Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre i saradnici u Ministarstvu, posle dugog čekanja i dužeg vremena, pred Narodnom skupštinom se našao konačno Predlog zakona o zapošljavanju.
Armija nezaposlenih u Republici Srbiji dugo i željno je očekivala ovaj zakon, dugo i željno očekuje da se ovaj zakon usvoji i od njega mnogo očekuje. Na njihovu žalost moram da ih obavestim da ne očekuju mnogo kada bude usvojen ovaj zakon, jer neće doći do velikog broja zapošljavanja u Republici Srbiji. Na žalost, doći će do većeg broja ljudi koji će ostati bez posla, ljudi koji će se preseliti na tržište ili kako mi to svi volimo da kažemo, na Zavod za zapošljavanje.
Stranka Srpskog jedinstva, kao što je rečeno, neće i ne može podržati Predlog zakona o zapošljavanju, koji je pred nama. Pokušali smo sa tridesetak amandmana da popravimo predloženi tekst zakona. Na našu žalost usvojena su samo tri - četiri amandmana, ali ne mogu a da ne istaknem sa ovog mesta da je interesantna stvar da Vlada Republike Srbije, nadležno Ministarstvo, usvaja neke amandmane koji su u istovetnom tekstu kao i amandmani Stranke srpskog jedinstva, počev od velikog slova, zareza, tačke itd. To su amandmani koje su dali neki drugi poslanici, iz nekih drugih poslaničkih grupa, a ako pogledamo kada su predati možemo osnovano da sumnjamo da su od strane tih ljudi prepisani amandmani Stranke srpskog jedinstva, a ja imam pouzdane informacije da su upravo iz Vlade Republike Srbije, odnosno iz Ministarstva za rad i zapošljavanje, pisani amandmani na određene članove zakona, a potpisivali su ih neki poslanici.
No, stvarnost je takva kakva je i moramo da idemo dalje. Žao mi je što sa ovog mesta niko do sada nije dotakao jednu temu koja je vrlo interesantna i koja bi trebalo da zauzme dobar deo interesovanja Ministarstva za rad i zapošljavanje, a to je planiranje kadrova u Republici Srbiji. Mi u ovom trenutku, nažalost, a takva je situacija unazad nekoliko godina, nemamo planiranje kadrova - da znamo šta je to potrebno Republici Srbiji za narednih pet, deset ili 15 godina, koji su to profili zanimanja; koje su to škole i fakulteti koji treba da nam spreme kadrove koji neće izaći iz škola i fakulteta i preseliti se na tržište rada, nego će posle veoma kratkog perioda naći zaposlenje u nekoj firmi ili državnoj ustanovi, i da sa sigurnošću mogu da očekuju da će se zaposliti.
Ovako, pošto nemamo nacionalni program planiranja kadrova... a da vas podsetim, pošto sam dugo godina u ovoj oblasti bio dok sam radio u Fabrici kablova, da je nekada bilo kakvo-takvo planiranje kadrova svih privrednih subjekata u Republici Srbiji, pa se koliko-toliko moglo znati šta to Republici Srbiji treba za jedan naredni, kraći ili duži, vremenski period.
Mislim da Ministarstvo za rad i zapošljavanje Vlade Republike Srbije mora u narednom periodu dati oblasti zapošljavanja jedan značaj, jedan prioritet, jer samo tako ćemo moći da školujemo ljude za posao i da tako školujemo ljude, a ne za tržište rada, odnosno za Zavod za zapošljavanje. Onda nam ne bi ni trebao član 93. koga su mnogi ovde prepričavali, da neko ko ne može da se zaposli u svojoj struci, da posle 3, 6, ili 9 meseci mora da prihvati svako zaposlenje koje mu se ponudi, pa ispada da su roditelji i oni koji su se školovali za određeno zanimanje, džabe trošili roditeljski novac i svoje vreme školujući se za neko zanimanje, u kome, nažalost, nikad neće moći da rade ili će moći da rade posle dužeg vremenskog perioda provedenog na drugim poslovima, a mislim da to nije svrha ovog zakona.
Dakle, ponovo podvlačim, mislim da bez pravog programa planiranja kadrova ne možemo da dođemo do stvarnog zapošljavanja. Ja imam neke podatke, odgovorni ljudi iz Ministarstva sigurno znaju, da se iz godine u godinu povećava broj nezaposlenih lica i to onih koji prvi put traže zaposlenje. Nekada, u neko vreme smo imali takvu situaciju da su ljudi koji čekaju posao mogli sa sigurnošću da kažu kada mogu da očekuju da dođu do posla. Bile su neke tzv. rang-liste koje su se pravile na ovakav ili onakav način. Ipak su ljudi u određenom zanimanju znali, u nekim gradovima, kada mogu da očekuju da će doći do posla.
Danas, nažalost, bez obzira na obavezu da se traži zaposlenje onih lica koja su evidentirana, često se dešava da dođe čovek, zasnuje radni odnos formalno, pa se tek posle prijavi na tržište rada, odnosno pošalje ga poslodavac da se prijavi, da popuni tzv. obrasce E1, E2, M1 stari, M1 novi, itd.
Dakle, pretežno mladi ljudi koji prvi put traže zaposlenje, danas ne mogu nikako sa sigurnošću da kažu, da obećaju sebi i nekom drugom da će doći do radnog mesta, za godinu-dve, ili pet, da znaju, pošto oni prate te rang-liste, kada će doći do posla.
Neću mnogo govoriti o članu 91. i članu 93, neki amandmani iz Stranke srpskog jedinstva su tu usvojeni, o tome je mnogo pričano, pričaćemo i kada bude rasprava u pojedinostima, da ne oduzimam vreme, a mislim i da mi vreme ističe, pa ne bih voleo da me predsedavajuća opomene. Samo bih završio sa sledećom konstatacijom, a to je da svi govorimo o zaštiti nezaposlenih.
O kojoj to zaštiti, dame i gospodo iz Ministarstva, mi govorimo, kada mislim da nezaposlena lica i lica koja ostaju bez posla, pa sticajem okolnosti ulaze u krug nezaposlenih lica, danas nemaju skoro nikakvu zaštitu. Od koga ćemo ovim zakonom i kako da ih štitimo, kada kažem da poslodavci, bez obzira da li su to u državnim ili u privatnim firmama, mogu da zaposle koga hoće, a vi to najbolje znate gospodo iz Ministarstva, kako se to danas u praksi u Srbiji radi.
Bez obzira koja je politička opcija bila na vlasti, ona uglavnom zapošljava ljude koji njima odgovaraju, iz svoje političke opcije, a ne one ljude koji stvarno zaslužuju da se nađu u radnom odnosu.
Prema tome, iz ovih i mnogih drugih razloga o kojima će biti govora, bar kad je u pitanju poslanički klub Stranke srpskog jedinstva, mi iz poslaničkog kluba SSJ ne možemo da podržimo ovakav Predlog zakona o zapošljavanju.