Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, pre svega dobar dan, nastavljamo rad Druge sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2004. godini.
Obaveštavam vas da, prema službenoj evidenciji, današnjoj sednici prisustvuju 142 narodna poslanika.
Radi utvrđivanja kvoruma za rad Narodne skupštine, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno 86 narodnih poslanika i da, prema tome, postoji kvorum za rad Narodne skupštine.
Obaveštavam vas da su sprečeni da prisustvuju sledeći narodni poslanici: Goran Jakšić, Esad Džudžević, Milorad Belić, Radič Joković i Goran Knežević.
Prelazimo na 3. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O DAVANjU KONTRAGARANCIJE REPUBLIKE SRBIJE SRBIJI I CRNOJ GORI PO ZAJMU EVROPSKE INVESTICIONE BANKE ZA FINANSIRANjE PROJEKTA OBNOVE ENERGETSKOG SEKTORA U REPUBLICI SRBIJI (zajednički načelni pretres sa 4, 5, 6, 7. i 8. tačkom)
Nastavljamo rad zajedničkim načelnim pretresom o predlozima zakona o davanju kontragarancija Republike Srbije Srbiji i Crnoj Gori za zajmove Evropske investicione banke i Evropske banke za obnovu i razvoj za Projekat obnove energetskog sektora u Srbiji, Urgentni projekat zdravstva, EPS - Projekat II, Projekat obnove Beograda, Projekat upravljanja elektroenergetskim sistemom i Projekat gradskog vodovoda - Srbija, koje je podnela Vlada Republike Srbije.
Saglasno odluci Narodne skupštine da se obavi zajednički načelni pretres o predlozima zakona za koje je to predložio narodni poslanik Goran Paunović, a pre otvaranja zajedničkog načelnog pretresa, podsećam vas da, shodno članu 90. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.
Jedno obaveštenje: na osnovu člana 38. st. 3. i 4. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije obaveštavam vas da će narodni poslanik Jovan Todorović predstavljati poslaničku grupu SPS-a, a narodni poslanik Goran Knežević DS.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Otvaram zajednički načelni pretres.
Da li predstavnik predlagača gospodin Mlađan Dinkić, ministar finansija, želi reč? Da. Izvolite.

Poštovani predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, danas imamo na dnevnom redu objedinjenu raspravu o predlozima za davanje kontragarancija Evropskoj banci za obnovu i razvoj i Evropskoj investicionoj banci za razne razvojne projekte u Republici Srbiji.
Naime, radi se o zajmovima koji su već ratifikovani u skupštini državne zajednice, a kao što znate, pošto državna zajednica nema fiskalni kapacitet, onda je potrebno da se izdaju kontragarancije Srbije za onaj deo zajma koji se upotrebljava na teritoriji Republike Srbije, dok Skupština Crne Gore daje kontragarancije za deo zajma koji se upotrebljava na teritoriji Republike Crne Gore.
Ovde se radi o šest kredita ove dve međunarodne finansijske institucije, koji su namenjeni: Elektroprivredi Srbije, dakle, našem energetskom sektoru; dva su namenjena za razvoj komunalne infrastrukture u našim gradovima, u Beogradu, Novom Sadu i Nišu, i jedan je namenjen poboljšanju osnovnih funkcija u zdravstvu u različitim gradovima, što ću vam detaljno obrazložiti.
Najpre, objasnio sam razlog zašto se Skupština danas izjašnjava.
Naime, ovi krediti su potpisani, neki od njih još davne 2002. godine, kao što je na primer kredit Evropske investicione banke za Projekat obnove energetskog sektora. Skupština državne zajednice ga je kasnije ratifikovala. Poslednji kredit koji je potpisan je kredit za vodosnabdevanje u Novom Sadu i Nišu. On je potpisan 11. juna ove godine.
Dakle, to su krediti koji su potpisani u različitim periodima, od avgusta 2002. godine pa do sredine 2004. godine. Državna zajednica ih je takođe, u različitim periodima, ratifikovala, ali Skupština Srbije se nije izjasnila, nije dala kontragarancije, tako da nijedan od ovih kredita nije počeo da se koristi, bez obzira što su ugovori potpisani. Uslov za korišćenje kredita jeste izglasavanje kontragarancije od strane ove Narodne skupštine.
Želeo bih da vam sada kažem i par reči o ukupnoj slici, kako biste mogli lakše da donesete odluku. Naime, i Vlada Republike Srbije i poslanici koji glasaju za ovaj predlog treba da imaju u vidu kolika je ukupna zaduženost zemlje, kako bi mogli meritorno da donesu odluku. Nešto sam o tome govorio i kada smo raspravljali o rebalansu budžeta. Neke cifre ću možda ponoviti, ali ću neke i dodati.
Što se tiče našeg ukupnog javnog duga, on se sastoji od unutrašnjeg javnog duga i spoljnog javnog duga. Spoljni dug predstavlja direktnu obavezu Republike Srbije prema stranim poveriocima, ali takođe i garancije koje Republika Srbija izdaje za razna javna preduzeća i garantuje da će ona uredno servisirati svoje obaveze.
Na dan 31. avgusta ove godine ukupan javni dug Republike Srbije iznosio je 11,8 milijardi dolara. Krajem prošle godine ukupan javni dug iznosio je dve milijarde više i bio je 13,8 milijardi dolara. Struktura javnog duga je takva da je 40% ukupnog javnog duga unutrašnji dug, 60% je spoljni dug. Dakle, 4,9 milijardi dolara predstavlja unutrašnji dug, od čega 4,5 milijardi dolara obaveza po osnovu stare devizne štednje, dok 60% čini spoljni dug.
Što se tiče garancija koje su do sada izdate, do sada je izdato svega 345 miliona dolara garancija. Dakle, u ukupnom spoljnom dugu, koji je 6,5 milijardi dolara, izdato je svega oko 345 miliona dolara garancija, što znači da obaveze države po osnovu zaduženosti javnih preduzeća za sada nisu visoke. Zbog toga je Vlada Republike Srbije predložila Narodnoj skupštini da izglasa i ove kontragarancije. Ukupno za ovih šest kredita, to je oko 306 miliona evra garancija.
Međutim, moram da kažem da se te garancije aktiviraju samo u slučaju da ova javna preduzeća koja uzimaju kredite, ili lokalne samouprave, nisu u stanju da otplate svoje obaveze. Drugim rečima, mi pretpostavljamo, to je do sada bio slučaj, da će i EPS i lokalne samouprave uredno otplaćivati svoje obaveze, tako da ove garancije nikada neće ni biti aktivirane.
Međutim, zahtev kreditora jeste da se one izdaju. Želeo bih da kažem, zbog polemika oko naše zaduženosti koje su trajale dugo u javnosti, koliki je bio javni dug krajem 2000. godine. Upotrebiću evro kao valutu, s obzirom da je to lakše uporediti, jer je dolar imao velike fluktuacije tokom ovih godina. Ukupan javni dug Republike Srbije 31. decembra 2000. godine iznosio je 14,2 milijarde evra. Danas ukupan javni dug iznosi 9,8 milijardi evra. Dakle, ukupan javni dug je smanjen za oko 4,4 milijarde evra u ove četiri godine.
Mereno u odnosu na društveni bruto proizvod, ukupan javni dug je 31. decembra 2000. godine iznosio 170% društvenog bruto proizvoda, a danas on iznosi 56% društvenog bruto proizvoda. Dakle, u međuvremenu smo imali stopu rasta društvenog proizvoda: 5% - 2001. godine; 4% - 2002. godine; oko 2% - 2003. godine, da bismo ove godine imali oko 8% rast društvenog bruto proizvoda.
To znači da se i u apsolutnom iznosu javni dug Republike Srbije smanjio za 4,4 milijarde evra, a smanjio se još značajnije u relativnom iznosu, jer je u međuvremenu rastao i društveni proizvod, tako da se u relativnom iznosu javni dug smanjio oko tri puta u odnosu na 2000. godinu.
To znači da u ovom trenutku Srbija nije visokozadužena zemlja, imajući u vidu ovaj parametar. Prema mastrihtskim kriterijumima, koji predstavljaju uslov za ulazak u evropsku monetarnu uniju, učešće javnog duga u društvenom bruto proizvodu može biti maksimalno 60% društvenog bruto proizvoda.
Odmah moram da kažem da neke članice Evropske unije ne ispunjavaju ovaj kriterijum, poput Belgije, koja je doskoro imala preko 100% učešća javnog duga u društvenom bruto proizvodu, kao i neke druge zemlje. Ipak su one ušle u Evropsku uniju. Kao što znate, postale su članice, doduše i pre nego što su neki od kriterijuma uspostavljeni za nove zemlje koje pristupaju Evropskoj uniji.
Ono što je jako važno, ukoliko naša privreda bude ostvarivala stopu rasta od oko 4 do 5% godišnje, mi nećemo imati problema sa servisiranjem ovog javnog duga, posebno imajući u vidu da je on manji. Ako se neko pita zašto i kako je moguće da je javni dug manji, to je rezultat, pre svega, velikog otpisa koji smo dobili od Pariskog kluba poverilaca i ove godine od Londonskog kluba poverilaca. Za taj iznos je smanjeno zaduženje građana Srbije, jer se javni dug plaća tako što se kroz poreze uplaćuje u budžet, a onda se servisira obaveza prema poveriocima.
Sada bih rekao nešto o projektima koji će biti finansirani iz ovih međunarodnih kredita. Imamo tri projekta za EPS.
Najpre, to je Projekat obnove energetskog sektora, kredit od 59 miliona evra namenjen izgradnji podstanice "Beograd 20", izgradnji podstanice "Jagodina 4", proširenje podstanice "Sombor 3", proširenje podstanice "Sremska Mitrovica", remont prenosa na relaciji Valjevo-Zvornik, remont prenosa na relaciji Beograd-Kostolac i obnova podstanica "Beograd" i "Novi Sad". Dakle, iz ovog kredita koji odobrava Evropska investiciona banka trebalo bi, ako ova skupština usvoji ove kontragarancije, a nadam se da hoće, da se poboljša naš energetski sistem u ovom delu.
Drugi kredit o kome danas raspravljamo jeste kredit Evropske banke za obnovu i razvoj od 60 miliona evra, takođe namenjen EPS-u. On je namenjen za modernizaciju kopova lignita, modernizaciju upravljanja energijom i kontrolu upravljanja i obezbeđenje komunikacionih sistema za uspostavljanje veza sa zemljama Evropske unije prilikom transfera električne energije.
Treći projekat je projekat Evropske investicione banke vredan 22 miliona evra, koji je namenjen unapređenju tehničkog sistema upravljanja, za mobilnu kalibraciju, udaljene stanice, kao i pretvarače u elektranama i telekomunikacionim mrežama. Dakle, sva tri projekta za EPS su "teška" negde oko 141 milion evra.
Što se tiče preostala tri projekta, radi se najpre o kreditu Evropske investicione banke od 90 miliona evra. Taj kredit je namenjen gradu Beogradu za obnovu infrastrukture u Beogradu, pre svega za obnovu tramvajskih šina, za obnovu asfaltnog pokrivača sporednih ulica, za obnovu važnih ulica (Slavija, Žička, Južni bulevar, Batutova, Partizanski put), kao i za sistem upravljanja saobraćajem i obnovu tramvajskih vozila. To je kredit koji je, inače, potpisan još 17. juna 2003. godine, a početkom ove godine ga je ratifikovala Skupština državne zajednice. Ne može se koristiti pre nego što ga ratifikuje i Skupština Srbije.
Sledeći kredit od 25 miliona evra namenjen je Novom Sadu i Nišu, i to za poboljšanje vodosnabdevanja u ovim gradovima. Što se tiče Novog Sada, ovaj kredit će biti namenjen za poboljšanje tehnološkog procesa prečišćavanja vode u okviru postojećih kapaciteta, za tretman voda "Štrand", za izgradnju odgovarajućih rezervoara, izgradnju nove pumpe, zamenu pumpe i ubacivanje novih odvoda, nabavku novih vodomera, nabavku materijala za rekonstrukciju mreže.
Što se tiče grada Niša, kredit je namenjen za nabavku opreme i čišćenje kanalizacije, završetak glavnog vodovodnog prstena, za dodatne kapacitete u rezervoaru "Vinik", za merne uređaje, za rekonstrukciju kolektora otpadne vode i rekonstrukciju sekundarne mreže. Od 25 miliona evra 15 miliona evra je namenjeno Novom Sadu, a 10 miliona Nišu.
Konačno, jedan veoma važan kredit od Evropske investicione banke je kredit od 50 miliona evra namenjen za urgentni projekat zdravstva, za poboljšanje stanja u našim kliničkim centrima. Dakle, kredit koji je namenjen za obnovu osnovnih funkcija i osnovne kliničke usluge odnosi se na sledeće gradove: Subotica, Kikinda, Pančevo, Sombor, Sremska Mitrovica, Smederevo, Ćuprija, Zaječar, Užice, Čačak, Kruševac, Pirot i Leskovac.
Ovaj kredit je takođe namenjen i obnovi okružnih bolnica u Paraćinu, Jagodini, Novom Pazaru, Ginekološko-akušerskoj klinici "Narodni front" u Beogradu, KBC Zemun, KBC Zvezdara i Institutu Torlak.
Dakle, kao što vidite, radi se o kreditima međunarodnih finansijskih institucija koji imaju veoma preciznu namenu. Na kraju moram da kažem i uslove pod kojima se odobravaju ovi krediti. Svi krediti Evropske investicione banke, a na ovom spisku ih je pet, odobravaju se na rok otplate od 20 godina. Dakle, radi se o dugoročnim kreditima. Godišnja kamatna stopa je EURIBOR plus 0,4 procentna poena. U ovom trenutku ova referentna kamata na evropskom tržištu kapitala iznosi 2,2% godišnje, i ako dodamo ovih 0,4%, trenutna kamatna stopa je 2,6% godišnje. Za ovih pet kredita kamatna stopa je 2,6% godišnje, a rok otplate je 20 godina.
Početak otplate za Elektroprivredu Srbije je krajem 2006. godine. Ovo su i krediti sa odgovarajućim grejs-periodom, odnosno periodom počeka.
Što se tiče kredita Evropske banke za obnovu i razvoj, oni su na 15 godina. Ovde imamo jedan takav kredit za EPS. Kamatna stopa je na nivou EURIBOR plus jedan procenat, što je sada 3,2% godišnje.
Dakle, mogu sada da zaključim: prema proceni Vlade Republike Srbije ukupan nivo javnog duga dozvoljava da Vlada izda ovakve kontragarancije i zato smo predložili da ova skupština ratifikuje ove kredite, jer će oni doprineti poboljšanju u našem elektroenergetskom sistemu, ali i poboljšanju sistema zdravstva, poboljšanju u pružanju komunalnih usluga u mnogim gradovima Srbije.
Vidite da ovi projekti obuhvataju jedan veoma širok krug naših gradova. Rokovi otplate su povoljni. Takođe su povoljne i kamatne stope, a što se tiče do sada ukupno izdatih garancija od oko 345 miliona dolara, one daju mogućnost da izdamo još dodatne kontragarancije za ovih predloženih 306 miliona evra.
Na kraju bih pomenuo i to da će u relativno kratkom roku Skupštini Srbije biti dostavljen na razmatranje i zakon o javnom dugu, koji će za buduća vremena dati limite zaduživanja, kako države tako i javnih preduzeća, i lokalnih samouprava; to će biti daleko lakše i za vas kao poslanike da možete da se izjasnite kada dobijete ovakve predloge.
Ovaj zakon je završen i sada vršimo tehničku redakciju. Uskoro ćemo ga predati Vladi Republike Srbije, a onda i Skupštini.
Imajući u vidu da bez ratifikacije ovih kredita od strane Skupštine Srbije nije moguće njihovo korišćenje, a da se radi o veoma važnim projektima za Republiku Srbiju, očekujem da će svi poslanici Skupštine Srbije podržati ovaj predlog. Hvala.

Hvala.
Pre nego što nastavimo pročitaću vam jedno obaveštenje, da su predsednik poslaničke grupe G17 plus i zamenik predsednika, narodni poslanici Goran Paunović i Ksenija Milivojević, podneli ostavke na te funkcije.
Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč? (Ne.)
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč? (Ne.)
Obaveštavam vas da je, saglasno članu 89. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja zajedničkog načelnog pretresa prijave za reč u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika, podnela poslanička grupa SRS.
Dajem reč narodnom poslaniku Zoranu Krasiću. Izvolite.

Sudeći po dnevnom redu mi u ovoj objedinjenoj raspravi imamo praktično šest tačaka dnevnog reda, a sudeći po dokumentaciji koju smo dobili od Vlade dobili smo pet predloga zakona. Možda sam nešto pobrkao, ali verovatno će to sekretar da raspravi i zbog toga sam malopre i prišao da ih pitam o čemu se radi.
Dok se to ne razreši, dužan sam da u ime Srpske radikalne stranke iznesem generalne primedbe koje se tiču ovakvog postupka koji se vodi pred Narodnom skupštinom Republike Srbije.
Na početku moram da kažem da se, sudeći po obrazloženju, ustavni osnov za ove predloge zakona nalazi u odredbama Ustava, član 72. stav 1. tač. 1. i 4. Ako se pogleda šta piše u Ustavu onda se vidi da ovakav zakon, kao specijalni zakon kojim se daje praktično kontragarancija, ne poznaje Ustav Republike Srbije.
Kada se u Ustavu Republike Srbije kaže da je Narodna skupština dužna da uredi sistem u oblasti ekonomskih odnosa sa inostranstvom, onda su to zakoni, obimni i opšti akti, koji na principijelan način regulišu sve tačke i sva pitanja tog sistema, a nama se ovde nudi nešto što može biti i pojedinačna odluka, samo što je na vrhu napisano da je to zakon. Hoću da ukažem na to da koncept Ustavne povelje, Ustava Republike Srbije ne poznaje ovu mogućnost.
Međutim, pošto je već postala praksa da Republika Srbija, u Narodnoj skupštini, daje kontragarancije; to je rađeno prošle i pretprošle godine povodom nekih drugih zajmova koje je uzela i SRJ i državna zajednica, a zbog ona dva koloseka, gde praktično republike - države, kao pravna lica sa punim sadržajem, jer je državna zajednica samo pro forme subjekt međunarodnog prava u personalnom smislu, ali u onom suštinskom, realnom nije, jer gotovo da nema ni imovine, nema ni sredstava sa kojima bi mogla da bude garant ispunjavanja svojih obaveza, pre svega svojih obaveza, zato se pribegava ovoj operaciji da praktično imamo četvorostepeno dogovaranje oko jednog kredita.
Neko sa saveznog nivoa inicira postupak dogovaranja, zainteresovani se uključe, napravi se sporazum, on se ratifikuje u Saveznoj skupštini; e, pošto to ništa ne znači, onda je potrebna kontragarancija Republike Srbije, jer ona ima imovinu, ona može da bude nosilac prava i obaveza, jer je državna zajednica nosilac nekih prava samo u personalnom pogledu. To se praktično svodi na podizanje zastave na jarbolu ispred Organizacije UN.
Ako pređemo i preko ovog nedostatka, pošto za protekle dve - tri godine to i nije bio nedostatak, jer je ovde po principu nove realnosti formirana psihoza - dohvati što možeš da dohvatiš iz inostranstva; da li je to plaćanje onima koji su 5. oktobar izvršili na ovaj način i pomoć da stabilizuju svoju vlast, ili je stvarna pomoć za potrebe građana - to možda u ovom trenutku i nije toliko bitno. Bitna je ta nova realnost koja se zasniva na tome da se i za elementarnu akumulaciju koju ovo društvo nije sposobno da odvoji kao neminovnost javlja novo zaduživanje.
Ako se saberu ovi iznosi, bez obzira za koliko godina treba da se taj iznos vrati, koja je kamatna stopa i koji nivo vlasti se zadužuje, suštinski i realno to je oko 250 miliona evra. Za nekoga je to malo, za nekoga je to veliki iznos. Verovatno za one kojima su ta sredstva namenjena predstavlja iznos koji znači organizaciju posla u zdravstvu, u elektroprivredi, vodovodu, gradovima, ali se nad svim ovim nadvija jedno pitanje – da li ekonomija i javne finansije ove države to mogu da izdrže?
Tim pre ako se podsetimo da je 2001. godine masovno bilo zastupljeno da se gotovo na svakoj sednici Savezne skupštine po dva-tri sporazuma ratifikuju, počevši od onog gde je Švajcarska bila garant za naš pristup međunarodnim finansijskim institucijama, odnosno garantovala je otplatu nečega što bismo mi reprogramirali, pa je to bila ulaznica za sva buduća zaduženja. Znači, sa tom praksom se nastavlja.
Najveći nedostatak Zakona o budžetu i Zakona o rebalansu budžeta, o kome smo pre nekoliko dana raspravljali ovde, jeste što u suštini u onim silnim papirima nismo videli konsolidovani bilans javne potrošnje. Njega tamo nema. Nema ga jer je izokrenut, ne samo u obrazloženju, nego i u onim čuvenim članovima 3, 5. i 6, gde nastupa jedna najobičnija igra reči.
Kao igru reči treba shvatiti i iskazani deficit. Sa gledišta Zakona o budžetskom sistemu iskazani deficit, što se tiče neposrednih korisnika, u suštini ništa ne znači, jer budžet može da troši samo ono što ima. Ono što nema ne može da troši. Ali deficit kada se iskaže, javlja se kao prostor koji dozvoljava Vladi da na nekom drugom tržištu obezbedi sredstva, da li emitovanjem hartija od vrednosti ili ulaskom u neke kreditne aranžmane (naravno, opet sa odabranim bankama) i posebne aranžmane u pogledu kamatne stope koja se takođe dogovara vraćajući te kredite.
Apsolutno sam siguran, s obzirom da i ova vlada nastavlja ekonomsku politiku prethodne vlade, jer u tom smislu nije bilo ni personalnih promena. Setimo se, 2001. godine krenula je neka nova ekonomska politika, sa Labusom i Dinkićem; imala je prekid dva-tri meseca 2003. godine, kada kadrovska kombinatorika nije dala nekih rezultata, te jedan više nije bio član ni upravnog odbora Agencije za sanaciju, a jedan guverner NBS.
Posle nekoliko meseci oni su se vratili na vlast, nastavili sa istom ekonomskom politikom, ali sad sa drugim pozicijama. Sada kritikuju prethodnu vlast. Kritikuju onu vlast u kojoj su bili, kao što sada, kada Srbija kritikuje DS, aplaudiraju poslanici Nove Srbije, a oni su prošle godine donosili sve te zakone i učestvovali u svemu tome što DSS kritikuje.
To mora javnost da zna, da bude upoznata, jer ovo je jedna najobičnija medijska igra koja treba da obezbedi uslove da u ovoj zemlji finansijski lobiji nesmetano rade svoj posao, nezavisno od toga ko će biti na vlasti. Jedno od sredstava koje garantuje tako nešto jesu ovakvi zakoni.
Kada izađe predlagač ovog zakona, on kaže – ko ne glasa za ovaj zakon, taj nije za Klinički centar, nije za sređivanje ulica u Beogradu, za gradski vodovod u Nišu i Novom Sadu, za elektroprivredu. Kod elektroprivrede ima dva-tri ugovora. Jedan je za upravljanje sistemima, neka oprema radi izračunavanja vršne struje i obračuna sa jednog mesta potrošnje itd. To kod nas postoji.
Karakteristika svih kredita koji su ušli u ovu zemlju od 2001. godine jeste da je najmanje 35% sredstava ostalo u inostranstvu ili je vraćeno drugim kanalima. To su ove konsalting usluge, tu vam se javljaju ovi eksperti, Pitić i kompanija, Begović, svi koji nude usluge, Vlahović sa njegovom firmom, koji takođe nudi usluge; tu se malo operu pare i vrate se onom sponzoru.
Kako se to radi, pokazaću vam na jednom primeru. Ko god ne veruje, neka ode do Makiša. Švedska je poslala kredit, mislim da je 2 miliona evra, da se sanira nešto što je urgentno.
Zamislite, nisu urgentne ni šine, ni neki transformatori, nego krov, po novoj švedskoj tehnologiji. GG firma odavde, to je tih 35 posto, sredila krov najboljim materijalima, i šta vredi, on prokišnjava još gore nego onaj stari.
Slična situacija je i sa rekonstrukcijom ove pruge koja ide prema Mladenovcu. Svečano otvaranje, biće brzina 120 kilometara. Sad razmišljaju kako da smanje na 50-60, da ne bi ispadali vozovi.
Ako treba da se ređaju primeri kako su upotrebljene pare od kredita, pomoći, u kojim aranžmanima, što državnim, što privatnim, onda svi u publici treba da shvate jednu stvar - da onaj ko je protiv ovog zakona nije protiv vodovoda u Beogradu, protiv vodovoda u Nišu, nego je protiv načina na koji se obezbeđuju sredstva, protiv toga kako će ta sredstva da se utroše, protiv toga što će neko ta sredstva da stavi u svoj džep, a svi će morati da vraćaju, preko poreske politike ili na drugi način, bez obzira ko vraća, pričamo o garanciji i kontragaranciji.
Kada Republika Srbija daje kontragaranciju, ona garantuje vraćanje tih sredstava sredstvima Republike. Sredstva Republike koja se nalaze u budžetu su, pre svega, sredstva koja se putem poreza, carina i drugih dažbina obezbeđuju kao javni prihodi. Te javne prihode plaćaju građani Republike Srbije. Zašto bi građani Republike Srbije bili transmisija preko budžeta, odnosno budžet transmisija, da građani Republike Srbije plate nekome onih 35 posto koje je stavio u svoj džep?
Nedavno smo imali lokalne izbore. Ako ništa drugo, makar je korektno da se zastane sa ovom tačkom dnevnog reda, da se nove lokalne vlasti izjasne povodom ovih kredita. To ne znači da ako je pre dve godine Skupština grada Niša donela odluku da pristupi ovakvom zaduživanju, da će i u novom sazivu skupština da prihvati tu obavezu. Elementarno je da se pita nova lokalna samouprava da li oni procenjuju da u njihovom delu javnih finansija postoje sredstva u nekoj bliskoj budućnosti za servisiranje ovakvih zajmova i ovakvih kredita.
Na ovo što sam rekao ne može da utiče navod predlagača koji kaže – dajte da uzmemo te pare, prošlo je sve moguće procedure, postoje potrebe. Postoje potrebe, ali postoje i činjenice. Činjenice kažu – bez obzira na vašu statistiku o rastu industrijske proizvodnje, o nekim dobrim privrednim tokovima, privredna klima je loša, privatizacija – videli ste i sami dokle je stigla. Javne finansije će svakim danom imati sve veći problem i mali će biti efekti pomoći koja dolazi iz inostranstva, da li preko Narodne banke, da li preko drugih transmisija, gde se upumpavaju sredstva, a dokaz za to jesu velike državne devizne rezerve. Drže se velike državne rezerve da ne bi pukao sistem.
Po logici stvari, ako su došle devize iz inostranstva, za toliko treba da se štampa dinara. Zato se dinar povlači, da bi se očuvao sistem, da se ne bi srozao, da se ne bi pojavila inflacija, ali ne inflacija zbog štampanja novih para, nego iz potpuno drugačijih razloga.
U takvim uslovima, novo zaduženje. Da se opet ne desi posle nekoliko meseci – mi demokratski odlazimo sa vlasti, a šta ostavljamo, ne znamo. Vi ste došli, pa razmišljajte šta ste zatekli.
Zato mi moramo da upozorimo i da kažemo da se ne slažemo sa ovakvim nekontrolisanim zaduživanjem države. Država treba da se zadužuje za one pouzdane, jake projekte, od kojih građani i privreda imaju koristi i gde je sprečena mogućnost zloupotrebe tih sredstava. Iskustvo za ove tri-četiri godine pokazuje da zloupotreba nije sprečena. Država ne raspolaže mehanizmima da spreči zloupotrebu. Zašto? Zato što se razlog zloupotrebe nalazi u strukturama državne vlasti.
Nijedna afera na relaciji inostranstvo - Republika Srbija nije rešena. Afera oko šećera godinu i po dana ne može da se reši. Zašto? Zato što su svi uključeni, oni koji su do pre nekoliko meseci bili na vlasti i ovi koji su sada na vlasti. To je ta kohabitacija. U kom delu se ogleda kohabitacija? Dok se navodno nešto ne desi, sklope uslovi za neke nove izbore, pa će opet da se prekomponuje.
Kao što vidite, sva ova uzajamna pljuvanja mesecima ništa ne znače. Čim gazda kaže - ujedinjujte se, dolaze radikali, oni kažu - za demokratiju smo. Kao da postoji demokratski lopovluk i običan lopovluk. Lopovluk je lopovluk. Razlika između velikog i malog lopova je samo u tome koliko je bilo para u kasi. U principu oni su isti, namera im je ista.
Znači, ovo je druga faza ekonomske politike DOS-a, koju sada sa pozicije vlasti sprovode kreatori te politike. Barem što se tiče Republike Srbije dok je bila prethodna vlada tu politiku nisu sprovodili kreatori, već na nižem rangu neki činovnici, Pitić, Đelić i da ne ređam dalje. Sada su se pojavili prvi u tom lancu, koji su u neposrednom kontaktu sa Međunarodnim monetarnim fondom, Svetskom bankom i još nekim asocijacijama.
O tim asocijacijama najbolje je govorio gospodin Labus, a to je sve lepo citirano u onom predlogu za izglasavanje nepoverenja potpredsedniku Savezne vlade na 182 strane, gde je tačno priznao šta je uradio. Znači, ekonomska politika se ne vodi ovde, ne vodi se prema našim mogućnostima i našim interesima, nego prema diktatu sa strane.
Neki put ova zaduženja idu radi očuvanja sistema, a neki put zato što stvarno postoji potreba, ali onda dolaze onih 35%, pranja i nas neko ovde stavi pred situaciju - ako nisi za već si protiv, onda si ti i protiv građana.
Samo zbog toga sam izašao da kažem da SRS nije protiv građana, protiv vodovoda, sređivanja ulica, nije protiv otvaranja novih kopova za eksploataciju uglja, nije protiv onoga čemu bi možda trebalo da budu namenjeni ovi krediti i ovi zajmovi, ali je protiv ovih pojava.
Naše javne finansije neće biti u mogućnosti da izdrže ovaj nivo zaduživanja. Videćete za nekoliko meseci, ove velike devizne rezerve i ovo veštačko držanje kursa javiće se kao bumerang. To se odavno javlja i posledica toga jeste svakodnevni realni pad životnog standarda građana. Međutim, pošto to dugo traje, vi ste izgubili osećaj za crtu. Znam zbog čega ste izgubili osećaj za crtu, jer kada ste dolazili na vlast dolazili ste sa pretpostavkom, samo da vas podsetim, da kod građana u slamaricama postoje dve milijarde maraka, pa kada je krenula ona zamena marke - dinar, dinar - evro, onda se guverner u ono vreme pohvalio da je bilo osam milijardi i da je bila loša procena, kod građana ima para.
Da je ta logika prisutna dokaz je kada je ovde na dnevnom redu bila promena zakona o akcizama, jedini argument je bio - narod vozi kola, znači ljudi imaju pare za gorivo. Za neke druge poreze i akcize jedini razlog i kao kriterijum korišćeno je to - ima, vozi se, koristi se, biće. Možda u Beogradu, ali prođite Velikom Planom, Smederevskom Palankom, idite u Prokuplje, Leskovac, Vranje i druga mesta. Idite tamo na ulicu, pa ih ubedite u to što pričate. Kada im kažete o ovim kreditima, da će od ovoga da se poboljša to i to, odmah im kažite ko će da vrati.
U svakom pogledu sve ove zajmove, da li se aktivirala kontragarancija ili ne, vraćaju građani. Zašto? Sve su ovo javna preduzeća i naplaćuju svoje usluge. Kome? Građanima. Iz kojih sredstava mogu da vrate? Iz sredstava koja uberu. Ako se zaduže opet moraju da vrate. Ako je zaduženje kratkoročno, radi premošćavanja neke dospele obaveze, opet plaća korisnik usluge, sve to građani plaćaju. Da li će građani biti u mogućnosti da servisiraju ove zajmove?
Uostalom, imamo nove lokalne samouprave i neka provere da li su i dalje na pozicijama Demokratske stranke od pre dve godine. Ako jesu na tim pozicijama - u redu, obezbedite većinu i izglasajte. Ukoliko nove lokalne samouprave ne žele ove projekte i na ovaj način da realizuju, da ovako zatvaraju finansijsku konstrukciju, onda povucite ovo, tim pre što su ovi sporazumi potpisani odavno, ratifikovani odavno u Saveznoj skupštini, pre dva meseca.
Preispitajte volju. Možda volja lokalnih vlasti više nije ovakva. Možda volja upravnog odbora Elektroprivrede nije ovakva. Ja građanima vrlo pouzdano iznosim podatke. Toliko puta je skočila cena struje i samo po nalogu Međunarodnog investicionog fonda.
Vreme postoji, sat i po za Srpsku radikalnu stranku i ako niste u mogućnosti da ovo zapamtite onda čitajte stenograme, a ako vam je dosadno imate drugi način da se zabavljate.
Vreme neumitno teče, vreme sve dokazuje, sve pokazuje. Vreme ne može da se zaustavi, mada bi neko voleo to da se desi, ali ne može, ide, i to vreme koje dolazi upravo nam govori i kazaće nam da su ove reči koje iznosim ovde velika i surova istina.
Znači, mora da se proveri volja lokalnih samouprava. Građani Srbije su nekoliko puta imali prilike da čuju kako im se povećava cena struje samo po nalogu Međunarodnog investicionog fonda. To nije bio zahtev i interes Elektroprivrede, bar dok je bila javno preduzeće na nekim pozicijama gde je morala da vodi računa i o interesima građana. Međunarodni investicioni fond je rekao vrlo prosto i jednostavno da cena struje u nekoliko etapa mora da se poklopi sa tim nivoom cene struje.
To je bio nalog iz inostranstva, kao što je bio nalog kako da se usklade penzije, kao što je bio nalog da se poveća cena lekova, kao što je bio nalog da se proganjaju neki u Srbiji iz prethodne vlasti. To su sve nalozi iz inostranstva. To nije originalno razmišljanje prethodne i ove vlade. To je zadatak koji oni moraju da ispune.
U okviru tog zadatka nalazi se i ovo. Za nalogodavce ovo su mrvice, ali ovi imaju zadatak da to predstave kao nešto epohalno, kao pronašli su nešto, svet ih hoće, deli kapom i šakom pare. Gde završavaju te pare? Ko će to da plaća? Da li će privreda, da li će ova država biti u stanju da servisira ovo?
Iole ozbiljniji ekonomisti upozoravaju Vladu i Narodnu banku Srbije da nam preti ozbiljna dužnička kriza, da ne upotrebim onu drugu reč. O tome ova vlada mora da vodi računa, osim ukoliko stvarno nije rešila da da doprinos onima koji tvrde da će ovo biti verovatno najgora vlada u istoriji Srbije, a mnogi pričaju da će po svim karakteristikama to upravo biti takva vlada. Vodite računa.
Mi ćemo biti protiv ovakvog predloga zakona i ovakvog načina trošenja ovih sredstava, ali nismo protiv vodovoda, protiv "Elektroprivrede", gradskog saobraćaja, nismo protiv onoga što je interes građana. Ovde se ne nalazi interes građana, već interes finansijskih lobija koji je i formirao ovu vladu koja je dužna da radi po nalogu iz inostranstva, i to je sada samo druga faza. Pričaću vam ja i o trećoj.

Reč ima ministar finansija, gospodin Mlađan Dinkić.

Poštovani poslanici, prethodni diskutant saradnju sa međunarodnim finansijskim institucijama naziva nalozima iz inostranstva. Ja znam da dok je Vlada prethodnog diskutanta radila, devedesetih godina, nije bilo saradnje ni sa jednom međunarodnom finansijskom institucijom. Kada pogledate stavku garancija na kraju 2000. godine, ona je nula.
Tačno je da je zaduživanje Republike Srbije za ovakve projekte devedesetih godina bilo nula, nije bilo nikakve saradnje sa međunarodnim finansijskim institucijama, kako god nazvali to, da li su to nalozi ili nisu. Tadašnja vlada, u čijem radu je faktički i stranka prethodnog diskutanta učestvovala, nije imala nikakve odnose sa međunarodnim finansijskim institucijama.
Tada je, međutim, ukupni javni dug bio 14,2 milijarde evra, a danas je, ponavljam još jednom, 9,8. Dakle, uz saradnju sa međunarodnim finansijskim institucijama, mi smo smanjili taj ukupni javni dug za 4,4 milijarde evra.
Druga stvar, devedesetih godina nije se sarađivalo sa međunarodnim finansijskim institucijama, nije se sarađivalo uopšte sa inostranstvom. Zemlja je bila zatvorena. Međutim, tada ne samo da nije bilo kredita za EPS i za vodovod, tada nije bilo struje, nije bilo benzina, tada niste mogli da kupite lekove jer ih nije bilo u apotekama, nego ste morali da idete na crno tržište. Tada niste mogli da kupite osnovne životne namirnice, jer je bila hiperinflacija. Tada, jednostavno, neki nisu želeli da primaju naloge iz inostranstva, a to je naziv za normalnu saradnju jedne moderne male zemlje sa međunarodnim finansijskim institucijama i žrtvovali su sve građane Srbije da bi proklamovali taj princip.
Kažete, Narodna banka Srbije ima velike devizne rezerve; tačno je, devizne rezerve Narodne banke Srbije su sada 3,7 milijardi dolara, a nakon 5. oktobra bile su 360 miliona. Dakle, 10 puta su danas veće, posle četiri godine. Kažete - zašto se te devizne rezerve ne troše, zašto se čuvaju. Nije to zbog straha od nekih budućih vremena, rezerve se i zovu rezerve zato što se čuvaju.
Devedesetih godina ogromne devizne rezerve koje su nasleđene posle one vlade bivše SFRJ, tada su iznosile preko 10 milijardi, potrošene su, nisu čuvane. Upravo je rađeno ono što je moj prethodnik predlagao, dakle, da se troše rezerve, a ne da se čuvaju. Šta se desilo? Imali smo hiperinflaciju i ljudima deset godina nije isplaćen nijedan dolar, nijedan evro, nijedna marka stare devizne štednje. Napravljen je dug od 4,5 milijardi evra za staru deviznu štednju.
Tačno je da je ova vlada nastavila da isplaćuje staru deviznu štednju, što je već počela da radi prethodna vlada, i mi smo smanjili sada značajno taj dug u evrima. Samo ove godine isplaćeno je 440.000 štediša, 280 miliona dolara iz budžeta Srbije je dato za otplatu stare devizne štednje, koja je nastala kao problem zato što su se devizne rezerve, umesto da su se štedele, trošile devedesetih godina.
Da to nije rađeno, ne bismo sada morali, odnosno naši građani, jer, vi ste potpuno u pravu, ne plaća Vlada Republike Srbije staru deviznu štednju, plaćaju građani kroz svoje poreze.
Ali, građani Srbije ne bi otplaćivali, preko Vlade Republike Srbije, obaveze po osnovu stare devizne štednje da se vodila drugačija monetarna i ekonomska politika devedesetih godina.
Devizne rezerve moraju i dalje da se uvećavaju i nikada se devizne rezerve ne troše na način kako vi mislite da bi trebalo. Kada pitate za pristup prema devizama, zašto se ne emituju u istoj količini dinari, samo pokazujete da nemate dovoljno znanja iz monetarne ekonomije, jer mora se, upravo zbog očuvanja makroekonomske stabilnosti, jedan deo emisije tih dinara sterilizovati. To je pojam koji se u monetarnoj ekonomiji koristi kako ne bi uticao na rast cena.
Kada pominjete potpredsednika sadašnje vlade i potpredsednika bivše vlade gospodina Labusa, kažete da je naneo štetu ovoj zemlji. Upravo je gospodin Labus zaključio prvi sporazum sa Pariskim klubom, kada smo dobili 2,2 milijarde dolara otpisa duga, a učestvovao je i sada u pregovorima Vlade Republike Srbije kada nam je Londonski klub otpisao milijardu i 700 miliona. Dakle, za 3,9 milijardi dolara je taj gospodin razdužio naše građane, ne Vladu, već građane.
Zaboravili ste da je ova vlada samo tokom ove godine, osim otpisa koji smo napravili sa Londonskim klubom poverilaca, napravila i dodatan otpis dugova prema Ruskoj Federaciji. NIS je upravo olakšao svoje obaveze za 248 miliona dolara. Takođe je otpisan deo duga koji je prethodna vlada za vreme Miloševića napravila prema Kini, 256 miliona dolara je taj dug bio, a sada je reprogramiran na 198 miliona. Dakle, jedan dobar deo duga je otpisan.
Konačno, vi kažete, prethodni govornik kaže, da niste protiv da se obnavlja vodovod, da se modernizuju ulice u našim gradovima, kažete da niste protiv, ali niste za ovo. Ne kažete za šta ste, ne kažete na koji način mislite da se nađe 330 miliona evra, da li želite da povećate poreze, pa da građani plate obnovu vodovoda u Novom Sadu i Nišu. Kažite iz kojih izvora, priznajmo istinu. Srbija je devedesetih godina osiromašila. Osiromašila je upravo zbog izolacije kojoj je bila izložena.
Moram da kažem, kao bivši guverner Narodne banke, tada Jugoslavije, 20. decembra 2000. godine, ponosan sam što sam bio taj koji je obnovio odnose sa MMF-om, jer mi nismo imali te odnose prethodnih deset godina. A tada bez tih odnosa nismo imali niti mogućnost zaduživanja, niti mogućnost obnove elektroenergetskog sistema, a sve ove godine svi ti krediti koji su išli EPS-u su zapravo doveli do toga da građani imaju struje. Nismo imali, gospodo, struje devedesetih godina, a kamoli da govorimo o nekim drugim stvarima.
Dakle, predlažem svima onima koji kritikuju zaduživanje, koje nije veliko, imajući u vidu da je sadašnji nivo javnog duga 56% društvenog bruto proizvoda, pre četiri godine je bio tri puta veći...
Dakle, mi kontrolišemo i vodimo računa o zaduživanju. Svi oni koji su protiv da se kroz kreditne linije pomogne svim ovim gradovima koje sam nabrojao neka kažu iz kojih izvora da se to učini. Možda misle da građani Ćuprije ne treba da imaju normalnu vodu za piće ili misle da građani Novog Sada i Niša takođe ne treba da imaju kvalitetnu vodu. Ako misle da postoje drugi izvori, neka nam kažu, radije ćemo izbeći zaduživanje, ukoliko je moguće bez povećanja poreza, bez nameta za građane naći sredstva.
Ako kažete, dakle, da moramo da odustanemo od tih projekata, to je jedna politika. Ako kažete, hoćemo projekte, ali nećemo da se zadužimo, nećemo da povećamo poreze, onda samo tražim da kažete iz kojih izvora mislite da se to finansira. Naravno da nema tih izvora i da krediti na 20 godina sa kamatom između 2 i 3% godišnje jesu rešenje u svim normalnim zemljama, posebno imajući u vidu da je naš nivo javnog duga u poslednje četiri godine značajno smanjen. Hvala.

Narodni poslanik Zoran Krasić, povodom Poslovnika. Izvolite.

Predsedniče, mislim da imam pravo na repliku, jer je nedvosmisleno da je predstavnik Vlade imao u vidu moj govor kada je izašao i komentarisao ovde. Sada bih se koncentrisao na ono što ne stoji. Znači, moj prethodnik je izneo nešto što i faktički ne stoji, ne postoji. Kaže - 14,2 milijarde evra je bilo zaduženje neke od prethodnih vlada. Pri tom, ja stičem utisak da moj prethodnik nije čitao svoj dokument.
Mi smo skoro na jednoj od sednica Odbora za finansije ili Zakonodavnog odbora imali prilike da predstavnici Ministarstva finansija iznose podatke i kažu - od 1990. do 2000. godine nije bilo nikakvog novog zaduženja, nikakvih kreditnih aranžmana sa MMF-om, sa Svetskom bankom itd. Nedvosmisleno je utvrđeno da se taj dug od 14,2 milijarde evra odnosi na period pre 1990. godine. To je prosta činjenica, to u Ministarstvu finansija postoji, to je njihov podatak.
Današnje zaduženje je 9,8 milijardi evra. Nisam baš siguran da je naš bruto društveni proizvod viši od 11 milijardi. Ako se to sada stavi u neki odnos, onda to nije 56%, nego malo više. Što se tiče bruto društvenog proizvoda i načina izračunavanja, moram da kažem da je malo promenjena metodologija u protekle dve godine u odnosu na 1990. godinu. Promenjena je metodologija i ne ulazim u te detalje.
Što se tiče deviznih rezervi i stare devizne štednje, preporučio bih mom prethodniku da ode do Zemuna, Trg pobede 3, da kupi knjigu koja se zove "Šta uze levica, a ne zna desnica". Knjiga je napisana još 1994. godine. To je stenogram svih sednica Anketnog odbora koji je ispitivao zloupotrebe u pogledu onoga što se kobajagi naziva stara devizna štednja.
Utvrđeno je sve: i uzroci, i posledice, i ko je odgovoran i ko treba šta da uradi. Nažalost, zahvaljujući nekim ljudima koji su tada predstavljali neke stranke koje su danas na vlasti, taj izveštaj nikada nije ugledao svetlost dana i nikada nije usvojen u Saveznoj skupštini. Da ste pročitali tu knjigu, bilo bi vam mnogo jasnije kakva je pozicija SRS-a.
Pričate o sterilizaciji deviza koje dolaze iz inostranstva. Ja nisam pledirao da sve što dođe iz inostranstva treba da dobije svoje dinarske ekvivalente i da se pusti u promet u Srbiji. Vi ste to pogrešno shvatili. Samo sam kritikovao visok nivo deviznih rezervi u uslovima kada se sve drugo obrušava i raspada. Nisam rekao - devizne rezerve usmeravajte ovamo ili onamo.
Možda ste mogli nekim drugim merama ili, kako vi to kažete, operacijama na finansijskom tržištu da regulišete količinu novca i da vidite šta može da utiče podsticajno na razvoj naše privrede, ali shvatite jednu stvar. Naši izvoznici nisu stimulisani, niste još otvorili temu, samo nekontrolisanog uvoza, i niste zatvorili temu odgovornosti kreatora i onih koji vrše ovu ekonomsku politiku ove četiri godine. Posledice će biti vrlo, vrlo loše.
Ako već mislite da odgovarate, replicirate, onda se koncentrišite na zaduženje. Nemojte da idete od Kulina bana, jer čim krenete od Kulina bana onda nešto nije u redu u vašem predlogu.

Reč ima narodni poslanik Miljko Četrović, a neka se pripremi narodni poslanik Zoran Antić.

Poštovani narodni poslanici, počeo bih od ovoga što je poslanik Krasić poslednje rekao. Zašto se kod konkretnih tačaka dnevnog reda ministar vraća i objašnjava neke druge stvari, a ne predloge zakona, koji ne treba da budu zakoni, o izdavanju kontragarancija za zaduženja koja su potpisana ili za ugovore sklopljene još u oktobru prošle godine.
Postavlja se pitanje zašto se ovaj posao oko kontragarancija nije ranije završio. Suština je ovde, kao što je i rečeno, da ovo nisu kontragarancije, ovo su faktički supergarancije ili prave garancije i za zaduženja koja se vrše po ovim tačkama od 2. do 7. jedino država Srbija, odnosno građani Srbije mogu da garantuju i da svojom imovinom plate, ukoliko korisnici ovih zajmova ne izvrše svoje obaveze.
Međutim, javio sam se da postavim sledeće pitanje. Ministar je ovde rekao da se država Srbija približava maksimumu zaduženja prema kriterijumima Međunarodnog monetarnog fonda, i u svom ponovnom javljanju naveo je da se deset godina nije sarađivalo sa MMF-om; pa nije se ni moglo sarađivati sa MMF-om, jer je zemlja bila pod sankcijama, pod blokadom.
Gospodine ministre, stalno se pozivate na vaše stručno, ekspertsko znanje iz oblasti finansija, međutim, nemojte mnogo, zbog običnih građana koji ne razumeju, da govorite da je sve ono što je Monetarni fond radio u svetu radio u interesu država i naroda. Bavio sam se tom problematikom, zato što sam bio dvadeset četiri godine radnik "Jugobanke" u Kraljevu i znam šta je Monetarni fond doneo Argentini, Indoneziji i mnogim zemljama u svetu koje su slepo otpratile program i diktate. Vidi se kakva je situacija u kojoj se oni sada nalaze.
Slažem se da je potrebna saradnja sa svim međunarodnim organizacijama, a pogotovu međunarodnim finansijskim organizacijama, ali ne takva saradnja da se samo ispunjavaju nalozi. Koji su ciljevi tih naloga, to je drugo pitanje.
Prema tome, nemojte stalno vraćati tu priču na saradnju i na to da je sve što dolazi od MMF-a dobro. Pitanje je onih koji u određenoj zemlji treba da pregovaraju u interesu naroda i države i da taj dogovor postignu i da to sprovedu. Zašto nije Slovenija prihvatila model MMF-a, i mnoge zemlje u okruženju? Zašto oni nisu išli na likvidaciju svih njihovih banaka, zašto ste vi, gospodine Dinkiću, sa Labusom likvidirali četiri najveće banke u Srbiji?
Zašto ne date izveštaj o poslovanju ovih banaka za ove četiri godine? Kakvo je njihovo poslovanje, čime se one bave? Koga kreditiraju? Gde su sredstva, gde ta sredstva odlaze, da li u kreditiranju privrede, infrastrukture, opština, države ima udela tih poslovnih banaka koje ste vi formirali ovde u Srbiji?
Od tih silnih banaka, sa najmodernijom tehnikom, sa ekspertima, šta je dobio narod zauzvrat; šta su dobili građani Kraljeva od četiri poslovne jedinice koje su bile, koje su kreditirale privredu Kraljeva, cele opštine i regiona? Šta kreditiraju sada 34 filijale u Kraljevu? Imate li vi te podatke? Čime se oni bave? Imate 34 poslovne jedinice banaka u Kraljevu, maltene više nego što ima piljara u Kraljevu. U Kraljevu sada u centru grada imamo banke, kockarnice i kafiće. A to su tri oblasti koje funkcionišu u centru grada Kraljeva.
Kakvo nam je stanje privrede? Sada vas vraćam na temu tačaka od 2. do 7. Da li ste vi u Vladi, i bivšoj i sadašnjoj, postavili pitanje šta je u lokalnim samoupravama i opštinama, koji su to prioritetni problemi gde država treba da na neki način napravi jedan program i da se ti prioritetni problemi rešavaju. Da li je najveći problem ovih sedam tačaka dnevnog reda? Da li ima nekih većih, prioritetnih problema u nekoj opštini u Srbiji?
Moram da vas podsetim, ako ne znate, Kraljevo nema most na Ibru. Zagušenje je od 7 do 8 izjutra i od 15 do 16 časova. Nema obilaznicu, nema rešeno vodosnabdevanje, a to nigde Vlada nije razmatrala, niti će razmatrati.
Sada govorite da se približavamo granici zaduženja. U ove četiri opštine koje ovde pominjete, Beograd, Novi Sad, Niš i ne znam koja još, vladale su tada demokrate. Verovatno je po tom osnovu predloženo i zaključeni su ovi zajmovi i sada treba to da se sprovede. A ko će vratiti ove kredite ili zajmove? Vratiće građani tih opština i vratiće, ako ne vrate oni, svi građani Republike Srbije.
Oni i dalje neće imati drugi most na Ibru, neće imati obilaznicu i neće imati rešeno vodosnabdevanje, a vas u Vladi Srbije nije ni ranije interesovalo, a ni sada, koji su problemi Kraljeva i mnogih drugih opština u Srbiji. Vi govorite o trećem prstenu obilaznice oko Beograda. Kraljevo nema ni drugi most na Ibru, a ti građani Kraljeva, cele opštine, ne govorim samo o gradu Kraljevu, jer nije ni Beograd Srbija, niti je Kraljevo opština, nego je 11. opština u Srbiji po broju stanovnika, bez ovih prognanih sa Kosova, kojih je 1999. godine došlo 20.000. To je teritorijalno najveća opština u Srbiji. To vas u Vladi uopšte ne interesuje.
Sada dolazi priča, radi očuvanja onog klimavog demokratskog bloka koji je formiran posle lokalnih izbora u novembru prošle godine, da je dolazio Velja Ilić, da je išao na Ibar i sa odbornicima iz Nove Srbije gledao i televizija prenosi da je Velja rekao da će da se pravi obilaznica i rekao je kuda će to da ide. Pre 20 godina je neki most počeo da se pravi i stoje stubovi od toga. To je politika koju vodi Vlada Srbije.
U sklopu ovoga što je rekao poslanik Krasić – olako zaduživanje i bez pravog utvrđivanja prioriteta, ako se radi o zaduživanju na nivou opština, smatramo da nema nikakvog smisla. Zašto bi u nekoj opštini građani dobili sve, pa i na teret, ako sutradan bude trebalo, budžeta Srbije, radi otplate, garancije, kontragarancije ili supergarancije, a da u drugim opštinama nemaju ni osnovne uslove da se iole normalno kreću, žive i rade? O problemima života i rada u gradu Kraljevu i mnogim opštinama Srbije treba javno govoriti ovde.
Prethodnih dana govorilo se o rebalansu budžeta, koliko je ko zaradio i koja je Vlada više zaradila od privatizacije. Koja je to zarada od privatizacije? Zar je zarada prodati nasleđeni stan, kuću ili prodati nasleđenu njivu ili livadu? Da li je zarada prodati imovinu koju je neko drugi stekao? Zarada je ono što se kao višak vrednosti stvori u proizvodnji u Srbiji. Mi nemamo proizvodnju i vas ne interesuje proizvodnja. Vama je proizvodnja koliko je ko više prodao i koliko je, navodno, ušlo tih sredstava u budžet.
Ministra ne interesuje privatizacija, a bio mu je veliki problem što je od privatizacije slabo napunjen budžet za ovih deset meseci. Da li je ministar ikada došao na Odbor za privatizaciju da čuje kako je privatizacija u Srbiji sprovođena do sada? Treba da dođete, ministre.
Ja nisam član Odbora, ali zbog pljačke nekih preduzeća u Kraljevu, što će doći na dnevni red Odbora, a došlo je više puta, neka će tek doći, treba da dođete i vi. Odbor je zaključivao da treba da dođu ministri i da čuju koji je to kriminal. Treba da dođe i ministar policije i ministar pravde. Međutim, ne odazivaju se pozivu.
Zatvorene su sve informacije sa tog odbora. Ovde se pokušava stidljivo da se proturi šta se to događa u privatizaciji u Srbiji. To je kriminal. Od 1.200 preduzeća, slobodnom procenom mogu da vam kažem, 600 preduzeća je kriminalnim radnjama oteto, opljačkano, radnici su poniženi. Nažalost, mnogi nisu u stanju da se organizuju i da se suprotstave. Ono što je uspelo da se organizuje i da se suprotstavi, to se javno i pušta.
Sada se baca prašina u oči javnosti Srbije, građanima Srbije, sa "C marketom", "Knjazom Milošem", a sve drugo nije važno. Mnogo su važna i neka mala preduzeća i sudbina radnika u tim malim preduzećima. Nisu samo važni oni koji treba da uzmu 20 ili 30 hiljada evra iz "C marketa " ili "Knjaza Miloša". Za mene su mnogo važniji oni koji nemaju ni dinara u džepu da kupe hleb za decu.