Reč ima narodna poslanica Nataša Milojević, predsednik poslaničke grupe Socijaldemokratska partija.

Poštovano predsedništvo, poštovane koleginice i kolege, na predlog narodnih poslanika i po preporuci Zakonodavnog odbora i odluci Odbora za kulturu i informisanje, danas raspravljamo o razrešenju tri člana radiodifuznog Saveta. Izbor članova radiodifuznog Saveta i tenzije koje su nastale tom prilikom i koje traju od konačnog imenovanja svih devet članova, zapravo se oslanjaju i na tenzije ili konfliktnost diskusije, javne rasprave i usvajanja Zakona o radiodifuziji.
Da podsetim, duže od godinu dana se radilo na zakonu o radiodifuziji, bez obzira što smo po prvi put, ako se ne varam, u procesu donošenja zakona imali radnu grupu sačinjenu od eksperata i predstavnika novinarskog i medijskog esnafa. Devet verzija zakona je bilo u izradi, deveta i po verzija je usvojena još pre godinu dana, ako se ne varam, 11. ili 12. jula prošle godine. Godinu dana, bez obzira što je stupio na snagu, Zakon ne primenjujemo, odnosno Zakon ne radi ono što je u njemu predviđeno, zato što telo koje sprovodi Zakon - radiodifuzni Savet, zapravo ne postoji.
Odbor za kulturu i informisanje, sa punom odgovornošću je svojevremeno, kada smo odlučivali, pred izbor članova Saveta za radiodifuziju, doneo odluku koja je bila i u skladu sa Zakonom i u skladu sa Poslovnikom, odnosno odluku da se dva predloga - gospodin Cvetković i gospodin Cekić, da se o njima odlučuje kroz 30 dana i da se sačeka da 30 dana ovi predlozi budu u javnosti. Mi, Skupština i narodni poslanici, prekršili smo proceduru. To mora jasno da se kaže i to je jasno rečeno prošlog petka na otvorenoj raspravi Odbora za kulturu i informisanje. Imate taj materijal i čitate stenogram i izjave, odnosno debatu svih učesnika u toj raspravi.
Moramo da budemo svesni toga da jesmo prekršili proceduru i da ovo telo, ako hoće da sačuva svoj integritet ili da stekne pravi identitet najvišeg zakonodavnog organa, mora da ponovi proceduru. Više od toga i manje od toga je sve ova bučna polemika. Bojim se da od silne vike zapravo ne čujemo misli. Hajedmo da napustimo tu retoriku i da se vratimo onome što jeste naša obaveza, a to je da poštujemo Zakon koji smo sami doneli. Ako to ne uradimo, imaćemo i dalje agoniju oko nefunkconisanja radiodifuznog Saveta i imaćemo agoniju oko jedne veoma važne, sistemski važne oblasti, a to je frekvencije ili dodela nacionalnih frekvencija u skladu sa Zakonom o radiodifuziji.
Ako sve to dalje ne uradimo, davaćemo i dalje osnova i materijala ne samo javnosti, nego i stručnim institucijama, pa i međunarodnim institucijama koje se ovom oblašću bave, da pokazuju otvorenu sumnju u poštovanje zakonitosti onoga koji te zakone donosi, a to je Skupština Srbije i narodni poslanici.
Desilo se nekoliko loših stvari, zaista loših. Prvo, nismo poštovali proceduru i onda smo ljude, koje smo predložili i koje su predložili ovlašćeni predlagači, doveli u poziciju da budu napadani, da budu vinovnici afera, ni krivi ni dužni.
Zaista je ružno to što smo nepoštovanjem procedure uradili gospodinu Cekiću i gospodinu Cvetkoviću. To što su kasnije, kao Savet, predložili gospodina Radenovića, čije je članstvo na određen način osporavano, a da li je i sporno, već više na kraju svih rasprava i podnošenja dokumentacije, moram da priznam, nisam sigurna da li je sporno ili su sporni svi oni koji su tog čoveka predložili. Biće da je ovo drugo. Biće da su sporni predlagači, jer nisu dovoljno odgovorno shvatili svoju ulogu i biće da su ipak sporni narodni poslanici, mi, koji smo pristali da ne poštujemo proceduru, o kojoj smo sami odlučivali.
Šta je predlog? Predlog je da se razreše tri i tako stoji u pisanoj formi, tri člana Saveta za radiodifuziju. Šta ćemo da radimo sa onima koji će samim ovim činom postupati u skladu sa svojim ostavkama? Šta ćemo raditi sa možda novim ostavkama i pitanje je da li ćemo uopšte na kraju leta imati Radiodifuzni savet.
Predlog poslaničke grupe SDP jeste da stanemo na loptu, da se potpuno uozbiljimo i da vidimo kako u skladu sa zakonom i Poslovnikom možemo postupak da ponovimo. Da vas podsetim, na sednici Odbora za kulturu i informisanje kolega Kovačević i ja smo glasali da se postupak, odnosno procedura ponovi. Kasnije u zapisniku videla sam da se za to zalagao samo kolega Kovačević, pa ću sada da potcrtam, veoma se zalažem u ime poslaničke grupe Socijaldemokratske partije da se procedura oko izbora Radiodifuznog saveta ponovi, kako bi ovo telo, u skladu sa zakonom, najviši organ za uređenje u oblasti radiodifuzije, imalo legitimitet, kredibilitet i da bismo konačno primenjivali zakon.
Pojedinačni interesi, interesi pozicije i opozicije, političkih grupacija, jesu potpuno legitimni ukoliko su u skladu sa zakonom. Nisu legitimni ako odredbe tog zakona iznevere. Lično kao narodni poslanik ne mogu da dopustim da više ulazimo u sferu farse i da izneverimo odluke koje smo sami doneli.

Da li se još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika javlja za reč?
Reč ima narodni poslanik Žarko Obradović, predsednik poslaničke grupe SPS.

Poštovano predsedništvo, kolege narodni poslanici, moram reći iskreno da sam očekivao danas od gospodina Pajtića i gospodina Andrića da i jedan i drugi na početku svog izlaganja kažu nešto što se tiče našeg narodnog poslanika Joce Arsića.
Prvo da mu se zahvale što je prvi pomenuo da su prekršene odredbe Zakona o načinu izbora članova Saveta za radiodifuziju, trebalo je da mu zahvale i odmah posle toga da traže njegovu odgovornost, jer jedini je Joca Arsić odgovoran za ovo stanje u kome se nalazimo.
Svi ostali se posipaju pepelom po glavi, kao - jeste, glasali smo, ali eto puj pike ne važi. Ako ste glasali, onda nemate moralnog kredibiliteta. Ako ste podržali, onda ne možete ponovo da podržite. Ako ste uradili nešto, onda bi bilo pošteno makar za ovom govornicom da kažete - ne možemo mi da budemo ti, nego da vidimo ko su ti drugi.
Pominjem Jocu Arsića iz prostog razloga što jedno deset-petnaest dana nakon što je to bilo u Narodnoj skupštini, kada su se dosetili oni koji imaju konkretan interes u vezi izbora članova Saveta radiodifuzije, onda je krenula ova priča o Savetu za radiodifuziju, o članovima, da li ispunjavaju uslove, da li je poštovan zakon i slično. Onda je krenula priča o tome ko je pravno valjan, dobar, ko nije i zbog čega nije.
Deo te priče, zanimljivo, ali pomenuo je i jedan od ljudi koji se pominje danas u ovom izveštaju, gospodin Cekić, za čiji izbor mi nismo bili, ali to u ovom slučaju nije važno i on je naveo sijaset stvari koje, da je sreće, gospodin Pajtić i gospodin Andrić trebalo bi danas o tome da nam nešto kažu.
Ko je čitao izveštaj i govor gospodina Cekića, onda bi logično morao sebi da postavi pitanje - pobogu ljudi, da li je sve ovo moguće. Definitivno, reč je ovde o sukobu interesa i tek onda kada se videlo da izbor, ovaj kakav jeste, članova Saveta ne odgovara određeim grupacijama koje su očigledno želele preko tih frekvencija, čije se dodeljivanje očekuje u budućnosti, da znatno uveličaju svoju finansijsku moć, a onda i svaku drugu. Onda je krenula cela ova priča.
Naime, tu je rečeno toliko toga o lobijima, o finansijama, o inostranstvu, o dodeli para, o lobiranju, o minornim stanicama, o onome što govore, da je bio red da se makar o tome danas nešto reklo. Ovo pominjem iz razloga što je taj odbor zaključio jednu stvar, a mi od predlagača danas u Narodnoj skupštini Republike Srbije kao osnov za raspravu imamo nešto sasvim drugo.
Odbor je, evo citiram gospodina Andrića, koji je predsednik Odbora, zaključio "da se raspravlja o primeni Zakona o radiodifuziji i izboru članova Saveta". Znači, primena i izbor. Kada se pogleda predlog predlagača, odnosno tačka dnevnog reda, kaže se - predlozi za razrešenje članova Saveta. Gde je ovde reč o primeni Zakona o radiodifuziji i gde je ovde reč o izboru članova Saveta?
Mi ovde danas imamo jedan potpuno krnj, nepotpun predlog, pa nam je i rasprava takva. Imamo tri člana koji se pominju, osporavaju sa raznih strana, eto oni su solomonski predložili Skupštini da nađe način da se izjasni o njihovom statusu, ali imamo i dva koji su podneli ostavke. Jedan, bar se ovde optužuje o sukobu interesa, gospodin Vodinelić, da mu ćerka radi u RTS-u. Žena je za lustraciju, to ćemo posle, popodne.
Red bi bio da se neko od članova Odbora o tome izjasni, makar da kaže da li je tačno ili nije tačno, da li je to pravi razlog za podnošenje ostavke i šta je suština uopšte današnje rasprave, da li mi danas raspravljamo onako, reda radi, da bi sutra rekli da nije prošla inicijativa za razrešenje članova, ova dva nas uopšte ne interesuju, jer da nas interesuju mi bi i danas imali neki predlog o njihovom izboru i nastavljamo po starom. Ko ima medije ima, ko nema, nema.
Moram da podsetim da je gospodin Arsić, opet ga pominjem, na jednoj od sednica Narodne skupštine, a pre toga na Odboru, reklamirao da nisu ispoštovane odredbe Zakona o radiodifuziji, koje u članu 24. stav 12. propisuju obavezu Narodne skupštine da na prigodan način upozna javnost sa biografijama predloženih kandidata i slično. Tada je to potpuno ignorisano. Da smo tada uvažili taj predlog neka dvojica drugih ljudi bi bili predlog za članove Saveta, pa bi verovatno neka druga dvojica ljudi bili izabrani i onda ne bi postojao osnov za ovu današnju priču. Oko gospodina Radenovića je jedna druga dimenzija.
Savet ne radi i neće ni raditi na ovakav način. Savet je izabran pre dva-tri meseca i da li je Savet uradio nešto do sada. Nije uradio ništa. Jedino što su držali nekoliko sednica, žestoko se međusobno iskritikovali, da ne upotrebim neki drugi izraz, međusobno jedan drugome svašta rekli. Deo toga vidimo u ovom izveštaju Odbora za kulturu i Savet nije zaživeo.
Posledice su katastrofalne. Posledice po Srbiju, posledice po medije, posledice po građane, posledice po političke stranke. Sve više stičem utisak da jednostavno skupštinskoj većini nije u interesu da se Savet uredi i da počne da radi, jer kada bi se uredio i počeo da radi onda bi morao da radi ono što mu zakon propisuje. Oni to očigledno ne žele i sada se ponovo otvara neka priča, posle par meseci i neće se završiti, nećemo birati dva člana Saveta.
U međuvremenu medijski i finansijski magnati rade što rade, nemaju frekvencije, ali vode svoju politiku. Videli smo i kako. Određene političke stranke se maksimalno i bezobzirno reklamiraju. Političke stranke koje su zastupljene u parlamentu nisu zastupljene u javnosti.
Gde ćete veću sramotu, nego što mi imamo danas u Srbiji, kada je o medijskoj sferi reč i o sprovođenju zakona. Trebalo je da pričamo o sprovođenju zakona. Ovde se liju krokodilske suze o sudbini RTS-a, krokodilske suze, iz prostog razloga što svi znaju, dok se Savet ne uredi, dok ne počne da radi, neće se razrešavati i druga pitanja vezana za RTS, a krokodilske suze iz prostog razloga što je DOS, a sećate se sami, ukinuo onu pretplatu kao jedini način izvora prihoda, pa je u međuvremenu to uveo, pa se produžuje primena toga.
U međuvremenu, televizija tone i u međuvremenu se biraju samo podobni ljudi. Samo da znate, i u televiziji se pričalo o kovertama koje se dodeljuju urednicima, određene svote novca. To se priča među novinarima. Znači, nije to priča vezana za Vladu, nego nažalost i za televiziju. Kažem nažalost, iz prostog razloga što se jedno priča, a drugo se u stvarnosti radi. Podobne treba nagraditi.
To je jedna dimenzija situacije u RTS-u. Druga je da se ne zna šta televizija u stvari suštinski radi. Televizija se, nažalost, pretvorila u servis interesa Vlade i grupacije DOS, pošto za druge tamo nema mesta. Loše je što Savet nije konstituisan, niti će danas, posle ove rasprave biti. Loše je, takođe, što vidimo da direktno i OEBS je umešao svoje prste u ovu stvar, a mimo čuvenih principa i pravila ponašanja diplomatskih službenika. Imamo slučaj da predstavnik OEBS-a Masari javno kaže, treba da se izabere. Ko je gospodin Masari? Neka radi svoj posao. Ako već daje, a DOS ga sluša, onda da završimo ovu priču kako bi trebalo.
Ovako, imamo jednu potpuno nenormalnu situaciju, da imamo Zakon o radiodifuziji koji bi trebalo da sprovodimo i da imamo savet koji je kao izabran i trebalo bi da radi, ali ne radi i da određene grupacije i medijski lobiji stalno pokreću pitanje podobnosti pojedinih članova, a u međuvremenu, očigledno svima odgovara ovakvo stanje. Kako stvari stoje, ovako će potrajati i do izbora, hoće, hoće i do izbora će potrajati i jednostavno će političke stranke DOS-a, i njihovi glasnogovornici koji im pomažu, biti medijski predstavljeni, a ostalima kako bude.
Vidimo da se počinju osporavati i drugi članovi. Pre neko veče, na jednoj od televizija, čuli smo, u Vojvodini se osporava jedan član. Zamislite paradoksa, jedan od ljudi koji su dali izjave na televiziji, kažu, jeste, sve je to u redu, jeste izabran po zakonu, ali znate, nije taj koga smo mi hteli. To je suština stvari. Znači, nisu izabrani oni koji su trebali da budu izabrani i zakon i Skupština nisu poslužili kao pravni okvir za to. Pošto nije, mislim da ova današnja rasprava jeste samo jedna prazna priča, bez smisla, a biće i bez sadržaja. Pa ništa se novo neće desiti i konstatovaćemo aktuelno stanje, postojeće stanje i postojaće i dalje ova medijska kontrola koju sprovodi Vlada i DOS ...

Da li koristite i sledećih deset minuta?

Mi socijalisti u tome nećemo učestvovati. Hvala.

Da li želi reč još neko od predsednika, zamenika ili ovlašćenih predsednika poslaničkih grupa? (Ne.)
Prelazimo na raspravu po redosledu narodnih poslanika, a po prijavama za reč u jedinstvenom pretresu o odlukama za razrešenje članova saveta radiodifuzne agencije.
Prvi prijavljeni govornik je narodni poslanik Velimir Simonović, a posle njega narodni poslanik Vukosav Tomašević.

Dame i gospodo, mogli bismo zaista da učinimo napor da stvar svedemo na pravu meru i izađemo iz ovog problema na jedini mogući način. Nije ništa loše da priznamo da smo kod izbora dva člana, gospode Cekića i Cvetkovića, mi, Skupština, zaista učinili krupnu proceduralnu grešku. Ne sećam se ko je predsedavao, da li gospođa Mićić ili gospođa Čomić, svejedno, treba lepo da kažemo: pogrešili smo i mi tu našu odluku da poništimo. Nema razrešenja, nego poništavamo odluku o izboru ova tri člana radiodifuznog saveta. Dva, zato što nisu biografije potpune itd. i da ne ponavljam celu stvar, a jedanog zato što nismo imali ili smo imali pogrešne podatke, da li živi ovamo ili onamo, da li je završio ovu ili onu školu, da li radi za ovog ili onog, sve je to bilo nejasno. Najčistija je situacija da mi, jednostavno, poništimo našu skupštinsku odluku i da izvršimo ponovo izbor.
Međutim, nisu samo njih trojica u pitanju. Mi imamo dve ostavke. Ono što me je iznenadilo kod profesora Vodinelića, ne samo što je pravnik, već profesor pravnog fakulteta, da je pristao da bude kandidat, iako je znao da po zakonu nema na to pravo. Kasnije smo saznali da gospođa Milivojević ima ili nema neku agenciju, da li sarađuje sa nekim medijima ili ne sarađuje, priča se o tome, a mi ne znamo. Danas čujem da je Cvetković objavio članak protiv nekih medija, pa kako on može da bude objektivan u tom savetu, ako a priori ima neki čudan odnos, a da ne kažem neprijateljski prema nekim medijima itd.
Gospodo, još uvek verujem da se u Srbiji može naći devetoro ljudi, kvalifikovanih, čestitih, poštenih, objektivnih, zrelih ljudi punog moralnog integriteta, koji mogu da budu članovi saveta. Prema tome, nije dovoljno što danas radimo. Treba potpuno poništiti izbor celog saveta, zatim raspisati ponovo konkurs. Javiće se neki ljudi, verovatno i neki isti, recimo Vladika Porfirije i još neko, i biće verovatno izabrani, a možda čak i Cvetković i Cekić, mada danas čujem da je Cekić možda još uvek neki od direktora u Indeksu itd.
Da li možemo da nađemo devetoro ljudi, čije će biografije ovde biti tako predstavljene da poslanik uopšte ne sumnja u podatke. Čiste biografije, radi to i to, završio je te i te škole, takve i takve kvalifikacije. Mi poslanici glasmo, a ne razmišljamo da li su ti podaci tačni. To mi treba ovde da uredimo, a ne da slušamo razne priče i da se svađamo. Poništavanje izbora za savet i ponovni izbor, to je jedino ispravno rešenje.

Reč ima narodni poslanik Vukosav Tomašević, a posle njega narodni poslanik Petar Petrović.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je na ovaj i ovakav način ogoljena namera inicijatora današnje rasprave. Dakle, namera predlagača je da se vodi rasprava radi rasprave, da se eventualno obezbedi većina u ovoj sali da bi se potvrdila odluka o izboru ove trojice ljudi u Savet radiodifuzne agencije, mada nam je svima jasno da prethodne odluke nisu pravno valjane.
Suština je namera vladajuće većine u ovoj skupštini i vlasti u Srbiji da ništa ne menja u oblasti radiodifuzije. Suština je namera da se ne primenjuje Zakon o radiodifuziji, koji je vlast u Srbiji donela nevoljno, pod pritiskom evropskih institucija, Saveta Evrope i OEBS-a, kao jedan od ključnih uslova za ulazak zemlje u Savet Evrope.
Prošlog jula, gospodo, biće za koji dan godina, 19. jula prošle godine ovaj zakon je donet, u ovoj sali ovde, bez prisustva poslanika DSS-a, ali je donet i mimo volje vladajuće većine u Srbiji i sa jasnom namerom da se njegova praktična primena ne dogodi u mandatu ove vlade. Rezultat te i takve namere je ovo što imamo oko radiodifuznog saveta, a to je pre svega činjenica da radiodifuzni savet nije počeo da funkcioniše do danas, dakle 14. jula 2003. godine, i neće početi da funkcioniše boga pitaj još koliko meseci, iako je po ovom zakonu trebalo da počne da funkcioniše 27. oktobra prošle godine.
Dakle, 27. oktobra prošle godine radiodifuzni savet je morao da u svoje ruke preuzme radiodifuziju i elektronske medije u Srbiji. Neće se to desiti ni godinu dana nakon toga, a sasvim je izvesno, neće se desiti u mandatu ove vlade u Srbiji.
Ova vlada u Srbiji, kada su u pitanju elektronski mediji, ima dva plana. Jedan je da se sadašnje stanje, gde se zakon ne primenjuje, zadrži što je moguće duže, da putem svojih komesara za medije iz vladinog biroa vrši pritisak i drži medije pod kontrolom. Rezervni plan je: ako pod pritiskom domaće javnosti, opozicije i međunarodnih faktora mora da počne da primenjuje ovaj zakon - da onda obezbedi svoju većinu u Savetu, pa da preko kontrole Saveta ponovo ostvari kontrolu nad elektronskim medijima.
U tom cilju prošle godine, prilikom usvajanja zakona, prekrojeno je ono što je bila suština, vodilja osam verzija ovog zakona i što niko nije osporio u osam javnih rasprava. To je Savet od 15 ljudi, u kome većinu članova predlaže civilni sektor i u kome je nemoguće uspostaviti dominaciju struktura vlasti. Noćnim prekrajanjem takve ideje u ovaj savet od devet članova, u kojem je i teoretski i praktično moguće da vlast, ma koja bila, uspostavi svoju većinu, ovaj zakon je potpuno obesmišljen. Dakle, sada smo došli u situaciju da je moguće primeniti taj rezervni plan, da svoje ljude ubacimo u ovaj savet, pa će oni onda da nam omoguće, odnosno da nastave ono što sada imamo dok se zakon ne primenjuje. To je jasno i mislim da nema potrebe bilo kome u Srbiji to dokazivati.
Takođe je potpuno jasno da nije moguće pravno uraditi ovu stvar, kako danas traži predlagač, dakle razrešiti ove ljude. Nisu se stekli uslovi za njihovo razrešenje, ali su se i te kako stekli uslovi za ono što je DSS pre par meseci ponudila ovoj skupštini, a to je stavljanje van snage odluka o izboru Cekića i Cvetkovića i poništenje odluke o izboru Radenovića. Tu su stvari apsolutno jasne i ne treba biti veliki pravni ekspert i stručnjak da bi se to shvatilo.
Molim vas, sasvim je jasno, a to je potvrdio i Zakonodavni odbor ove skupštine, da Cekić i Cvetković nisu izabrani po zakonom utvrđenoj proceduri. Tačno je da oni tome nisu doprineli. Nije njihova krivica, ali to u pravnom smislu ne menja stvar. Oni nisu izabrani po proceduri i ne može se stvar pravno prevrnuti, pa da se kaže da je prošlo 60, 90 ili 190 dana a niko ih nije osporio. To ne može tako. Rok od 30 dana je je zakonom predviđen. Nije predviđen nikakav naknadni rok, nije zakonom predviđena nikakva naknadna varijanta po kojoj možemo da sporimo bilo koga.
Daću jedan primer: u ovoj sali prošle nedelje birali smo sudije, nosioce pravosudnih funkcija. Zna se procedura da se pre izbora ospori izbor sudija. Pet, deset ili 15 sudija ovde smo osporili i nismo ih izabrali, ali nikome ne pada na pamet da danas za izabrane sudije kaže - čekajte, sad imamo nešto da im prigovorimo. Nemoguće, nemoguće je to, jer to nije Zakonom o radiodifuziji predviđeno, kao ni naknadni rok za primedbe.
Morao se poštovati taj zakon, morao se ostaviti rok od 30 dana, da reaguju svi oni koji eventualno imaju primedbe, a čuli smo i danas u raspravi, ima i suštinskih primedbi i sukoba interesa i kod Cekića i kod Cvetkovića, i da je rok bio 30 dana, umesto 30 minuta, verovatno bi izbor Cekića i Cvetkovića bio sprečen.
Kada je u pitanju Radenović, stvar je potpuno jasna: čovek ne ispunjava uslove. Do dana današnjeg nije doneo dokaze da živi i radi na Kosovu. Druga stvar, davao je lažne podatke o sebi. On nema moralno pravo da bude član Saveta. Evo njegove prijave ovde, piše pravni fakultet. Nakon toga, kada je pritisnut dokazima, rekao je da nema pravni fakultet.
Ko od nas u svojoj biografiji daje podatke da je studirao? Niko. Ako sam završio fakultet, dajem diplomu fakulteta, a ako nisam, dajem svedočanstvo o završenoj srednjoj školi. Prijavljuje se najveći stepen školske spreme koju imate, a ne ono šta ste studirali, upisivali.
Dalje, on daje podatak da je od septembra 1991. do marta 1999. godine bio rukovodilac marketinga RTS-a u TV Prištini. Kada se to ospori, on donosi papir da je to bio, potpisan od strane Milanovića, ali papir nosi datum 31.12.1996. godine. On sam sebe demantuje papirima. Možda je to bio, ali mogao je biti godinu dana a ne osam godina, kako je to prijavio u prvobitnoj verziji.
Neko ko daje lažne podatke o sebi ne može biti član jednog takvog organa kao što je ovaj savet, koji mora da ima pre svega autoritet. Potpuno je jasna stvar kod njega i ne sme da se desi ono što se desilo na prošloj sednici Odbora za kulturu, da uđe čovek koga niko od nas ne poznaje, poslanicima baci na sto fascikle, pa onda kaže da je on Radenović i da su tu dokazi da on ispunjava uslove. To je ponižavanje Skupštine.
Ako ono što tvrdimo za njega nije tačno, takve podatke ova skupština morala je pribaviti službenim putem, zna se kako. Postoje nadležni organi, postoje ministarstva, koja mogu da provere da li Vukosav Tomašević ili bilo koji drugi građanin ove zemlje živi i radi negde u ovoj državi.
Zašto to MUP, zašto Ministarstvo kulture i medija nije uradilo? Zašto nisu drugi organi danas izašli službeno sa državnim pečatom, sa podatkom da Radenović ispunjava ili ne ispunjava uslove. Podsećam vas da imamo i Ministrstvo kulture i medija u ovoj zemlji. Danas je ovde trebalo da sedi ministar. Gde je ovde gospodin ministar medija? Za šta prima platu? Završiću na kraju sa jednom njegovom izjavom. Citiraću ga na kraju, komentarisati, da bih vam dokazao čime se bavi ministarstvo.
Nesporno je da ova trojica ljudi ne mogu da budu izabrani na ovakav način i jedino što je moguće je da se odluke o imenovanju ove dvojice, Cekića i Cvetkovića, ponište, a da se Radenović opozove.
Za mene je strašna stvar, što je bilo šokantno onomad na sednici Odbora za kulturu i informisanje, sa koliko su arogancije njih trojica nastupili. Oni su se postavili kao nezamenjivi. Cekić je sa ove govornice ovde izgrdio poslanike, ponizio ovu skupštinu, jer se neko drznuo u ovoj skupštini, bogati, da ospori njegov izbor u Savet. On je pretio nama poslanicima ovde. Ti ljudi su se postavili kao nezamenjivi. Lepo je rekao kolega Simonović da postoji u državi Srbiji sigurno još neko osim njih trojice, odnosno devetoro, koji ovaj posao mogu da rade.
Da su oni odgovorni ljudi i da žele dobro ovom savetu, kompletnoj radiodifuziji i ovoj državi, onda bi morali da ponude svoje ostavke, kao prilog izlazu iz ove situacije. Najlakši način da se izađe iz ove situacije je bio da su oni rekli - mi, da bi se situacija prevazišla, nudimo svoje ostavke. Da je u pitanju sudbina ove skupštine, ponudio bih svoju ostavku. Ova skupština bi mogla da radi i bez Vukosava Tomaševića, i bez Selimovića i bez bilo koga od nas pojedinačno ovde. Ima još ljudi koji mogu da budu poslanici u Srbiji, kao što ima ljudi koji mogu da budu članovi Radiodifuznog saveta.
Šta je rešenje? Jedino rešenje je da se njihov izbor poništi, a da se onda pristupi ponovnom izboru. Savet je toliko diskreditovan u javnosti da on ne može ništa ozbiljno u budućnosti uraditi. O tome smo već govorili. Sada su sporna i dva člana Saveta koje su predložile Skupština i vlada Vojvodine.
Dakle, imamo ovakvu situaciju: dva člana su dala ostavke, tri člana danas ćemo ovde razrešiti, to je pet, još dva sporna, to je sedam, i još jedan, prof. Radojković, misli se da li će dati ostavku. Osam članova Saveta od devet je sporno po raznom osnovu, sporno je njihovo članstvo u Savetu.
Gospodo, očito, jedino rešenje je da krenemo nanovo, da izaberemo novi savet i da taj savet počne da radi.
Naravno, to je jedno rešenje, ne verujem da će se ovde danas obezbediti većina za takvo rešenje, jer, ponavljam od početka, jasna mi je namera vladajuće većine ovde u Skupštini i vlasti u Srbiji da se ova rasprava otvori pro forme, da se ništa ne postigne, da ovaj savet ostane ovakav kakav jeste, obesmišljen, da on ne može preuzeti primenu zakona u svoje ruke i da ostane ovakvo stanje kakvo jeste u medijima.
U prilog ove tvrdnje ide i činjenica, gospodo, da se u međuvremenu ništa nije preduzelo da se primeni Zakon o telekomunikacijama, da se formira telo u oblasti telekomunikacija koje će se takođe uključiti u posao oko raspodele frekvencija. Može Savet za radiodifuziju biti kompletan, može biti idealan, moglo se desiti da ne bude ničega od ovoga što se desilo u vezi njega, ali nema osnovne priče o radiodifuziji, dakle nema priče o podeli frekvencija sve dok se ne formira i nezavisno telo za telekomunikacije, koje taj posao mora da obavi tehnički.
Očito, neće vlast u Srbiji da uvede red u oblasti elektronskih medija. Koliko je vlast zainteresovana za ovo i koliko, pre svega, nadležni ministar brine o ovome, govore i njegove tvrdnje iznete pre neki dan, kada je gospodin Lečić najavio da će se uskoro naći pred ovom skupštinom zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog interesa, pa je onda ocenio - da će se usvajanjem tog zakona omogućiti da demokratski način ponašanja postane naša svakodnevica, u čemu mnogo pomažu Zakon o radiodifuziji i Zakon o javnom informisanju.
Gospodo, ministar medija u Srbiji ne zna da se Zakon o radiodifuziji i Zakon o javnom informisanju ne primenjuju. Kakav je to ministar, kakva je to vlast i na kome je odgovornost za sve ovo?!
Trebalo je da danas imamo odgovore, te odgovore je zahtevao i Odbor za kulturu i informisanje, jer zaključak Odbora nije bio da se radi na ovaj način, zaključak Odbora je bio (evo, nema predsednika ovde, nema ga nikada kada treba da se suoči sa nečim što je važno) - rasprava u Skupštini o primeni Zakona o radiodifuziji i izboru članova Saveta. Zašto taj zaključak Odbora nije ispoštovan? Zato, gospodo, što bi se videlo da osim ovih odredbi o Savetu, ima još odredbi ovog zakona koje se ne primenjuju, a nisu vezane za Savet, već direktno za druge vladine organe.
Pitao sam u više navrata, pa pitam i ovog puta, zašto se ne primenjuje odredba zakona koja se tiče reklamiranja, a morala je da stupi na snagu 1. januara ove godine? Zašto niko ne preuzima odgovornost za to što se ova odredba ne primenjuje sedam i po meseci? Zašto, na primer, niko ne sankcioniše političko reklamiranje, reklamiranje političkih stranaka, koje je izričito ovim zakonom zabranjeno od 1. januara, a koje i dan danas ide na medijima u Srbiji. Zašto, gospodo, niko ne preuzima odgovornost za to što je 27. jula ove godine, dakle za dve nedelje, trebalo da počne primena člana ovog zakona koji govori o privatizaciji opštinskih lokalnih stanica, a nije počela.
Ministarstvo je bilo nadležno i obavezno da do sada uradi uputstvo i počne da primenjuje taj član. Do dana današnjeg nema ništa od toga i nemoguće ga je očekivati od ovakvog ministarstva i ovog ministra. E, to su sve pitanja koja ostaju bez odgovora u ovoj sali i u ovoj raspravi, a morali smo danas imati jasne odgovore na njih, ako zaista želimo da izađemo iz ove situacije stvorene oko Saveta i ako zaista želimo da Zakon o radiodifuziji počne da se primenjuje, da Savet bude telo zaista nezavisno od uticaja bilo koje političke opcije, pa i uticaja aktulene vlasti, kao i svih interesnih grupa iz branše, dakle iz medija.
Ako to želimo, moramo imati odgovore na sva ova pitanja, pa da onda zaista Zakon o radiodifuziji počne da se primenjuje onako kako bi morao i kako se primenjuje u razvijenim u zapadno-evropskim demokratskim zemljama.
DSS će onog trenutka kada dođe na vlast, nakon narednih izbora, obezbediti primenu ovog zakona kako treba i uvesti red u oblast radiodifuzije. Samo ćemo jednu stvar u ovom zakonu promeniti: dopisaćemo ovde uslov da onaj ko pretenduje da bude vlasnik elektronskih medija u Srbiji, mora da zna svih sedam padeža srpskog jezika i da ih koristi. Hvala.