Ne znam da li sam dovoljno jasno rekao u ovom prvom obraćanju. Podneo sam amandman iz ove oblasti kao zaključak sinoćnjeg zajedničkog sastanka Odbora za međunacionalne odnose i predstavnika 10 nacionalnih saveta. Predložio sam forme kao narodni poslanik, ali je zaključak Odbora za međunacionalne odnose sa predstavnicima 10 nacionalnih saveta bio da mene ovlašćuju da kao predsednik Odbora za međunacionalne odnose podnesem ovaj amandman.
Druga stvar, radi se o licitiranju cifara, 41 milion. Mi smo ovde uradili, kao predstavnici nacionalnih saveta, kompletnu poziciju, za svaku nacionalnu zajednicu određenu svotu. Pravo da vam kažem, ponoviću ovo još jednom, nama je bilo stalo da kao Vlada i kao država pokažemo odnos prema nacionalnim manjinama. Iznos koji je pao, recimo za moju bošnjačku nacionalnu manjinu, mi to za godinu dana potrošimo za kiselu vodu. To je 4,1 milion u ovih 10 nacionalnih saveta. Dakle, nije to suština, suština je nešto sasvim drugo.
Druga stvar koju ste rekli, gospodine Dinkiću, jedinstveni zaključak nacionalnih saveta je da nemamo poverenja u Ministarstvo za ljudska i manjinska prava.
Znate da je postojala jedna kampanja koja se zvala – za toleranciju. Taj gospodin ministar je ta sredstva upotrebio za predizbornu kampanju posle koje je, nažalost, izgubio u Sandžaku.
Prema tome, jedinstven stav ovih 10 nacionalnih saveta je da ova pozicija ide iz republičkog budžeta i mislim da je to obaveza ove države; mi smo imali nadu pored svega toga da na ovaj način, institucionalan, civilizovan, u skladu sa evropskim standardima, pokažemo da u ovoj zemlji ipak ima milion ljudi koji su pripadnici nacionalnih manjina.
Na ovaj način, odbijanjem ovog amandmana, ova vlada ignoriše političku volju milion svojih građana; da li su se oni osećali kao Bošnjaci, Bunjevci, Hrvati, Bugari, Rumuni, Vlasi, to je druga stvar.