Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče, svakako da je legitimno pravo parlamentarne grupe da definiše strukturu vlade, onakvu kakva joj najviše odgovara. To niko ne spori ni u čitavom parlamentu, ni u DS-u. Ono što mi želimo tokom današnje rasprave jeste da zaista dobronamerno prenesemo iskustva koja smo u prethodnom periodu imali, makar kad je reč o funkcionisanju Vlade, strukuri ministarstava, i to sa dva osnovna aspekta. Prvi aspekt jeste efikasnost rada Vlade, a drugi aspekt jeste efektivnost rada Vlade.
Struktura vlade se obično definiše imajući u vidu ciljeve koje vlada želi da postigne. Ne mogu govoriti o ciljevima vlade, s obzirom da onog momenta kada se poslanici budu izjašnjavali o izboru, oni će se o tome odrediti.
U svakom slučaju, možemo govoriti o ekonomskim ciljevima Vlade Republike Srbije, pogotovu što su dugoročni ekonomski ciljevi već definisani Memorandumom o ekonomskoj politici, koji je Narodna skupština usvojila u decembru prošle godine i koji obuhvata period do 2005. godine. Ovo govorim i zbog toga što je u izradi dugoročne ekonomske politike do 2005. godine učestvovala i jedna politička stranka koja će sutra dominantno učestvovati u Vladi Republike Srbije, nakon što ta vlada bude izabrana.
Ti ciljevi u ekonomskom delu se odnose na četiri oblasti. Jedan jeste restrukturiranje velikih javnih preduzeća. To je zaista veliki posao i veliki zadatak za novu vladu. Drugi jeste restrukturiranje javne potrošnje, a to znači smanjenje ukupne javne potrošnje u budžetskim izdacima. Treći jeste nastavak procesa koji se odnosi na evropske i evro-atlantske integracije. Četvrti jeste podsticaj javnih investicija ili, kako se danas to popularno kaže, kapitalnih investicija.
Kako se Predlog zakona o ministarstvima, imajući u vidu dva ključna kriterijuma, a to su efikasnost i efektivnost, odnosno troškovi, može sagledati u svetlu definisanih ekonomskih ciljeva? Sa aspekta efikasnosti, bojim se da u budućoj strukturi vlade neće postojati koordinacija. Mislim da insistiranje na smanjenju broja potpredsedničkih mesta, što je danas u parlamentu i potvrđeno, a istina je da se ne nalazi u ovom zakonu, nije dobro, jer to će značiti odsustvo koordinacije.
Na primer, uzmimo restrukturiranje javnih preduzeća. Postavlja se pitanje ko će koordinisati restrukturiranje javnih preduzeća koja se nalaze u različitim ministarstvima? Dakle, imaćemo samo jednog potpredsednika vlade.
Na primer, uzmimio pitanje restrukturiranja javne potrošnje. Ko će koordinisati aktivnosti na jednom veoma važnom poslu, a to je smanjenje troškova zdravstava, obrazovanja, vojske, policije i državne uprave? Svaka od tih funkcija nalazi se u pojedinačnom ministarstvu, ali se ne vidi ko će koordinisati aktivnosti na ovom veoma važnom zadatku.
Ili, pak, pitanje evropskih integracija. Ako se to bude prepustilo isključivo ministarstvu za ekonomske veze sa inostranstvom, ili kako će se u budućnosti zvati, onda to neće biti dobar način, jer je neophodan jedan viši autoritet, jer pitanje evropskih integracija se jednako odnosi na sva ministarstva u vladi.
Na kraju, uzmimo, na primer, pitanje povećanja javnih investicija ili tzv. kapitalnih investicija. Meni zaista nije jasno zašto se, da dovedemo stvar do apsurda, u resoru kapitalnih investicija nije našla energetika, s obzirom da je nivo investicija u zemljama u tranziciji upravo u energetskom sektoru najviši.
Ili, zašto kažem da dovedemo do apsurda? Zbog toga što je sasvim logično, ako se želela koordinacija kapitalnih investicija, odnosno povećanja javnih investicija, da to bude koordinisano sa jednog mesta, a to mesto jeste mesto potpredsednika vlade.
Umesto da se ide na dalje razdvajanje nadležnosti u delu koji se odnosi na saobraćaj i delu koji se odnosi na telekomunikacije, naprotiv, spajaju se dva ogromna resora koja, moram priznati, i u prethodnom periodu nisu funkcionisala na najvišem nivou efikasnosti, a to se tumači kao nastojanje da se smanje troškovi vlade. Koliko je smanjenje? Smanjenje se meri u promilima. Smanjenje se odnosi na broj ministarskih mesta kojih je manje, broj potpredsedničkih mesta kojih je manje, šofer, četiri pomoćnika ministra, jedan zamenik, dakle, sve ukupno 25 ljudi manje će raditi u Vladi Srbije u odnosu na 40.000 koliko je zaposleno u državnoj administraciji. To smanjenje troškova se meri u promilima.
Prema tome, smanjenjem se ne postiže cilj smanjenih troškova. Naprotiv, sa druge strane, po nama, imajući u vidu iskustva - a krajnje dobronamerno o ovome govorim, interes Demokratske stranke jeste da sutra ta vlada nastavi reforme u interesu građana - ugrožava se nešto što se zove koordinacija jednog jasnog sprovođenja ekonomske politike.
Drugi primer, pored Ministarstva za kapitalne investicije, jeste Ministarstvo za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku. Ta dva ministarstva po svojoj vokaciji moraju biti razdvojena, jer tretiraju potpuno dva različita delokruga. I jedno i drugo ministarstvo, imajući u vidu zatečeno stanje, moraju odvojeno da rade i da ispunjavaju svoje obaveze u okviru definisanog delokruga nadležnosti.
Što se tiče ušteda i stalne priče koja se nameće, da vlada od 19 ministarstava jeste jedna od najvećih vlada u poređenju sa drugim zemljama, to je tačno, ali je pogrešno poređenje. Treba porediti Vladu Srbije, koja se nalazi na samom početku tranzicije, i broj ministarstava koja su postojala u Vladi Slovenije, na primer, početkom devedesetih godina, kada je Slovenija bila na početku tranzicije, ili bilo koje zemlje koja se našla u tranziciji, i onda ćete videti da su vlade u tim zemljama u tranziciji imale po 22, 23 i više ministarstava, a tek kasnije, kada su mnogi tranzicioni problemi rešeni, došlo je do ukrupnjavanja resora.
Pa tako danas u Sloveniji imate jedno ministarstvo privrede, bez energetike, bez saobraćaja, bez svih drugih privrednih oblasti, što naravno ne sme da bude slučaj i kod nas, ali upravo zbog toga ne treba po svaku cenu insistirati, čini mi se populistički, na smanjenju troškova vlade, jer smanjenje se meri u promilima.
Mnogo je bitnije kako i na koji način će vlada funkcionisati i kakvu će koordinaciju oko važnog projekta postizati. Zbog toga bi mnogo bolje bilo da imamo ne jednog nego više potpredsednika, jer kao što je neko ovde rekao – treba biti supermen, pa spojiti i dobro funkcionisati, odnosno imati dva velika ministarstva koja dobro funkcionišu. Isto tako treba biti supermen, pa koordinisati sve ove aktivnosti, a mesto koordinacije se po definiciji nalazi na nivou potpredsednika vlade.
Stanje jeste teško, ali to stanje koje će preuzeti nova vlada je neuporedivo lakše stanje od stanja koje je preuzela vlada januara 2001. godine. Podsetiću vas, neće svakako biti problem da se ispune zahtevi Svetske banke u pogledu donošenja ključnih ekonomskih i reformskih zakona, jer ti zakoni se nalaze u parlamentu od juna meseca i prethodno su veoma pažljivo pripremani u konsultacijama sa svim poslaničkim grupama, ali isto tako i sa svim domaćim i međunarodnim ekspertima i javna rasprava za te zakone je završena, tako da će novoj vladi, makar u zakonodavnom delu, biti mnogo lakše. Jer, najmanje 45 pripremljenih zakona čeka da bude usvojeno, zakona koji su upravo prethodno usaglašeni sa međunarodnim institucijama koje, između ostalog, i finansiraju implementaciju ovih zakona.
Za razliku od januara 2001. godine, kada je novu vladu dočekala prazna kasa, današnju vladu dočekaće 350 miliona evra, koje će moći da koristi u skladu sa Zakonom o budžetu koji će ovaj parlament, nadam se, veoma brzo usvojiti.
Na kraju, nema nikakve priče o novoj ekonomskoj politici. Ta nova ekonomska politika jeste samo jedna faza u dinamičkoj, ekonomskoj tranzicionoj politici koja se definiše za period od najmanje pet godina, i pri definisanju te dugoročne ekonomske politike najveći broj političkih stranaka koje će sutra sedeti u Vladi Republike Srbije i formirati tu vladu je upravo i učestovovao i imao najdominantniji uticaj. Ono što se danas promoviše pod firmom nove ekonomske politike jeste zapravo sledeća faza u realizaciji dugoročne tranzicione ekonomske politike. Hvala vam.