca? Ranije je ova vlast govorila da je 100.000 policajaca, toliko specijalnih jedinica, a sada imamo i žandarmeriju i razne specijalne jedinice. Zašto posebna služba? Očigledno da je ovo najvažniji zadatak ovoj vlasti.
S druge strane, zašto posebno tužilaštvo, zašto posebni sudovi? Kako bi se, očigledno, sudilo po nahođenju ove vlasti.
Kada govorimo o članu 14, vezano za saslušanje putem video konferencijskih veza, to je samo dobra prilika za razne montirane procese; ili ovo ponovo, kao što je u Hagu, uvođenje zaštićenih svedoka. Znači, u Srbiji ćemo imati kao i u Hagu mnoštvo tih lažnih svedoka, ljudskih gnjida koje se danas protiv Miloševića ređaju, a on svojom briljantnom odbranom sve njihove izjave razbija u paramparčad.
Predviđaju se, naravno, i posebne plate i za tužilaštvo i za sudije, jer se računa da će na taj način biti mnogo efikasniji. Da li su ove plate nužne za ove nečasne zadatke ili te pare treba usmeriti, a radi se o 250 miliona dinara, i za penzionere i za prosvetu i nezaposlene, jer svuda je situacija veoma teška.
Na kraju, ono što treba reći, ovaj zakon je u duhu izjava najviših državnih funkcionera kako Srbije, tako i ove državne zajednice Srbije i Crne Gore. Uostalom, pre nekoliko dana, Džefri Najs, ovaj zamenik Karle del Ponte, citirao je Marovića i Đukanovića, šta je rekao Marović devedesetih godina (a hoću da kažem šta znači kada imamo ucenjene političare). Marović je rekao - Srbi su u građanskom ratu prošli devedesetih godina gore nego Jevreji u Nemačkoj. Đukanović je rekao - moramo da razgovaramo i sa ustašama, tim krvopijama koji su nam razbili zemlju. To su oni govorili 1991, 1992, 1993, a danas se najodlučnije zalažu za Hag i impresioniran je Kolin Pauel njihovom saradnjom i njihovim stavom. Muka je narodu od ucenjenih političara, a i od onih koji su odavno u potpunoj vlasti stranih mentora. Naravno, nećemo glasati za ovaj zakon.

Reč ima narodni poslanik Petar Cvetković, a posle njega narodni poslanik Miloš Lukić.

Dame i gospodo narodni poslanici, za proteklih 20-tak meseci novi predlog zakona iz domena pravosuđa, a preciznije iz domena krivičnog prava, najpreciznije rečeno. Podsetimo se da smo za ovaj vremenski period nekoliko puta menjali krivične zakone, odnosno materijalno krivično pravo, da smo nekoliko puta menjali procesne zakone, kako Zakon o krivičnom postupku, tako i Zakon o postupanju protiv organizovanog kriminala, da smo nekoliko puta menjali onaj set zakona iz domena pravosuđa o sudijama, Zakon o javnim tužilaštvima. Otprilike, na svakoj sednici je na dnevnom redu neki od ovih zakona.
Šta to govori? Da li to govori o savesnom, stručnom radu ove skupštine ili istom takvom radu Republičke vlade ili, naprotiv, govori o tome da Republička vlada kao predlagač ovih zakona nema strategiju?
Ne samo da nema strategiju, nema ni viziju, ni nekoliko koraka, dva koraka napred ne vidi, odnosno nema rešenja za situaciju u kojoj se nalazi u ovom trenutku Srbija. Menjanje zakona radi samih izmena je učestala praksa u ovom parlamentu, pri čemu se ne čuje ni glas onih koji to kritikuju, ne ulazeći u to da li osnovano ili neosnovano, ali Republička vlada, odnosno predstavnik Vlade je u svakom trenutku, u obavezi da sedi u ovom parlamentu i da čuje primedbe koje konstantno iznosimo, naročito na ovaj domen pravosuđa, odnosno krivičnog prava, a da uključimo tu slobodno i građansko pravo.
Znači, dokaz o tome je i to što je Republička vlada, odnosno ovlašćeni predstavnik propustio u ogromnom broju slučajeva da čuje primedbe i ispuni ono obećanje od decembra 2001. godine, kada je gospodin Batić obećao kodifikaciju krivičnog prava vrlo hitno i vrlo brzo. Od toga do danas nema ništa. Danas nema ni najave da će bilo šta biti učinjeno, ali imamo novi predlog zakona gde se osnivaju novi tužioci, nova sudska veća, nove pritvorske jedinice, sve specijalno u odnosu na opšte.
Ovo može biti u dobroj nameri, međutim, ne možemo govoriti o dobroj nameri, kada se za sve i svašta posebnim zakonima u odnosu na opšte principe zavode neki posebni principi, odnosno specijalni sudovi ili postupci. Specijalni sudovi, specijalni postupci, specijalni zatvori, specijalni tužioci su primereniji nekim drugim državnim uređenjima i nekim drugačijim društvenim ustrojstvima od onog kojem teži Srbija. Naš cilj je bio, odnosno taj cilj je propagirala Republička vlada, da što pre stignemo, odnosno barem budemo blizu razvijenih demokratskih država. Ovakvim načinom ponašanja mi idemo sve dublje i sve dalje, odnosno ne mi dalje, ali demokratske i razvijene države nam sve više beže.
Ovaj predlog zakona je dat sa obrazloženjem u dva stava ili tri rečenice. Kaže - s obzirom na specifičnosti krivičnog postupka protiv učinilaca ratnih zločina, potrebno je omogućiti saslušanje svedoka ili oštećenog putem video konferencijske veze i tako dalje. Novi slučaj u predlaganju zakona. Usmeni obrazloženi predlozi su vrlo kratki. Pismena obrazloženja su identična u pogledu svakog od zakona. Rešenja su sve specijalnija, čime, gospodo, učestvujemo, možda je prejako rečeno, ali u rušenju umesto u usavršavanju pravnog sistema (kada kažem pravni sistem, mislim upravo na krivično i manje na građansko pravo), koji je koliko - toliko funkcionisao i podsetio bih vas da je i u proteklo vreme ova zemlja imala izuzetne stručnjake iz krivičnog kao i iz građanskog prava.
Umesto da pravimo nadgradnju procesnih zakona, isto kao i materijalnih zakona, iz ovog domena, mi uvodimo nova rešenja bez ikakvih analiza. I ovaj zakon, kao i prethodni, nema analizu. Da li je Vlada ili da li su nadležna ministarstva vršila neke analize zbog čega, kako to popularno žele da kažu, nisu procesuirana krivična dela iz ovog domena ratnih zločina. Zašto nije suđeno, da li je bilo prvo, i zašto nije bilo suđeno? Ukoliko ih je bilo, konkretno krivičnih dela ratnog zločina, da li je krivac sudstvo, kada znamo da sudovi sude na osnovu zahteva javnog tužioca i da sud ne može pokretati proces. Da li ima takvih pokrenutih procesa koji nisu završeni pravosnažnom presudom, u kom slučaju bi bilo krivo sudstvo? Da li su javni tužioci podizali optužnice, odnosno da li su gonili za ova krivična dela?
Ako nisu, zašto nisu kada znamo da je nastavljena tendencija prethodnih 10, 15 godina, a naročito za ove dve godine, da se za javne tužioce upravo traže poslušnici režima, u ovom slučaju poslušnici Republičke vlade i krnjeg DOS-a, odnosno ostatka DOS-a. Zašto ti tužioci nisu preduzimali gonjenje? Ko nam garantuje i gde su te analize da bi specijalni tužilac uradio upravo ono što je potrebno i da bi on tek počeo preduzimati gonjenje za ovu vrstu krivičnih dela.
Da li osnivanjem ovog specijalnog tužioca ima kraja osnivanju specijalizovanih tužilaštava, sudova, veća, specijalnih zatvora, i gde je tu kraj? Pitam kao pravnik, šta će ostati od osnovnih principa utvrđenih Zakonom o krivičnom postupku, ukoliko za svaki domen, za svaku vrstu krivičnog dela osnivamo posebne tužioce, posebne postupke, posebne pritvorske jedinice, posebna veća?
U ovom slučaju nije bilo obrazloženja i očigledno Republička vlada, odnosno Ministarstvo nije bilo na visini da da obrazloženje ovog zakona. Ovaj predlog zakona je samo jedan od više zakona, kao što sam rekao, predloga izmena zakona iz ovog domena krivičnog prava, samo jedan od tih zakona koji najmanje može trpeti kritike, bez obzira što sam uputio ove kritike sada. U odnosu na zakon, moguće ga je prihvatiti i mi znamo zašto ga je potrebno prihvatiti, ali ukoliko je bila malo vidovita ta republička vlada trebalo je da zna i pre godinu ili dve da treba da dođe ovakav zakon i da će postojati zahtev za donošenje ovakvog zakona. Podsetiću vas, kada smo ukazivali da je potreban zakon o saradnji sa Haškim tribunalom, kada je to govorila Demokratska stranka Srbije, ti čuveni pravni eksperti su govorili da nije potreban zakon i da može saradnja i bez zakona.
Nakon toga, insistiranje da se donese taj zakon, a opet prozivaju Demokratsku stranku Srbije kao kočničare donošenja, navodno, bez obzira što je ona to inicirala i čak više puta je opstruisan bio taj predlog, nakon toga preuzimaju ulogu da su oni ti koji predlažu upravo donošenje zakona za saradnju sa Hagom. Ovde je drugačiji slučaj. Ovde su u pitanju ratni zločini i nije bilo nikakvih smetnji. Vlast nije ni od kog sprečavana da pokreće postupak preko tužilaštava. Oni su ostvarili za ovo vreme kompletnu kontrolu kako nad tužilaštvom, tako i nad sudstvom.
Ja bih rekao da nije krivica zbog dosadašnjeg nesuđenja za ratne zločine ili suđenja u malom broju ni tužilaca niti sudova, niti sudija, jer, možda se nećete složiti sa mnom, ova zemlja ima većinu dobrih sudija i većinu dobrih pravnih stručnjaka od onih koji rade u pravosuđu. Oni su stavljeni u ovom trenutku (nije tema, ali samo u jednoj rečenici) u položaj da su pod stalnom kontrolom, pod stalnim pritiskom Ministarstva i aktuelne republičke vlasti, tako da bukvalno ne smeju ništa da preduzimaju bez direktne naredbe ili intervencije.
Stoga ne može biti njihova krivica zbog nevođenja postupka, odnosno, popularno rečeno, neprocesuiranja ovih krivičnih dela ratnih zločina. Nema nikakve njihove krivice i nikako se neće moći naći neki tužilac, kad smo već kod njega, koji će uzgred, a na to su moji prethodnici iz DSS-a lepo ukazali, da su rešenja u zakonu u najmanju ruku problematična oko izbora specijalnog tužioca, oko tužioca za ratne zločine. Taj tužilac za ratne zločine se mora naći iz okvira onih stručnjaka koji su već radili u tužilaštvu i zašto bi on sada samim tim što je imenovan tužiocem za ratne zločince bio stručniji, ne sa iskustvom, kao što reče gospodin Mamula, jer iskustvo nema nikakve veze sa znanjem, samo zbog toga što bi dobio drugi naziv, odnosno nov naziv svog radnog mesta.
Ta rešenja su problematična u tom smislu, baš kada smo kod javnog tužioca, gde kaže - za tužioca može biti izabrano. Zašto - može biti, valjda kažu i lepo treba da stoji - biće izabran. Znači, "može biti izabrano, a za njegovog zamenika postavljeno, lice koje ispunjava uslove za izbor za okružnog javnog tužioca i poseduje visok moralni ugled i nepristrasnost i značajno iskustvo u oblasti krivičnog prava. Prednost u izboru odnosno postavljenju imaju lica koja poseduju znanje i iskustvo u oblasti međunarodnog humanitarnog prava i ljudskih prava." Mislim da je ovde gotovo sve jasno, samo je falila fotografija.
Međutim, u članu 5. stav 5. se označuje da se po prestanku funkcije u tužilaštvu za ratne zločine javni tužilac, odnosno zamenik, vraća na dužnost koju je vršio u javnom tužilaštvu. Potkrala se neka greška predlagaču zakona, jer ovaj peti stav podrazumeva da ne može biti izabran van javnog tužilaštva, a ovaj treći stav je pravljen opisno, samo što nije dostavio i fotografiju kandidata.
Takvih nelogičnosti ima više. Pored toga ono što je istaknuto je da se po Predlogu zakona, po članu 2. kaže da se ovaj zakon primenjuje na krivična dela određena u Glavi DžVI Osnovnog krivičnog zakona. S tim ću završiti. Međutim, u Glavi DžVI Osnovnog krivičnog zakona se ne nalaze sva krivična dela koja poznaje Statut Tribunala, niti statut Međunarodnog krivičnog suda. Nedostaje kompletna grupa krivičnih dela zločin protiv čovečnosti iz člana 5. Statuta Tribunala. Takođe nedostaju i kršenje zakona i običaja ratovanja iz člana 3. Statuta Tribunala. Glava DžVI Opšteg krivičnog zakona ih delimično poznaje u članovima 146. - 151, ali je to daleko manje od člana 3. Statuta Tribunala pa je i s toga veoma bitan amandman koji je na ovaj član podnela DSS.
Bez amandmana DSS-a, mada ne znam da li će ga Vlada usvojiti, potpuno je drugačija suština ovog predloga zakona i on će se pokazati, ukoliko se ne usvoji amandman DSS-a, samo dnevno - političkom željom vlasti da osvoji neke poene, bilo inostrane bilo u domaćoj političkoj javnosti. Hvala.

Narodni poslanik Miloš Lukić nije prisutan. Reč ima narodni poslanik Bojana Aleksić.

Juče smo na zajedničkoj sednici dva odbora, za bezbednost i pravosuđe, prvi put čuli da u ovoj zemlji postoji haški i antihaški lobi. Moram priznati da mi iz DSS-a nismo znali za takvu stranačku podelu i da smo na neki način bili iznenađeni, tim pre što ne znamo da li su nas ti koji su tu podelu izmislili svrstali u haški ili u antihaški lobi.
Mi sebe ne smatramo ni jednima ni drugima. Još kada je predsednik Koštunica postao predsednik SRJ jasno smo definisali svoj odnos prema Haškom tribunalu i prema ljudima koji su počinili ratne zločine. Bili smo svesni da se sa Hagom mora sarađivati ako hoćemo da se vratimo u međunarodnu zajednicu i da uđemo u evropske institucije, ali isto tako smo stalno pokušavali da ukažemo pre svega na potrebu donošenja Zakona o saradnji sa Haškim tribunalom u vreme kada za to nije postojala spremnost kod ostalih članica DOS-a.
Nešto kasnije one su ipak na to pristale i sa zakašnjenjem je takav zakon donet. No, moramo pomenuti i neke slučajeve nekih naših državljana i državljana Republike Srpske koji su ipak izručeni tom tribunalu na jedan pomalo divlji način, bez zakona i s pravne strane samim tim prilično sporan, čime su pre svega povređena njihova ljudska prava. Jer, ako hoćemo da se zaklinjemo u ta ljudska prava onda treba svi da ih poštujemo, i onda ta ljudska prava imaju čak i optuženi i okrivljeni.
Od početka smo ukazivali na to da bi bilo najbolje da se našim državljanima sudi u našoj zemlji i u svim onim slučajevima u kojima je to moguće, znači u svim onim slučajevima gde ne postoje izričiti zahtevi i izričit interes Haškog tribunala bolje je da ljudima koji su osumnjičeni za ratne zločine sudimo u ovoj zemlji. I to svim građanima bivše SRJ, svih nacionalnosti, jer smo svesni da je u ovoj zemlji postojao građanski rat, da je građanski rat po pravilu suroviji od svakog drugog rata, da u građanskom ratu udari obično komšija na komšiju, da se tu svašta dešava, da se izmiruju i neki računi iz prošlosti koji nemaju mnogo veze sa politikom, i samim tim dolazi vrlo često do činjenja zaista strašnih zločina.
Nismo za to da se amnestiraju zločinci sa koje god strane dolazili, ali isto tako nismo ni za to da se samo Srbima sudi i da priznamo da smo mi zločinački narod, kako nažalost neki u ovoj zemlji često žele da predstave.
Ono što mene posebno brine kada govorimo o ovom zakonu, koji je svakako trebalo da bude donet ranije, i koji je svakako mogao da spase odlaska u Hag neke ljude, to je ovaj član 5. gde se definiše kako treba da izgleda specijalni tužilac. Već su moje kolege iz DSS-a govorile pre mene da tu ima vrlo nepreciznih tumačenja, a ja lično zaista ne razumem šta znači visok moralni ugled, da ne govorimo o jezičkoj rogobatnosti ovakvog dela rečenice, visok moralni ugled i nepristrasnost i značajno iskustvo u oblasti krivičnog prava.
Pa, zar se za svakog tužioca i za svakog sudiju, za svakog službenika koji radi u pravosuđu ne podrazumeva da mora biti nepristrasan? Zar je to nešto što trebna posebno naglasiti? To je u koliziji sa samom rečju pravda i rečju pravosuđe. Šta znači visok moralni ugled? Svi znamo šta znači visok moral, odakle ta reč ugled, valjda neko ko je ugledan u svojoj profesiji, pa i to je relativno, znate. Svako može da ima svog favorita.
Što se tiče ovakve formulacije da prednost u izboru, odnosno postavljenju imaju lica koja poseduju znanje i iskustvo u oblasti međunarodnog humanitarnog prava i ljudskih prava, tu su, takođe, moje kolege već izrazile neku rezervu i pomenule neka imena koja, nažalost, poslednjih godinu, godinu i po dana ne silaze sa naših televizija. To su neki ljudi koji se predstavljaju kao članovi nevladinih organizacija, a u stvari su blisko povezani sa Vladom, a govore kao da nisu pripadnici ovog naroda, nego kao da mrze ovaj narod.
Ako će se po ovom zakonu suditi pravično, ako je svrha ovog zakona da se osude ljudi koji su zaista činili ratne zločine, bez obzira na njihovu nacionalnu pripadnost, onda je za nas ovaj zakon prihvatljiv. Ako pak ovaj zakon treba da posluži novopečenim srbomrscima, povampirenim srbomrscima iz Titovog vremena, kada je svako u ovoj zemlji mogao da bude i Hrvat i Slovenac i Makedonac i šta god treba, samo Srbin nije mogao da bude Srbin, i kada je na neki način bilo sramota da Srbin bude Srbin, to su forsirali Tito i Kardelj, nažalost, ima dosta njihovih učenika i sledbenika upravo Srba koji se ponašaju u skladu sa njihovom doktrinom, i ako će takvi doći da sude po ovom zakonu, onda se ovom našem narodu ne piše dobro. Bojim se da u tom slučaju ovaj zakon neće ispuniti svoju svrhu.
Najzad, da kažem još nešto. Kada govorimo, a o tome se juče mnogo govorilo, a ima veze i direktno sa donošenjem ovog zakona, i o Slobodanu Miloševiću i o čelnicima bivšeg režima, treba reći da je tim ljudima, a mi iz DSS-a smo na to ukazivali svojevremeno, pre svega trebalo suditi ovde i pre svega je trebalo da im sudi srpski narod.
Nisu oni počinili nikakve zločine prema Muslimanima i Hrvatima. Oni su ovaj narod doveli u bedu, oni su naše živote uništili, oni su naše sinove odveli u rat u kome Srbija nije učestvovala. Iz tog rata su se naša deca vraćala osakaćena. Oni su poslali tamo neke ljude koji jesu naša bruka i sramota i koji su oslobađali srpske kuće od frižidera, televizora i ušteđevine koja je ostala za njima. Tim ljudima je, pre svega, trebalo suditi ovde i trebalo je da im sudi ovaj narod. Dokazi protiv njih i njihovih nedela se nalaze pre svega u ovoj zemlji.

Reč ima narodni poslanik Milovan Radovanović, a posle njega narodni poslanik Milan Radulović.