Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, na dnevnom redu Narodne skupštine Republike Srbije, posle dugog čekanja, je Predlog zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti, koji je predložila Vlada Republike Srbije.
Dakle, još jedan reformski zakon koji građanima Srbije neće doneti ništa dobro. Ti reformski modeli neminovno vode ka sve većoj finansijskoj i svakoj drugoj podređenosti i zavisnosti naše privrede i zemlje od favorizovanih stranih korporacija i finansijskih institucija, sa svim posledicama dužničkog potčinjavanja.
Rasprodaja domaćih preduzeća, kao i ukupna ekonomska politika vladajuće koalicije, ima nesagledive posledice koje se ogledaju u armiji nezaposlenih, od 900 hiljada do milion, padu proizvodnje, socijalnom raslojavanju, porastu bede i opšteg siromaštva.
U obrazloženju za donošenje ovog zakona se kaže da bi on trebalo da stvori uslove za produktivno zapošljavanje, veću profesionalnu i geografsku pokretljivost, da afirmiše aktivnu politiku zapošljavanja, ali i da uspostavi ekonomski realan i socijalno prihvatljiv sistem osiguranja za slučaj nezaposlenosti i da su u njega ugrađena rešenja Evropske unije, a i korišćena iskustva onih u tranziciji.
Bez obzira na to, Predlog zakona većinom svojih odredbi ne obezbeđuje brže zapošljavanje nezaposlenih lica, već svojim rešenjima dovodi u nepovoljniji položaj nezaposlena lica u odnosu na važeća zakonska rešenja: uvođenje i skidanje sa evidencije; smanjenje osnovice, visine i dužine primanja novčane naknade; sankcija prema nezaposlenom koji je zbog socijalne ugroženosti primoran da radi bez ugovora o radu, usmeravanje finansijskih sredstava za rad institucija i službi za zapošljavanje, ali ne u funkciji većeg i bržeg zapošljavanja nezaposlenih lica i drugo.
Dok su Zakon o radu i Zakon o privatizaciji stotine hiljada ljudi ostavili bez posla, ovaj zakon će nezaposlenima doneti nove restriktivne obaveze. Za socijaliste je neshvatljivo da se može smanjiti broj nezaposlenih bez bržeg privrednog razvoja, bez novih investicija, a toga danas nema i o tome se ne govori. Razvoj proizvodnje mora biti zasnovan na osmišljenom upravljanju prirodnim, materijalnim i ljudskim resursima, kojima Srbija raspolaže, i obezbeđenjem finansijskih stimulacija za konsolidaciju i razvoj domaćih preduzeća, a ne rasprodaju; obezbediti veću stopu privrednog rasta i povećati nivo zapošljavanja, pre svega, mladih i visokostručnih kadrova.
Kako se danas radi i kako se ovim zakonom predlaže, ne vodi se briga ni o zaposlenima, a ni o nezaposlenima, kojih će vrlo brzo biti preko milion. Uradiće se jedna čistka i pitanje je kako to mogu podržavati sindikati. Da li je stvarno došlo do dijaloga između socijalnih partnera, Vlade, sindikata i poslodavaca ili su saglasnost dale samo sindikalne vođe?
Poslanici SPS su, kao i uvek, protiv masovnih otpuštanja radnika, zalažu se za zapošljavanje novih radnika i sa četrdesetak amandmana ćemo pokušati da ovaj predlog zakona popravimo, ako je to uopšte moguće.
Nacionalna služba mora imati obavezu utvrđivanja nezaposlenog i mora ga upućivati na slobodna radna mesta, jer on ne može znati gde ona postoje, pošto više nema oglasa ili konkursa, a nezaposlenim se mora smatrati i samofinansirajući student, koji možda sam sebe školuje. Ustav Republike Srbije i drugi zakoni garantuju načelo slobodnog izbora i jednake dostupnosti radnog mesta u postupku zapošljavanja i nema potrebe u zakonu to posebno nabrajati i izdvajati kao pojedinačne slučajeve. Da bi nezaposlena lica ostvarila pravo na zapošljavanje, moraju se prijaviti i evidentirati u službama.
Dokaz da je ovaj zakon restriktivan jeste i to što u razvijenom svetu privremena nezaposlenost prerasta u trajnu, ako nezaposleno lice čeka na zaposlenje duže od tri godine, a ovde je predloženo dve, što treba promeniti.
Član 20, koji reguliše naknadu štete zbog neopravdanog odustajanja od zapošljavanja, treba brisati, jer će njegova primena koristiti advokatima, a ne poslodavcima ili nezaposlenim licima.
Takođe, u članu 25. odobravanje sredstva za pokrivanje troškova prijava i prevoza nezaposlenima koji ostvaruju pravo na materijalno obezbeđenje, a još pre, treba onima koji to pravo ne uživaju, jer su u još težoj materijalnoj situaciji.
Nepotrebno je da se u okviru Nacionalne službe organizuju poslovni centri za pružanje pomoći pri samozapošljavanju, kao i klubovi za traženje posla, jer je to zamajavanje nezaposlenih, uvećanje i onako ogromne administracije. Ako se nezaposleno lice šalje na zasnivanje radnog odnosa van mesta prebivališta, moraju mu se priznati napravljeni troškovi.
Kao ranije radne akcije, zakon predviđa javne radove. Možda je to dobro, ali je na akcijama učestvovala mlada generacija, dok se ovde kao učesnici predviđaju stariji od 50 godina, što je stvarno neprihvatljivo.
Za člana upravnog odbora Nacionalne službe, mora se naći mesto i za predstavnike privredne komore, kao asocijacije privrednika i najveće baze za zapošljavanje. Predsednike i članove upravnog i nadzornog odbora treba imenovati na četiri godine i to treba predvideti zakonom, a ne aktima Nacionalne službe.
Kao i sve druge zakone koje predlažete i ovim se predviđa agencija, što ne treba prihvatiti, jer se njenim formiranjem ne može pospešiti zapošljavanje, sem nekoliko ljudi. Postavlja se pitanje šta će raditi Nacionalna služba?
Članom 93. prava nezaposlenih se redukuju i to sada kada je veliki broj nezaposlenih, a biće ih još i više, i izgubiće najelementarnija prava koja su im do sada pripadala preko Zavoda za tržište rada. Takođe su nepovoljniji od važećih i uslovi za sticanje prava na novčanu naknadu, kao i osnovica za utvrđivanje visine novčane naknade, visina i trajanje, dok su kaznene odrebe više puta povećane.
Ukoliko se usvoji ovaj predlog zakona, smanjiće se broj nezaposlenih na evidenciji tržišta rada, ali ne zbog dobijanja posla i otvaranja novih radnih mesta, već zato što su represivnim merama skinuti sa evidencije.