Reč ima naodni poslanik Milorad Mirčić, a posle njega narodni poslanik Miloš Aligrudić.

Dame i gospodo narodni poslanici, očito da koalicioni partner DS-a ima zadatu temu i na tu temu izlazi jedan po jedan predstavnik nacionalne zajednice i govori kako bi javnosti skrenuo pažnju da smo mi srpski radikali protiv njihovog slobodnog izjašnjavanja.
Možete se vi izjašnjavati kako god hoćete. Niko vama to ne brani. Ustav i zakon ove države vam dozvoljavaju. Nemojte da polemišete. Gordana Pop-Lazić je bila jasna. Rekla je da mi srpski radikali vas smatramo i uvek uvažavamo kao braću, i to je iskreno rekla, a vi idete dalje, zlopotrebljavate tu iskrenost srpskih radikala. Nemamo mi nameru da trošimo vreme dokazujući vama kolike su iskrene naše namere i želje. Vi sa ovim novim pojavljivanjem samo dokazujete suprotno. Mi smo vama pružili ruku za saradnju.
Tomislav Nikolić vam je rekao da su vam otvorena vrata i za političku saradnju, a vi sada imate priliku i na ovom zakonu da se uverite kako te želje, koje su iznete i u ovom zakonu, imaju, u krajnjem slučaju, u pozadini loše namere. U čemu se sastoje loše namere?
Prvo, što se otvaraju neka pitanja - kada pročitate ovaj predlog zakona, kako to mladi kolega reče, interesantno, u dva nivoa, pa onda nabroja tri nivoa; počeo je kao Boža Đelić, on kaže tri stvari, a onda kaže četvrta stvar – kao što je pravo glasa koje dobija dijaspora. To pravo nikada nije sporno i zakonom je regulisano i ranije. Ta prava su koristili građani Srbije koji žive izvan granica Srbije, neko više, neko manje, ali svako onaj ko je izrazio želju i hteo da ispuni svoje građansko pravo, mogao je to da uradi u Srbiji.
Gospodo, kada navodite neke primere kao potporu ovom vašem predlogu, onda bar morate da pogledate statistiku. Najveći deo srpske dijaspore živi u zapadnoevropskim zemljama. Kad pogledate i prethodne izbore koji su protekli videćete, oni su u većini bili aktivno politički uključeni tako što su izrazili svoje mišljenje učestvujući na izborima. To su vam srpske enklave, za vas koji ne znate, a ovde su vam puna usta srpske dijaspore. Najveće su u Astriji, u Nemačkoj i u Francuskoj. Oni većim delom i u većem broju dolaze kad su izbori.
Naravno, kao i u Srbiji, takvo je stanje i u našoj dijaspori. Neko ima želju da izađe na izbore, neko nema. Broj onih koji su izašli i onih koji nisu je promenljiv, a vi hoćete sada da podmetnete, jeftinim političkim trikom da pridobijete simpatije tih ljudi koji žive u dijaspori. Zar ste zaboravili kako ste ih 2000. godine prevarili? Te 2000. godine ste pokupili od njih novce, pare pokupili, uz silna obećanja, pa ste ih prevarili. Zato su u većem broju, dolazeći za ove prethodne parlamentarne izbore, dali svoj glas onima kojima veruju.
Svesni ste da stvaranjem ovakve zakonske mogućnosti otvarate nov problem, a problem se sastoji u eventualnoj neregularnosti izbora. Nemamo mi srpski radikali ništa protiv da se ta prava ostvare i u inostranstvu, ali moraju da budu strogo kontrolisani izbori. Zar ste izgubili iz vida da postoji izborna komisija, da postoje birački odbori, da svaka stranka treba da ima svog predstavnika. Pa, ko će da nam organizuje izbore? Kome mi srpski radikali da verujemo – Goranu Svilanoviću? Ne pada nam napamet. Šta mislite, da je onaj što dolazi umesto njega bolji, da je pošteniji? Zadržite svoje mišljenje, a mi odavno znamo da nije.
(Dobacivanje.)
Kolega, vi ste ranije bili u PDS-u i imate neka iskustva. Prema tome, držite se tih iskustava i nemojte iz klupe da dobacujete.
Što se tiče drugog nivoa, kako su to predlagači ovde naveli, to je pitanje prava nacionalnih manjina. Nacionalne manjine, osim građanskog prava, imaju još jedno dodatno pravo, a to je pravo manjine. Vi na ovaj način uskraćujete građansko pravo nacionalnim manjinama. Vi na ovaj način, uvođenjem jedne kategorije bez cenzusa, sebi dajete za pravo da nekom određujete ekskluzivno pravo da će on biti predstavnik nacionalnih manjina.
Zašto to radite? Nema potrebe to da se radi. Pustite predstavnike nacionalnih manjina, oni će praviti koaliciju, oni će samostalno izlaziti na izbore. Onaj ko bude sposoban da skupi 3% po predlogu, koji predlažemo mi srpski radikali, taj će biti zastupljen u ovom parlamentu, a ne onaj ko je vama simpatičan. Na taj način vršite diskriminaciju.
Što se tiče ovih dušebrižnika za manjine, meni je samo čudno kako nijedan predstavnik G17 plus ne reče da se bori za prava seksualnih manjina. To bi vam više priličilo, nego što pričate ovde bajke.

Gospodin Paunović, replika.

Po članu 100. «narodni poslanici dužni su da poštuju dostojanstvo Narodne skupštine». Gospodin Mirčić je ovim prekršio dostojanstvo Skupštine, poslednjim što je izneo. Molim da se Administrativni odbor izjasni o ovom predlogu.

Gospodin Esad Džudžević, replika.
(Dobacivanje)
Gospodine poslaniče, ako imate šta da kažete, javite se po Poslovniku, imate govornicu, izvolite i izađite, a nemojte dobacivati sa mesta. Znam da je ovako, ali ako je ovako, onda se kontrolišite.

Moraću gospođi Pop-Lazić da pročitam još jednom članu 49. Ustava Republike Srbije, koji kaže: «Građaninu se jamči sloboda izražavanja nacionalne pripadnosti i kulture i sloboda upotrebe svog jezika i pisma. Građanin nije dužan da se izjašnjava o svojoj nacionalnoj pripadnosti». Prema tome, gospođa Pop-Lazić nema problema sa Bošnjacima, ona ima problema sa Ustavom.

Replika, Gordana Pop-Lazić.
Molim narodne poslanike da povedu računa o tome na koji način i o čemu sa govornice raspravljaju.

Poštovani kolega, izašli ste na repliku gospodinu Mirčiću, ja sam Gordana Pop-Lazić. Mene su naučili da gajim pozitivna osećanja prema svim ljudima i da ljude delim samo na dobre i loše. Apriori polazim od toga da ste i vi lično, gospodine Džudževiću, dobar čovek i gajim pozitivna osećanja prema vama. Dakle, ako je to tako, očekujem da ćete mi tako i uzvratiti. Ništa loše o vama nisam rekla, niti imam problem sa Ustavom, niti imam problem sa vama. Vi imate problem sa identitetom i sa emocijama.

Reč ima narodni poslanik Miloš Aligrudić, a zatim narodni poslanik Dragutin Perić.

U raspravi koja traje već drugi dan imali smo priliku da čujemo niz primedbi na ovaj predlog zakona. Te primedbe su najrečitije i najbolje oslikane u amandmanima koje su podneli pojedini narodni poslanici na ovaj predlog zakona. Kada se ti amandmani pročitaju, tačno se vide one neuralgične tačke, prema mišljenju tih poslaničkih grupa, gde ovaj predlog zakona nije dobar. Čuli smo različitu argumentaciju. Međutim, rasprava koja se vodi, otprilike, pomalo liči na onu staru narodnu «ko u klin, ko u ploču».
Dakle, mi ovde iznosimo vema važnu argumentaciju ustavne utemeljenosti ovih rešenja i, pre svega, utemeljenosti u tom smislu što postojeće zakonsko rešenje nije u skladu sa Ustavom ove zemlje. Još sam u uvodnom izlaganju, kada sam obrazlagao kao predstavnik i izvestilac Zakonodavnog odbora, napomenuo da postojeće zakonsko rešenje, tj. važeći Zakon o izboru narodnih poslanika, u priličnoj meri nije u skladu sa članom 42. Ustava Republike Srbije, u kome izričito stoji: «Građanin koji je navršio 18 godina života ima pravo da bira i da bude biran u Narodnu skupštinu i u druge organe i izborna tela. Izbori su neposredni, biračko pravo je opšte i jednako, a glasanje je tajno.»
Kada ovu odredbu citiram, pri tom ću se osvrnuti na nekoliko stvari: prvo, na pravo pripadnika nacionalnih manjina da ostvare svoje biračko pravo u izbornom procesu.
Videćemo da su postojala dva oprečna stava koja smo čuli. Jedan stav su uglavnom zastupali pripadnici SRS, a drugi se čuo od jedne manjinske stranke koja se nalazi na listi Demokratske stranke, jer je na taj način ušla u parlament. Ta dva stava su dijametralno suprotna i oba veoma pogrešna.
Po mom mišljenju, stav SRS je pokušao da ispravi navodnu, kako oni kažu, neustavnost nastalu Predlogom našeg zakona o izmenama Zakona o izboru narodnih poslanika. Oni polaze od toga da će se ceo problem rešiti smanjenjem cenzusa sa 5% na 3% i da će na taj način pripadnici nacionalnih manjina doći u bolji položaj nego što su bili u vreme i za vreme dok važi postojeći zakon.
Podsetiću da taj izborni zakon nije zaista, kao što je ovde rečeno, stari zakon, niti je relikt komunističkog vremena. Taj zakon je nastao 2000. godine i svi vrlo dobro znamo ko je predložio taj zakon, na čiji predlog je on usvojen. Usvojen je zbog određene vremenske iznudice, bez previše razmišljanja učesnika u političkom životu, kako bi se što pre i na bolji način održali izbori u decembru 2000. godine.
Nakon toga taj zakon nije menjan do danas. Koje su to nepravilnosti, koje su to neustavnosti koje u zakonu postoje, a odnose se na član 42. Prvo, i pre svega, jednom velikom broju birača onemogućeno je da glasa. Navodili smo koje su to kategorije birača. To su nemoćna lica, lica na odsluženju zatvorske kazne, lica koja se nalaze u pritvoru, a opet, na kraju, to su i lica koja se nalaze u inostranstvu, državljani Republike Srbije, naše zemlje, oni imaju takođe to pravo iz člana 42. Ustava Republike Srbije.
Jednom moramo započeti sa realizacijom tog prava. Uopšte, cela priča oko toga da li treba ili ne treba naši birači da glasaju u inostranstvu krajnje je bespredmetna i sa tom generalnom i prvom floskulom svako ko izađe za ovu govornicu kreće, a onda se zatim osporavaju konkretna rešenja koja se ovde predlažu.
Prvo i osnovno je da se postojeći izborni zakon ovim zakonom koji je dat po hitnom postupku mora hitno izmeniti da bi se hitno otklonile neustavnosti u postojećem zakonskom rešenju. Pitanje donošenja novog izbornog zakonodavstva u Srbiji je otvoreno, to je sasvim moguće i treba da se desi čim se donese novi ustav Republike Srbije.
Međutim, dotle moramo imati određena prelazna rešenja koja moraju ići u susret ustavnim rešenjima budućeg ustava.
Što se tiče manjina, ovde je primenjen princip koji predviđa Ustavna povelja i tzv. mala povelja o pravima, koja se zove Povelja o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama. Mala povelja je sastavni deo Ustavne povelje i ona se bazira na određenim međunarodnim dokumentima, a u članu 16. Ustavne povelje stoji - ratifikovani međunarodni ugovori i opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava imaju primat nad pravom Srbije i Crne Gore i pravom država članica. To je dakle slovo Ustava, gospodo.
To slovo Ustava se mora poštovati. Pored toga, određena pravila međunarodnog prava su - Opšta deklaracija o pravima čoveka, Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, Završni akt OEBS-a, Pariska povelja za novu Evropu, Konvencija Saveta Evrope za zaštitu prava čoveka i osnovnih sloboda, kao i protokoli koji su potpisani uz ovu konvenciju.
To su određeni međunarodni dokumenti iz kojih proističe ovo što mi u teoriji zovemo pravo na pozitivnu diskriminaciju. Ono je, kao što smo rekli, u maloj povelji, predviđeno u članu 49. koji ima naslov - zabrana diskriminacije; u stavu 3. tog člana se kaže - neće se smatrati diskriminacijom oni propisi, mere i akcije koji su usmereni na obezbeđivanje prava pripadnika nacionalnih manjina, kada se nalaze u nejednakom položaju, da bi im se omogućilo puno uživanje prava pod jednakim uslovima.
Prema tome, ukidanje cenzusa za pripadnike nacionalnih manjina i stranke koje izražavaju svoj osnovni cilj - zaštitu prava određene nacionalne manjine - jeste apsolutna i potpuna zaštita u ovom smislu. To je apsolutna pozitivna diskriminacija. Prihvatam da postoje u okruženju i drugi pojavni oblici pozitivne diskriminacije, ali je ovo čisto i dobro rešenje.
S druge strane, javili su se predlozi o tome da se ova odredba pojača nekim drugim pravima, a ovaj put zaista nisu u skladu sa Ustavom Republike Srbije i nisu u skladu sa ovim drugim međunarodnim dokumentima. Radi se o jednom opštepriznatom principu, to je jedan birač jedan glas, koji se određenim predlozima ovde datim pred ovom skupštinom, narušava.
Predviđa se dvostruko glasanje: za listu nacionalne manjine, a sa druge strane za listu većinskih stranaka, kao i zabrana biraču koji glasa za manjinsku listu da glasa za bilo koju drugu manjinsku listu sem za onu za koju se predodredio, pretplatio ili za koju je praktično dopustio da se njegovo ime stavi na poseban birački spisak.
Time se pre svega narušava tajnost glasanja, koja je predviđena članom 42 Ustava . To jednostavno nije moguće.
Što se tiče naših birača u inostranstvu, mi smo u našem predlogu zakona upotrebili sledeću formulaciju - da se u birački spisak upisuju birači koji imaju boravište u inostranstvu, prema poslednjem prebivalištu, pre odlaska u inostranstvo, odnosno prema poslednjem prebivalištu jednog od njihovih roditelja.
To je očigledno izazvalo određenu zabunu i videli smo prema amandmanu koji je stigao iz redova SRS da se predviđa brisanje ovog dela koji se odnosi na prebivalište prema prebivalištu jednog od roditelja. Time bi se isključila velika kategorija naših birača koji žive u inostranstvu a oni bi, obzirom da su državljani naše zemlje, imali i morali da imaju pravo iz člana 42. Ustava tj. pravo da glasaju na izborima.
Šta bismo onda uradili u slučaju jugoslovenskog iseljenika ili člana njegove porodice, inače prema Zakonu o jugoslovenskom državljanstvu koji još uvek važi mogu biti primljeni u jugoslovensko državljanstvo ako ispunjavaju uslove iz člana 12n tačka 4. i 5. zakona Jugoslavije, tj. da nije kažnjen kaznom zatvora za krivično delo koje ga čini nepodobnim za prijem u državljanstvo i da se iz njegovog ponašanja može zaključiti da će poštovati pravni poredak Jugoslavije, a pri tom se njegovo prebivalište ne traži kao osnov za prijem u državljanstvo.
Šta ćemo dakle sa članom porodice našeg iseljenika koji ispunjava ove uslove i koji se na vreme, do 18-te godine života, prijavio našem diplomatsko-konzularnom predstavništvu, zatražio i dobio državljanstvo ove države. Zar ćemo tom građaninu, tom državljaninu naše zemlje, onemogućiti da glasa, a prema amandmanu koji je stigao iz redova SRS vidi se da je upravo to intencija, da se ogromnoj kategoriji takvih lica onemogući da ostvare svoje biračko pravo koje proističe iz važećeg Ustava, član 42.
Što se tiče prava na žalbu na izborni postupak, jer je ovaj zakon intervenisao i u pogledu prava na žalbu, koja je takođe ustavno pravo, u jednom delu je i to pravo bilo onemogućeno. To pravo je bilo onemogućeno i u drugim izbornim zakonima ove države, pa poučeni iskustvom čuvene izborne krađe, koja se desila 1996. godine, u Zakonu o lokalnim izborima, u članu 50, napravljen je krupan iskorak, propisano je da svaki podnosilac predloga, odnosno predlagač kandidata ima pravo da uloži žalbu protiv svakog rešenja izborne komisije kojim je njegov prigovor odbačen ili odbijen ili protiv svakog rešenja kojim je prigovor usvojen.
To za posledicu ima da se u konkretnom slučaju, u Predlogu zakon o izmenama i dopunama Zakona o izboru narodnih poslanika žalbu može izjaviti svaki podnosilac izborne liste protiv svakog rešenja po prigovoru.
Daću vam vrlo plastičan primer. Ako podnosilac jedne izborne liste podnese prigovor protiv određene izborne radnje, pa usled toga RIK rešenjem poništi izbore na određenom broju biračkih mesta, onda drugi učesnici izbornog postupka tj. predstavnici predlagača drugih izbornih lista protiv takvog rešenja nemaju pravo podnošenja nikakvog pravnog leka.
Poništavanje izbora na tim biračkim mestima nije bilo u interesu svih učesnika u postupku. To je upravo bio mehanizam putem kojeg se čuvena izborna krađa na lokalnim izborima 1996. godine odvijala. Dakle, jedna politička partija koja je imala interes, pošto joj se, očigledno, nisu dopadali rezultati izbora pristigli u toku izborne noći, rešila je da uloži masovno prigovore, na velikom broju biračkih mesta, a zatim su opštinske izborne komisije uvažavale stav o osnovanosti tih prigovora i masovno poništavale izbore na tim biračkim mestima.
Druga, suprotna strana, sa očiglednim pravnim interesom, nije mogla da ospori ta rešenja, ni putem vanrednih pravnih lekova, do Vrhovnog suda Srbije. Jednostavno, izbori su ostali poništeni. To je bio razlog donošenja leks specijalisa o priznavanju izbornih rezultata početkom 1997. godine.
Prema tome, namera da se omogući pravo žalbe protiv svakog rešenja RIK kojim je odlučeno o prigovoru ne samo što je Ustavom zagarantovano svakom učesniku izbornog procesa, nego to pravo otklanja ovakve nedoumice i ovakve opasnosti koje smo doživeli jednom prilikom, i to u zimu 1996. godine.
To bi bilo ukratko ono što sam imao da izložim i mislim da su svi argumenti koje je do sada izneo predstavnik predlagača bili veoma jasni. U više navrata predstavnik predlagača je izlazio za ovu govornicu, govoreći nakon drugih diskutanata, pokušavajući da objasni određene nejasnoće, ali već vidim prema tome kako se ova rasprava kreće, ovde se iznose jedni argumenti, a na te argumente se ne odgovara, već se uporno tvrdi ono što se tvrdilo na samom početku ove rasprave. Prema tome, jasno je da u tom smislu stavovi nisu približeni, ali mislim da je građanima koji gledaju ovaj prenos jasno ko je u pravu i ko čini ono što je neophodno da se zaštite interesi građana i ustavni poredak.