Poštovani predsedavajući, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, gospodin Maršićanin je protivno Poslovniku opredelio ovaj dan za radni dan, ali kada je već tako, onda je potrebno da i predstavnici nove većine u ovom parlamentu budu prisutni, bar u onom broju koji je elementarno pristojan i u skladu sa Poslovnikom. Zato, na osnovu člana 82. stav 6, tražim da se utvrdi kvorum za dalji rad.

Molim poslanike da ubace svoje kartice, da proverimo da li imamo kvorum.
Nemamo kvorum. Nastavljamo rad u 15,00 časova.
(Posle pauze.)

 Dame i gospodo, nastavljamo sa 4. tačkom dnevnog reda – Predlogom zakona o dopuni Zakona o izboru predsednika Republike, koji je podneo narodni poslanik Dejan Mihajlov.
Na početku sednice, molim vas da utvrdimo kvorum. Ubacite svoje poslaničke kartice.
Obavili smo pretres i zaključujem pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Pošto smo obavili pretres Predloga zakona u načelu i u pojedinostima, Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o Predlogu zakona u načelu, pojedinostima i u celini.
Prelazimo na 5. tačku dnevnog reda: - PREDLOG ZAKONA O IZMENAMA ZAKONA O IZBORU PREDSEDNIKA REPUBLIKE
Primili ste Predlog zakona koji su podnela 82 narodna poslanika poslaničke grupe Srpske radikalne stranke.
Primili ste amandman koji je na Predlog zakona podnela narodni poslanik Nataša Jovanović.
Primili ste mišljenje Vlade Republike Srbije.
Amandmani koji, u skladu sa Poslovnikom, budu podneti do otvaranja načelnog pretresa biće vam uručeni u toku sednice.
Primili ste izveštaje Odbora za pravosuđe i upravu i Zakonodavnog odbora.
Pre otvaranja načelnog pretresa, podsećam vas da, prema članu 90. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.
Podsećam, SRS na raspolaganju ima jedan sat 38 minuta i 24 sekunde, DSS jedan sat, tri minuta i 36 sekundi, DS- Boris Tadić 44 minuta i 24 sekunde, G17 plus 37 minuta i 12 sekundi, SPO-NS 26 minuta i 24 sekunde, SPS 26 minuta i 24 sekunde, a poslanici koji ne pripadaju nijednoj poslaničkoj grupi po pet minuta, po članu 89. stav 3. Poslovnika.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč, sa redosledom narodnih poslanika.
Saglasno članu 136. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram načelni pretres.
Da li predstavnik predlagača, narodni poslanik Gordana Pop-Lazić, želi reč? (Da.)
Izvolite.

 Dame i gospodo narodni poslanici, predlažući zakon o izmenama Zakona o izboru predsednika Republike, pošli smo od činjenice da na izborima 2002. godine i 2003. godine nismo dobili predsednika Republike i da neopravdano, pre svega zbog nedostatka političke volje, imamo v.d. stanje. Štetnost v.d. stanja, mislim da je svima jasna, a imajući u vidu nipodaštavanje, pre svega, Ustava, nepoštovanje institucija, a onda i situaciju da je v.d. predsednik države,  odnosno predsednik Skupštine (a evo u ovom periodu od kada nemamo predsednika države, imali smo dva vršioca dužnosti predsednika Republike) u isto vreme i član Vrhovnog saveta odbrane, a to je veoma važna funkcija predsednika Republike.
Nije uludo mandat predsednika Republike duži nego što je mandat narodnih poslanika. Dakle, nije uludo pet godina, imajući u vidu ovo njegovo važno ovlašćenje vezano za odbranu zemlje. Ne može niko da me ubedi da je Nataša Mićić, pa sada Dragan Maršićanin pravi predstavnik države Srbije u Vrhovnom savetu odbrane. Kakvu štetu trpimo po tom pitanju, mislim da ćemo tek u dogledno vreme videti, dok Boris Tadić rastura Vojsku Jugoslavije.
Faktički i pravno, mi u stvari nemamo predsednika od 29. decembra 2002. godine, kada je prestao mandat Milanu Milutinoviću, mada se on ni ranije nije mešao u svoj posao, verovatno ucenjen izručivanjem u Hag, u periodu od 5. oktobra pa do isteka njegovog mandata.
Ovaj zakon koji sada pokušavamo da promenimo donet je 1990. godine. Dva puta je menjan, 1992. i 2002. godine. Sada smo, pred ovu tačku dnevnog reda, imali raspravu o dopuni tog zakona, na predlog DDS; ako taj predlog bude usvojen, a ako i ovaj naš predlog bude usvojen, doći ćemo u jednu kontradiktornu situaciju.
Zbog toga bih htela da se vratim na ono upozorenje koje sam dala obrazlažući amandman na prethodni zakon, to govorim zbog nekih budućih vremena, pretpostavljam da ćemo imati priliku za to, da je neophodno da se političke stranke u Skupštini Srbije oko ovih stvari dogovaraju van skupštinske sale, u zgradi Skupštine, kako bismo došli do konsenzusa i kako ne bismo vodili ovakve rasprave koje bi se onda možda pretvarale u tirade pojedinih poslanika koji bi želeli da se dokažu za skupštinskom govornicom.
Ovo se tiče nas koji neposredno učestvujemo u političkom životu zemlje, koji se kandidujemo na izborima i koji kandidujemo predsednika Republike. Manje-više građani Srbije su nezainteresovani za ovu našu raspravu.
Moram da vršim komparaciju između prethodnog predloga zakona i ovog predloga zakona, kako bismo došli do suštine. Zbog toga ću reći da nikakvih pravnih praznina nije bilo u dosadašnjem zakonu, niti u postojećem Ustavu, kako bi to neki želeli da prikažu. Doduše, mi imamo odluku Ustavnog suda da je neustavna odredba člana 5i stav 3, da predsednik Skupštine nije ovlašćen da odlučuje o tome da li će raspisivati izbore ili ne.
Da vas vratim malo unazad, mislim da je bio februar mesec kada je tadašnji predsednik Skupštine gospođa Nataša Mićić donela onu istorijsku odluku da će raspisati izbore posle donošenja novog ustava. Tek nakon što je raspisala novembarske izbore za predsednika Republike, naš Ustavni sud se oglasio i ovu odredbu proglasio neustavnom.
Međutim, i sadašnji predsednik Skupštine, doduše, prećutno, ne jednim aktom, ne odlukom, kao što je to Nataša Mićić uradila, odlučuje da ne raspisuje izbore. On je to prvo morao da uradi kada je postao predsednik Skupštine, ako je želeo da poštuje i Ustav i ovu odluku Ustavnog suda.
Predlagači ovog prethodnog zakona – DSS treba da se prisete neprincipijelnosti svojih stavova u protekle dve godine, kada su u pitanju predsednički izbori. Čas su pozivali da se izbori raspisuju, čas su pozivali da se izbori ne raspisuju: nemojte da ih raspisujete, visok je cenzus, menjaće se Ustav, biraće se predsednik u parlamentu. Mora da postoji pricipijelan stav po tom pitanju i moramo da se vratimo na razloge zašto smo imali neuspešne izbore.
Jeste cenzus jedan od razloga, ali cenzus nismo dostigli zbog toga što svi politički faktori nisu želeli da kandiduju svog kandidata, odnosno nedostajala je politička volja da se predsednik izabere. Da je bilo političke volje, da nije bilo opstrukcije, mi bismo i do sada imali predsednika, ma ko on bio. Uopšte nije u tom trenutku važno, niti je uopšte za građane Srbije u toj meri važno ko je predsednik države, ako je on izabran voljom većine. Svi ostali će poštovati tog predsednika. Barem je to uvek do sada bilo i tako će, nadam se, biti.
To da je cenzus visok i da je vreme da ga ovim zakonom ukinemo opravdava i činjenica da mi nemamo uredne biračke spiskove. To svi znaju i mislim da će se složiti predstavnici svih poslaničkih klubova. Svi su imali primedbe na birački spisak. Nažalost, nismo uspeli da ispunimo ni onu odredbu iz Zakona o izboru narodnih poslanika koja insistira na jedinstvenom biračkom spisku. Šta je jedinstveni birački spisak, nema potrebe da sada ovde obrazlažem. To svakako nije zbir pojedinačnih biračkih spiskova koji se vode u organu uprave bilo koje opštine.
Recimo, u SAD nikada ne izađe na birališta više od 40 posto, to je maksimum, pa niko ne postavlja pitanje legitimiteta izabranog predsednika. Mi imamo jako dobru izlaznost na izbore i kada su parlamentarni izbori u pitanju i kada su predsednički izbori u pitanju, ali nije postojala ni politička volja za ove tri godine da se interveniše na ovaj način kako mi predlažemo, da se ukine cenzus i da imamo predsednika države.
Neki stalno govore o ustavnosti, da poštujemo Ustav, da poštujemo zakone, da poštujemo institucije, a u praksi niti poštujemo Ustav, niti poštujemo zakon, niti poštujemo institucije. Evo, na ovoj prvoj sednici smo, sa nekim dnevnim redom koji se ne tiče našeg konstituisanja, dokazali da ne poštujemo ni Ustav, ni zakon, ni instituciju, ni sami sebe ovde ne poštujemo, naš parlament, jer pojedini poslanici sebi dozvoljavaju da na neki uspaljeni i revolucionaran način ovde govore, ne shvatajući da je prošlo vreme toga.
Građani Srbije hoće hladne i trezvene glave političara, hoće da sukobljavamo mišljenja, kako bismo došli do onih rešenja koja će njima ići u prilog, a njima ide i u prilog da se donese zakon po kome ćemo već na sledećim raspisanim izborima imati predsednika Republike. Jer, da smo do sada imali predsednika, verujem da bi on koji ima obavezu da potpisuje ukaze za pojedine zakone i te kako razmišljao da li će potpisati Zakon o radu, zakon o lustraciji, Zakon o privatizaciji i slično, ma ko on bio.
Građani od nas uglavnom očekuju da počnemo da ispunjavamo predizborna obećanja, a svi smo obećavali da ćemo poštovati institucije.
Jedna od tih institucija jeste i predsednik Republike i zbog toga moramo da im omogućimo da na sledećim izborima i dobiju predsednika Republike. To moramo da dokažemo i na delu. Ne vidim zašto bilo koja poslanička grupa ne bi podržala ovaj predlog zakona.
Prethodni zakon, koji je predložila DSS, ukoliko bude usvojen, biće kontradiktoran sa ovim našim predlogom zakona i zbog toga je trebalo, obzirom da je ovo zakon koji smo podneli nedelju dana pre nego što je DSS, da se nađe na dnevnom redu pre one tačke dnevnog reda i da se prvo glasa o njemu, pa onda o onom drugom zakonu, ali dobro, uvek skupštinska većina radi ono što joj je volja.
Mi smo to juče pokazali na Administrativnom odboru - da je važno koliko nas je, a ne ko je u pravu - pa smo preglasali tu skupštinsku većinu i odlučili da je predsednik Skupštine Dragan Maršićanin juče prekršio Poslovnik.
Postoji problem tumačenja dosadašnjeg Ustava, jer niko ne polazi od pravne analogije, niti od analognog tumačenja da Ustav želi da u svakom momentu imamo sve institucije. Samim tim što predviđa postojanje vršioca dužnosti, on želi da nam ukaže da predsednika Republike uvek moramo da imamo, ali taj koji vrši dužnost predsednika Republike ne može da to bude u nekom neodređenom periodu ovako dugo kako se to nama desilo.
Član 4. postojećeg zakona je bio neprecizan, a to je činjenica jer on glasi da izbore za predsednika Republike raspisuje predsednik Narodne skupštine. Ova odredba je neprecizna, pokazalo se u praksi, jer su dosadašnji predsednici Skupštine ostavljali sebi za pravo da odlučuju o tome kada će raspisivati izbore, a oni za to nisu ovlašćeni. To je rekao i Ustavni sud i zbog toga mi i predlažemo da u ovom članu 4. stoji da izbore za predsednika Republike raspisuje predsednik Narodne skupštine istog dana kada nastupe razlozi utvrđeni u članovima 86. i 87. Ustava Republike Srbije.
Mislimo da je ovo apsolutno precizno, mada nam Vlada Srbije odgovara (a to je i obaveza, na kraju krajeva, predsednika Skupštine da uputi ovoj odlazećoj Vladi koja samo obavlja dužnost Vlade Srbije da se izjasni o ovom predlogu zakona) da je ovo neprecizna odredba koju mi predlažemo, jer praktično ne može da se utvrdi koji je to dan kada izbore treba raspisati.
Ako smo dužni da postupamo po članu 86. Ustava onda uopšte nije teško da se izračuna kada izbori moraju da se raspišu, da bismo imali onaj minimalni zakonski rok za održavanje izbora.
Ne stoji tvrdnja pojedinih poslanika koji su izlazili za ovu govornicu u prethodnoj raspravi, da su izbori skupi. To je prilično demagoški. Demokratija je inače skupa, ali imajte u vidu to da se te pare koje se utroše za izbore uglavnom utroše za troškove i nadoknade biračkim odborima. Dakle, te pare uvek odu građanima Srbije u ruke i one se dalje troše i niko od toga štete nema. Zbog toga, ne zbog ovih predsedničkih izbora koji su sasvim izgledni, iako se odlažu, koliko vidim, nego zbog budućih parlamentarnih izbora, trebalo bi da budemo svi pošteni i da se više takvih populističkih tvrdnji ne držimo.
Kada jednom uđemo u izborni proces, a ušli smo još septembra meseca 2002. godine, onda više s tim procesom ne treba da zastanemo. Problem je bio, naravno, prekoračenje ovlašćenja predsednika Skupštine, bivšeg, koji je odlučio da se sa tim postupkom zastane, da ne raspisuje izbore. Imali smo odluku Ustavnog suda koji je to posle, mada post festum, nakon što su izbori već bili raspisani, proglasio neustavnim i imamo sada opet jedno neustavno stanje i neustavno ponašanje sadašnjeg predsednika Skupštine koji je već morao da raspiše izbore.
Nama u principu, kao političkoj partiji, ne smeta tih 60 dana koje vi predviđate da treba da protekne da bi predsednik Skupštine otkad je imenovan (a to je bilo 4. ili 5. februara) raspisao izbore, jer smo i mi umorni od izbornih kampanja. Sve to stoji. Moramo da se držimo principijelno svojih stavova. Ako smo kritikovali nekog drugog što nešto radi, onda moramo da učinimo sve da to ispravimo i da se ne ponašamo isto, inače na taj način pokazujemo da menjamo stavove u zavisnosti od toga da li smo vlast ili opozicija, da li nam je u interesu da se izbori održe ili nije, kakav je rejting naše političke partije ili našeg predsedničkog kandidata.
Politika je jedno, a institucija je drugo, a Ustav je nešto što stoji iznad svega toga. Da bismo prevazišli razne marifetluke nekih dosadašnjih političkih faktora koji su imali uticaja, a da bismo sprečili takve marifetluke i ubuduće, mi smo ovim zakonom praktično u dva člana predložili ukidanje cenzusa i predsednik Republike bio bi izabran ako bi dobio većinu glasova birača koji su glasali. Ako nijedan ne bi dobio većinu glasova birača koji su glasali, glasanje bi se ponovilo u roku od 15 dana od dana održavanja tog prethodnog glasanja i na tom ponovljenom glasanju za predsednika Republike izabran je onaj kandidat koji je dobio najveći broj glasova, bez obzira koliko je birača glasalo.
Mi smo ovim predlogom zakona predvideli i mogućnost da u ovom periodu između dva kruga glasanja mogu da se vrše ispravke u biračkim spiskovima, imajući u vidu nesređenost biračkih spiskova i predložili da se briše član 13a koji se tiče finansiranja predsedničke kampanje, s obzirom da je to sve regulisano Zakonom o finansiranju političkih stranaka.
Dakle, mala intervencija u Zakonu o izboru predsednika Republike koja bi trebalo da dovede do toga da nam se više nikada ne ponovi da ostanemo bez jedne tako važne institucije i da tu instituciju uzurpiraju oni koji jednostavno nisu kadri da ponesu svu odgovornost koju ta funcija iziskuje, a sama činjenica da je potreban kapacitet određenog broja birača i neposredno izjašnjavanje građana da bi neko bio predsednik države ukazuje na značaj same funkcije.
Pozivam vas da još jednom dobro razmislite, da uzmete u obzir činjenicu da je zaista trebalo prvo raspravljati o ovom zakonu i možda bi i tok rasprave bio sasvim drugačiji, možda bi i odluka bila drugačija da smo tako išli, ako smo već prenebregli ono političko dogovaranje koje je moralo da se desi oko ovakvog zakona, i da glasate za ovaj zakon i da se od dana donošenja ovog zakona, kako već jednim amandmanom tražimo, raspišu izbori i da izbore imamo vrlo skoro, u onom primerenom roku, zakonskom, koji smatrate da je neophodan.
A što se nas srpskih radikala tiče, ja zaista mislim da posle ovolikog ciklusa izbora više neka druga kampanja nije ni potrebna. Možemo to sve za 30 dana da uradimo i da dobijemo predsednika Republike. Za ovo uvodno izlaganje ja bih imala ovoliko, ali zadržavam pravo, naravno, da se u toku diskusije opet javim za reč.

Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč? Odbora za pravosuđe i upravu, Branislav Ristivojević? (Ne.) Zakonodavnog odbora, Miloš Aligrudić? (Ne.)
Da li predsednici odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč? Gospodin Dačić, izvolite.

Mi smo sa podrškama završili, prema tome nije više tema. Mada, gospodin Toma Nikolić i ja smo obećali Borisu Tadiću, na sastanku šefova grupa, da ćemo ga podržati. Istina, dogovorili smo se da ga ja podržim dva dana pred izbore, a on jedan dan, ali ja nisam mogao da sačekam taj dan, a očekujem da to sutra učini i gospodin Toma Nikolić.
Što se tiče Demokratske stranke ona, naravno, nije u domenu interesovanja. Prema tome, tema je Predlog zakona koji je podnela poslanička grupa SRS. Očigledno je da će ovaj predlog izmene Zakona biti prihvaćen, odnosno da će biti ukinut cenzus od 50%.
Želim da u ime SPS-a kažem da je očigledno da će biti doneta takva odluka, zato što su se dve najveće političke stranke izjasnile, i dva najveća poslanička kluba, u prilog glasanju za ukidanje cenzusa u prvom izbornom krugu.
Naravno, u ime SPS-a želim da kažem da je potrebno da Srbija ima predsednika Republike. Srbija je bila ovih nekoliko godina u potpunoj ustavnoj blokadi. Srbija je imala parlament koji je svoju parlamentarnu većinu obezbeđivao krađom glasova i poslaničkih mandata.
Takođe, Srbija je imala u ovih nekoliko meseci odlazeću Vladu Republike Srbije, sastavljenu od onih koji ne samo da odlaze sa političke scene nego odlaze i iz Demokratske stranke.
Takođe, Srbija je imala i blokadu rada parlamenta i bilo je potrebno da se prekine ta politička agonija koja u Srbiji postoji.
Srbija ima Ustav u kome postoji institucija predsednika Republike, koji je jedna usmeravajuća ili moderatorska vlast šefa države, predsednika Republike koji ima istu legitimacijsku osnovu, kao što ima i parlament, zato što je on predstavnik naroda, biran neposredno od strane naroda.
Mi smo imali situaciju da je predsednik Republike trebalo da bude institucija koja će sprečiti egzekutivu, odnosno izvršnu vlast, Vladu, da podvede pod svoju vlast legislativu, odnosno Narodnu skupštinu Republike Srbije; institucija koja će sprečiti da parlament bude instrument u rukama Vlade Republike Srbije. Ustavom je predviđeno da se to upravo sprečava institucijom predsednika Republike Srbije, koji vrši jednu vlast koja nije ni zakonodavna, ni čisto izvršna, koja se u teoriji ustavnog prava naziva moderatornom vlašću. Naravno, predsednik Republike ima ovlašćenja koja proizilaze iz načina njegovog izbora.
Bilo je više puta, kao što je rečeno i povodom prethodne tačke dnevnog reda, primedbi od strane tadašnjih opozicionih partija da u Srbiji maltene postoji predsednički sistem umesto parlamentarnog sistema. Tačno je da u Srbiji ne postoji predsednički sistem, ali je tačno da predsednik Republike ima i jaču ustavnu poziciju, zato što ima legitimacijsku osnovu kao i parlament, jer ga narod bira neposredno na izborima. I, zato je predsednik Republike imao i ima ovlašćenja da izglasane zakone vraća parlamentu na ponovno glasanje. On može na obrazložen predlog Vlade da raspusti parlament, da traži od Vlade da određena pitanja iz svoje nadležnosti stavi na dnevni red, da zauzme stav o njima. Takođe, predsednik Republike može da uvede vanredno stanje na obrazloženi predlog Vlade.
Mi smo došli, u prethodnih nekoliko meseci, godina, upravo zbog toga što je vlast DOS-a kršila Ustav Republike Srbije i nije želela da raspiše predsedničke izbore, u situaciju da Nataša Mićić, kao v.d. predsednika Republike koristi ovlašćenja predsednika Republike koja nisu samo reprezentativna ovlašćenja. Ona koja nije izabrana od strane naroda, ona koja je posredno izabrana, uvela je vanredno stanje, apsolutno neustavno. Ona je vanredno stanje zloupotrebljavala.
Donošeni su, kao što znate, i ukazi sa zakonskom snagom, ali su naravno donošeni i zakoni u ovoj skupštini, koji su posle nekoliko meseci od strane same Skupštine proglašavani neustavnim. Kao što se sećate, to je zakon o tome da se ljudi mogu pritvarati bez odluke nadležnog suda, što trenutno ne postoji ni u jednoj državi na svetu; čak je za vreme vladavine DOS-a, u vreme vanrednog stanja, uhapšeno više ljudi nego što je to Pinoče uradio u Čileu.
SPS upravo zbog svega toga, zbog jedne jake legitimacijske osnove koju treba da ima izabrani predsednik Republike, smatra da Srbija treba da dobije predsednika Republike i da odmah treba da budu raspisani predsednički izbori. Ali, da predsednik ne bi imao krnji legitimitet, da bi ga birala većina građana Srbije, mi principijelno nismo do sada podržavali, bili smo protiv ukidanja cenzusa od 50% i u drugom krugu. Ostali smo principijelno, nevezano od toga ko ima nameru da se kandiduje i želju da dobije na predsedničkim izborima, protiv ukidanja cenzusa od 50% za prvi izborni krug.
U Srbiji nije kriv cenzus za to što nema predsednika Srbije. Podsetio bih da su svi dosadašnji izabrani predsednici Srbije izabrani uz postojeći cenzus u prvom ili drugom izbornom krugu. Ovde je problem bio što DOS-ova vlast nije želela da bude izabran predsednik Srbije. Prema tome, nije u Srbiji nikada bio problem i nije nemoguće dobiti predsednika Republike i sa postojećim cenzusom.
Taj cenzus znači da na izbore u prvom krugu treba da izađe više od 50% upisanih birača. Po ovom predlogu zakona taj cenzus više neće postojati, čak neće postojati ni potreba da u drugom izbornom krugu dva kandidata dobiju više od 50% izašlih u taj drugi izborni krug. U drugom krugu 50% od izašlih, ne od ukupnog broja birača. To govorim zbog toga što je moguće da u drugom krugu niko ne dobije više od 50%, a vaš Predlog zakona glasi - većinom glasova. Većinom glasova – to ne mora da znači više od 50% izašlih u drugom krugu.
Znači, u Srbiji se može birati predsednik i bez cenzusa. U Srbiji se predsednik može birati u parlamentu, ali ne može imati ova ovlašćenja koja sada ima po Ustavu. Može ih imati, ali će biti sa krnjim legitimitetom, i zato, bez obzira što postoji potreba da Srbija dobije predsednika, bolje je da se sve političke stranke angažuju, da imaju svoje kandidate i da predsednički izbori uspeju, nego da se ukida cenzus.
Još jednom bih podsetio – svi dosadašnji predsednici Srbije izabrani su uz postojeći cenzus, čak su neki od njih birani i u prvom izbornom krugu uz postojeći cenzus od 50%. Hvala lepo.

Zahvaljujem se.       
Nema više predstavnika ni predsednika političkih stranaka koji se javljaju za reč. U ime predlagača gospođa Pop-Lazić, ali mi dozvolite u međuvremenu da vas obavestim da će sednica Odbora za pravosuđe i upravu da se održi u ponedeljak u 9,45, sala na trećem spratu, a sednica Administrativnog odbora održaće se danas u 17,00 časova u sali u prizemlju. Izvolite, gospođo Pop-Lazić.

Dame i gospodo narodni poslanici, prethodni govornik me je malopre zaintrigirao da ponovo izađem za govornicu da neke stvari objasnim ili razuverim poslaničku grupu SPS-a da je na ispravnom putu, s obzirom da cenzus koji oni traže radi dobijanja legitimiteta budućeg predsednika, iako smo rekli već, a i vi svi znate, postoji u malom broju država gde se neposredno bira predsednik.
Ali, zaboravljate da je tačka dnevnog reda nakon ove tačke izmena Zakona o izboru narodnih poslanika koji predviđa još uvek jedinstveni birački spisak (koji nemamo), a predviđa i glasanje u inostranstvu, pa će ljudi koji žive u inostranstvu, koji nikada nisu živeli ovde moći da glasaju. Iako Zakon o izboru narodnih poslanika još uvek kaže, a i Ustav kaže da mora da ima prebivalište na teritoriji naše zemlje ili barem poslednje prebivalište, vidimo da će Predlog omogućavati da i oni koji nikada nisu imali prebivalište u zemlji glasaju.
Dakle, oni će u svoj toj masi, ukoliko taj zakon bude donet, a utisak je da postoji nova skupštinska većina koja će taj zakon izglasati, dodatno da otežaju izbor predsednika, jer se te odredbe odnose na sprovođenje izbora za predsednika Republike. Dakle, ako bismo ostavili taj cenzus, mi nikada ne bismo imali izabranog predsednika, imajući u vidu da će moći da glasaju i građani Srbije u dijaspori, pa čak i oni koji nisu nikada imali prebivalište, ali o tom potom. Naravno, videćemo posle rasprave o tom zakonu da li postoji skupštinska većina za izglasavanje tog zakona, ali ja verujem da DSS to ne bi stavila na dnevni red da to nije obezbedila unapred. To dodatno otežava izbor predsednika, jedino ako zaista ne želite da se predsednik izabere.
Dakle, ne shvatam stav SPS-a koji se zalaže da postoji ta institucija, imajući u vidu njena ovlašćenja, da toliko potencira taj kapacitet od 50% izašlih birača, znajući za ovu činjenicu koja se tiče glasanja u inostranstvu. A doduše, to, po onom predlogu zakona koji će tek biti na dnevnom redu i o kome ćemo tek govoriti, prosto ne znamo kako ćemo da sprovedemo, s obzirom da nam je ostalo malo vremena do održavanja ovih izbora, a da mnoge tehničke stvari nismo rešili: ni kako će, ni gde će glasati, o čijem će trošku, ako već potencirate tu temu, političke stranke da pošalju svoje predstavnike tamo gde god žive naši građani da bi mogli da glasaju i da kontrolišu te izbore. Bez kontrole izbora, shvatićete i vi valjda, nema demokratskih izbora i ti izbori ne mogu da imaju nikakav legitimitet.
Kako će država obezbediti vize za sve one koji budu želeli da imaju svoje predstavnike na biračkim mestima, to je problem za novu vlast, ali budite sigurni da ukoliko to ne budu uspeli da obezbede, te izbore niko priznati neće. Ja se zaista bojim da oni koji se najviše pozivaju na legitimitet, na demokratiju, na institucije, to ne rade namerno, a prosto ne mogu da verujem da je slučaj i da nisu svesni toga da sve te uslove neće moći da ispune, i da samo možda marketinški bacaju prašinu u oči našoj dijaspori koja treba da stekne utisak da DSS želi i njih da pita ko će biti na vlasti u Srbiji.

Replika, izvolite, gospodine Mihajlov.

Gospođo Pop-Lazić, i na najdužim i na najozbiljnijim putevima uvek je potrebno napraviti prvi korak i upravo uvođenje dijaspore u Predlog zakona o izboru narodnih poslanika je prvi korak da se izjednače naši državljani u zemlji i inostranstvu; prvi korak da oni budu građani jednaki sa nama koji danas sedimo u ovoj sali; prvi korak ako želimo da se oni vrate u našu zemlju i budu deo našeg ekonomskog i svakog drugog oporavka, i zato treba napraviti prvi korak.
Prvi korak smo napravili i u Zakonu o izboru narodnih poslanika, tu smo uveli mogućnost da dijaspora glasa. Sigurno da prvo glasanje neće biti idealno u svemu, da neće biti možda omogućeno svima da glasaju, ali treba napraviti prvi korak. Ovo je taj prvi korak i DSS je o tome pričala dok je bila opozicija, pričali smo u poslednjih 10 godina kada smo kao stranka nastali i smatramo da ovaj prvi korak, koliko god se vama činio beznačajan, mora da bude napravljen, a mi smo ga napravili i na njemu ćemo istrajati. Upravo zbog činjenice da smo svi mi jednaki, da država Srbija prema onima koji nisu rođeni u Srbiji mora da se ponaša kao majka, a ne kao maćeha.
Dokle god mi ne budemo onima koji žive van naše države omogućili da dobiju državljanstvo i da glasaju, oni sigurno neće ovde doći da investiraju, jer neće biti sigurni, samim tim što će se u svojoj državi osećati kao stranci. Da se više ne bi osećali kao stranci, već da bi se osećali kada dođu u Srbiju kao kod svoje kuće, treba da napravimo prvi korak, a to je da im omogućimo da glasaju.