Zahvaljujem. Trudiću se da ne pričam ništa više o ministru poljoprivrede.
Dalje, zašto sam još dobijao opomene od gospođe Nataše Mićić? Kada sam rekao da problemi u gradovima Srbije postoje, da u svakom gradu postoje štrajkovi, da dolazim iz Pomoravlja, blokiran je autoput od strane radnika "Zastave" iz Kragujevca, da je u Velikoj Plani štrajk, da je u Novom Sadu štrajk, u Batočini, Kruševcu, Nišu, u Vojvodini poljoprivredni proizvođači štrajkuju i kada sam rekao (a tada je bio prisutan pokojni Đinđić, sedeo je ovde) da Vlada treba da dođe u Ćupriju, Ćuprija nema vode, kaže - nije tema Ćuprija, idite na mesto, treća opomena 3.000 dinara. Ja kažem - u redu, ako nije tema da govorim o narodu Srbije i o okrugu odakle dolazim, u redu; otišao sam na svoje mesto i tada sam ostao bez 3.000 dinara.
Kada sam još dobijao kazne? Kada sam govorio o penzionerima, da su istog dana kada su povećane plate poslanicima za 15% penzionerima smanjene penzije za 5%, pa sam rekao da je to velika sramota. Pored toga što imate jeftine kolače koje ste vi tražili na jelovniku u restoranu, tražili ste i besplatno šišanje, a ja sam tada rekao - vi koji tražite besplatno šišanje, meni ne treba, mene je sredio Bog na vreme, vi koji tražite besplatno šišanje, teško vama, jer doći će seljaci sa onim makazama što se šišaju ovce. I zbog toga sam dobio opomenu, i nije mi žao.
Zašto još mi iz SSJ smatramo da je gospođa Nataša Mićić kriva i nije vršila funkciju onako kako je to Poslovnik zahtevao od nje? Kada je u pitanju radno vreme, početak prepodnevnog rada je od 10,00 časova, nikada pre 12,00 časova nismo počeli da radimo. Po podne od 15,00 časova, a nikada pre, u proseku 16,00 - 16,15. Kada izračunamo broj dana koliko je Skupština radila, koliko to košta itd, to je ogromna cifra za građane Srbije, za one građane koji jedva preživljavaju. Zbog toga sam dobio opomenu, dame i gospodo, od gospođe Nataše Mićić.
Dobio sam opomenu dva puta na dve sednice, kada sam tražio da se vrati pomoć za Srbe sa Kosmeta, za lica od 16 do 65 godina, koja je ukinuta; kada sam bio protiv toga da se Srbi sa Kosmeta izbace iz kolektivnih centara u Srbiji; kada smo protiv toga da Srbi izađu na izbore na Kosovu i Metohiji. Dame i gospodo, zbog toga sam dobio opomenu. Istog tog dana smo rekli - ljudi, prestanimo više da šaljemo Srbe u Hag, dajte da jednom ode Tači, Rugova, Haradinaj i svi oni koji su srpski narod proterali sa Kosova i Metohije. Kaže - nije to tema. Nikada to nije bila tema, osim dva puta, kada je bila Deklaracija o Kosovu i Metohiji u ovoj skupštini. I tada nam je bila ograničena diskusija, da ne možete da pričate i da pominjete nešto što njima ne odgovara. Pokazalo se, da je tada bila to tema, danas ne bi došao spisak da četiri generala idu u Hag, oni generali koji su branili srpski narod.
Dobio sam jednom opomenu od Nataše Mićić kada sam rekao - gospođo Nataša Mićić, po vama, svi oni koji su išli u rat, a niko sa voljom nije išao u rat, a naročito oni koji su bili u rezervnom sastavu, dobijali su poziv kao rezervni sastav, a ko se ne odazove pozivu ide u zatvor, znači, svi oni koji su bili u ratu po vama su kriminalci, ratni zločinci, a oni koji su za vreme rata pobegli iz zemlje i pili viski i kafu u nekim drugim državama, to su narodni heroji i njima treba dati priznanje. Zbog toga sam dobio opomenu.
Kada pogledamo šta je sve radio predsednik skupštine i v.d. predsednika Srbije, to je razlog, pomenuo sam šta je to po nama loše, zašto će SSJ da glasa za smenu predsednika Skupštine. Međutim, tvrdim vam da taj dan za glasanje neće biti u ovoj skupštini, da će ova rasprava sa 16 tačaka trajati do decembra, pošto 126 poslanika više ne može da sakupi vladajuća većina i da će izbori biti tek u martu mesecu.
Uz veliko poštovanje kažem Nataši Mićić - kandidujte se za gradonačelnika Užica i tada ćete najbolje da proverite sebe, kandidujte se za odbornika da vidite koliko ćete glasova dobiti. Svi poslanici SSJ su pobedili kao odbornici u mestima gde žive. Kada vas prizna vaš narod, onda možete da kažete da ćete biti predstavnik celog naroda u Srbiji.

Reč ima narodni poslanik Zoran Ćirković, predstavnik poslaničke grupe Nova Srbija.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovano predsedništvo, poslanička grupa Nova Srbija je smatrala da se rasprava o razrešenju predsednice gospođe Mićić mogla obaviti za jedan dan. Toliko je bilo potrebno u slučaju razrešenja prethodnog predsednika gospodina Maršićanina. Gospodin Maršićanin nije dozvolio da sumnjiva parlamentarna većina seiri nad njegovom smenom, već je viteški podneo ostavku. Umesto da sledi primer svog prethodnika, gospođa Mićić se upustila u odbranu svoga lika i dela. I da u toj odbrani nije prekoračila tananu granicu koja deli istinu od laži, mi ne bismo imali potrebe da učestvujemo u ovoj parlamentarnoj raspravi. Ali, idemo redom.
Gospođo Mićić, kažete da vam nije drago što je inicijativa za vašu smenu potekla od političkih protivnika iz 2000. godine. Da vas utešim - neće vas smeniti protivnici iz septembra 2000. godine, već tadašnji saveznici. Kažete da je skupštinska većina obećala da će promeniti sistem. Što ga nije promenila? Nadam se da poređenje nije prejako, ali podsećam da onog momenta kad je pao nacizam, pao je i njegov simbol - kukasti krst. Ako ste obećali pad sistema, tj. komunizma, što niste suspendovali njegova znamenja? Za to ste imali razloga.
Podsećam vas da je desetak dana nakon konstituisanja Skupštine ovog saziva potekao jedan predlog odluke koji je, čini mi se, tada uživao veliku podršku, jer su ga potpisali i neki poslanici Demokratske stranke. U toj odluci se tražila suspenzija preostalih simbola, ali šta da radimo kad su oni nekome prirasli za srce, pa nisu mogli da se oslobode toga.
Dakle, istina je da gospodin Maršićanin takođe nije hteo da ovu odluku stavi na dnevni red. Podnošenjem ostavke oslobođen je odgovornosti. Gospođo Mićić, ako i vi tako učinite, bićete oslobođeni svake odgovornosti zašto ste odbijali da Skupštini predložite donošenje takve odluke ili, konačno, da predložite da to bude na dnevnom redu, pa neka parlamentarna većina o tome odluči. To je potpuna sloboda političkog izbora. To sam vas zamolio u pismu napisanom 5. februara prošle godine.
Uzgred, podsećam narodne poslanike da je u gimnazijskom udžbeniku istorije štampanom posle 5. oktobra 2000. godine stajalo da se toga dana Srbija oslobodila od komunizma. U drugom izdanju udžbenika isti autor više nije bio siguran u prethodnu tvrdnju. Iz tog razloga je ta konstatacija izostala u drugom izdanju. Da li je to krivica politike koja je poražena 5. oktobra 2000. godine? Ne, naravno. To je uspeh te politike, nažalost.
Gospođa Mićić spočitava parlamentarnoj manjini da neće da promeni Miloševićev ustav. Zašto bi ga menjala manjina, neka ustav promeni DOS-ova većina u Ustavnoj komisiji. To je njen zadatak. Član sam Ustavne komisije i podsećam da kooperativnosti sa moje strane u tom pogledu prosto nije manjkalo. Velika je sramota za skupštinsku komisiju i za Skupštinu u ovom sastavu ukoliko do kraja svog mandata ne promeni postojeći Miloševićev ustav.
Gospođo Mićić, kažete da poslaničkoj grupi DSS nisu oduzeti mandati. Jesu, samo Skupština u tom interegnumu nije zasedala. DOS je izbacio DSS iz koalicije, a Administrativni odbor konstatovao prestanak mandata njegovim poslanicima. Ne možete izbeći odgovornost za loš rad skupštinskih tela. Konačno, svima njima ste vi kapa.
Evo, usput podsećam da sam član Odbora za inostrane poslove. Čitajući Poslovnik, pročitao sam da taj odbor daje saglasnost za delegacije koje nastupaju kao parlamentarne delegacije i predstavljaju ovu skupštinu u inostranstvu. Pitao sam predsednicu Odbora, pretpostavljam da je ona tu, ili nije, da li se nekada desilo da je taj odbor dao saglasnost. Rekla mi je da nije nikada. Pitao sam ko je to radio, kaže da je to radila predsednica Skupštine. Rekao sam na Odboru - ako je to tako, a izgleda da jeste, jer vi kao zvanično lice to potvrđujete, onda stavite pitanje njene odgovornosti u kršenju Poslovnika. Ne znam da li će me poslušati.
Ključni problem u radu Skupštine kojom ste vi predsedavali je vidljiv utisak da parlament predstavlja puku transmisiju Vlade. Uostalom, da je bilo dobre volje, predsednik države se mogao izabrati u decembru prošle godine. Jedini uslov je bilo ukidanje cenzusa u prvom krugu. Nismo baš primetili da ste se za to zalagali. Kao što to konačno nije ni sada urađeno.
Gospođo Mićić, vidim da ste vi ponosni na delo svoje stranke, Zakon o lustraciji. Da li ste svesni da on predstavlja mrtvo slovo na papiru? Da bi se taj zakon mogao primeniti neophodan preduslov je donošenje zakona o otvaranju dosijea koje je o građanima vodila Služba državne bezbednosti, odnosno tajna policija. Podsećam vas da sam zajedno sa gospodinom Jaćimovićem iz DSS-a 5. decembra 2001. godine (evo sada će se navršiti tužna dvogodišnjica) podneo predlog zakona o pravu građana Srbije na potpuno raspolaganje i korišćenje sopstvenog dosijea vođenog u Službi državne bezbednosti.
U ljubaznom pismu upućenom vama 5. februara 2002. godine učtivo sam zamolio da se predlog zakona stavi na dnevni red. Vi ste to odbili i uskratili ste mi pismeno obrazložen odgovor za takvo ponašanje. Zašto se sada vajkate na antilustracionoj većini. Pa, vi ste objektivno njen protagonista.
Na kraju, nemojte se pozivati na vašu viziju o Srbiji iz vremena njenog demokratskog prevrata 5. oktobra. Vaša stranka je ušla u vlast, a vi ste postali i vršilac dužnosti šefa države. Vi ste realizator svojih vizija, a parlamentarni izgled Srbije je vaše delo ili ogledalo. Ako je ono uspelo, nemate razloga za strah. To znači da vašem transferu iz Užica u Užičku na Dedinju nije isteklo vreme. U protivnom, bojim se da jeste. Uz sve poštovanje vaše tanane lirske dušice dužan sam saopštiti stav Nove Srbije: poslanička grupa Nove Srbije glasaće za razrešenje predsednice Narodne skupštine.

Reč ima narodni poslanik Zoran Anđelković. Nije prisutan. Narodni poslanik Dragan Marković, nije prisutan. Reč ima narodni poslanik Milan Radulović, a posle njega narodni poslanik Milorad Mirčić.

Gospodo i gospođe narodni poslanici, raspravljajući o radu predsednice Narodne skupštine, hteli ili ne, mi raspravljamo i o radu parlamenta, jer onaj ko predsedava parlamentom može da doprinese da parlament radi dobro, ali može eventualno i da utiče na to da parlament radi loše. Dakle, tema je u osnovi znatno šira no što je pitanje odgovornosti jednog visokog državnog funkcionera.
U javnosti Srbije - mislim da se sa time, ipak, svi slažemo -utvrđeno je mišljenje da je Narodna skupština Srbije državni organ koji je izgubio ugled u narodu, a samim tim narod nema poverenja u zakone i akta koja ovaj zakonodavni organ donosi. Zašto je to tako?
Moramo se malo vratiti unazad i kratko rekapitulirati neke situacije iz ovog parlamenta, tim pre što se približava naš rastanak; brzo će izbori, pa možemo pokušati da relativno nepristrasno, objektivno, a to znači i pravedno sagledamo šta smo radili ove tri godine i kolika je uloga predsednice parlamenta u našem radu.
Ovaj parlament, uzgred to pominjem, jer mislim da ne bi bilo pravedno da se prećuti, prvi put je u javnost izašao kao jedan smešan organ u onom trenutku kada je deo predlagača za smenu predsednice Skupštine počeo da se ponaša malo čudnije no što je to uobičajeno u parlamentu. Prve smešne situacije u parlamentu, ne smemo to zaboraviti, bile su kada su neki narodni poslanici odavde morali da budu iznošeni i kada su kamere snimale te situacije. To je već ljudima bio signal da ovde sede neki neozbiljni ljudi, koji se ne ponašaju po normalnim pravilima po kojima se ponašaju funkcioneri u svim drugim institucijama. Na to je došao jedan poslovnik koji je iznuđen i koji je, na neki način, u nekim svojim elementima, restriktivan a izazvao je i izaziva i dan-danas sporove.
Ključni datum u ovom parlamentu je ipak bio glasanje o Zakonu o radu. Dok nije taj zakon stavljen na dnevni red, mi smo imali parlament u kome su Vladini zakoni pre nego što dođu pred poslanike prolazili diskusiju u poslaničkim grupama, pa tek kada bi Vlada - razgovorom sa poslanicima i prihvatanjem njihovih sugestija i zahteva - obezbedila prolaznost, onda bi zakon dolazio na dnevni red.
Imali smo takođe vreme kad je Skupštini bila dopuštena zakonodavna samoinicijativa. Tada su se na dnevnom redu nalazili i zakoni opozicionih grupa. Važno je bilo da parlament pokaže da ima zakonodavnu samoinicijativu i da će na dnevni red ući i predlozi opozicionih grupa, a da pri tom neće ustati predstavnik DOS-a i reći: predlažem da se ova tačka skine sa dnevnog reda, no će se o tome i raspravljati. Imali smo u maju 2001. godine dva zakona socijalista, jedan radikala o kojima je Skupština raspravljala. Nije ih usvojila, ali je raspravljala o njima, kao i o svim drugim zakonima.
Međutim, kada je došao na red Zakon o radu, tada smo se suočili sa jednom novom situacijom. Suočili smo se jednostavno sa jednim novim konceptom parlamenta, koji se svodi na ovo: Vladin zakon mora da prođe. A da bi Vladin zakon prošao, dozvoljene su različite vrste pritisaka u parlamentu; dozvoljeni su pritisci na parlamentarne grupe, a ako to ne pomogne i kada ne pomogne, dozvoljene su i druge nepodobštine i, na kraju, dozvoljeno je da živ poslanik bude izjednačen sa svojom karticom. Taj dan mi smo došli u situaciju da smo izjednačili poslanika i njegovu karticu i da smo oduzeli pravo parlamentu da Vladi kaže da ne može proći njen zakon dok ga ne doradi.
Gospođa Nataša Mićić je preuzela da bude predsednik Narodne skupštine Srbije u trenutku kada je parlament izgubio političku utakmicu sa Vladom. Na tom zakonu, tog dana, parlament je izgubio pravo da odbija Vladi zakone, izgubio je pravo da traži od Vlade da zakone skine sa dnevnog reda i, što je najgore, tog dana je parlament praktično izgubio mogućnost da kontroliše Vladu.
Od tada do danas, mi imamo na delu jedan koncept parlamenta koji je potpuno stran poslaničkoj grupi DSS-a. Od tada do danas, sva dinamika u ovom parlamentu počiva na sledećem: DSS pokušava da parlamentu vrati njegove izvorne nadležnosti. Izvorna nadležnost parlamenta je da ima zakonodavnu samoinicijativu. Izvorna nadležnost parlamenta je da usvaja ili odbacuje predloge zakona. Izvorna je nadležnost parlamenta da može da odbije Vladine zakone. Izvorna je nadležnost parlamenta da kontroliše Vladu. Sve te izvorne nadležnosti su izgubljene kada je glasano o Zakonu o radu.
DSS je povremenim proceduralnim aktivnostima pokušavala da nešto od tih izvornih nadležnosti vrati Skupštini. Nažalost, ne samo na našu žalost već na žalost Srbije, mi ni u jednoj takvoj inicijativi nismo uspeli. Ostatak DOS-a je u svakoj od tih situacija kad smo se mi zalagali za utvrđivanje i vraćanje izvornih nadležnosti parlamentu, uspevao da iziđe kao pobednik, da ostvari Pirovu pobedu. Pošto je ostatku DOS-a dojadilo da mi tražimo da se parlament vrati ulozi kakva je definisana u demokratskim državama, sledeći korak je bio da se poslanicima DSS oduzmu mandati.
Ova Skupština nije o tome raspravljala, ali jeste Administrativni odbor. Na sednici Administrativnog odbora gospodin Jovanović i ja smo sedeli preko puta jedan drugog. Rekao sam mu: gospodine Jovanoviću, neće biti lepo primljeno da nam oduzimate mandate zato što će svi u svetu da shvate da je politička elita u Srbiji nezrela. Neće oni razumeti taj gest zato što kada se raspadnu koalicije, bile one predizborne ili postizborne, kriza se rešava tako što se ili u parlamentu formira nova većina, ili se raspišu izbori. Neće oni shvatiti da se sada oduzmu mandati 45-torici poslanika, a svaki poslanik nosi otprilike po 15.000 glasova, pa je to 645.000 glasova. Ne možete poništiti 645.000 glasova.
Gospodin Jovanović je to sve, imao sam utisak, savršeno razumeo. Njegov je jedini odgovor bio: ovo je politička odluka. Razumeo sam dobro gospodina Čedu Jovanovića, ali sam razumeo da se vratilo staro vreme, odnosno da mi nismo još ni zakoračili u vreme u kome su institucije, a posebno parlament, stariji od nečijih političkih odluka. Razumeo sam da je u ovoj državi opet najstariji zakon - politička odluka. Ako je predsedništvo DOS-a odlučilo da se oduzmu mandati, onda se mandati oduzimaju, svejedno da li to može po Ustavu, da li može po zakonu, da li to šteti ugledu zemlje.
Predsednica Parlamenta u toj situaciji je bila u dobroj poziciji - tim pre što nisu svi iz DOS-a bili za to - da kaže gospodi iz predsedništva DOS-a: gospodo, Skupština ne može da raspravlja o tome zato što je to apsurdno. To ne može da dođe ni na dnevni red Administrativnog odbora, zato što je vaša politička odluka alogična. Tada bi ugled predsednice Parlamenta znatno porastao.
Imali smo još jednu spornu situaciju, koja je takođe doprinela da ugled Parlamenta polako pada. Prirodno da je ugled pao, jer je narod osetio da Skupština nema izvorne nadležnosti, da je Skupština degradirana do neke vrste servisa i agencije Vlade, da nije u stanju da kontroliše Vladu. Naravno, ako nije u stanju da kontroliše Vladu i ako nije u stanju da nosi svoje izvorne nadležnosti, nema razloga da parlament bude poštovan. Skupština u celini je izgubila poštovanje.
Uzgred da napomenem i ovo. Ostatak DOS- je učinio jako lošu uslugu Vladi kada se pretvorio u njen servis i u njenu agenciju, umesto da je zadržao poluge kontrole Vlade. O tome ćemo govoriti kada bude reči o radu Vlade. To je za Vladu bilo jako loše. To je Vladi bila, kratko rečeno, medveđa usluga, jer je Vlada ostala bez svog korektora, bez korekcije. Ministri su ostali bez mogućnosti da ovde iznose i da obrazlažu svoje programe, pa su na taj način izgubili i dodir sa javnošću. U javnosti se tako formiralo uverenje da Vlada ili ne zna šta radi, ili radi nešto što narod ne razume, ili radi po nečijem nalogu. To za Vladu nije dobro.
Imali smo nejasnu situaciju sa predsedničkim izborima. Predsednički izbori su prošli tako kako su prošli. Odbor za ustavna pitanja je raspravljao šta sada da se radi. Istekao je mandat predsedniku države, novi nije izabran. Na Odboru za ustavna pitanja bilo je jasno da je nastupilo stanje koje Ustav ne poznaje. Ustav ne zna šta da se radi u toj situaciji. Gospođi Mićić ili gospodinu koji je predsedavao sednicom Ustavnog odbora, predlagao sam da se konstatuje da je u Srbiji nastupila ustavna kriza, da se sa tim zaključkom Ustavnog odbora izađe pred Skupštinu i da se od Skupštine traži da se izjasni šta da se radi. Skupština bi, verovatno, rekla da se Nataša Mićić, predsednica Skupštine, imenuje za vršioca dužnosti predsednika Republike. To bi bila potpuno druga situacija nego što je sada.
Imali smo još nekoliko spornih situacija, a ja neću podsećati na sve. Imamo situaciju da se Ustav ne menja. Imenovana je Ustavna komisija, a kada Ustavna komisija koju imenuje Skupština počne da radi, sastane se predsedništvo DOS-a i izdiktira kako treba da izgleda ustav Srbije. Gospodo, to nisu radili ni komunisti. KPJ nije otvoreno donosila ustav sama, nego je pokušavala preko Skupštine. Šta ste očekivali, da demokratske stranke ostanu tu da rade i da budu i sprovode političku volju i političke odluke predsedništva DOS-a. To nije moguće.
Imali smo manipulaciju sa Ustavnim sudom - nije na vreme formiran. Njegove odluke se tretiraju na najraznovrsnije načine. Imali smo poznatu situaciju sa poslaničkim mandatima. Imali smo situaciju da predsednika Republike nemamo od 2000. godine, a njegove su nadležnosti bile prešle u ruke predsednika Vlade, i danas su manje - više u rukama predsednika Vlade. Dakle, jednu važnu instituciju kakva je predsednik Republike podređujemo Vladi.
Imali smo Vladu koja je imala strašnu volju za moć. Imali smo, dakle, Vladu koja je potčinila Parlament, Vladu koja je sebi potčinila predsednika Republike i Vladu koja je sebi potčinila Ustavni sud. Nismo uvažili nikakav napor da se vlast podeli i da svaka institucija preuzme svoj deo nadležnosti. Taj ogroman huk koji je nosio Vladu, ta volja da izvršna vlast ima sve, i da može sve, i da je politička odluka zakon u državi, nanela je ogromnu štetu Srbiji. Nanela je ogromnu štetu pre svega zato što se država nije pomakla iz onog sistema u kom smo bili.
Gospođa predsednica je lepo juče rekla - da citiram: "Kada smo konstituisali ovu skupštinu, građanima je tadašnja skupštinska većina obećala da će promeniti Srbiju, da će promeniti sistem koji je sa modifikacijama trajao 50 godina. Za ove nepune tri godine, ova skupština radila je više nego u tih 50 godina. Pre toga, parlament je bio samo farsa." Bilo bi dobro da se bar delić od ovoga za šta se deklarativno zalaže predsednica Skupštine ostvarilo, ali nije. Ostali smo i dalje u sistemu u kojem izvršna vlast ima ogromnu prevagu nad svim ostalim granama vlasti, nad sudskom, nad zakonodavnom. Ostali smo u sistemu u kojem su političke odluke vlasti iznad institucija i u kojem institucije mogu da funkcionišu onako kako oni, po nekom svom političkom interesu, procene da treba ili da ne treba.
Gospodo, tipičan komunistički sistem. Nije čudo što je neko od poslanika rekao da se ova rasprava jako dopada socijalistima. Naravno da se njima dopada kad vide da njihova politička praksa, da njihov metod vladanja nije nimalo promenjen. Oni se nadaju, čim nije promenjena praksa, čim nisu promenjene forme, politički običaji, biće moguće ponovo uspostaviti isti vrednosni sistem kakav je postojao ranije.
Ne mogu da kažem da je gospođa Nataša Mićić odgovorna što je komunizam u Srbiji opstao ove tri godine. Mi smo dobili jedan postkomunizam. Imali smo mi deset godina nešto što je bio neokomunizam, degenerisan, koji je u svoje političke običaje, u svoje forme, hteo da udene nacionalnu ideju. Nacionalna ideja se u tim formama do te mere izvitoperila, da smo mi zbog njih kompromitovali i naciju, i tradiciju i veru.
Sada postkomunisti ističu ciljeve: ljudska prava, liberalna privreda, slobodna konkurencija, a ostaju pri istim metodama. Iste ove vrednosti u toj političkoj praksi, u takvim političkim formama, izazvaće iste posledice kakve je ostavio neokomunistički nacionalizam. To prosto ne može da stane u stare političke forme zato što demokratija traži da se vlast podeli na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, i da među njima postoji harmonija, i da postoje institucije, i da ničija politička volja ne može pomeriti ni jednu instituciju iz njene funkcije.
Mladi ljudi koji danas u Srbiji govore o reformama, koji se zalažu za proevropsku politiku, zastupaju, nažalost, jednu potpuno prevaziđenu političku praksu. Prevaziđene su metode kojima se koristi ova vlast. Te metode ne mogu više da opstaju, one moraju jednostavno da budu zaboravljene.
Najkraće rečeno, ne mogu imati ništa protiv predsednice Skupštine kao ličnosti, ne mogu imati ništa ni protiv predstavnika Demokratske stranke. Ali shvatam da je predsednica Skupštine lično odgovorna što je prihvatila politički postkomunistički koncept umesto demokratskog, kao što su gospodin Pajtić ili gospodin Čeda Jovanović, koji je bio pre njega predstavnik DOS-a ovde, lično odgovorni što u Skupštini ne razlikuju poziciju šefa najjače poslaničke grupe i poziciju Vladinog poverenika ili komesara. Sinoć slučajno okrenem Studio "B", gospodin Pajtić govori - mi; a govori o Vladi. Niste vi u Vladi. Vi ste poslanik. Ne može biti - mi tražimo ovakvu ili onakvu podršku; Vlada traži podršku, a vi joj podršku dajete ili ne dajete.
Ceo je problem u tome što niti smo uspeli da razumemo ulogu narodnog poslanika, niti smo uspeli da razumemo funkciju Narodne skupštine. Predsednica Narodne skupštine je odgovorna zato što nije ostvarila ono za šta se zalagala. Naprotiv, ona je umesto demokratskog koncepta pristala na jedan postkomunistički koncept, igrala važnu ulogu u tom konceptu i dobila pohvalu od Vlade da je bila vrlo korisna za rad Vlade. Ali uloga predsednika Skupština nije da koristi Vladi, nego da služi Skupštini.

Reč ima narodni poslanik Žarko Obradović, replika na osnovu direktnog pominjanja u izlaganju prethodnog govornika. Izvolite.

Ja sam davno rekao kolegama iz    DSS-a - a moram to još jednom da ponovim da ne bi bilo nesporazuma u odnosu na sve poslanike Narodne skupštine - ako hoćete da se tučete sa Demokratskom strankom, onda im recite to, to, to; pustite nas na miru. Ako hoćete nas na crtu, izvolite, recite to, to, to ... To bi bilo pošteno. Nas upoređivati sa ovim vremenom je neumesno, zbog svega onoga što je urađeno u ove tri godine, a čiji značajan deo i saučesnik je Demokratska stranka Srbije. O tome ćemo kad dođe reč o Vladi.
Za deset godina 15 različitih izbora je bilo. Vi ne smete da raspišete izbore. Ne držite obećanje i ne smete da raspišete izbore. To je jedna suštinska razlika između socijalista i DOS-a. Druga je - u nedemokratsko vreme socijalista svaki poslanik je mogao da govori koliko je hteo, da ne pričam o amandmanima. To su govorili drugi poslanici. Treća stvar i najvažnija, Skupština je radila malo ali se nije kralo. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Milorad Mirčić, posle njega narodni poslanik Milisav Petković.

Inicijativa je proistekla iz promenjene političke volje u Srbiji. Promenio se odnos snaga, političkih razmišljanja, a ono što je najbitnije to je da se birači počinju izjašnjavati sasvim drugačije nego 5. oktobra i decembra 2000. godine.
Možete vi da negirate ove činjenice, ali dokaz su vam poslednji predsednički izbori. Predsednički izbori su pokazali da se volja birača totalno promenila, nažalost, na štetu dojučerašnje većine u ovom parlamentu, koja se sad, po ko zna koji put, prekrstila u DOS - Reforma Srbije, ali tako vam je to u politici.
Volja naroda, volja birača se menja onog trenutka kada ga izdaju političke stranke u koje je taj narod verovao. Narod je verovao 5. oktobra da će DOS doneti sve ono što je obećao narodu. Niko nije mogao da posumnja da će DOS, umesto promena na pozitivno, Srbiji doneti nova zaduženja. I kada se palila Skupština, tom revolucionarnom demokratijom, i to je bilo oprošteno u odnosu na obećanje da će se u Srbiji povećati broj zaposlenih, da će se u Srbiju privući strani kapital, da će u Srbiji, kako ste vi to govorili, a mi uprošćeno objašnjavali narodu, teći med i mleko.
I kada se posle tri godine uverio da od vaših obećanja nema ništa, narod je podstrekao Srpsku radikalnu stranku da pokrene ovakvu inicijativu? Šta ima čudno u ovoj inicijativi. Šta je logičnije i normalnije nego kada se menja volja naroda u Srbiji, da se u parlamentu ta volja odrazi na taj način što se traži smena predsednika Skupštine? Po meni, prenaglašena je uloga imena i prezimena osobe koja spletom slučajnih okolnosti vrši tu funkciju. Mogla se ta osoba zvati onako kako je često jedan kolumnista naziva - ona sa torbom. Ali, činjenica je da, poštujući volju naroda, mora da ode sa te funkcije.
Promenio se i odnos snaga u ovom parlamentu. To je očito. Dokaz vam je dnevni red. Usvajanje ove tačke dnevnog reda i drugih tačaka je volja većine koja ne ide u prilog izjavama pred održavanje ove skupštine nekih čelnih ljudi iz DOS-a da imaju apsolutnu većinu. Govorili su - skinućemo to sa dnevnog reda, mi imamo sigurno 126 poslanika. Očito, gospodo, da su počeli da vas izdaju i taksisti i oni identifikacioni poslanici. Morate uvažavati realnost.
U okviru tačke dnevnog reda raspravlja se na bazi argumenata. I, šta smo, na sve argumente, čuli od osobe koja je trenutno predsednik? Čuli smo obrazloženje, čuli smo jedan Sokratov govor. Ne filozofa Sokrata, nego onoga koji je koristio taj pseudonim dok je dojavljivao, dok je cinkario, dok je radio za državnu bezbednost. Mislite, ubeđeni ste da vam Srbija u to veruje. Ne veruje, gospodo. Srbija je verovala sve do trenutka dok donoseći reformske, kako vi to kažete, zakone niste počeli da se služite prevarama.
Prva prevara vam je prošla, pa ste mislili da možete dokle vam se hoće. Prvi zakon koji ste doneli jeste Zakon o radu. Pod sumnjivim okolnostima je donesen taj zakon. Umesto tada da ste reagovali, bez obzira kakav je bio odnos političkih snaga unutar tadašnje koalicije, morali ste pred ovu skupštinu da iznesete predlog da se osnuje anketni odbor, ako ništa drugo. Ne, vi niste, nego ste otišli toliko daleko da ste počeli da pravite poslanike, koji su živi svedoci, toliko naivnim, slepim, da su počeli neki da sumnjaju u ono što su videli. Vidite kako vam se to vratilo kao bumerang.
Na bezbroj puta ponovljena upozorenja od strane opozicionih poslanika, a pogotovo od predsednika Srpske radikalne stranke, da u sali fizički nije prisutan dovoljan broj poslanika, čuli smo od osobe koja je predsedavala da nismo u pravu, bez obzira što ima 20 poslanika fizički prisutnih, toliko je kartica i čak je tolika ironija ponekad bila da je rekla - valjda više verujem ovome što pokazuje ekran nego vama poslanicima. Mogli smo da razumemo i u pravu je dok je imala podršku većine. Međutim, kada je došlo do glasanja o zakonu o lustraciji, kada su poslanici koji su bili tog trenutka u Pekingu na volšeban način glasali, tog trenutka morali ste reagovati, jer ste mogli ispred sebe uživo da vidite, a drugo imali ste listing, morali ste reći - ne, nije glasanje regularno, ponovimo glasanje.
Vi izlazite sa pričom u vašu odbranu da žele da vas skinu oni koji su protiv zakona o lustraciji. Ko je najveći protivnik zakona o lustraciji? Upravo "Sokrat" koji vam je sugestije davao za govore. Prvi pod udarom zakona o lustraciji je vaš predsednik stranke. Svuda je u svetu to pravilo i nije valjda da ćete vi da izbegnete to pravilo. Prvo su na udaru oni koji su radili, dojavljivali, cinkarili, žbirovali za državnu bezbednost. Prvo će on po tom zakonu.
Nećete valjda da kažete da ćemo mi srpski radikali biti pod udarom? Za to imate argument, zato punih usta ili kako vi to kažete čista srca i mirne savesti, mada i prljava savest može biti ponekad mirna, jer čovek je nesvestan ako mu je prljava savest. Vi ste kažnjavali nas srpske radikale. Niste prvi i to je indikativno. Kada je režim u krizi, udara po srpskim radikalima. Za nas su dovodili ovde i specijalne jedinice da nas proteruju, da vrše pritisak; evo, i predsednik Vlade se setio, pre neko veče reče na televiziji, samo jednu stvar je slagao, nije bio prisutan tu. Tada je bio opčinjen likom Milorada Vučelića. Tada ga je on privlačio. Bio je Slobodan Gavrilović, bio je Đorđe Bašić ispred Demokratske stranke i bio je Vladan Batić, kao časni i čestiti ljudi, poslanici skočili su da brane srpske radikale, a Živković nije bio, jer je bio na hodniku, pregovarao sa Vučelićem i tada je valjda bila već ugovorena provizija.
Mi smo odoleli tome i odolećemo i vašim kaznama, ali bićete zapamćeni po tome. Ne brinite, sudbina svakog onog ko se improvizatorski bavi politikom je uvek ista. Bilo je tu i moćnijih, bilo je i silnijih, pa i dan-danas ne možemo da se setimo njihovih imena. Možda ćemo se vas sećati ako nam neki hroničari kroz izvesno vreme predoče da ste vi bili na ovom mestu, ali najbolje bi se sećali kada bi, dostojno ličnosti koja predsedava ovom skupštinom, priznajući svoje propuste, svoje greške, ne podneli ostavku, nego tražili da se ponovo glasa o guverneru, o zakonu o lustraciji, o Zakonu o radu, o svim onim zakonima koji su doneti pod sumnjivom većinom, a ne da iznosite kao veliki plus vaše vladavine što ste doneli mnogo zakona, pa vršite uporedbu i kažete - doneli smo više zakona nego u proteklih 50 godina.
Možda bi sreća bila za Srbiju da većinu od tih zakona nije usvajala ova skupština. Možda bi sreća bila da nije usvojen Zakon o radu. Nikada radnik toliko nije obespravljen nego donošenjem Zakona o radu. Možda bi bilo srećnije za Srbiju da se nije donosio ovakav Zakon o privatizaciji, ne zato što je zakon dobar ili loš, nego zato što čovek koji ga sprovodi nije očito dorastao tome da sprovodi jedan takav zakon. Možda bi bilo bolje da je i zakon o guverneru zadržan i da se kasnije o tome raspravljalo. Možda bi bilo bolje, a da bi proverili ovo što iznosim kao mogućnost najbolje je da se ova tačka dnevnog reda što pre stavi na glasanje, da vidite kakav je odnos u parlamentu, da vidite kakvo je raspoloženje u Srbiji.
Znam da je vama lično teško to da uradite, znam da ima časnih i čestitih ljudi, prvenstveno iz Demokratske stranke, koji ovo jako teško podnose, pogotovo one momente kada ste ogromne pare davali kupujući druge poslanike, ali i bez obzira što su to teškoće ipak morate razmišljati da će jednog dana, ako ništa drugo, istorija pozitivno ili negativno pisati o vama; pozitivno o onima koji bilo kada priznaju svoju krivicu. I, nemojte misliti da će vas iko osloboditi te krivice kada ste svojom voljom izbacivali poslanike, menjali ih, a vrhunac vašeg cinizma na sve to jeste da kažete i čak dotle idete da mene kao poslanika možete sutra da preispitujete da li je Mile Korićanac bio poslanik.
Evo vam dokaz, kolega Rafailović je izašao za ovu govornicu i rekao - nisam bio u Skupštini, zloupotrebljena je moja kartica. Vi kažete - formiraćemo anketni odbor da utvrdi ovo što je rekao Rafailović. Znate, svuda postoji neka mera. To što vaš novoizabrani ili novoimenovani predsednik poslaničke grupe izlazi ovde sa jednom mistifikovanom filozofijom o tezama i antitezama, to nama ništa ne znači. Ako ga razume Srbija, ako Srbija artikuliše to što on želi, neka izađe pred tu Srbiju, neka izađe, da li u ovoj ili onoj formi, Srbija će na izborima reći šta vi to visokomisleći, visokoumni ili kako jedan reče visokointeligentni mislite, pa će Srbija to oceniti.
Ono što bih na kraju rekao, što se odnosi na ličnost, jedan kolega iz Demokratske stranke je rekao sve vaše vrednosti i prednosti, naravno navodeći da su to rekli Hrvati i Slovenci. Sve vaše lične vrednosti i prednosti otkrili su fotoreporteri, paparaci, objavili na naslovnoj strani, i nije to loše. Moram da priznam da ne mogu za tako finu damu da izjavljujem bilo šta ružno, ali nisu ovo lični obračuni, ovo je odbrana Srbije, ovo je apel da poslušate i čujete glas Srbije da se raspišu izbori.

Reč ima narodni poslanik Milisav Petković, a posle njega narodni poslanik Golub Rajić.