Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad sednice Trećeg vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2004. godini.
Prema službenoj evidenciji prijavljeno je 186 narodnih poslanika.
Molim vas da utvrdimo kvorum.
Konstatujem da imamo kvorum za rad Narodne skupštine.
Obaveštavam vas da su sprečeni da prisustvuju sledeći narodni poslanici: Meho Omerović, Sanja Čeković i Vojislav Koštunica; (pre podne) Aleksandar Vlahović.
Prelazimo na 6. tačku dnevnog reda: - PREDLOG ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O IZBORU NARODNIH POSLANIKA (nastavak u načelu)
Reč ima narodni poslanik Vojislav Milajić, a posle njega narodni poslanik Ksenija Milivojević.

Dame i gospodo, predlagač ovog zakona hteo je da reši četiri grupe problema koji se tiču načina izbora narodnih poslanika. Prva grupa problema odnosi se na izmeštanje biračkog mesta i glasanja birača koji nisu u mogućnosti da dođu na biračko mesto i da obave svoju građansku dužnost. Odnosi se na nemoćna i bolesna lica i u principu taj predlog je prihvatljiv, uz određene amandmane i korekcije. Treba prihvatiti predlog da i ti ljudi mogu slobodno da glasaju.
Drugi predlog odnosi se na lica, birače na izdržavanju krivičnih sankcija u pritvorskim jedinicama i proceduru oko njihovog glasanja, čime se smanjuje apstinencija ukupnog biračkog tela.
Treća kategorija lica kojima se omogućuje glasanje su naši državljani koji imaju boravište u inostranstvu, a prebivalište u zemlji. Takođe se pokušava da se omogući većem broju naših državljana, koji imaju trenutno prebivalište u inostranstvu, da ispune svoju građansku dužnost.
Problemi koji se javljaju tu i koje je pokušao da reši predlagač, ali po nama bezuspešno, mogli bi da se svedu na nekoliko stvari. Prvo, mesta za glasanje, znači biračka mesta predlaže Ministarstvo inostranih poslova, a odluku donosi Republička izborna komisija. Po pravilu se glasanje odvija u diplomatsko-konzularnim predstavništvima, a izuzetno na posebnim biračkim mestima. Predlog za ta posebna biračka mesta daje Ministarstvo inostranih poslova, a usvaja Republičke izborna komisija.
Članove biračkih odbora, opet po pribavljenom mišljenju Ministarstva inostranih poslova, određuje Republička izborna komisija. Predsednik biračkog odbora određuje se po pravilu iz redova diplomiranih pravnika članova diplomatsko-konzularnih predstavništava. Kao što se vidi, Republička izborna komisija sve te odluke donosi na predlog ili na preporuku Ministarstva inostranih poslova.
Neki od govornika juče su pominjali cifre da u Beču trenutno boravi 150.000 naših državljana koji nemaju prebivalište u Srbiji, da ih je u Čikagu 250.000 itd. To su neke procene, ali u predlogu se to ne vidi, što ukazuje da ni sam predlagač ne zna o kojoj cifri se radi, koji broj ljudi bi bio obuhvaćen time.
Iz toga proizilazi da se tačno ne zna broj biračkih mesta koji bi bio potreban da bude otvoren u diplomatsko-konzularnim predstavništvima i na drugim mestima koja predloži Ministarstvo inostranih poslova. Šta to praktično znači? To praktično znači da imamo jedne izbore u zemlji, koje sprovodi Republička izborna komisija po pravilima i po važećem zakonu o izboru republičkih poslanika, i imamo druge izbore, koji se sprovode u inostranstvu po preporukama, predlozima i mišljenjima Ministarstva inostranih poslova, što praktično znači da Ministarstvo inostranih poslova sprovodi izbore u inostranstvu. To praktično to znači.
Baš bih voleo da vidim Republičku izbornu komisiju koja će da odbije predlog ili mišljenje Ministarstva inostranih poslova povodom predloga oko predsednika biračkog odbora ili biračkog mesta koje će biti van konzularno-diplomatskog predstavništva.
Baš bih voleo da vidim tu odluku Republičke izborne komisije, pa će ona da nađe u Čikagu neko novo biračko mesto gde će se glasati.
Pored toga, niko nije pominjao u ovom predlogu proširen sastav biračkih odbora. Ostavljeno je strankama da se same snalaze, a to upućuje na to da bi stranke same trebalo da organizuju svoju stranačku infrastrukturu po inostranstvu. Tu bi se multiplikovao problem finansiranja. Znate da je stupio od 1. januara Zakon o finansiranju političkih organizacija i da je nemoguće više finansiranje političkih organizacija iz inostranstva.
Pojavio bi se organizacioni problem veze stranačkih organa u inostranstvu i organa u zemlji i problem da li treba država da snosi troškove članova biračkih odbora u proširenom sastavu koji bi vršili kontrolu izbora u inostranstvu. Ako hoćemo da se držimo načela višestranačke kontrole izbora, mi moramo jednostavno omogućiti, na ovaj ili onaj način, višestranačku kontrolu.
Znači, bilo da odlaze predstavnici stranaka iz zemlje i u inostranstvo, bilo da mi razvijamo stranačku infrastrukturu u inostranstvu i da naši članovi iz inostranstva koji žive tamo vrše kontrolu izbora, vrše kontrolu izbornih radnji na biračkim mestima.
Drugo, postoje i praktični problemi. Vi znate, ko god je učestvovao u izbornim procesima, ko god je od vas poslanika ili predsednika opštinskih odbora radio u svojim strankama, zna koji su problemi oko pribavljanja prebivališta, uverenja o prebivalištu, uverenja o državljanstvu, kako će naš kontrolor iz Melburna pribaviti uverenje o državljanstvu iz Novog Sada, da ima prebivalište u Novo Sadu.
Pojavljuju se mnoga tehnička pitanja na koja ovaj predlog ne daje odgovore. Što se tiče kampanje i vođenja kampanje, u zemlji je dozvoljena kampanja i sprovodi se, jednostavno nema odgovora na pitanje ko će i kako sprovoditi kampanju u inostranstvu, kako će stranke moći da agituju za svoje građane koji imaju prebivalište u inostranstvu i da animiraju to građanstvo da bi glasali za njih.
Građani koji žele da glasaju u diplomatko-konzularnim predstavništvima ili na biračkim mestima koje odredi Ministarstvo inostranih poslova, verifikuje RIK, upućeni su na to da se prijave. Znači, oni moraju da se prijave našim diplomatsko-konzularnim predstavnišvima da bi mogli da glasaju.
Rečeno je da ti spiskovi koji se prave nisu posebni spiskovi, da oni ulaze u ukupno boračko telo. Konkretno, naši građani koji bi glasali u Londonu, morali bi znači da se prijave našem diplomatsko-konzularnom predstavištvu u Londonu.
Naš ambasador u Londonu, ako se ne varam to je Vladeta Janković, bivši potpredsednik DSS-a, pa ne vidim zašto bi Vladeta Janković upućivao građane Srbije da glasaju za bilo koju drgu stranku sem za DSS.
Ili, ambasador u Vašingtonu je Ivan Vujačić, koji je član DS-a, on će svakako naše državljane koji imaju boravište u SAD-u usmeriti da glasaju za Demokratsku stranku. Znači, oni već imaju infrastrukuru koja će vršiti propagandu u inostranstvu. Drugim strankama ne omogućavaju čak ni elementarnu kontrolu izbornog procesa.
Što se tiče smanjenja cenzusa i tzv. pozitivne diskriminacije, tu moraju da se daju određena razjašnjenja; pozitivna i diskriminacija su strane reči, nisu naše, zarad lakšeg razumevanja, diskriminacija znači razlika, treba pročitati Vujakliju, a pozitivna znači stvarna, istinita, pozitivna činjenica. Pozitivna diskriminacija znači stvarna razlika, postojanje stvarne razlike.
Ti termini stvarno uspostavljaju stvarnu razliku. Stavljaju predlog da stranke nacionalnih manjina nemaju cenzus, samo treba da ostvare svojstvo da su stranke nacionalnih manjina, automatski ne podležu cenzusu, a za sve ostale stranke predviđen je cenzus od 5%.
Šta se dešava u toj situaciji? Dešava se da stranka kojoj je priznato pravo da ima status naconalne manjine može sa 15 do 16 hiljada glasova da osvoji jednog poslanika, jedno poslaničko mesto, a realno, stvarno realno postoji opasnost, i to ćete videti na sledećim izborima, da stranka G17 plus osvoji 150 hiljada glasova i ne uđe u Skupštinu, ne osvoji nijednog poslanika.
Pazite, osvojili su 10 puta više glasova i zar to nije diskriminacija. To je ogromna diskriminacija da glas jedne stranke, da glas jednog člana stranke koji glasa za stranku političke manjine 10 puta više vredi od glasa građanina koji je glasao za stranku G17 plus, i to bi stvarno bila velika nepravda prema jednoj tako velikoj i ekspertskoj stranci kao što je G17 plus.
Dalje, u članu 12. preširoko je data definicija šta su to političke stranke nacionalnih manjina. U stavu 2. kaže da su to one stranke čiji je osnovni cilj predstavljanje i zastupanje interesa nacionalnih manjina i zaštita i poboljšanje prava pripadnika nacionalnih manjina, u skladu sa međunarodni standardima. To teško ko može da protumači i da tačno zna šta znači. To je tako uopštena formulacija da pod to može da se podvede šta god se hoće. Pri tome se daje RIK-u da ona odluči o tome da li neko potpada pod tu kategoriju ili ne.
Pored ovog interesantnog predloga koji ima predlagač, bio je i jedan amandman DS-a – Boris Tadić, koji je još interesantniji. A to je da način i postupak utvrđivanja posebnog biračkog spiska nacionalnih manjina određuje RIK, pa pripadnik nacionalne manjine ima pravo da glasa za opštu i manjinsku listu. Znači, ima pravo dva puta da glasa. Pripadnik nacionalne manjine može da glasa samo za listu nacionalnih manjina na čijem se biračkom mestu nalazi. Znači, može a ne mora. Ako hoće, hoće, ako neće, neće. Na svu sreću taj amandman je odbijen i to će se malo podrobnije razjasniti u raspravi o pojedinostima.
Na kraju, načelno, ove izmene i dopune ovog zakona ni u kom slučaju nisu dobre, zato što ispuštaju jedan veliki nedostatak, a to je za one koji u praksi spovode izbore, da ne postoji veza između RIK-a i biračkih odbora. Znači, da mora da postoji jedno međutelo, a to je opštinska izborna komisija, koja bi olakšala sam proces izbora. Postoji neka inkompatibilnost sa zakonom o lokalnim izborima.
Znači, ako hoćemo da ujednačimo stavove, treba prihvatiti amandman SRS-a da se spusti cenzus na 3% za sve građane i za sve političke stranke i da ne delimo političke stranke po nacionalnoj osnovi, nego da ih delimo po programima, pa ako je na lokalnom nivou cenzus 3%, da bude i na republičkom nivou. Pogotovo što je ovaj zakon, Zakon o izboru narodnih poslanika, supsidijarni zakon za primenu Zakona o izboru predsednika Republike i Zakona o lokalnim izborima.

Predstavnik predlagača, gospodin Ristivojević.

Poštovane kolege narodni poslanici, na deo primedaba koje su ovde izrečene već sam juče odgovorio, odnosno objašnjavao sam ih, neću se osvrtati ponovo. Objasniću samo stvari koje su nove u odnosu na jučerašnju raspravu i trudiću se da samo po jednu ili dve rečenice o svakoj kažem, radi efikasnosti rada ovog tela.
Uvaženi kolega narodni poslanik SRS-a, gospodin Milajić, nije dobro pročitao neke odredbe zakona.
Prvo, Ministarstvo spoljnih poslova ne preporučuje RIK-u biračka mesta. Ono daje mišljenje. Mišljenje nije pravni akt, ono nikoga ne obavezuje
Drugo, uvaženi kolega Milajiću, ostala biračka mesta nisu izuzetak. Ona su pravilo, kao i biračka mesta u diplomatsko-konzularnim predstavništvima.
Treće, i o njima, takođe, daje samo mišljenje Ministarstvo spoljnih poslova; niti određuje, niti preporučuje, niti upućuje RIK i slično.
Četvrto, birački odbori u inostranstvu su isti kao i birački odbori u zemlji, što znači da nema nikakve razlike u pravima i obavezama. Članovi biračkih odbora, niti prošireni sastav, po bilo čemu se ne razlikuju od proširenih sastava biračkih odbora u zemlji. Jednaki su u pravima i obavezama, jednako je pravo predlagača na kontrolu izbora i u zemlji i u inostranstvu.
Peto, postavili ste pitanje kako će neko ko hoće da bude član biračkog odbora u inostranstvu dolaziti u zemlju da vadi uverenje o državljanstvu ili da vadi uverenje o biračkom pravu. Može to i za njega da uradi ovde neko drugi.
Šesto, uopšte ne želim da govorim o tome gde je ko ambasador i kakve to veze ima sa izborima u inostranstvu. Mislim da je potpuno besmisleno i o tome ne treba govoriti.
Što se tiče kampanje u inostranstvu, uopšte ne znam zašto je to bitno. Ljudi mogu da se opredele i bez kampanje i uz kampanju. Da li je kampanja u inostranstvu uopšte važna i bitna, to zavisi od stranke. Ako će vam kriterijum biti da dijaspora ne može da glasa zato što ni jedna stranka nema novaca da organizuje izbore u inostranstvu, mislim da bi to trebalo da bude jedan, biram reči, neutemeljen i besmislen kriterijum.
Dalje, evidencije birača u inostranstvu su jedno, a birački spiskovi drugo. Ministarstvo spoljnih poslova je samo servis između naših birača u inostranstvu i ministarstva koje je nadležno da vodi biračke spiskove RIK-a. Ništa ne radi, ono je servis, prosleđuje dokumenta u zemlju ili iz zemlje ka biračima tamo.
Na primer, evidencije birača se izlažu u diplomatsko-konzularnim predstavništvima, naši birači napolju intervenišu za izmene, upis, brisanja preko diplomatsko-konzularnog predstavništva, ali to ne radi ono, to i dalje čini ministarstvo, recimo pravde, koje je nadležno za te poslove ovde ili opštine koje to rade kao povereni posao. Znači, ništa ne rade na brisanju, upisu, izmenama itd. Ministarstvo spoljnih poslova, niti diplomatsko-konzularni predstavnici naše zemlje u inostranstvu.
To su uglavnom stvari koje sam hteo da vam izložim. Na većinu drugih stvari koje ste ovde izneli juče sam odgovorio i mislim da nema potrebe da o tome govorim. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Ksenija Milivojević, a posle nje narodni poslanik Miroslav Nedeljković.

Dame i gospodo narodni poslanici, u skladu sa onim što smo već juče najavili, G17 plus će podržati Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o izboru narodnih poslanika, iako smatramo da je taj predlog zakona, zapravo, jedno prelazno rešenje, odnosno rešenje koje je nužno u ovom trenutku, do donošenja novog ustava Srbije. Naime, smatramo da po donošenju novog ustava Srbije treba doneti jedan sveobuhvatniji i celovitiji zakon i da, takođe, treba doneti još neke zakone koji će omogućiti da ova materija bude na odgovarajući način uređena.
U izlaganju ću se zadržati, pre svega, na onome što smatramo da je dobro u ovom zakonu i što je osnovni razlog zbog kojeg ćemo zakon i podržati. Naime, radi se o tome da ovaj predlog zakona uključuje četiri velike grupacije građana u sam politički život Srbije i to na taj način što im omogućava, pre svega, biračko pravo, a sa druge strane učešće u parlamentu, odnosno institucijama vlasti.
Pre svega, kada govorimo o te četiri velike grupe, mislim na pripadnike nacionalnih manjina, odnosno na jednu izuzetno veliku grupaciju koja je, zbog primene sada važećeg zakona, praktično, bila onemogućena da na izborima 28. decembra uđe u parlament. Na ovaj način, odnosno uvođenjem sistema tzv. prirodnog praga, odnosno ukidanjem cenzusa za stranke nacionalnih manjina, omogućava se da manjine, koje predstavljaju vrlo važan segment društva u Srbiji, budu zastupljene i u parlamentu.
Pri tome se ne bih složila sa primedbama, koje su uglavnom juče ovde upućene, da se time, praktično, manjine onemogućavaju da glasaju za stranke većinskog naroda, odnosno za one stranke koje ne zastupaju isključivo njihove interese. Upravo je suprotno.
Na ovaj način, odnosno ovim rešenjem, koje je predviđeno u Predlogu zakona, stvara se mogućnost izbora samim pripadnicima nacionalnih manjina, odnosno oni su u situaciji da biraju da li će glasati za većinske stranke ili za stranke nacionalnih manjina koje zastupaju njihove interese. Mislim da je to jako dobra mogućnost za njih. Dakle, oni se time ni na koji način ne prisiljavaju da glasaju za stranke nacionalnih manjina, niti se time uskraćuju većinske stranke članstva, odnosno podrške ovih grupacija, već je upravo suprotno.
Sa druge strane, neophodno je omogućiti to pravo na izbor u tom smislu da pripadnici nacionalnih manjina mogu da imaju u parlamentu one ličnosti, odnosno one stranke koje zastupaju njihove interese i za koje oni smatraju da na najbolji način te interese zastupaju.
Druga grupacija koja je bila oštećena dosadašnjim rešenjem su ona lica koja iz bilo kojih razloga nisu u mogućnosti da dođu na biračko mesto, odnosno hendikepirana ili nemoćna lica. Smatramo da je to bio veliki propust zakona koji je trenutno na snazi i da je jako dobro rešenje koje se predviđa u članu 10. Predloga zakona, kojim se omogućava ovim licima da glasaju kod kuće, odnosno na mestima gde se nalaze i da sada ta lica nisu isključena iz političkog života.
Treću grupaciju čini tzv. manje zastupljeni pol. U slučaju Srbije, to su žene. Meni je izuzetno drago što je amandmanima na Predlog zakona ta mogućnost stvorena, u tom smislu da se uvodi pravilo 30% zastupljenosti manje zastupljenog pola. G17 plus će glasati za taj amandman, odnosno podržati taj amandman kada se bude glasalo za zakon u pojedinostima.
Konačno, možda najviše osporavano pitanje, odnosno rešenje Predloga zakona, jeste pitanje glasanja dijaspore, odnosno naših ljudi sa prebivalištem ili boravištem u inostranstvu.
Iako smatramo da nije možda na sveobuhvatan način ovo pitanje rešeno u sadašnjem predlogu, mi ćemo ga podržati, kao i zakon u celini, uostalom.
Smatramo da pre nego što se pristupi donošenju novog zakona o izboru narodnih poslanika, nakon donošenja ustava, kako sam rekla, bilo bi neophodno doneti i zakon o dijaspori, kojim će upravo biti rešena određena na izvestan način sporna pitanja, a koja se, pre svega, odnose na evidenciju naših ljudi u inostranstvu, odnosno način te evidencije, kao i mogućnosti za ostvarivanje onih prava koja naši ljudi u inostranstvu treba da imaju. Potom bi se kroz Zakon o izboru narodnih poslanika utvrdio način realizacije tih prava, kako bi ta realizacija na adekvatan način bila u zakonu rešena i kako tu ne bi, eventualno, bilo pravnih praznina.
Inače, što se tiče same liste G17 plus, moram da napomenem da je lista i poslanička grupa G17 plus ispunila sve ove kriterijume na koje se i sam predlog zakona, a i amandmani, odnose, u tom smislu što poslanička grupa G17 plus jedina u Skupštini Srbije ima 32% manje zastupljenog pola, odnosno 32% žena, što je, podsetiću, i preporuka OEBS-a, Saveta Evrope i Evropske unije. Znači, jedno rešenje koje zaista treba prihvatiti.
Takođe se u našoj poslaničkoj grupi nalazi i 15% pripadnika manjinskih zajednica, čime smo upravo želeli da sliku, koja je slika i biračkog tela i G17 plus, prenesemo na parlament i da na adekvatan način zastupamo one glasače koji su za nas glasali na parlamentarnim izborima. Dakle, da ponovim još jednom na kraju, podržaćemo Predlog zakona i smatramo da bi na novom predlogu zakona eventualno trebalo raditi nakon donošenja novog ustava, ali smatramo da je ovo dobro rešenje, da je mnogo bolje od dosadašnjeg i da na mnogo celovitiji i sveobuhvatniji način uređuje materiju koja je u našem zakonodavstvu do sada nažalost bila prilično neuređena i dovela do toga da velike grupacije, četiri velike grupacije, nisu u ovom trenutku zastupljene u Skupštini Srbije. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Miroslav Nedeljković, a posle njega Bajram Omeragić.

Poštovani narodni poslanici, red je da koju reč najpre kažemo u prilog odbrane ovog sadašnjeg Zakona o izboru narodnih poslanika, koji je, kao što znamo, donet negde sredinom oktobra 2000. godine. Dakle, to nije jedan od zakona, kako većina poslaničkih grupa voli da kaže - iz Miloševićeve ere. Ovo je zakon donet u dogovoru između SRS, SPS, JUL-a, SPO-a i DOS-a, koji tada još uvek nije formalno bio u republičkoj vlasti, ali je na neki način već prigrabio moć, odnosno uzurpirao vlast u Srbiji.
Prema tome, svako pozivanje na ovaj zakon kao na nekakav relikt starog režima nema nikakvog utemeljenja. Ovaj zakon, ma šta o njemu mislili, doneo je na političkoj sceni Srbije jedno smirivanje političkih strasti u vezi sa izbornim procesima. Pet izbornih ciklusa su održani po ovom zakonu i nijednom se nije dogodilo da bilo koja politička stranka osporava izborne rezultate, što je bila redovna pojava u vreme starih izbornih zakona.
Ukratko ću vas podsetiti, za one koji nemaju toliko pamćenja, ili nisu bili aktivno uključeni u politički život, kako su ti zakoni izgledali. Na prvim višestranačkim izborima važio je tzv. većinski izborni princip. Tada je SPS osvojila 195 poslanika, a broj odnosno procenat glasova koje su osvojili na izborima nije bio više od 55 do 60%, mada ne mogu tačno da se setim.
Tada je celokupna opozicija, s pravom, kritikovala taj izborni zakon i sve tadašnje opozicione stranke su se borile institucionalnim, vaninstitucionalnim putem, raznim pritiscima, da se taj zakon izmeni i SPS je pod tim pritiscima delimično popustila, pa je prvi sledeći zakon bio, da tako kažemo, poluproporcionalan.
Zašto poluproporcionalan? Zato što je Srbija bila podeljena na 29 izbornih jedinica. Mislim da se toga sećate. Po tom izbornom zakonu su održani sledeći izbori, kada je SPS takođe osvojila vlast, ali sada tesnom većinom. Tada je postojala nesrazmera između procenta glasova koje su stranke osvojile i procenta poslaničkih mandata koje su dobile.
U sledećem izbornom ciklusu opozicija se izborila da se poboljša taj izborni zakon, pa je broj izbornih jedinica sveden sa 29 na devet. To je bilo značajno poboljšanje i tada je ta nesrazmera između broja glasova i broja mandata već bila znatno manja, ali blagodareći tome što je Srbija bila podeljena na više izbornih jedinica stranke nacionalnih manjina bile zastupljene u parlamentu.
Zašto? Zato što su u Vojvodini bile, recimo, dve izborne jedinice, Raška oblast je bila jedna izborna jedinica i zato su pripadnici manjina bili zastupljeni u parlamentu, iako je cenzus i tada bio 5%.
Što se sadašnjeg zakona tiče, ne smemo osporavati njegovu pravičnost zato što postoji direktna veza između volje naroda i broja mandata. Jedine nepravilnosti koje su izazivale nezadovoljstvo jesu - predizborni postupak, odnosno način i mogućnost prezentacije stranaka u centralnim državnim medijima.
Ove i prošle godine ta situacija sa medijima je znatno bolja i sada zaista nijedna stranka nema nijednu ozbiljnu primedbu na sam izborni proces.
Što se tiče ovih predloga zakona odnosno izmena zakona koje je predložila DSS, mi takođe smatramo da ovaj sadašnji zakon treba malo menjati. Kada smo donosili ovaj sadašnji zakon mi smo se malo ogrešili o nemoćna lica, koja nisu u stanju da dođu na biračka mesta. To je bilo svesno urađeno, a reći ću vam i zbog čega.
Mi koji smo toliko puta proveli izborni postupak pored biračkih kutija primetili smo jednu stvar - da se procenat glasova koji su stranke dobile u kutijama i onih koji su kovertirani drastično razlikovao. Pošto je tada vladajuća stranka imala mogućnost da sama organizuje izborni postupak, bili su neki uhodani mehanizmi da se kovertirani glasovi najčešće krivotvore.
Zato je SRS dopustila da se u prvim sledećim izborima, a to su bili decembarski izbori 2000. godine, privremeno ogrešimo o nepokretna i nemoćna lica, dok se ne razgradi taj uhodani mehanizam falsifikovanja kovertiranih glasova. Nije nam bila namera da to trajno ostavimo tako nerešeno. Krivica je DOS-ovske vlasti - zašto tu odredbu nije mnogo ranije promenila. Nije naša krivica, zaista.
Što se tiče predloženih izmena, načelno nemamo ništa protiv da naši građani glasaju u inostranstvu. Jedino pod uslovom da sve stranke, a kad to kažem mislim na ove velike, parlamentarne, koje inače pokrivaju biračka mesta u zemlji - a velika većina ovih malih stranaka kad već ne pokrivaju biračka mesta u zemlji mislim da ne treba ni da se trudimo da njima omogućimo da pokriju biračka mesta u inostranstvu - da mogu da pokriju ta biračka mesta. Ništa više i ništa manje od toga.
Ostavimo sada te političke kvalifikacije. Činjenica je da naša diplomatija nije profesionalna, da su diplomate uglavnom stranački delegirani ljudi. Zašto bismo mi imali poverenja u ambasadora u Londonu, ako već DSS ima poverenja, mi u principu nemamo poverenja ali nemamo ništa protiv što je on ambasador. Međutim, protiv toga smo da on ima bilo kakvo učešće u samom izbornom procesu, bilo formalno, bilo suštinski.
Inače, SRS ima političkog interesa da se organizuje glasanje u inostranstvu. Zaista ima političkog interesa zato što bismo naš domaći rezultat popravili, ako bi se glasalo u inostranstvu. Ovo ne pričam radi političkog marketinga.
Evo, pozvaću se na mišljenje jednog od analitičara, sociologa, iz grupe tzv. provladinih stručnjaka; nakon predsedničkih izbora prošle godine, kada je naš kandidat Tomislav Nikolić pobedio, na jednoj od televizija je bio okrugli sto, tu su se ti analitičari vajkali kako je došlo do takvog propusta da srpski radikal može da pobedi na izborima i zašto je DOS-ovska vlast bila tako neoprezna da zakaže parlamentarne izbore neposredno posle toga, jer će to biti vetar u leđa radikalima.
Jedan od tih učesnika, to je gospođa Baćević, ako se dobro sećam, rekla je - ne mogu da shvatim DOS-ovsku vlast da je zakazala izbore za 28. decembar kada mnogo gastarbajtera dolazi u zemlju pa će glasati.
Na pitanje voditelja – kakve to veze ima, reče – oni će većinom glasati za SRS; a zbog čega – zato što oni na svojoj koži osećaju prirodu onoga ekonomskog i socijalnog sistema za koji se dosovska, odnosno demokratska opcija zalaže. Zato će glasati za SRS.
Što se tiče cenzusa, SRS je pokazala tolerantnost, ne samo prema nacionalnim manjinama, nego i prema malim strankama u okviru, uslovno rečeno, srpskog naroda. Sve one stranke koje su najgorim rečima klevetale SRS, nazivajući je ultranacionalističkom, fašističkom, zahvaljujući ovom našem predlogu dobijaju šansu, nije to tako velika šansa, da uđu u parlament.
Što se tiče nacionalnih manjina, broj birača određene nacionalne pripadnosti, mislim da svi mi podrazumevamo mađarsku i muslimansku nacionalnu manjinu, taj njihov broj dozvoljava da sa cenzusom od tri posto uđu u parlament. Ali, pod jednim uslovom, taj uslov je da se te nacionalne manjine osećaju neravnopravnim u Srbiji. Zašto? Zato što će glasati za stranku koja štiti nacionalnu ravnopravnost, odnosno njihove interese, samo ako su ugrožene.
Zašto da jedan Mađar apriori glasa za mađarsku stranku, koja se zalaže za ravnopravnost Mađara, kad Mađar oseća da je već ravnopravan. Sada su njemu važni i drugi motivi – ekonomska situacija u zemlji, socijalna politika pojedinih stranaka i zato će se u budućnosti nacionalne manjine sve više opredeljivati za druge velike stranke koje nisu nacionalne, ali koje se međusobno razlikuju po socijalnim, ekonomskim, kulturnim i drugim aspektima.
Zato je ovo ćorav posao, stalno snižavati cenzus, stalno pomagati nacionalnim manjinama da uđu u parlament i to je stalno zadovoljavanje ambicija lidera samozvanih nacionalnih zaštitnika da uvek budu u ovom parlamentu. Hvala.

Predstavnik predlagača, gospodin Ristivojević.

Samo jednu kratku intervenciju. Rekao sam tri puta, izgleda da moram da ponovim. Diplomatsko-konzularna predstavništva i konkretno ambasadori nemaju nikakvu ulogu u izbornom postupku, prebrojavanju glasova, utvrđivanju rezultata itd. Oni su samo servis između RIK i birača koji se nalaze u inostranstvu.
Tvrditi da ambasador ima neke veze sa izborima i da može da utiče na rezultate glasanja, to bi vam bilo kao kada bismo tvrdili da, zato što se biračko mesto 26 u opštini Rakovica nalazi u nekom autoservisu, vlasnik tog autoservisa ima bilo kakvu ulogu u izbornom postupku. Nema. On je samo Republici Srbiji za novac iznajmio prostor na kojem se nalazi biračko mesto i ništa drugo. Na isti način neće ni ambasadori imati ikakve veze sa izbornim postupkom.
Ponavljam, nadam se da vam je to konačno postalo jasno. Hvala.