Preostalo vreme po demokratskom poslovniku Demokratske stranke Srbije i ostatka DOS-a za Srpsku radikalnu stranku je pet minuta. To nije ni stoti deo vremena koji je potreban da bi se prokomentarisao deo onoga što sadrži tzv. akcioni plan, jer ključna stvar nije celokupni proces i taj radni zadatak za vlade tzv. država članica, već carinska tarifa za sve grane naše privrede i ono što je najbolnije za potpuno upropašćenu privredu u protekle dve i po godine, odnosno njeno urušavanje od kada je DOS na vlasti.
Ono što su komentari posle jedne takve kampanje od strane pre svega gospodina Čedomira Jovanovića i ostalih čelnika, što DOS-ovske vlasti, što vaše separatističke bratije u Crnoj Gori, što je vama u ovom trusnom političkom trenutku za vas, a naročito za vas gospodine Jovanoviću, poslužilo kao odskočna daska i kao neki povod da budete silni, da budete u centru pažnje itd.
Međutim, što se tiče komentara od strane onih čije vi odgovore čekate i od kojih zavisite, da biste sproveli ovaj tzv. akcioni plan, a naročito oko spora kod 56 stavki sa Crnogorcima, nisu nimalo povoljni ni za vas samog, a pre svega za gospodina Živkovića, još uvek aktuelnog premijera, sa kojim imate ili nemate neke konflikte, u to neću da ulazim.
Vidite, vi ste danas u toku vašeg boravka ovde, videla sam, prelistali veći deo dnevne štampe, ali pretpostavljam da ste preskočili komentar koji dolazi iz "Novih ciriških novina", a nisu samo one u pitanju, nego mnogi drugi stručni i ekonomski časopisi, koji demantuju i samog Živkovića, i vas i sve što ste govorili proteklih dana, a vezano je za tzv. harmonizaciju odnosa.
Pre svega, bacanje prašine u oči potpuno osiromašenom narodu Srbije da ćemo mi ući u Evropsku uniju 2007. godine. Oni procenjuju kao izvesnu trku regate, kako su rekli, a to kao potpuno nerealan rok, zbog toga što su zaključci u Porto Karasu nešto što je preveliki zalogaj za ovakvu Vladu Republike Srbije kakva jeste, a naročito zbog činjenice da je vreme da sve te stavke koje su naveli ostvarite u veoma kratkom roku, imajući u vidu da su tzv. Beogradski sporazum, a zatim i Ustavna povelja, poslužili i sada služe, to smo mogli da čujemo i prilikom inauguracije Filipa Vujanovića, Crnogorcima samo za promovisanje njihove državnosti i za što brže odvajanje, nažalost i izdvajanje iz tzv. državne zajednice Srbije i Crne Gore.
Za razliku od Vojislava Koštunice, kabinetskog bivšeg predsednika SRJ, a često pominjanog danas ovde, a o predsedniku "gej 17 plus" Miroljubu Labusu i da ne govorimo, prof. dr Vojislav Šešelj, ugledni profesor Pravnog fakulteta, a pre svega ekspert iz oblasti poznavanja sveukupnih prilika i na bivšim prostorima Jugoslavije, a i sada poslednjeg otadžbinskog rata, ponašanja vlasti u Crnoj Gori i vas samih je odmah, prilikom usvajanja i rasprave o tzv. Beogradskom sporazumu, rekao da same tačke sporazuma i Ustavne povelje, a naročito čl. 12. i 13, samo su deklarativno određeni poslovi slobodnog prometa roba i usluga, a da to neće nimalo ići lako.
Mi smo, u vreme dok ste vi ukali i bukali po beogradskim ulicama i bili u raznoraznim koalicijama, asocijacijama itd, veoma ozbiljno učestvovali u političkom životu Srbije. To je, podsetiću vas, bio period kada je naša zemlja bila izložena najgorim mogućim sankcijama tzv. međunarodne zajednice. Za vašu informaciju, gospodine Jovanoviću, vašu bratiju separatista iz DPS-a i ostale koji uz njih idu, nikada nije interesovala privreda Srbije i nikada nisu želeli da kroz usaglašavanje carinskih stopa tada u SRJ u nadležnim odborima, a čiji sam učesnik bila četiri godine, odbor se zvao Odbor za ekonomske odnose sa inostranstvom, da se zaštiti privreda i bilo koja privredna grana u Srbiji. Pokazalo se i sada da ste vi sa njima imali muke, a da pri tome niste imali sluha da zaštitite strateške privredne grane, one koje su sada posrnule, a koje treba da se oporavljaju u narednom periodu.
Kao ilustracija toga, reći ću vam da je politički mentor Mila Đukanovića, izvesni Damjan Šećković bio predsednik tog odbora, ne, niste čuli, naravno, vi ste mlad političar, pred vama je ili nije nekakva perspektiva. Znači, za četiri godine, gospodine Jovanoviću, taj gospodin iz DPS-a, Milov mentor, jedan jedini put nije došao na sednicu odbora kojom treba da predsedava.
Vidite kako brzo prođu ovih pet minuta. Prema tome, neću imati mogućnost, ali verujem da će naše stavove izneti ova tri poslanika SRS, koji su podneli amandmane sa nekim konkretnijim primedbama na carinske stope. Ne mogu ni poljoprivrednici, ni zaposleni u tekstilnoj industriji, ni u Fabrici automobila, ni u metalskom kompleksu ništa dobro da očekuju od svega ovoga.
Uostalom, sve je izvesniji pad vaše vlade, a vi to produžavate od vrelog leta do neizvesne političke jeseni. Ono što je činjenica, a to je da će neka buduća vlast imati mnogo više razumevanja i mnogo više se truditi da stavku po stavku izvrši precizno definisanje carinskih stopa i da se zaštite najugroženije grane naše privrede i one koje imaju perspektivu. Morali ste da povedete mnogo više računa, nego što ste, što bi rekli moji Šumadinci, mlatili praznu slamu sa Crnogorcima, kao i o ugovoru o slobodnoj trgovini sa Ruskom Federacijom, pa da ne bežite od toga. Mnogo će veće koristi imati naša privreda. Mi smo na taj sporazum ponosni i ratifikovan je i potpisan u vreme kada smo mi aktivno učestvovali u vlasti, a sa vama šta će biti, već sam iznela svoju prognozu. Prognoze tih eksperata ...
(Predsedavajuća: Sedam minuta.)
završavam ...iz Evropske unije koji vam i sami ne predviđaju svetlu budućnost.

Reč ima narodni poslanik Marko Ćulibrk, a posle njega narodni poslanik Vukosav Tomašević

Dame i gospodo narodni poslanici, sigurno je da smo mi koji podržavamo zajedničku državu očekivali i bilo je neophodno da se donese ovakav akcioni plan o harmonizaciji ekonomskih odnosa dve zemlje države, jer smatramo da će time zajednička država u svakom slučaju da se ojača. Sigurno je da je predlagač ovog zakona bio u jednom problemu, zato što je ovaj akcioni plan trebalo doneti u vrlo kratkom vremenu i zbog toga možemo da mu progledamo kroz prste što nije ostvario veći konsenzus svih političkih stranaka u Republici Srbiji i što nije postignut konsenzus oko stručnih stvari.
Možda su neke stvari trebale da budu na javnoj raspravi i u privrednoj komori i u stručnoj javnosti. Međutim, pošto znamo da je ovaj akcioni plan trebalo da bude predstavljen do solunskog samita, možemo da kažemo da to možemo na neki način da sagledamo. Iz te brzine smatramo da će da nastupe određene štete, pre svega za našu privredu i naša preduzeća. Liberalizacijom tržišta, jer se carinske stope spuštaju na neki prosek od 8%, smatramo da je došlo do naglog spuštanja carinskih stopa, jer još uvek države koje su više odmakle u liberalizaciji tržišta i carine, kao što su Slovenija i Hrvatska, imaju prosečnu stopu oko 15% još uvek.
Možda je trebalo iz dva puta skidati ove carinske stope, kao što je to pokušano sa vremenskom distancom od 24 meseca, tri godine itd. Možda je trebalo spustiti carinske stope za jedan niži nivo, pa tek onda kroz ovu kancelariju koja se osniva zajedno od strane Crne Gore i Srbije, uz pomoć stručne javnosti i sagledavanja situacije u praksi, u životu, korigovati stope za određeni procenat. Ovde je već bilo reči da će budžet Srbije biti oštećen u iznosu od 70 do 200 miliona evra. Mi smatramo da to može da se nadoknadi na više načina. Ono što je štetno za preduzeća i privredu Srbije jeste nagli udar koji će oni sigurno da osete. Takođe je bilo reči da će pre svega dužnički lobi imati još veću šansu da na naše tržište uvozi što više robe, i one koja nam je potrebna i koja nije. Izvoz će na neki način da se smanji.
Mi možemo imati razumevanja za donošenje akcionog plana. Međutim, smatramo da je predlagač istovremeno morao da nam predloži ovde još neke akcione planove da bi se izbegle štetne posledice kojih je bio svestan, ali je na neki način zbog brzine usvajanja morao to da predloži. Pre svega, da se usvoji jedan akcioni plan o suzbijanju sive ekonomije. Mislim da bi Vlada trebalo da usvoji akcioni plan o suzbijanju sive ekonomije, jer bi time povećala punjenje budžeta, a to bi bila i pomoć domaćoj privredi, koja plaća sve poreze i doprinose u svom poslovanju.
Takođe, mislim da bi Vlada trebalo da osnuje jednu grupu ili da napravi akcioni plan izvoza domaće robe i pre svega da se vidi sa Narodnom bankom oko kursa dinara, a o kome govorimo duže vremena, koliko bi moglo i koliko bi donelo štete monetarnoj politici, a koliko bi povećalo izvoz.
U ovim okolnim zemljama, pre svega u Hrvatskoj, i danas postoji stimulacija od 10% na sve izvozne fakture koje idu u inostranstvo. Mislim da bi to moglo kod nas da bude jedna mera koja će da utiče na povećanje izvoza. Takođe, možda bi bilo dobro da se smanji obavezni nivo rezervi poslovnih banaka koje prate i kreditiraju izvoz. To su tzv. krediti o faktoringu. Znači, gde bi poslovne banke pratile izvozne fakture, ali bi im za taj iznos Narodna banka smanjivala obavezni depozit koji je veoma veliki.
Smatramo da i Vlada Republike Srbije, osim što podržava liberalizaciju, trebalo bi da osnuje određene grupe koje bi našim privrednicima otvarale određena tržišta. To su pre svega tržišta Rusije za građevinarstvo, takođe u Libiji i u mnogim drugim zemljama. Mislim da naša Vlada smatra da tržišna ekonomija može da reši sve probleme naše privrede, međutim, bez organizovane pomoći Vlade i države, pre svega u nastupanju u inostranstvu, sigurno da nećemo moći da ostvarimo taj efekat.
Najzad, očekujemo da Vlada kao podršku u ovom maksimalnom planu predloži akcioni plan za zaustavljanje pada industrijske proizvodnje, koji traje u dužem periodu, kao i povećanja broja zaposlenih. Smatram da Vlada ima snagu da napravi ove akcione planove, pre svega za potrebe srpske privrede i da onda i ovaj akcioni plan između Srbije i Crne Gore može da ima smisla. Dok to Vlada ne uradi, mislim da ne možemo da podržimo ovaj akcioni plan.

Reč ima narodni poslanik Vukosav Tomašević, a posle njega narodni poslanik Jovan Todorović.
Narodni poslanik Vukosav Tomašević nije prisutan. Narodni poslanik Jovan Todorović. Vreme vaše poslaničke grupe je dva minuta, ali vi imate vreme kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS.

Dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi da pri kraju ove rasprave kažem još nekoliko bitnih argumenata SPS-a, kada je u pitanju njen odnos prema predloženom zakonu o akcionom planu. Molio bih gospođu predsedavajuću da omogući da se sasluša mojih nekoliko minuta.
Ako načelno postavimo pitanje da li je potreban ovakav akcioni plan, onda sam sasvim siguran da nema razumnog čoveka u ovoj sali koji bi rekao da ne treba akcioni plan usaglašavanja, pre svega ekonomskih odnosa sa Crnom Gorom u okviru državne zajednice Srbije i Crne Gore. Očigledno da upravo taj ekonomski segment potrebe da se usaglase odnosi između Republike Srbije i Crne Gore privlači najveću pažnju, što nikako ne može čuditi, jer zapravo od tog segmenta zavise mogućnosti usaglašavanja svih drugih, pa i pitanja zapošljavanja, protoka ljudi, zdravstvene zaštite, obrazovanja i prosvete itd.
Imam utisak da kada gospodin Jovanović govori na ovu temu, žao mi je što nije trenutno prisutan, da on zaista misli da će se to upravo onako odvijati kako je napisano u akcionim planu i kako je na neki način dogovoreno sa Evropskom unijom i sa Republikom Crnom Gorom. Nažalost život i stvarnost kroz koje ova zemlja prolazi potpuno su drugačiji. Pre svega bih rekao da su se na neki način i naša delegacija i ljudi koji su predstavljali Republiku Srbiju upecali na obećanje Evropske unije da će zbog opšteg pada carinskih stopa i zaštite privrede Republike Srbije biti namiren taj nedostatak kao negativan efekat u budžetu od nekih 70 miliona evra. Međutim, nije samo u tome suština. Najmanje su tri negativna efekta koja se mogu ovde kao zaključci izvesti.
Prvo, da ćemo mi opštim sniženjem carinskih stopa sa otprilike 10% na nešto oko 7%, zapravo za jednu trećinu umanjiti konkurentsku sposobnost naše privrede u korelacijama sa UN i sa zemljama u okruženju. Da li je tako, nemam nikave sumnje, jer i one proizvodnje koje sada nešto rade i koje pokazuju bilo kakvu aktivnost u poslednjih nedelju ili dve dana će jednostavno biti kao na vetrometini. Mi nećemo moći da izdržimo konkurenciju, jer će svima biti veća računica i ekonomija u poslu da nešto uvoze, nego da to proizvode ili da podstiču domaću proizvodnju. Tu nema nikakvih dilema da će se upravo to desiti. Mi sada pokušavamo jednom pričom, koja jeste potpuno u skladu sa neoliberalnim konceptom izgradnje društva, da kažemo da naša privreda mora biti izložena toj konkurenciji i mora bolesnik ustati i trčati u toj privrednoj utakmici sa Evropom, koja je i te kako u svemu odmakla.
Kao posledica toga, mi ćemo neizostavno imati povećanje broja radnika koji će ostati bez posla. Smanjenje bilo kakve mogućnosti, otvaranje novih radnih mesta je čitava priča i nikako se ne sme vulgarizovati na to koliko ćemo izgubiti u budžetu po osnovu manjka carina za 2003, 2004, 2005, 2006. i eventualno 2007. godinu.
Drugi negativan efekat koji neizostavno proističe kao posledica je povećanje spoljnotrgovinskog deficita. Mi sada imamo oko pet milijardi projektovan spoljnotrgovinski deficit za 2003. godinu. Prosto se postavlja pitanje odakle će ova zemlja servisirati i taj povećani uvoz i obaveze po osnovu kredita koje dobijamo od međunarodne zajednice. Kažem da će sve to trajati i Evropska unija će podržavati ovaj koncept sve dotle dok naši građani u slamaricama imaju tih pet milijardi evra.
Tih pet milijardi evra kada budemo potrošili na uvoz, i onoga što nam nije potrebno i na servisiranje dugova, tada ćemo znati da smo na nuli. Kada budemo na nuli, onda je pitanje da li ćemo moći išta ozbiljno da uradimo za našu privredu. Druga posledica koja iz toga proističe je pozitivna, ali samo za Evropu. Tvrdim da ćemo u narednim mesecima, nakon početka primene ovog sporazuma, imati na našem tržištu sve više robe iz Slovačke, Poljske, Češke, Mađarske. Iz onih zemalja koje su ušle u EU. Cilj Evropske unije u ovoj prilici, kada nas je naterala da prihvatimo ovakav sporazum, jeste da putem plasmana svojih roba na naše srbijansko tržište iscrpi tih četiri ili pet milijardi evra i time vrati kapital koji je uložila u proizvodnju u tim zemljama.
Nemam nikakvih dilema da će se to upravo tako odvijati, jer kad nemate domaću proizvodnju i kada imate podsticaj uvoza, a ne izvoza, što bi bilo prirodno u zemljama ekonomskog stanja kakvo je naše, onda je to neizostavna posledica.
Treće, pričali smo o tome, budžetski deficit po osnovu manjka prihoda od carina je samo jedan pokazatelj. Ovde je rečeno da mi očekujemo da ćemo pomoću uvećane potrošnje i poreza na promet na one robe koje će biti poreklom iz uvoza nadomestiti nedostatak u budžetu. Objektivno se postavlja pitanje ko će to moći ubuduće da kupuje kada nestane ovih 4,5 milijarde evra koje imamo u našim džepovima. Tema je tema. Četiri godine po 70 ili 80 miliona evra jednako je 320 miliona evra. Preračunato oko 400 miliona dolara.
Dame i gospodo, u 2002. godini imali smo prihode po osnovu privatizacije otprilike u tom iznosu. Šta to znači? To znači da ćemo imati budžetsku rupu, da ćemo morati duplo više da prodamo u bescenje naših društvenih i državnih preduzeća da bismo nadomestili tu rupu. Da bi smo isfinansirali one socijalne funkcije koje jesu prisutne ovde u ovom programu.
Ima ljudi iz Demokratske stranke koji po prirodi svoga programa imaju nešto što je pomalo i levičarsko, imaju tu socijalnu komponentu u razmišljanju, ne treba da pristaju na takav koncept koji očigledno nameće Grupa -17, da sve mora biti izloženo toj tržišnoj vetrometini pa ko opstane, a posle toga ćemo da vidimo šta ćemo.
Nigde u svetu taj koncept nije nadvladao, nigde nije dao rezultate taj monetaristički pristup stvarima, taj pristup da je sve izloženo tržištu. Ne postoji nijedna zemlja na svetu koja se bar na neki način od toga ne brani. Pogledajte tekst sporazuma pa ćete videti - u roku od godinu dana odnosno do kraja godine mi ćemo morati da ukinemo i količinska ograničenja u pogledu uvoza. Dakle, nije u pitanju samo visina carine nego i količina. Nema na svetu zemlje koja će i na taj način da izloži svoju privredu.
Uzmite Švajcarsku, kad hoćete da proizvodite čokoladu, onda imate dozvoljenu količinu koju možete da proizvedete, zamislite zemlju koja nema nikakva ograničenja u pogledu uvoza. Uzmite bilo koju poljoprivrednu proizvodnju u okviru razvijenih zemalja. Imate minimum i maksimum koji morate proizvesti. Ako proizvodite više od toga onda vam država ne garantuje odgovarajuće beneficije, subvencije ili cene. Dakle, proizvodite na svoj rizik, ali ako hoćete da imate pomoć od države, onda ne možete više od onoga što je dogovoreno i propisano.
Pa, nije neko bez veze uveo svojevremeno te kvote i količine. Ne možete uvoziti sve i svašta, kao što je recimo priča o bananama, a pri tome naše jabuke ili neko drugo voće prodavati u bescenje ili bacati. Ne možemo u ovoj zemlji uvoziti stajsko đubrivo, a pričati o tome kako sada štitimo, recimo, proizvodnju kože zato što je to strateški proizvod time što uvodimo carine. A, na drugoj strani dozvoljavamo nekontrolisani uvoz i u pogledu količine i visine cene cipela i proizvoda od kože. Ako hoćete, konačno, i šećera.
Dakle, to su neki paradoksi koji su prisutni u ovom programu i čudi me da su ljudi iz DS-a, pre svega, mislim na gospodina Jovanovića, dozvolili da upadnu u tu zamku da za obećanih 70 miliona evra, koje će navodno Evropska unija nadomestiti u budžetu, izgube milijardu evra, a što je najgore izgube jednu perspektivu sa koje bi ova privreda morala da startuje, iz odnosa koji bi se primenili po osnovu akcionog plana, a da ne govorim o subvencijama i izvoznim stimulacijama.
Kolega Ćulibrk je nešto o tome govorio. Mogu, recimo, da vam predložim jedno rešenje, jer nisam sebičan u razmišljanjima, izvoznici se mogu stimulisati ne samo putem kursa ili neke stimulacije koja bi bila određena u visini od 10%, pa da mu sada neko namiruje taj novac. Može, recimo, i putem oslobađanja dela poreza ili dela doprinosa na zarade onih radnika koji rade u izvozno orijentisanim proizvodnjama, da se ta stvar bilansira na nivou jedne godine ili jednog meseca, ako hoćete, i da se u toj meri koliko je nedostatak u realnom kursu dinara nadomesti oslobađanjem obaveza tih izvozno orijentisanih proizvodnji.
I, naravno, mi ovakav tekst, koji je predložen, ne možemo da prihvatimo, ne zbog toga što mislimo da ne treba usaglasiti odnose između Srbije i Crne Gore, ali ako ćemo mi za tri godine, plus dve, dakle za pet godina doći do onoga što smo imali pre pet godina, onda je pitanje zašto smo uopšte morali sve ovo i na ovaj način da radimo. Hvala lepo.

Reč ima narodni poslanik Siniša Mitrović, zamenik predsednika poslaničke grupe DOS - Reforma Srbije.

Poštovana gospođo Čomić, uvažene kolege poslanici, na osnovu člana 81. predlažem da produžimo rad do okončanja rasprave po ovim tačkama dnevnog reda i molim da se Skupština o tome izjasni.

Molim vas da pre glasanja o predlogu narodnog poslanika Siniše Mitrovića utvrdimo kvorum za glasanje. Izvolite.

Konstatujem da imamo kvorum.

Stavljam na glasanje predlog da se današnji rad produži do okončanja rasprave u pojedinostima i u celini o svim tačkama predloženog dnevnog reda. Izvolite.

Za 110, protiv 57, nije glasalo šest, od 173 narodna poslanika.

Konstatujem da je Narodna skupština prihvatila predlog da se danas rad produžava do okončanja rasprave o svim predloženim tačkama dnevnog reda.

Reč ima narodni poslanik Slađan Mijajlović, a posle njega Milan Radulović i to je poslednji prijavljeni govornik prema prijavama za reč u načelnom pretresu.

Slađan Mijajlović nije prisutan. Reč ima narodni poslanik Milan Radulović. Vreme na raspolaganju poslaničke grupe DSS-a 29 minuta.

Poštovani narodni poslanici, dozvolite da vas podsetim na tačan naslov spisa o kome danas razgovaramo. Taj naslov glasi ovako - Predlog zakona o akcionom planu harmonizacije ekonomskih sistema država članica državne zajednice Srbija i Crna Gora radi sprečavanja i uklanjanja prepreka slobodnom protoku ljudi, robe, usluga i kapitala.

Mi smo u današnjoj raspravi čuli vrlo detaljne i ozbiljne, stručne ekonomske analize ovoga spisa. Umesto takvih stručnih analiza, mogao bih da se pozabavim jezičkim i logičkim analizama ovog zakonskog predloga. Pritom mi je žao što gospodin potpredsednik Vlade nije prisutan jer sam želeo da postavim pet-šest pitanja; dakle, umesto bilo kakvog komentara hteo sam da postavim jednostavna, nimalo stručna, ali čini mi se ipak logična i zdravorazumska pitanja, ona pitanja koja postavljaju građani Srbije i Crne Gore.

Prvo takvo pitanje bi glasilo ovako: da li Srbija i Crna Gora doista imaju dva različita ekonomska sistema? Da li su razlike u ekonomskim sistemima Srbije i Crne Gore toliko velike, a sličnosti tako male, da moramo da govorimo o dva sistema? Već iz naslova ovog teksta se vidi da je reč o jednom sistemu. Kakvom sistemu? Reč je o ekonomskom sistemu koji je autarhičan, o ekonomskom sistemu koji postavlja prepreke slobodnom protoku ljudi, robe, usluga i kapitala. I to je ono što je zajedničko i za ekonomski sistem Srbije i za ekonomski sistem Crne Gore.

Druga zajednička karakteristika ta dva ekonomska sistema jeste da su i jedan i drugi neefikasni. Neefikasan je ekonomski sistem Srbije, neefikasan je ekonomski sistem Crne Gore, samim time što je bruto društveni proizvod u te dve države članice, kako se ovde zovu, na izuzetno niskom nivou, među najnižima, ako ne i najniži u Evropi.

Treća zajednička karakteristika koja ta dva ekonomska sistema čini jednim sistemom, jeste da kapital ne želi da uđe u takav ekonomski sistem.

Zašto strani kapital ne želi da uđe u takav ekonomski sistem?

Zašto domaći kapital ne uđe u taj ekonomski sistem? Verovatno zato što nemamo institucije koje garantuju pravnu državu i zato što imamo zatvoren (autarhičan) ekonomski sistem, ekonomski sistem koji nije definisan. Taj jedan ekonomski sistem koji ima Srbija i Crna Gora, jeste sistem mutant, sistem koji vuče vrlo snažne recidive socijalističke ekonomije i koji posve nedosledno sprovodi principe tržišne i konkurentne privrede. Takav nedefinisan sistem nije ambijent u koji hoće da uđe strani kapital; neće ni domaći.

(Kad se vodi rasprava i kad se napada guverner Narodne banke, onda to nije političko pitanje, nego zaista ekonomsko. Ekonomsko je pitanje zašto naši ljudi neće da investiraju u naš privredni sistem. To je problem, u prvom redu, ekonomski i politički.)

A sad, pravo pitanje za potpredsednika Vlade je ovo - ima li smisla ta tzv. dva ekonomska sistema, koji su, kao što vidimo, zatvoreni, neefikasni i odbojni za konkurenciju i za protok kapitala, ima li smisla ta dva sistema (ili taj jedan sistem) usklađivati, ili taj sistem treba unaprediti? Ljude ne zanima da li će i kako će Srbija i Crna Gora da usklade svoje carinske stope, koliko će biti u Crnoj Gori robe u slobodnom protoku, koliko će biti dozvola za uvoz. Ljude zanima da li će, kad se sprovede ovaj Predlog zakona, naša privreda biti konkurentnija, da li će naša preduzeća moći da konkurišu stranim preduzećima, da li će biti više preduzeća, da li će ući kapital u državu, da li će samim tim građani živeti bolje - ili će i dalje živeti ovako kako žive na ovom stepenu bruto nacionalnog proizvoda? To je ono što ljude zanima - da li će biti bolje, da li ćemo dobiti bolji sistem, ili ćemo imati ovakav?

Druga stvar koja, čini mi se, takođe jako zanima građane naše zemlje, jeste pitanje da li mi od dve države, od Srbije i Crne Gore, pravimo četiri, tri, dve nezavisne - ili jednu zajedničku. Ustavna povelja i Beogradski sporazum su postavili temelje jedne zajedničke države. Vlade Srbije i Crne Gore vode pregovore, dogovaraju se i sprovode Ustavnu povelju tako da to, s jedne strane, govori o postojanju dve nezavisne države, ali, s druge, što je vrlo opasno i što građane ove zemlje vrlo mnogo iritira, Vlada Srbije i Vlada Crne Gore, pored postojećih država: Srbije, Crne Gore i zajedničke države, stvaraju i jednu paradržavu.

Paradržava se ogleda u sledećem: organ koji treba da sprovodi ovaj Akcioni plan nije Savet ministara zajedničke države. Pogledajte, u prosveti se formira Komitet za međunarodnu saradnju država članica u prosveti, kulturi, nauci i tehnologiji. Članovi komiteta su predstavnici nadležnih državnih organa država članica. Oblast rada i zapošljavanja: nadležni organi za sprovođenje mera - Ministarstvo za rad i zapošljavanje Srbije i Ministarstvo rada i socijalnog staranja Crne Gore.

Na strani 6) imate jednu vrlo zanimljivu konstataciju, koja kaže: "U oblasti carinskog postupka, vlade država članica potpisale su sporazum o carinskoj saradnji i uzajamnoj pomoći, kao i sporazum o ustanovljenju Kancelarije Uprave carine Srbije i Uprave carine Crne Gore". Samo ilustracije radi navodim ove primere.

Zatim, na stranici 15) imate sledeće: da su nadležni organi za sprovođenje mera (reč je o osiguranju) Ministarstvo finansija Crne Gore i Ministarstvo finansija i ekonomije Republike Srbije. "Za usaglašavanje o sprovođenju ovih mera, bez odlaganja se formira zajednički ekspertski tim država članica."

Pitam potpredsednika Vlade, iako nije ovde prisutan, ko će ove razne komitete i komisije da kontroliše. Čiji su ovo organi? To su Vladini organi. Ne formira ih Skupština, formira ih Vlada. Nema nikakvu nadležnost nad njima savezni parlament, nema ovaj parlament. Oni pripadaju Vladi. Prave se paradržavni organi, pravi se nešto što je četvrta država, što nije ni Srbija odvojeno, ni Crna Gora odvojeno, ni državna zajednica, nego je nešto četvrto.

Na kraju, želeo bih samo još jedno pitanje da postavim, a to je takođe pitanje koje postavljaju obični ljudi. Nisam stručnjak za ekonomska pitanja i neću se baviti carinskim stopama, ali pitam ono što pita većina ljudi koji se ekonomijom bave po metodu sopstvene kože, odnosno ljudi koji ekonomske zakonitosti osećaju u svakodnevnom životu.

Gotovo sve ove mere su propisane da bi se ekonomski sistemi uskladili sa principima Evropske unije. Da li ćemo mi, kakve smo sreće, doći u situaciju da imamo sve ekonomske principe usklađene sa principima Evropske unije, da imamo sve propise formalno usklađene sa njihovim propisima, da imamo celu pravnu infrastrukturu izgrađenu na tom nivou, a da nemamo ono na čemu Evropska unija počiva. Evropska unija počiva, gospodo, na određenom, vrlo visokom stepenu bruto društvenog proizvoda koji mora da ima svaka država da bi ušla u tu zajednicu. Nije dovoljno imati zakone, nužno je imati konkurentna preduzeća, tržišnu privredu i bruto društveni proizvod bar pet puta viši no što ga mi danas imamo. I imati, naravno, manje dugove no što ih mi danas imamo.

Otprilike, mi smo dužni ceo jedan godišnji bruto društveni proizvod. To je toliki stepen zaduženosti da se sa takvim dugovima nikud ne može. Ne može se ni pokrenuti domaća privreda, ne može se podići bruto društveni proizvod i, samim tim, ne može se ući u Evropsku uniju. Pri tom i Vlada Srbije i Vlada Crne Gore, preko Saveta ministara - a to je jedino gde poštuju Savet ministara - i dalje zadužuju državu. Ko god želi da im posudi, oni će od njega posuditi. Da li je to pametna ekonomska politika? Da li je pametno toliko se zaduživati?

Možda mi na početku ovoga veka, kao i na početku prošloga, dolazimo kao društvo i država u opasnost da nama ovlada tzv. bankokratija. Jedini zanimljiv posao u ovoj državi su transakcije novca, bilo da se pozajmljuje, bilo da se vraća, bilo da se okamaćuje. Nigde nema zaduživanja da bi se uložilo u privredni razvoj. Sve je to zaduživanje radi zaduživanja, odnosno radi određenih bankarskih transakcija.

To su neka pitanja koja sam mislio da postavim potpredsedniku Vlade, uveren, budući da se on bavi ekonomskim pitanjima, da bi on bio rad i voljan da na njih odgovori i takođe uveren da ovo za čoveka koji se bavi takvim problemima nisu teška pitanja, nego su vrlo jednostavna, logična, čini mi se, prostorazumska pitanja, pitanja koja postavljaju građani Srbije.

Dok ne dobijemo odgovore na ta jednostavna pitanja, mi ne možemo da pristanemo na to da se dve Vlade bave nekim sofisticiranim pitanjima, da vode danima i mesecima pregovore o nekim u osnovi nevažnim ekonomskim pitanjima - umesto da sednu i da preko Saveta ministara definišu jedinstvenu ekonomsku politiku.

Ako nemamo jedinstvene ekonomske politike, onda ćemo uvek imati ovakve probleme, imaćemo šta da usklađujemo, a od tog usklađivanja niko koristi imati neće, a pogotovo građani Srbije i Crne Gore. A njih, ponavljam, ne zanima da li su ekonomski sistemi Srbije i Crne Gore jedan sistem ili dva sistema, da li su međusobno usklađeni, nego da li su efikasni, da li su to ekonomski sistemi koji omogućavaju građanima ekonomski prosperitet, ili su to ekonomski sistemi koji nas drže na niskom stepenu razvoja i koji u osnovi - mislim da građani opravdano u to sumnjaju - služe finansijskoj i političkoj oligarhiji, a ne najširem delu društva i države.

Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja načelnog pretresa, pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo?
Reč ima narodni poslanik Dejan Mihajlov, predsednik poslaničke grupe DSS.